Пост: како не наштетити себи духовно и телесно

Лекари, психолози и свештеници често се суочавају са последицама неумесне употребе аскетизма. Зашто се пост, који је осмишљен да помогне у борби против греха, претвара у оружје у човековој борби са сопственим здрављем? Шта су потребе и по чему се разликују од хирова ?
Пост није циљ, већ средство
Уочи поста увек се јављају многа питања и забунe. Задатак свештеника је да спречи радње које могу нанети штету човеку, како духовну тако и физичку.
Пост је посебно аскетско средство за постизање духовног резултата, али истовремено није циљ духовног живота, већ само његово средство, вежба. Зато, прво, пост не треба да наноси штету, а друго, пост може имати духовни резултат. Смисао поста није избегавање једења одређене хране, већ постизање духовне користи. У идеалном случају, резултат поста треба да нам постане поука, још један корак у нашем духовном успону.
Искуство показује да и најмањи корак на овом пољу за нас може постати велика радост, јер духовни резултати имају много већу вредност од видљивих, материјалних. Али понекад се увредимо: чинило нам се да испуњавамо све што је Црква прописала, али духовни резултати нису били видљиви. Али чак и ако резултати нису видљиви, они су ту. Они, кап по кап, испуњавају унутрашњу чашу духа, као што појединачни, ружно обојени комади стакла, повезани заједно, могу да формирају лепу шару, „шаблон“ духовног искуства.
Ресурси и издржљивост
Бог је створио човека са великим залихама физичких, менталних и духовних ресурса. Можемо издржати много! Ако покушате да нас сломите, одолеваћемо дуго, деценијама. Искуство наше отаџбине показује да људи могу да живе „на прелому” више од једне генерације. Међутим, снаге су исцрпљене, а људи који су предуго живели „на прелому“, изумиру. Главни разлог за то је тај што људски ресурси имају ограничење и нема потребе да покушавате да га сазнате кроз лично искуство.
Наравно, свако од нас има прилику да се тестира, а у младости се сви тестирамо. Неофити који долазе у цркву такође се тестирају када први пут покушају да посте. Али важно је разумети да је свако само-експериментисање добро под два услова. Први услов је да експеримент мора имати могућност преокрета, односно могућност враћања у нормалу; и друго, „истраживачки“ рад мора имати искусног вођу.
Да бисмо ово разумели, да бисмо разумели како и на шта можемо да се ограничимо, морамо умети да разликујемо унутрашња стања у себи којима је потребна наша пажња и брига – потребе, да их разликујемо од надпотреба – од жеља и хирова. Да бисмо разумели нашу меру у самоограничењу, морамо разумети шта је наша потреба.
Потребе и над-потребе
Потреба је оно што је сваком од нас потребно за нормалан живот. Не за преживљавање, већ за нормалан живот. Нормално, животна активност се одвија у равнотежи трошкова и ресурса.
У стресу, током преживљавања, више се ресурса троши него што се стекне и обнови. Понекад је то неопходно када треба да се саберемо, концентришемо, да бисмо „овде и сада“ целог себе уложили у резултат, али након таквог продора, наше тело и наша душа, духовне и физичке компоненте, захтевају додатну обнову. Опстанак је живот на кредит. Као што знате, кредит се мора отплаћивати уз камату.
Живот се јавља у равнотежи, опстанак је неравнотежа. Наш живот нема само минималне потребе, већ потребе за растом и развојем. Развој у условима опстанка је готово немогућ, јер је развој и скуп начин живота. Да бисмо живели, потребно је да задовољимо све своје потребе – физичке, менталне и духовне.
Када човек не добије довољно онога што му је потребно за живот, принуђен је да троши своје ресурсе намењене развоју. Уместо развоја, долази до адаптације, а ако се ситуација не промени, може да почне деградација која доводи до физичке, менталне и духовне болести, а у најгорем случају и смрти. Дакле, одговорност за задовољење основних потреба код одрасле особе није манифестација себичности („Превише брине о себи!“), већ показатељ његове личне зрелости.
