Након маја 2017. године кроз медије информисања проциркулисали су текстови (епископ крушевачки Давид 2019, Пено 2017, 2018, 2019) у којима су богословским (светоотачким) наслеђем изнети „аргументи“ против теорије еволуције. На основу њих се извео закључак да Адам, првостворени човек „просветљена тела“ није могао настати од примата – еволуцијом. Углавном због овог спорног антрополошког момента код нас се за јерес прогласило уважавање теорије еволуције. У свету, пак, постоји дијалог између науке и теологије по овом питању (Ladouceur 2013, 2018) у коме се не расуђује по принципу искључивости, као што су то учинили аутори анти-еволуционих текстова.
Уместо тога, врло примењиво и неопходно јесте начело комплементарности данског физичара Нилса Бора (Бор 1985), или начело антиномичности које је заступао философ Борис Вишеславцев (Вишеславцев 2010). Јер, наизглед супротстављени принципи (нпр. научни парадокс класичне и квантне физике) у стварности се не искључују међу собом; потребно је само да се на неком вишем нивоу изнађу начини формулационог обједињавања, уопштавања. То је потребно управо из разлога што је теорија еволуције логички оправдано добила статус општег закона природе јер је један од најпроверенијих у историји науке, попут закона кретања планета око Сунца (Хелиоцентрични систем), ширења Универзума (Велики прасак), квантних ефеката (упетљаности и начела неодређености) итд.
Постоје стотине радова објављених у стручним peer review часописима у којима се доказују еволуциони принципи разноврсним аналитичким техникама. Анти-еволуциони текстови, с друге стране, тек у научно-популарним часописима и новинама имају пролазност, не због политике, већ услед недостатка проверљивих доказа против теорије еволуције. Како се онда створило уверење у јавности да је теорија еволуције недоказана, да не може да одговори на многа питања?
Просто, као резултат застареле протестантско-креационистичке пропаганде која је код нас још од 1990-тих вршена врло интензивно уз помоћ псеудо-научних документарних филмова и интернет текстова. Но, никако се не може тврдити да сви анти-еволуциони ставови долазе на основу наведеног утицаја. Спомињани професор Лазар Милин јесте имао запитаности, лична мишљења и довођења у питање истинитости теорије еволуције. Али, није имао тако пренаглашено ауторитативно-одричан став према теорији еволуције. Насупрот томе, овакво савремено интелектуално анатемисање и претње „потпаљеном ломачом“ озбиљно угрожавају слободу мишљења и могућност стваралачки обогаћујућег односа између науке и теологије.
Да ли приврженост некој научној теорији (која ће се испоставити и погрешна) оправдано може да се карактерише као јерес, истоветно јересима из ранијих периода које су биле црквено-догматске, а не природно-научне, ма колико биле теолошко-антрополошки проблематичне? Има и научника еволуциониста који су теисти. Такви су били, на пример, Св. Лука Војно-јасенецки, отац Сергеј Булгаков, философ Николај Фјодоров и чувени генетичар Теодосијус Добжански кога је проф. Милин веома ценио; сви споменути су били изузетно посвећени православној вери, а при томе и еволуционисти. Дакле, нису иступали као било какви, декларативни теисти: „познати еволуционисти као што је Добжански били су изразити верници у персоналног Бога. Добжански лично говорио је о Богу који ствара кроз еволуцију и сматрао је себе причасником Православне Цркве” (www.wikipedia.org). Такви су и неки наши савременици: знаменити и духоносни теолог Калистос Вер, наши најеминентнији научници Милан Ћирковић, Миодраг Стојковић, Андреј Тарасјев, Александар Зечевић, Влатко Ведрал… Тешко је замислити да тако поштене и посвећене људе оцрнимо као јеретике…
Изгледа да је по среди научна необавештеност. Споменути анти-еволуциони текстови садрже осврте на еволуционе дилеме из прошлог века, без сагледавања научних сазнања из последњих деценија која су дала вишеструке потврде еволуционих механизама. Треба знати, устајући против теорије еволуције противречи се читавом корпусу научних дисциплина: савременим генетичким истраживањима, пројекту хумани геном, биоинформатици, молекуларној биологији, вирусологији, новијим палеонтолошким открићима, неуронаукама (el-Showk 2019), медицини која указује на еволуционе принципе при настанку болести. Зар се могу игнорисати савремена научна посматрања брзине и комплексности еволуционе динамике у природи (Yong 2019), па и путем лабораторијских експеримената (Nehar & Walczak, 2018)?! Затим, проналазак и савремене анализе 90 одсто очуваног аустралопитекуса „Little foot“ чије је ископавање трајало последњих 20 година (Barras 2018), као и оних из Денисове пећине на планини Алтај у Русији (Warren 2018)?! Показује се, чак, да генезе језика (Steels & Szathmáry 2018), музикалности (Schulkin & Raglan 2014, Savage 2019) и осећаја за ритам (Todd & Lee 2015, Yong 2019) имају биолошко-еволуционе претпоставке.
Нек имају на уму владике да нису само натицање и природна селекција у основи еволуције. Фундаменталнија је кооперација. Без кооперације нису могући комплексни и конструктивни биолошки процеси, структуре, организације као што су јата, ројеви, колоније, па и језик који је производ, а на крају еволуције, и средство кооперације. У живом свету, од инсеката до људи, кооперација је свеприсутна, тако да је кључни принцип складног функционисања (Novak et al 2010, Ohlson 2012).
Објава о божанском стварању у Библији изражена је у оквиру геоцентричне космолошке представе. Православнима то уопште није проблематично јер тексту Постања не приступају као научном или историјском документу, како то чине протестантски литералисти (буквалисти). Галилео Галилеј је, сагласно православним теолозима, вероватно први научник који је сугерисао да библијска указивања на астрономске догађаје не треба схватати буквално, јер су библијски писци упростили описе како би били разумљиви обичним људима; а да религиозни ауторитети који су тврдили другачије нису били компетентни за [научно] просуђивање. Оно што је понајзначајније је Галилејева тврдња да Хелиоцентрични модел заправо и није некомпатибилан са Библијом (Abbot 2019), што се, такође, с правом може констатовати и за теорију еволуције. На то је указивао и Добжански спомињући да Свети Списи нису настали да би се користили као уџбеници астрономије, геологије, биологије или антропологије (Dobzhansky 1973).
Интересантно, скоро попут Галилеја и о. Сергеј Булгаков био је оптужен пред црквеним судом за јерес, али не због тежње да помири светоотачко богословље Постања са теоријом еволуције (Ladouceur 2013), већ због црквено-догматске теме (софиологије). Ни једно ни друго није се испречило да Булгаков, због својих фундаменталних богословских доприноса, постане понајзначајнији православни, васељенски теолог.
Ако наша Црква заузме искључив став према теорији еволуције, плашим се да ће починити историјску грешку попут римокатоличке инквизиције која је инсистирала на геоцентричној, у научном смислу, нетачној теорији.
Спалимо (огњем критике) вештицу која се сујеверно противи просветљености вере и знања, али ниједну другу до ону у нама самима.
Зоран Матић
Извор: Теологија.нет
Recommended Comments
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах