Св. старац Порфирије Кавсокаливит: Чежњом за Христом избегавајмо зло

Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине. 

Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава. 

Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат. 

Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18). 

И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава. 

Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига. 

Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа. 

Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити. 

Св. старац Порфирије Кавсокаливит 
Извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html