Суштина Великог поста

"У данима када се хришћани припремају за Велики часни пост, често се запитамо и о смислу и суштини нашег живота и постојања. Али поред многих великих питања која интересују хришћане у ове дане, има једно питање, које је само по себи формализам, а уједно и велика нејасноћа. Та нејасноћа је стара колико и сам пост, и она тражи одговор на питање шта је у суштини пост и да ли је то храна, и ако је, која је то врста хране?", пише јереј Огњен Фемић и наставља:

"Црква није дала јасан и дефинисан одговор на ово питање ни сад ни прије двије хиљаде година. Чак што више, разлике од Цркве до Цркве су толике да само продубљују нејасноћу по овом питању. Историја Цркве нам говори, да и у првим вековима посни типици су се разликовали. Онако како се постило у Александријској цркви, није се постило у Антиохијској или Јерусалимској и обратно. Приметно је да се нису не само разликовали по начину поста, већ и по броју посних дана.

Док су једни постили седам дана, други нису постили суботу и недељу, ти дани су се сматрали одмором од поста. Неки док посте, нису јели ништа животињско, други су јели рибу, а неки уз рибу и птице и јаја. Неки су јели само хлеб, други су се трудили да не једу ништа. Неки нису ништа обедовали до вечери, тек у вечерње сате би узимали храну, што веома напомиње на данашњи пост у исламу, а неки би јели сву врсту хране али у ограниченим количинама. О свему томе нам сведоче црквени писци и историчари Созомен и Јевсевије у својим књигама “Историја Цркве”. Чак и у садашњем времену, разликују се перцепције поста код Руса и Грка, као између осталог и код нас. Општи одговор како постити вероватно никад нећемо добити од Цркве, иако имамо одређене смернице да је пост уздржање од јела и пића.

Када су негде питали Св. Јована Златоустог која је то посна храна, јер смо видели да су биле велике разлике у схватању поста, он је одговорио, да је посна храна она која је јефтинија. Тако би хришћани уштедели новац који су давали сиромасима и Цркви. Све нам ово говори да пост је пре свега скретање пажње са себе на другога, чак и храна нам овде помаже да ослободимо додатне духовне снаге за другога. Уздржањем од хране умртвљујемо тело и страсти, које нам пре свега сметају да скренемо пажњу са себе на другога. Постом ослобађамо дух од телесних окова, како бисмо лакше понели туђе крстове. Нигде се као у Великом посту Црква не мобилизује и постаје истинска заједница. Нигде се као у Великом посту Црква не пројављује као заједница, односно Црква је тада у пуном смислу Црква. Тада хришћани највише личе на Христа, тада их и највише препознају као хришћане,  јер тада је највидљивија разлика између света и хришћана.

Свакако да хришћанин није само дух, него и тело, зато постоје и мрсни дани, када се тело крепи храном. Јер како каже ап. Павле: Дух је бодар, али је тело слабо. Иако морамо да одржавамо тело храном, ипак је већина године посна, чиме нам Црква поручује да је претежнији дух. Могли би смо се овде надовезати на причу о Марти и Марији. И једна и друга су добре, али је Марија бољи део изабрала, изабрала је дух и душу. Марија је дух хранила, о њему се бринула. То јој се не може одузети, то је вечно и за вечност.

У току поста треба да се трудимо и тренирамо да носимо туђе крстове, жртвовање треба да иде до крајности да се чак разапињемо за другога, то што и Христос чини ради нас. У току поста, кроз све црквене службе и молитве следимо Христа до Голготе, гледајући Њега како заволе свет да је живот свој дао за нас, да и ми волимо тако једни друге. Пост је време када се праштање, сажаљење, жртвовање и љубав хране, а сујета тела остаје гладна. Али то само можемо ако нам је дух бодар, а пост је најбољи помоћник на томе вечноме путу". 

Јереј Огњен Фемић

Извор: Епархија будимљанско-никшићка