Презвитер др Угрин Поповић: Неизвесност

Неизвесност, као никада до сада, коси глобалну популацију. Зато, многа животна осигурања. Зато, многа уздања у технологију и продужетак живота. Зато, толика планирања. Од малих ногу човек зна како ће живети ако је из добре куће и из добре земље. А, ако није, онда се препушта тој неизвесности Трећег света. Уколико је цивилизован, онда је извесност ту. Неизвесност је за варваре. Цивилизовани знају. Варвари се надају.

Наша земља, по обичају, није ни тамо ни вамо, док несигурности има, те ни најбогатији нису ње поштеђени. Док, са друге стране, лек против несигурности и неизвесности, јесте дијаметрално другачији него код цивилизованих људи Запада. На жалост, тај се приступ готово изгубио код нас, а наследио га је његов сурогат – сујеверје и, тзв традиција.

Изворни, неупрљани приступ тој проблематици јесте – Бог! Божији Промисао, којим опитујемо Његову љубав и старање. Не, то није по нашој вољи, као што то не можемо ни предвидети, или разумети. Ипак, оно што можемо знати јесте да ће за нас бити добро, и да је већ добро! Опет, то не можемо никако и ничим, испровоцирати, или заслужити. То је Дар. Дар Живота. Дар радости.

Мир јесте последица тог Дара. То је Мир који обавезује. Мир који не анестезира. Мир који не говори о правима, већ сведочи о обавези, да се овај свет има учинити једним бољим местом за живот свих. Свакако, то је обавеза која се разуме по себи. Не која се намеће, или која је наметнута. Не, то је љубав којом се приближавамо Љубави.

Христос је рекао – „Спознаћете истину и истина ће вас ослободити“!(Јн. 8:32) Промисао Божији јесте та истина, иако није право већ обавеза. Разна осигурања извесности цивилизације Запада јесу ЛАЖ иако су сва у правима. Правима другога, правима детета, правима другачијег мишљења, правима сексуалне орјентисаности итд и тд. Само права која сведоче о једнакости и слободи човека који је рођен у земљама Запада. У земљама благостања, где тече мед и млеко, са зачином људских права, неизбежних људских права. Ту нема ни говора о обавезама, јер у принципу то би значило рушње мог Уставног права да будем без обавеза. Једноставно, то бирам и то је моје право – јасно, зар не?

Промисао није у правима већ у обавезама а те обавезе резултирају Миром, као начином постојања, сапостојања. Не можемо све натерати да нас воле, ипак ми можемо волети све. Или, корак даље – то јесте наша обавеза!

„У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Бог беше Реч“ (Јн. 1:1)

Јасан је принцип Богооткривања људској раси. Од праискони до данас Бог комуницира са нама начином који је нама прихватљив. Још од праоца Авраама, Бог разуме ниво на којем смо и не тражи више од нас али се ни не задовољава са мањим од онога што можемо себи дати.

Имплементно теми коју истражујемо, можемо закључити да Бога можемо открити путем Речи којом се Он Сам нама открио. Ипак, мали је број оних који читају Свето писмо. Штавише, постоји апсурд по којем ако неко чита Писмо, бива етикетиран као „секташ“, па ма шта то значило.

Данас, буквално немамо исприке да будемо у незнању. Можемо само да изаберемо то. И, ако погледамо у земље где тече мед и млеко Запада, управо то и видимо. Масу која је анестезирана својим правима и незнањем. Американци су некако поносни када схвате да не знају разлику између ћурке и Турске. Поносни су на то своје незнање. А ови домаћи лешеви нас управо ка таквом простаклуку узводе својим ријалити опијумом за масе. За масе бета мушкараца и старлета у покушају.

За све њих…

…односно, за све нас!

Мислите о томе…

Свештеник др Угрин Поповић

https://vidovdan.org/drustvo/svestenik-dr-ugrin-popovic-problem-neizvesnosti/