Свети Николај Жички и Охридски - ВАЖНОСТ ДОДИРА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

 

 

Свети Николај Жички и Охридски

ВАЖНОСТ ДОДИРА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

(извод из ЉУБОСТИЊСКОГ СТОСЛОВА)

. . .

+ Још су јеретички богослови посумњали или чак одрекли моћ додира. Због тога су многи од њих одбацивали рукополагање свештеника, и стављање руку на болеснике, и целивање крста и икона, и помазање јелејем, и кропљење освећеном водом, и полагање крста и икона и свештеничких одежда на недужне. Ај, и даље су отишли: обеснажили су и Свето Причешће. Узимајући тело и крв Христову – т.ј. Ако га и у колико узимају – не признају додир с Богом. Отуда је Свето Причешће за њих само мементо, сећање на Христово страдање, од прилике као што Јевреји држе многе обичаје о Пасхи, који их подсећају на ропство у Мисиру.

+ У православној цркви пак додир се сматра важнијим од свега. Додиром се преноси сила, везује човек са небом, изражава поштовање и љубав к Богу и Божјим анђелима и угодницима. И у модерној практичној науци електрични и магнетски и светлосни додир сматра се пресудним фактором у природним променама. Но јеретички богослови, мада толико сервилни према модерној науци, нису могли у овоме видети символ духовне стварности ни очитовање славног Евангелија Христова на физикалном плану.

+ Православна црква верна је своме Оснивачу, Господу Исусу, у погледу додира. И у Његовом делу спасења људског додир игра главну улогу. Болесну ташту апостола Петра Он прихвати за руку, и пусти је грозница. Јаирову мртву ћерку Он ухвати за руку, и девојка васкрсе. Крвоточна жена дотаче се хаљине Његове, и крв која је дванаест година истицала, преста да тече. А Исус осјети силу што изиђе из Њега. Када Му приступише слепци, Он се дохвати очију њихових, и прогледаше. Петру кад се дављаше Он пружи руку и спасе га. Тако се Он дохвати и прокаженога, и овај се очисти. Наваљиваху на Њ који бијаху накажени болестима да Га се дотакну. И дотакоше се, и оздравише.

+ Исток је увек веровао у додир више него Запад. А то значи веровао је више у блиски додир човека с човеком, душе са душом, Бога са човеком, него у голу реч. Запад је сав од речи, од теорија, без моћи и силе. Зато на Западу сви просипају речи, сви говоре, но нико не исцељује. Много премного речи, говорених и писаних но без моћи. Источњаци метаху болеснике и мољаху Христа да се барем скута од хаљине Његове дотакну. И оздрављаху сви који Га се дотицаху.

+ О јеретици западни, срца окамењена! Дотакните се и ви челом или устима бар хаљине Његове, бар крста Његовог, бар иконе Његове, зидова храма Његовог, или чега било што је Његово, и исцелите се од скепсе и од маловерија и потајног безверја.

+ Додиром Он исцели све који Њега верују и љубе; додиром изврши спасење рода људског. Не згади се додирнути мртво тело човечје; не постиди се као Бог и Син Божји обући се сав у тело, ходити у телу, општити с људима као човек у телу, патити се и пострадати и умрети телом. Најчудеснији и најспасоноснији додир вечног Божанства са светом телесним, материјалним! Да би освештао овај пагански, погани свет; да би тело човечје учинио светим храмом Божјим; да би сузбио моћ материје пред силом духа, и разбио силу паклену силом Божјом.

+ И оставио нам је завет, да никако не прекидамо додир са Њиме. То је Нови Завет тела и крви Његове. Да се причешћујемо Њиме, да би били частице Његове. Да се приопштавамо Њему, да би били слични Њему, управо као и Он; као што и вели видовити апостол Његов, омиљени Јован, говорећи: Љубазни, сад смо дјеца Божија, и још се не показа шта ћемо бити; али знамо да кад се покаже бићемо као и Он.

+ Бићемо као и Он, као Христос Бог, вечни Син Божји; то јест бићемо мали Христоси, мали богови и синови Божји. Обесмрћени и обожени, благодарећи Њему, Његовом ваплоћењу, Његовом додиру кроз тело и крв с нама, грешним и нечистим, благодарећи Његовој недомисливој љубави и жртви. Који не бисмо ни људи него црви Он нас учини цареве и свештенике Богу и Оцу својему, (Откривење 1, 6.) и дјецом светлости а не таме, саучесницима Његове вечне славе и анђелске песме у Небесном Царству.