Jump to content
  • JESSY
    JESSY

    Силни у кротости – Св. Јован Рус

    Данас један од најдражих светаца међу Грцима јесте свети Јован Рус, чије нетљене мошти су понос острва Еубоиа (Евија). Од Атине до храма је због мноштва света, који посећује храм Св. Јована Руса, уведена и редовна автобуска линија. Небројна чуда потичу од његових моштију и икона, те чак и данас – када светски дух са толиком жестином разара традиционалну Грчку побожност, могу се наћи иконе Свеца скоро у сваком Православном дому, а често и у автобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прости и млади човек, који је провео већи део свога живота живећи у једној штали.
    Свети Јован био је рођен на југу Русије од богобојажљивих родитеља. Још као млад, 1711 године, учествује у битци против Турака. Делећи несретну судбину многих Руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб Турском команданту коњице из села Прокопион, поред Цесареје у Малој Азији. Фанатизовани Турци у муслиманској вери су свирепо мучили Хришћанске робове, не би ли се они силом одрекли своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читаве јединице мученика прибројаване су у небесне хорове. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове Хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону био је смештен војни логор ових Јаничара – мрзитеља Хришћана. Нови роб Турског Аге постао је мета њиховог загризивања. Но никаква вређања ни батинања његовог Турског господара нису могле да поколебају веру побожног Руског младића, који је отворено изповедио, да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега – Свету Православну веру.
    Блаженом Јовану било је наређено да ради у штали, где је морао и да спава. Сечајући се хладне Витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио Своју главу, Светац се радовао таквим суровим местом свога боравка. У својој понизности сматрао је чошак штале као свој мали рај где је могао слободно да приноси молитве и мољења истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, његова смерност, храброст, и благост духа полако су омекшали срца Аге и његове жене, који су понудили кротком ‘дечаку из штале’ малу собицу поред сен? за спавање. Али Јован је више волео да остане у штали, где је могао усрдније да се подвизава у аскетском животу, подводећи своје тело под власт духа, сагласно Апостолској заповести. Јео је јако мало, много сати проводио је у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на његовим устнама. Седмично се је спремао за причест Најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без снаге у Христу, неће моћи да издржи на путу праве Вере. Ноћима кришом је одлазио у припрату цркве ради бдења. Бог је наградио трудове свога верног слуге и преко њега подарио милости његовом господару Турчину, који је постао један од богатијих и имућнијих људи у Прокопиону. Ага схвативши разлог свог новог благостања није штедео речи да то каже својим мештанима.
    Једном је Ага отишао на ходочашће у Меку, најсветије муслиманско место. Док је био на путу, жена његова окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за Агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану, који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би био само задовољан твој господар, Гаван, кад би био овде и јео са нама ову Пилафу!“ Пилафу, уобичајено јело Средњег Истока сачињено од жита, Ага је јако волео. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божју Свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилафа рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смијали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић замолио, мислећи да ће га однети некој сиротој Хришћанској породици што је била његова навика.
    Они, који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оним што ће се десити, јер зар није Господ казао, ако будете имали толико вере као зрно горушичино, горе ћете мицати? Са чврстом вером, преподобни се вратио у шталу са тањиром – док је умојавао Господа, тањир је исчезнуо као одговор на његову чврсту прошњу. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се Ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам Ага када се враћао из џамије, нашавши вручу пилафу у својој закључаној соби, где је и ноћивао. Још више се забунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, исто као и на осталим посудама у његовој кући. „У име Алаха, не могу да схватим, како је дошао у Меку и ко га је донео!“ Када му је жена казала о Јовановој молби, схватили су да је овај необични догађај чудо Божје и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога.
    Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди преподобног да промени место свог боравка, али је Светац радије наставио да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности не прекинувши постове и подвизавања.
    Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончницу позвао је духовника и замолио га да га причести Светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе Свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да у јабуку удуби утробу. Обливши ју воском, могао је да стави у њу Свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светца. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, преподобни је предао своју свету душу у руке Бога, кога је тако много волео. Упокојио се 27. Маја, 1730, проживевши четрдесетак година у овом привременом понору греха и жалости.
     
