Нека ваш дом постане место удобности, праштања и разумевања

Много пута чујете из уста свештеника како говоре о духовном напретку или говоре: „Потрудимо се да постанемо духовни људи." Али шта на крају значи духовни напредак , шта значи духовност? Јесмо ли изврнули ствари у нашим мислима?

Када оци Цркве говоре о духовности, они не говоре о етици. Црква нам даје духовност, а не морално савршенство. Духовна личност је свакако и морална личност, али морална личност не значи духовна личност. Бити морално добар - можемо сами да постигнемо, али то није поента, то не треба да постане само по себи циљ, етика сама по себи није довољна да привуче Божију милост. На пример, колико год да си чист, колико год апстинент био, ма колико ти живот био беспрекоран, ако живиш у девичанству, ма колико био праведан, укратко, сви те сматрају моралном особом, али ако немаш смирења, ништа ниси постигао, јер „Господ даје благодат смиренима“.

Да се вратимо на тему. Кажемо да нам Црква даје духовност. Шта је духовност?

Духовност је стање у коме је човек победио своју себичност, самољубље, победио је светске ствари и сада у покајању и смирењу живи за Христа, кроз Христа.

Он живи, другим речима, не да би изградио добро име у друштву, да не би постао славан и омиљен од људи због чистоте свог живота или због својих врлина, већ живи за Христа, живи за друге, он живи кроз Христа, односно живи кроз Свете Тајне Цркве и иде тако далеко да са апостолом каже: „ Не живим више ја, него живи у мени Христос“ .

Духовни човек није онај који проучава светску мудрост, нити моралан човек, већ онај који је упућен у тајну љубави.

Ако се усуђујем да кажем ко је духовни човек, рекао бих да је то човек који воли. Јер, бесконачни циљ који смо сви позвани да дотакнемо је љубав у Христу, односно искрена љубав, несебична љубав, љубав која може да достигне жртву Крста, а да у њој не садржи злобу.

„Љуби и чини шта хоћеш“, рече старац једном монаху. Јер ако истински волиш, биће ти незамисливо да узнемириш ближњег, да му учиниш неправду, да га осудиш. Ако волите, биће вам незамисливо да нађете мир у свом самољубљу, у својој удобности. . . захватиће вас „благословено безумље“, како каже свети Јован Лествичник, у коме ће, и када тело буде уморно и истрошено подвижничким трудом, живети речи „Ја спавам, а срце је моје будно“ од изобиља љубави према Њему.

Љубав је циљ живота јер је Бог љубав. Човек који има за циљ сједињење са Богом (по подобију) као да тежи стицању љубави.

Св. Јован Лествичник опет каже да „ко хоће да говори о љубави као да покушава да говори о самом Богу“.

Љубав је по свом квалитету подобије Божије, колико је то људски могуће. Својим дејством је опојност душе. По својствима је извор вере, понор дуготрпљења, море смирења.

Зато сам се усудио да кажем да је, ипак, духовна особа она која воли, која има љубав не само за своје пријатеље и рођаке, не само за људе, већ за сву творевину!

Све ово помињемо да се не бисмо обесхрабрили и покушали да одмах освојимо степенице Неба, јер се успут можемо разочарати. Стога не смемо заборавити следеће: „као што не може за трен оздравити онај ко је прошао кроз дуготрајну болест, тако није могуће победити наше страсти или чак једну од наших страсти одједном“ (Св. Јован Лествичник).

Потребно је инсистирање, стрпљење, молитва, пажња, понизност и покајање. Али и нешто веома важно: сваки човек може много тога да постигне у свом животу, али не може постићи светост ван Светих Тајни Цркве.

Јер Црква је Христос који се простире кроз векове. Црква је Христос, дакле ако смо далеко од Цркве, ми смо далеко од Христа, иако ће неки тврдити да верују у Христа, одбацујући Цркву Његову.  Ко одбацује Православну Цркву, далеко је од Светлости, Истине, Љубави и Вечног Живота.

И нека нико не каже да „ми не желимо да постанемо свети“, јер онај ко и у себи свесно одбацује светост, одбацује сврху свог стварања.

