Увек сам знала да је моја небеска заштитница Блажена Ксенија Петроградска. То се десило некако само по себи. Рођена сам и одрасла у Санкт-Петербургу и од самог рођења сам била веома болесно дете...
...Час ме је болело једно, час друго и моја јадна мајка ме је стално лечила од неких болести. Једном сам с мамом отишла у мали град недалеко од Санкт-Петербурга. Не сећам се како се звао тај град, јер је прошло већ око петнаест година, сећам се само да се тамо налазила потпуно бела велика и лепа црква, у коју смо одлучиле да удјемо. У црквеном киоску сам угледала малу икону Блажене Ксеније о којој ни ја ни моја мама ништа нисмо знале. Иконица ми се веома свидела иако се ничим није издвајала, мама ми ју је купила и данас иако живим у другој земљи та иконица је увек са мном.
Без обзира на то што сам радила на Васиљевском острву морам са стидом да признам да сам на Смоленско гробље дошла први пут тек пре две године, иако сам прочитала књигу о Блаженој Ксенији одавно и знала сам да се њена капелица налази близу. Три године сам била заљубљена у једног човека и била уверена у његову љубав према себи, али се ништа није дешавало - очигледно нам није било судјено да будемо заједно. У том за мене тешком периоду први пут сам дошла у капелицу али је она већ била затворена, само је на вратима висио дјачић за цедуљице. Написала сам своју и замолила Светитељку да ми пошаље човека који ће ме заиста волети и са којим ћу моћи да оформим породицу.
Кроз неко време у ноћ на 6 фебруар сањала сам сан као трчим из све снаге у капелицу Блажене Ксеније и бојим се да нећу успети да ће се затворити. Дотрчала сам и видим да су врата заиста затворена а около су шетале огорчене жене са децом и још неки људи. Зауставила сам се збуњена и одједном су се врата отворила, провирила је једна жена и рекла ми: "Уђи, остало је још једно место". Ушла сам а унутра као да није била црква, већ нека кућа у којој су људи шетали и нешто разгледали. Било је јако пуно људи, поред прозора је стајала читава гомила, и сви су нешто гледали само ја нисам видела због леђа. Одједном се жена која ми је била окренута леђима окренула и ја схватам да је то Блажена Ксенија преда мном, падам на колена и молим је за помоћ да средим свој приватни живот. Она ме пита; "А колико имаш година?" - "Двадесет пет, - кажем - већ је одавно време да се удам, а ништа се не дешава". "Да - каже, - време је да се удаш". Даље се сећам како је изашла из капелице, а преда мном је седела старица и питала ме да ли сам чула нешто о Ксенијином сину Андреју. "Нисам, - кажем - Андреј је био њен муж, а децу није ни имала!" - "Како није имала_ - каже ми она. - Имала је сина Андреја". Тада сам се пробудила.
Тачно после годину дана у фебруару сам се удала. Срећан стицај околности који су довели до мог брака ме подстиче да мислим да се то није десило без Божијег Промисла. Мој муж је странац, али његово име практично у потпуности одговара руском имену Андреј.
Ана Голубева
http://lepavina.teleklik.net/vijest_cir.php?id=668
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.