    Преподобни је покопан хришћански по наредби Аге који је и као дар своје љубави и великог поштовања према Свецу приложио скупоцено одело да покрива његове мошти. Три године касније на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Уједно Светац се јавио и своме духовнику преносећи му, да је воља Божја да се он откопа, јер је његово тело нераспаднуто. До 1924 мошти су лежале у цркви Св. Георгија у Прокопиону. Када се десила измена становништва између Грчке и Турске, много Хришћанских житеља Прокопионских било је смештено на оток Еубоиа, који су са собом понели и мошти драгог св. Јована. Са великом чашћу и одушевљењем примили су га Грци, који су у његову част саградили величаствен храм у селу Прокопиону Новом. И до данашњег дана се токови побожних грчких поклоника сливају у ово село на отоку Еубоиа, где Преподобни одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим.

     

    https://svetosavlje.org/sveti-jovan-rus/

     




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    МОЛИТВА

    О, Свеблажени исповедниче Христов и велики чудотворче Јоване, непроцењиво благо Еубеје, земље грчке похвало и руског народа изданче! Ти си у ропству агарјанском љуто мучење и спаљивање косе храбро за Христа претрпео, благочестивошћу својом, подвизима и чудесима верне си укрепио, а невернима срца смекшао и просветио их, просијавши по кончини својој безбројним чудесима и исцелењима. Знамо, угодниче Божији, да велику смелост имаш пред Господом, да с нама невољнима топло саосећаш и да не можеш поднети да нас видиш у тешким болестима или у великој тузи, те нам у помоћ брзо притичеш и када те не призивамо, тела и душе наше лечећи, демоне изгонећи, заблуделе обраћајући, понајвише од мале деце сваку болест и тугу одгонећи.

    И сада, када нас греси многи притиснуше, душе наше изнурене јадима уздрхташе и снаге телесне ослабише, како да одолимо тешкој тузи ако се ти сам, свече Божији, не заузмеш за нас и не наоружаш нас благодаћу против непријатеља наших! Измоли стога твојим благодатним молитвама онима који пате од телесних болести потпуно исцелење, и свима спасоносно трпљење и благодарење; невоље, ђавоље нападе и искушења одврати; све што бива по допуштењу Божијем научи да подносимо благоразумно; нас који у тами незнања и забораву заповести Божијих живимо просвети, научи да вољу Божију непоколебиво творимо, духовне јаловости нас ослободи, очишћење, освештање и просветљење подај душама нашим; да скупа с тобом у све векове непрестано славимо Сведоброга Бога и Пречисту Богородицу, по твоме многомоћном заступништву. Амин.

    Тропар светом праведном ЈОВАНУ РУСКОМ Чудотворцу, глас 4.

    Из земље сужањства твога позвавши те у насеља небеска,
    Господ сачува неповређено многоцелебно тело твоје, Јоване праведни,
    а ти, из Русије узет и у Азију продат, усред агарјанске злочестивости
    благочестиво си поживео у трпљењу великом, и, пошто си посејао овде са сузама,
    тамо жањеш у неизрецивој радости, Стога моли Христа Бога да се спасу душе наше!

    Кондак светом праведном ЈОВАНУ РУСКОМ Чудотворцу, глас 8.

    Часној успомени твојој, Свети, весели се Русија, која те је у благочестивости васпитала,
    а целебним моштима твојим радује се Азија,
    где си, прошавши уски пут страдалничког ропства и испосничких подвига,
    постао сасуд часни благодати Божије, коју измоли и нама, поштоваоцима твојим,
    да ти кличемо: Радуј се Јоване, благодати имењаче.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    СВЕТИТЕЉ У СРПСКОЈ УНИФОРМИ

    Како је свети Јован Рус бранио Косово и Метохију

    Без обзира на тренутну ситуацију, Косово и Метохија остаће српски заувек. Да је то воља Божија, сведочи и следеће чудо Светог Јована Руса (прославља се 9. јуна), ратника и чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља у Грчкој, чије се мошти налазе у цркви на Евији, коју је недавно спасао од пожара. Он се приказао грчким верницима у мају 1999, и облачећи униформу српске војске, рекао: „Морам у Србију. Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због своје вере у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари."

    „Прво беше пламен. У позадини језив звук сирене, као завијање рањеног вука у високој ноћи, на крају света. У полумраку би повремено бљеснула страховита експлозија. А онда опет само пламен у ноћи.

    Човек, леп, стасит, нема више од четрдесет година, клечи на поду штале. У дубокој је молитви, затворених очију, међу прстима пребира бројаницу. Око њега су животиње, кротко спавају. Нешто ме доводи на врата те штале, као по позиву. Застајем на улазу, посматрам. Хоћу нешто да питам, али не могу да изговорим ништа. Знам да ми слика улива неки спокој. Наједном, животиње се пренуше, коњ се придигао и упитно гледа човека.