„Неофити” се често усредсређују на свете подвижнике, заборављајући да су ти људи имали мудрост и огромно духовно искуство, па је покушај савременог човека на самом почетку свог духовног пута да изврши подвижнички подвиг више манифестација охолости него духовности.
Ако је особа неодговорна у задовољавању својих потреба, онда ће то пре или касније негативно утицати не само на његово здравље и живот, већ и на животе његових најмилијих, који ће морати да се брину о њему.
Наше тело, цео наш организам је божанска креација и има невероватну лепоту и огроман ресурс, али управљање својим телом је уметност. Не техника, не технологија, већ уметност, и то треба научити.
Пост је начин да се савлада ова најважнија уметност. Наравно, да бисмо водили нормалан живот током поста, морамо добро познавати себе. Али, на жалост, врло често се у православљу практикује такав приступ да је познавање монашких правила важније од познавања себе. Ово је веома тужно, јер смо сви различити  и имамо различите потребе. Нико није одговоран за сваког од нас осим нас самих.Просечан монах живи у другачијем окружењу и у другачијој, угоднијој климатској зони. Оно шта једу монаси, не примењује се на људе који живе у граду, људе који раде. Стога је уметност самоспознаје лична уметност. Овде је веома важан осећај за меру и експедитивност. Важно је да слушам своје тело, да разумем шта ми се дешава када једем или не једем одређену храну.
Пост је одвео до болнице
Током поста, једна старија жена је завршила у болници. Разлог је био тај што је, и поред својих 92 године, постила строго, „као у манастиру“, па су њени рођаци, након што је прекинула пост, морали да позову хитну помоћ. Поставља се питање у којој мери је такав пост духовни чин, има ли себичности у том „духовном подвигу“? На крају крајева, није у питању само жена која је постила, већ и њени вољени који су морали да решавају проблеме који су се појавили.
На Божић и Ускрс у нашим црквама падање у несвест је, авај, уобичајена појава и свака продавница свећа има комплет прве помоћи за такве случајеве.
Сваки човек мора имати дух разумевања, иначе уместо поста, резултат је профанација идеје: уместо да се бави духовним здрављем, човек подрива телесно здравље. Да бисте се мудро ограничили, морате проучити своје потребе.
Упознајте себе
Које су основне физичке потребе особе? Прво, потреба за сном. Спавање је неопходно не само за обнављање снаге, већ и за нормализацију нашег емоционалног стања, што утиче на наше духовно стање. Са становишта психолога, физиолога и лекара, особа која није довољно спавала је у измењеном стању свести, неадекватна је и не може нормално да перципира себе, своје поступке и жеље, или да изгради односе са другим људима. Лишавање сна је једно од најокрутнијих мучења, које може резултирати привременим или потпуним лудилом.
Напетост која настаје код особе која није довољно спавала доводи до раздражљивости. Током поста људи често својим уобичајеним активностима и обавезама додају, на пример, читање акатиста. Ово је само по себи добро. Лоша ствар је што неки губе меру и намећу себи „неподношљив терет“. И тако је човек остварио мали духовни подвиг, али ће следећи дан дочекати без сна, што плодове његовог духовног рада чини тужним не само за њега, већ и за његове ближње.
Нико осим нас не може знати наше потребе. Због тога је веома важно да упознамо себе. Морате сигурно знати:
— Колико је мени лично потребно да будем наспаван?
Чињеница, да је вашем комшији довољно 5 сати спавања, не може бити критеријум за вашу потребу за сном. Поред тога, број сати потребних за спавање зависи од много фактора, на пример, доба године, присуства стресне ситуације (ако постоји, биће потребно више времена да се обнови снага). Научници су доказали да особа која није довољно спавала, једе више од особе која се наспавала.
