„Награда се не даје због труда врлине, него због нашег смирења. Свети Исак Сирин јасно наглашава да не треба да се трудимо да бисмо били награђени за своја духовна достигнућа. Награда, која се састоји у привлачењу благодати, доћи ће због смирења стеченог подвижништвом.
Веома је важно схватити да подвижнички живот који нам Црква нуди да бисмо угодили Богу није живот правила, лишавања и обавеза. Бог нас воли чак и у нашем греху. Божја љубав никада не престаје. Али да бисмо осетили Божанску љубав у свом животу, морамо своје биће уредити тако да прихватимо благодат. Нека нађе место у нама и активира се да Бог постане опипљив и разумљив не само на интелектуалном нивоу, већ и кроз искуство.
Понизност, односно осећај да све дугујете Богу, признање да се сваки напор за аутономију завршава неуспехом, свест о својој немогућности да постигнете било какво добро без учешћа благодати, циљ је духовног животa.
Али ни стицање смирења не би требало да постане само себи циљ. Ниједна врлина не треба да постане сама себи сврха. Ниједна врлина не треба да заузме место Христа. Понизан човек не тражи да остане у смирењу ради себе, већ да стекне однос са Христом. Он чезне за Христом и тражи Га. Понизност му показује пут ка Богу, показује му пут Љубави.
Св. Јован Лествичник каже: „Љубав и смирење – свети пар! Први се уздиже, а други држи узнесене, спречавајући их да падну”. Велике речи Светог Јована. Оне нам показују колико имамо користи од љубави, али и колико смо заштићени понизношћу.
Ко је на крају скроман? Онај кога нисмо упознали и никада нећемо јер уме да се сакрије од света. Крије се јер нећемо разумети његов живот – зваћемо га глупим, лудим. Не зато што ће се осећати увређеним – он се не плаши да преиспита свој живот, своје изборе, своја размишљања. Он жели да нас заштити од ствари о којима ћемо размишљати, од осуда и хвалисања који ће се појавити у нама. Зато нећемо чути понизног да говори, јер он више воли тишину; нећемо га видети да заузима прво место јер почива у сенци.
Већина нас се труди да остави свој траг у свету. Људи очајнички чезну да их се сећају - и сада и после смрти. Истовремено, многи који су заиста смирени осветили су се и постали познати онима око себе, јер их је благодат Божија открила као светле примере за њих. Међутим, сигурно има безброј других који су остали ван нашег видокруга и далеко од срамотне славе којој ми људи много пута тежимо. Непостојећи за свет, они су истински постојећи. Неславни у очима људи, они су заиста од Бога прослављени.
Животно искуство нас учи да, шта год да постигнемо у свом земаљском постојању, од тога нећемо имати користи ако не стекнемо љубав и понизно срце. То је оно на шта нас Црква позива устима својих богоносних отаца – подвижничким животом да живимо смерно и са љубављу. Живот у Христу никако није лак, али није недостижан. И није само за неке, већ за све нас.
Потребно је насиље над нашом људском природом да бисмо постали кротки и понизни као наш Господ. На зиду једне зграде прочитао сам: „Њихов мир је рат. Зато рат њиховом миру!" Неопходно је борити се са својим страстима за постизање мира; морате се уморити да бисте нашли одмор; морате да мрзите да бисте волели; морате да ћутите да би чули; морате се покорити да бисте доминирали; морате устати да бисте били крунисани; морате се понизити да бисте устали.
Све ово је сасвим могуће. Све ово је оствариво. Али не заборавимо разлог зашто то радимо. Зашто се трудимо? Зашто се умарамо? Зашто живимо? Да пронађемо Христа, односно да коначно видимо Христа, Који од почетка стоји пред нама и позива нас да останемо са Њим до краја. Крај је огроман јер је то само почетак.
архимандрит Павлос Пападопулос
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.