Сви смо створени по обличју и подобију Божијем, односно створени смо слободни умом, расудом и разумом, да бисмо се од земаљских људи по благодати преобразили у Богочовека, у светитеље, у бића која живе складно заједно са Богом у вечној радости. Ако нећемо такву будућност, сами смо криви.

Духовни живот је живот праштања и љубави. Ако не праштамо другима и ако не волимо - немојмо се заваравати – ми не водимо духовни живот, ма колико „морално непорочни“ били, јер „сваки који воли од Бога је рођен и Бога познаје“.

***

Након што се ожениш, живи као ожењен човек. Ово говорим зато што посматрам појаву где се код неких хришћана који су изабрали брачни живот после неколико година буди „божанска љубомора“ која изазива мисли и понашања која их одводе од брачних обавеза.

Док су у браку, вероватно имају децу, мисле да је дошло време да живе као монаси. И, нажалост, о томе одлучују сами, без сагласности супружника.

Подвижништво у браку је природно неопходно, јер иначе брак неће служити својој сврси, а то је путовање мушкарца и жене ка обожењу . Али једно је аскетска свест у браку, а друго – крајња стања подражавања монашком животу. Ти ниси монах, човече, ти си ожењен!

Неки од њих иду толико далеко да игноришу шетњу са супружником као недуховно! Или сами одлуче да се уздрже од интимних односа.

Колико год је духовно вршити наше правило (дневну молитву), толико је духовно ићи у шетњу са својим супружником. Ако је духовно трчање по манастирима, духовно је и миловати лице мужа који се уморан с посла враћа кући, жени рећи лепу реч за оброк који је скувала.

Нажалост, постоји мисао да ако си Божији човек, не треба да бринеш о свом телу. Ако сте монах, пустињак, горе наведено може важити. Али и ако си монах у општем манастиру, позван си да будеш негован, да се купаш. Ако ово важи за монахе, колико више важи за људе који живе у свету и који су ожењени.

Св. Јован Златоусти је истицао да жена треба да води рачуна о свом изгледу да би била пожељна свом мужу, а мушкарац треба да води рачуна о свом изгледу како би угодио својој жени. Видимо да такву разборитост имају богоносни оци Цркве у овим стварима.

Није духовно да мужеви запуштају свој изглед из „духовних“ разлога. Друга особа се удала за тебе, жели те за свог мужа, жели те за своју жену, није одлучила да живи са тобом као твојим цимером! Удала се за тебе када си имао 70 кг, а не 120 кг! Када неко каже да воли своју жену, а откако се оженио угојио се 50 кг, то показује да се његова љубав претворила у утакмицу. Сео је и препустио се јелу. Када волите другог, пазите на све, чак и на своју тежину.

Дакле, ваше спасење не зависи од тога колико сте манастира посетили или колико сте се молили. Ваше спасење долази кроз вашег супружника, кроз ваше брачне дужности, кроз вашу породицу, кроз ваш брачни живот.

Сви ви који се венчавате морате схватити да су вам, природно, монаси пример, као што су анђели пример монасима. Али као што монаси не могу да се попну на кров и лете, а анђели могу, тако и ви ожењени не радите ствари које су искрено само за монахе, као што су невиност, целибат, затварање. Морате стећи дух монаха, који је дух послушности, праштања, смирења и љубави.

Брачни људи који, након што су окусили брачну радост (у младости) а онда изненада (после неколико година) у себи пробудили монаха или монахињу, не пролазе добро.

Молитве су добре, али је и прање судова духовно; читање Божије речи је добро, али и путовање са супружником је духовно, посете манастирима су добре и благословене, али је корисно организовати и романтичну вечеру са вољеном особом.

Духовна храброст није постати ожењен монах, већ никада не разочарати вољеног. Нека ваш брак, ваш дом постану место једнодушности, удобности, праштања и разумевања.

Пошто се ожениш, живи као ожењен у послушности, па ћеш се спасти.

Надам се да ћете „добити“ дух горе написаног.

архим. Павлос Пападопулос

https://zadrugata.com