Храна
Храна није само средство да се утоли глад; врло често храна за нас постаје универзални начин да надокнадимо разна „незадовољства“. На овај начин не задовољавамо потребу за храном. Када кажемо „потреба“ мислимо на психофизиолошки феномен, а када говоримо о култури исхране, мислимо на сам процес једења – како и када седамо за сто, зашто долазимо у кафић, које производе бирамо у продавници. Потреба за храном и култура исхране нису директно повезане.
Нажалост, у нашој култури дошло је до одређене метаморфозе - уместо да задовољи нутритивне потребе, храна често задовољава емоционалне потребе. На пример, тешимо се храном. Сетите се свог детињства: „Да ли плачеш? Ево мало слаткиша за тебе!” „Да ли вам је досадно и не знате шта да радите? Хајде да једемо."
За време поста важно је да једноставно размишљамо када и шта једемо. Одрасла особа треба тачно да зна колико јој је хране потребно. И то не за утеху, већ за разумно засићење.
Да ли заиста једем када желим и колико желим?
Која је храна добра за мене?
Морате јести довољно често, у малим порцијама. Зашто је важно? Јер ако дуго не обраћамо пажњу на осећај глади, то нам постаје навика. Гладан се преједа, али умерен не чека глад. Многима од нас је тешко да оставимо храну на тањиру. Остављати храну на тањиру, чак и ако сте сити, једноставно није добро, непристојно је, „мама (бака) ће се увредити“. Морате научити да слушате своје тело. Ово је веома озбиљна вештина. Чини се да говоримо о врло једноставним стварима, али о њима и не размишљамо.
Управо поремећаји у прехрамбеном сектору доводе до тога да пост изазива ужас код неких од нас: „На крају крајева, храна је последње задовољство које ми преостаје!“ Треба ли да одустанем и од тога? Никад!" А ако такав човек ипак одлучи да пости, онда мора да изврши насиље над самим собом, а насиље над самим собом не води ничему добром.
Одмори се
Ако се осећамо уморно, то значи да је прекасно за одмор. Требало би да направите паузу од посла да бисте повратили снагу много раније, у тренутку када вам мотивација и расположење почну да опадају.
Одмор може бити прелазак са посла, на коме сте седели неколико сати, на неку активност која није стресна.
Овакве мале паузе током дана помоћи ће да избегнемо исцрпљено стање на крају дана, у које волимо да се утерамо. У овом стању заиста можете само да легнете и заспите, а неки кажу да заспе „у ходу“, у тренутку када им глава падне на јастук. Али ,ово није одмор. Исцрпљеност је патологија и не доводи до духовног искуства. То доводи до сагоревања .
Под речју одмор најчешће подразумевамо сан. Ово није у реду. Сан је сан. Одмор је активна фаза живота, док је спавање пасивна фаза. Управо у процесу одмора развијамо нове ресурсе, па је одмор активност, али не захтева физички и психички стрес и лишена је одговорности. Свако има своју норму одмора, а она се мења са годинама.
Одмор такође захтева самоћу. Особа мора бити у самоћи неко време. Количина овог времена је различита за свакога. Некима је довољно пола сата дневно. Али ово је минимум неопходан да би се обезбедио живот. Са годинама, потреба за приватношћу се повећава.
За одмор је неопходна тишина. Самоћа, тишина и време које човек може да проведе сам са собом. Ово је потребно да би човек могао да живи нормалним животом, укључујући и чињеницу - да би могао да се моли. Ако се у твојој глави стално води некакав унутрашњи дијалог, молитве неће бити. Без одмора, немогуће је успоставити молитвено правило. Без одмора, духовни живот је немогућ.
Опуштање је такође веома значајно. Ако је човек преплављен страстима, проблемима, ако је у стрепњи, у тузи, одмор ће бити наставак његове патње. Људи који су стално узнемирени не одмарају се, а када после паузе поново почну активност, постају иритирани.
