Пост је намењен да нас научи како да истински волимо и праштамо

Сваке године Господ Бог нам кроз свету Цркву посебно за време поста, поручује да се покајемо за све своје грехе и сагрешења. Ако нема покајања, изгинућемо или у болестима или у крвопролићу рата. Ако се не боримо са другим људима, него са самим собом и својим страстима, онда ћемо живети.

Нажалост, врло мало људи је спремно на то. Већина људи не жели да се покаје и пости, па зато, а да тога нису ни свесни, бира рат и разне болести за себе, родбину и своје ближње. Недостаје им мотив.

Припремне недеље су установљене како би се мотивисали не само они који су далеко од Цркве, већ и ми који редовно учествујемо у богослужењима.

На путу ка покајању и Христу, оно што нас највише кочи је формализам, када ми, као у позоришту, од себе направимо нешто велико и посебно, а заправо не можемо учинити ништа добро у свом животу. Сви треба да научимо да будемо свесни својих грехова и да се искрено покајемо као митари, а не да будемо као фарисеји и претварамо се да смо праведни, што у ствари, нико од нас није.

Црква нас учи да ће сви који отпадну од Бога, иако живи у телу, постати духовно мртви. Такви људи нису способни да осећају туђу бол, тј, нису способни за емпатију и саосећање. Веома је важно да се дође до свести и врати се Христу. Није толико важно Господу колико смо добрих дела и колико грехова починили. Најбитније је какво срце имамо - да ли има места за истинску, несебичну љубав. Ко уме несебично да воли неће никад допустити зло ближњима својим, никад неће издати.

Наши преци, када су згрешили, нису у свом речнику нашли врло једноставне речи: "Опрости нам Господе". Уместо тога, почели су да се међусобно окривљују, па чак и да криве самог Бога за оно што се догодило.

Испоставило се да је веома тешко извињавати се, опростити. Људи годинама, цео свој свесни живот, могу да негују злобу и чак да је пренесу са колена на колено.  Притом се обично правдају борбом за истину, за тријумф правде. У време рата то посебно осећамо. Међутим, сви треба да научимо науку о праштању. Ко не зна да опрости, тешко га је назвати хришћанином.

„Ако ви опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески, али ако не опростите људима сагрешења њихова, неће ни Отац ваш опростити вама сагрешења ваша“ (Мт. 6:14-15). То јест, ако не научимо да праштамо другим људима, џаба нам је надати се да ће Бог опростити наше грехе.

Дакле, да бисмо научили да праштамо, да би духовно оживели, треба да превазиђемо своје поделе када говоримо једно а чинимо супротно, да би смекшали своје сурово срце, да би се у њему настанила права љубав, милосрђе и саосећање. Амин за то.

архимандрит Маркелл

https://www.facebook.com/vladimir.greshuk