    Човек отвара очи, полако устаје. Скида своју похабану радну одећу. Са зида, са неког чивилука ваљда, узима маскирну униформу. Облачи је. На његовом рамену видим зашивен знак са двоглавим белим орлом, однекуд ми познат. Тек тада човек подиже очи к мени, погледа ме.

    – Морам у Србију – рече. – Браћа наша тамо су нападнута само због свог Православља, због вере своје у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари, опет би да га распињу и черече. Ђаво се опасно заиграо. Морамо браћи помоћи, сви, оним најјачим што имамо.

    Коњ сам приђе, човек хитро узјаха. Пре но што ободе коња, окрете се и рече још:

    – Посведочи. Знаш већ где и коме.

    Да, оче, то је човек који нас гледа са ове иконе. Свети Јован Рус.”

    Свештеник у Цркви светог Јована Руса у Прокопиону, Новом Прокопиону, у брдима грчког острва Евија, већ трећи пут за четири дана слуша опис истог сна. Износе му га различити људи, са три удаљене стране грчке земље, који су сами дошли на Евију, у овај храм, да баш ту посведоче. Крај је маја 1999. године. Више од два месеца деветнаест земаља Североатлантског пакта бесомучно бомбардује малену православну Србију. Гађају породилишта, школе, мостове, путничке возове, редакције, пијаце на пазарни дан, центре вароши, електроенергетска постројења, складишта хемијске индустрије. Користе пуњења са осиромашеним уранијумом и обогаћеним лажима, касетне и графитне бомбе, свакојака смртоносна и тровачка чудеса. Али мала христоносна земља, подвижничка и херојска, не одступа. Не одустаје од себе.

    Старешина Цркве светог Јована Руса у Прокопиону пажљиво је саслушао сва три путника из далека. Потом је наложио да се служе молебани светом Јовану Русу, чије нетљене мошти почивају у ћивоту насред храма. На недељним литургијама мошти ће бити отворене.

    СВЕТИТЕЉ У СРПСКОЈ УНИФОРМИ

    Из Новог Прокопиона допис је у лето 1999. стигао у Епархију врањску. Свештеници са Евије описали су сведочења о чудесном јављању светог Јована Руса и његовој објави да одлази у помоћ Србији.

    – Подсетимо, Војно-технички споразум у Куманову, којим је окончана оружана агресија деветнаест земаља Североатлантског пакта на Србију, потписан је 9. јуна. На дан смрти и прослављања светог Јована Руса. Србија је из тог безочног и неравноправног рата изашла војно непоражена, што је равно чуду – причају монахиње манастира Свети Пантелејмон у селу Лепчинце, надомак Врања (а бележи Јелена Стојковић).

    Управо ту, у Лепчинцу, двадесет два километра југоисточно од Врања, у метоху манастира Прохор Пчињски, на основу сведочења са Евије, настала је једна од најнеобичнијих икона у Православљу. Икону су насликале монахиње овог манастира, а налази се на посебном месту у цркви. Свети Јован Рус је у стојећем ставу, у униформи српске војске, са знаком српског двоглавог белог орла на рамену.

    – По вишњем благослову, желели смо да начинимо знамен који ће нас подсећати на помоћ светог Јована нашем народу у том веома тешком и за нас тако узвишеном периоду – кажу сестре из Лепчинца.

    А у Акатисту светом праведном Јовану Руском Чудотворцу, који се и овде чита сваког 9. јуна, поред осталог се каже:

    „Тебе, изабраног исповедника Христовог и чудотворца предивног,

    поборника свете вере православне,

    који у Русији би рођен и у земљи јеладској засија,

    светога праведног Јована,

    похвалним песмама прослављамо:

    ти пак, угодниче Божији,

    стојећи пред Престолом Цара Славе,

    од свих невоља ослободи нас

    који с љубављу и благодарењем кличемо:

    Радуј се, земаљски ангеле и небесни човече!

    Радуј се, благодати имењаче! (...)

    Радуј се, венцем исповедничким од Господа украшени! (...)

    Радуј се, јер си земљу јеладску чудесима својим испунио!

    Радуј се, звездо земље руске!

    Радуј се, јер отаџбину земну у молитвама својим не остављаш! (...)

    Радуј се, свети праведни Јоване, брзи помоћниче и преславни чудотворче! (...)”

    Слика може припадати 1 особа

    Епархија зворничко - тузланска

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...