У нашем времену високе технологије, људи су под стресом. Под утицајем смо ТВ-а, телефона, интернета, „опуштамо се” са слушалицама у ушима или за компјутером. Стално бити у току са информацијама не доприноси одмору, а без одмора не можемо бити ефикасни као људи, а да не говоримо о развоју. За одмор је потребна тишина!
Свештеници позивају људе да чешће присуствују службама. У храму се човек коначно сусреће са самим собом. Обожавање ће вас приморати да искључите телефон, изађете ван мреже и извадите слушалице из ушију. У храму се бавимо сасвим другом делатношћу, спором, тихом, монотоном делатношћу. У храму долази до „присилне“ трансформације нашег унутрашњег простора. Време проведено у цркви је за нас веома важно, без богослужења не може бити унутрашњег живота.
Здравље
Одсуство бола је такође наша потреба. Бол је стрес: чак и благи бол нас мало по мало исцрпљује и троши наше ресурсе. Лекари једногласно кажу да је таблету боље узети када главобоља тек почне, а не када је већ у пуном јеку, при чему једна таблета можда неће бити довољна. Не смеш дозволити да те било шта повреди! Стрпљење у болу није врлина, већ мана. Када се навикнете на то, можете прескочити тренутак у којем је потребна активност.
Наравно, можете издржати сваки бол. Али морамо имати на уму да ако почнемо да трпимо бол, онда нам прети губитак осетљивости. А бол је сигнал невоље. Ако смањимо осетљивост на бол, она се смањује на свим људским рецепторима. А особа која има смањен осећај бола може пропустити тај важан сигнал, и то може бити опасно за њен живот.
Можете питати, какве све ово има везе са духовним животом? Најдиректније! Када вас нешто боли и стојите у цркви за време службе, много је теже концентрисати се на молитву. А кад хоћеш да спаваш, колико си пажљив на молитви?
Поред физиологије - психолошке потребе
Поред физиолошких, имамо и психолошке потребе. Наводимо оне који су основне:
— Потреба да осетите вредност себе, свог живота, своје личности. Ако мој живот, моја личност нису вредни, зашто су ми потребне духовне вежбе? Ако су мој живот и личност вредни, онда ми је важно да се развијам, растем и испуњавам свој живот смислом.
- Потреба за припадањем, за љубављу и интимношћу - потреба да се осећате делом нечег већег, породице, групе, народа, културе, професионалне заједнице. Дефинитивно треба да осетимо да нисмо сами. А ако говоримо о вери, веома је важно да осетите своју повезаност са Богом, Црквом, то је осећај који нас врло често греје и подржава. То је оно што нас доводи до храма када наше ноге више не могу да се помере од умора.
- Потреба за независношћу. Важно нам је да будемо део нечег већег и целовитог, али нам је у исто време потребна независност, осећај да смо посебна особа одговорна за себе.
— Потреба за самореализацијом је важна не само за креативне људе, релевантна је и за представнике било које професије, потребна је домаћицама и пензионерима. Самоостварење и креативност се манифестују у свему: у нашем начину живота и нашим пословима, у нашим односима, у нашем држању и ходу, у начину на који се облачимо, у начину како изгледамо: све је то самоспознаја.
— Потреба за психичком безбедношћу. Говоримо о психичкој сигурности – стању када се човек не брани, када не очекује претњу, када га не понижавају, већ поштују, цене, чују, узимају у обзир. Ово је такође веома важан тренутак у животу.
Духовне потребе:
- Потреба да се буде. Али „бити“ није само на нивоу постојања, већ на нивоу разумевања самог себе. Када Бог позива Авраама, он се јавља: „Ево ме“. Ово је исповест нечијег бића - "Ја јесам." Ова духовна потреба се открива у самоспознаји, у покајању, у самосвести. Уосталом, покајање је немогуће без свести и знања о себи; самоспознаја је основа сваког покајања.
— Потребе за комуникацијом са Богом и другим људима. Ова потреба се остварује током молитве, богослужења и у људској комуникацији.
- Потреба за смислом. „Човек је створење рањено смислом“, он не може да живи без смисла. Ако смо се у нешто разочарали, то значи да смо изгубили смисао.
На пример, када започнемо нови посао, прве године летимо на крилима, све схватамо, све је важно и занимљиво. Овај фитиљ траје три године, а онда се смисао исцрпи... Тако у неофитизму, док нам је јасан смисао црквености, продуховљени смо, чим нам свакодневица и навика замагљују смисао, постајемо малодушни. Губитак смисла је опасан за нас, морамо стално да схватамо своје постојање.
— Потреба за развојем, потреба за трансформацијом. Наша душа тежи савршенству, по природи. Она не може да трпи своје грешно стање. Берђајев је рекао да је човек створење незадовољно собом. Да бисмо се вратили правом изгледу синова Божијих, морамо постати другачији. Ово је потреба за трансформацијом, потреба за летењем, за добијањем крила, потреба за светлошћу.
Ко је одговоран за нас?
Веома важно питање: ко је одговоран за задовољавање наших личних потреба? Чини се да је одговор очигледан – ми сами. Али у стварном животу ову одговорност често пребацујемо на друге.
Мама треба да зна када да ме храни, шеф треба да зна када треба да се одморим од посла, а ако мисли да ми не требају паузе, послушаћу. Отац зна шта смем, а шта не смем, будилник зна у које време треба да устанем.
Са задовољством пребацујемо одговорност за задовољење наших потреба на неке спољашње околности. И говоримо: „Такав је живот! Не могу ништа". Иако, уствари можете много учинити ако озбиљно схватите овај задатак. Много тога се може променити без претеране промене начина живота. Све што треба да урадимо је да схватимо своје потребе и почнемо да се понашамо пажљиво и брижно.
Жеље, хирови...
Како се потребе разликују од жеља и хирова? Шта је жеља и по чему се разликује од потребе?

Ако је потреба нешто без чега не можемо нормално да функционишемо, онда је жеља када желим мало више него што имам. На пример, потреба за храном може се задовољити кромпиром. Врста јела за засићење није битна. Али ако желите да добијете пржени кромпир, онда је то већ жеља. Или други пример: треба ми два слободна дана за одмор, али желим да се додатно образујем. Жеља за учењем одражава и моју потребу за развојем и жељу за радошћу због учења о свету. За ово ми треба додатно време и додатни одмор. Други пример: потребно ми је 25 минута да ручам, али такође желим да седим са пријатељима за столом и ћаскам.
Можете, наравно, проћи са минимумом. На пример, током рата жена је могла да има једну хаљину, проблем је био што је требало да је осуши после прања, да би имала шта да обуче. Можете проћи са минимумом. Али понекад желите више. Нема ништа лоше у овој жељи, то је нормално. Сада нисмо ни у рату ни у глади, па се неке жеље могу задовољити. Када изразимо своје жеље, почињемо да причамо о користима и задовољству. Уметност самоконтроле је способност да разликујете своје жеље од користи, задовољства, забаве итд.
Када су потребе задовољене и жеље испуњене, појављује се естетика, потреба за лепотом, за различитошћу.  Почињу хирови - да ли је то добро или лоше? Понекад је то једноставно неопходно! Хирови стварају осећај радости, захвалности, обиља, великодушности. Ако имам оно што ми треба, имам оно што желим, онда сам богат и могу да делим! Дакле, хир није лоша ствар. Ако човек може себи да приушти неки хир, то значи да у његовом животу постоји неко обиље за које може да захвали Богу. Управо хирови могу бити мета поста. Одрицање од таквог вишка је добровољна жртва!
Потреба за осећањем сопствене вредности је нормална, али постоје људи код којих се њихова сопствена вредност мери оним што им је дато. Стога, да би осетили своју вредност, бескрајно изнуђују пажњу и поклоне, признања и ласкање од других. Пошто добије оно што жели, човек то узима здраво за готово или почиње да поставља нове захтеве.
Разлике између потреба и жеља су изражене чињеницом да своје потребе, по правилу, не можемо да задовољимо директно, јер су потребе повезане са нашим жељама. Када желим да једем, осећам жудњу. Али ако схватим да је време да једем, али не желим да једем, веома је тешко да се натерам. Наше тело неће радити у недостатку жеље, јер су сви физиолошки ланци везани за жељу. Дакле, задовољавање потреба није механички процес, већ ментална, обично несвесна, активност. У овој активности важни су и мотиви и жеље. Жеље могу бити  различите природе. Једне потичу из потреба, друге из страсти, а трећу врсту жеља диктирају култура, традиција и стереотипи. Све то се на нас преноси васпитањем. Одрастамо неспособни да разумемо себе, да утврдимо шта су моје потребе, и одгајамо своју децу у истим стереотипима.
Могу ли потребе да сачекају?
Шта се дешава ако дуго не задовољавамо своје потребе и жеље, ако морамо стално да се ограничавамо у свему? Последице могу бити прилично озбиљне.
Прво, особа може постати депресивна. Стање: „Не желим ништа“ један је од знакова депресије. Депресија се може манифестовати на различите начине. Може доћи до такозване узнемирене депресије (од речи „узбуђење”). Таква особа је споља веома активна, понекад чак и претерано и ради много, али у њеним очима постоји меланхолија и празнина, и из овог „замрзнутог“ погледа може се схватити да је особа депресивна. Она све ради аутоматски, не „изнутра“, већ као одговор на спољашње стимулусе. Овај облик депресије није безбедан; ако се не препозна на време, може постати клинички.
Али чешће се депресија манифестује у блажој верзији: „Не знам шта желим“. Разлог за ово „не знам“ може бити уобичајена забрана нечијих жеља. То доводи до тога да се особа плаши да изјави да нешто жели (тј. да призна своје потребе) како не би чула одбијање. Понекад се људи плаше да им се каже „не“ и стога одлучују да „не знају“ шта желе. Резултат забрана и одбијања може бити жеља особе да има превише.
Проблем са одбијањем, проблем са избором, страх од пропуштених прилика - све су то последице строгих унутрашњих забрана, навика да се не задовољавају своје потребе и жеље. Последице таквог односа према себи могу бити веома озбиљне.
Пост је време за анатомију жеља
Потребе се морају задовољити, а жеље разумети. Пост је дивно време да средите своје жеље. А ова анатомија мора бити веома разумна. Зашто желим ово? Слатко, горко, масно, кисело?
Наше жеље понекад изазивају страсти, а ми имамо много различитих страсти. Многе од њих смо стекли у нашој породици. На пример, у неким породицама постоји такозвани „култ хране“, и они су понекад поносни на то. У култу хране нема ничег посебног, осим што може да подстакне страст.
Живимо своје страсти а да то ни не схватамо. Оне такође подстичу жеље које нам је тешко контролисати. Морамо схватити да је страст имитација потребе. Дакле, страст се не може открити, она се открива само као јака и страсна жеља. Пост понекад буди страсти. Невоља је у томе што оне не подлежу нашој контроли и вођству, нису подложне нашој вољи, оне су аутономне. То јест, наша слободна воља, авај, није слободна над страстима. Страсти производе жеље, стварају моћну мотивацију и терају нас да поступамо онако како оне желе. То значи да је наш задатак да препознамо страст, раскринкамо је, пронађемо њен корен и уђемо у „борбу” са њом. Али борба против страсти је посебна тема и немогуће је остварити без вођства.

Свештеник Андреј Лоргус
 

https://www.pravmir.ru