Када нам Господ долази?

Бог је свеприсутан (Пс. 138). А Бог је љубав (1. Јованова 4:16).
То значи да је Он увек и свуда присутан својом љубављу или, како кажу богослови, Својом благодатном енергијом.
Стога смо увек и свуда у Његовом непосредном присуству. Он је, не само близу нас, већ и у нама. Нема тог места, таквог кутка или тачке у свету или у нама, где није Он. „Може ли се неко сакрити где га ја не видим? Не испуњавам ли ја небо и земљу?" говори Господ. (Јер. 23,24).
Проблем је што изузетно ретко осећамо и схватамо ово стално присуство Бога у нашим животима. То је зато што смо расејани, обузети земаљским, светским интересима и заборављамо на Њега. Само људи са срцем очишћеним од гренхова и срцем незамућеним сујетом могу осетити Бога. Само чисти срцем могу да виде и чују Бога. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Матеј 5:8).
Међутим, Бог не заборавља нас и периодично нас подсећа на Себе. Ове подсетнике доживљавамо као посете Божије, иако у ствари, са Божје тачке гледишта, Он никада није отишао, увек је био са нама. Отишли смо ми. Или боље речено, покушали смо да одемо, попут расипничког сина, у далеку земљу (Лука 15:11-32).
Када нас Господ посећује?
Са човекове тачке гледишта, прва посета се дешава када Спаситељ од неверовања окрене човека ка вери,  додирнувши његово срце благодаћу. Плод ове прве посете Христа у човековом животу је његово обраћање Њему и долазак у Цркву кроз крштење.
Након духовног рођења у Крштењу и благодатног поновног сједињења са Христом, верник осећа Његово очигледно присуство у свом животу, и уверава се да је Он увек био ту, иако неприметан за човека.
Постепено, свежина, новина и снага духовног осећања обраћеника слаби и бледи, а његове грешне страсти поново се појачавају и полажу право на човека. Човек опет греши губљењем свог благословеног, благодатног стања крштења.
Сећајући се онога што је изгубио, човек се горко и искрено каје, тражи опроштај од Господа, призива Његову милост, моли се да поново уђе у његово срце. И Христос се враћа, поново посећује верника, дарујући му опроштај и исцељење од грешних рана. Ово је Божија посета човеку у покајању. У црквеном предању то се назива и друго крштење или поновно сједињење човека са Црквом.
Господ нас посећује и у виду сваког страдалника и невољника. По Његовој речи, оно што чинимо или не чинимо њима, такође чинимо или не чинимо Њему (Матеј 25:34–46). У ствари, Господ је невидљиво присутан у сваком ближњем, а посебно у онима који су болесни, гладни, сиромашни, који чаме у тамници, страдају. Ово је Божија посета човеку у сваком страдалном ближњем.
Христос посећује и саме страдалнике кроз њихово страдање. Страдалници, мученици и исповедници су видели Његову љубав у свом страдању и мучењу, нашли у њима неизмерну благодат Божију, за коју су благодарили и прослављали Господа. "Радуј се и весели!" - Господ призива гоњене, болесне и плачљиве, обећавајући им велику награду на небу (Мт. 5, 12).
У ствари, Господ је подједнако присутан и у људским тугама и у радостима. Међутим, како показује искуство и историја, човеку је тешко приметити Христа у његовим радостима; много лакше Га осећа у својим тугама и несрећама. На крају крајева, овоземаљска радост и овоземаљска стицања се надимају, гурају човека ка сујети и гордости, чиме се срце затвара за Бога. Због склоности ка злу, изузетно је тешко да се богат, успешан и здрав човек не охоли, да сва достигнућа не приписује себи, сопственим способностима, напорима и поступцима. Зато је „тешко богатом човеку да уђе у Царство небеско“ (Матеј 19:23).
Оскудица и туга, напротив, руше нашу сујету и гордост, унижавају људско срце, отварајући га тако благодати Божијој. „Бог се охолима противи, а смиренима даје милост“ (Јаковљева 4:6). Тако Господ посећује човека у његовом страдању.
Последња посета Христа у земаљском животу догодиће се у нашем смртном часу, када ће се душа одвојена од тела појавити пред Њим да би дала извештај о свом животу. Својим Распећем и Васкрсењем, Спаситељ је учинио смрт верницима средством спасења и ослобођења од греха, кварења. Он је „својом смрћу сатро смрт, и даровао живот свету“, како се пева у васкршњем тропару, односно победио је, подредивши је икономији спасења. Дакле, за праведне душе смрт није губитак, него добитак, не жалост, него радост, не уништење, него спасење (Фил. 1,21). Ово је Божја лична посета особи у смрти.
Последња ствар у земаљској историји за цело човечанство биће посета Христа током Његовог Другог доласка и коначног праведног суда; за грешнике – страшног, за праведнике – славног и радосног. Време овог доласка није нам откривено. То је познато само Оцу Небескоме (Матеј 24:36, Марко 13:32).
Међутим, откривени су нам знаци који указују на његово приближавање. Сваким даном приближавамо се Дану гнева и славе Господње, Дану Његове коначне победе над злом и његовим разорним последицама, Дану Његове последње посете, која ће резултирати „новим небом и новом земљом“ (Откр. 21 :1) и „Бог ће бити све у свему“ (1. Кор. 15:28).
Као резултат тога, творевина верна Богу ће постићи потпуно, нераскидиво и благословено јединство са Господом, које богослови називају „обожењем“.
Дакле, Бог посећује сваког човека током целог његовог земаљског живота јер свакога воли и жели да свакога спасе како би га обожио. Ко прихвати ове посете „свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својом, свом снагом својом” (Мк. 12, 30), ко на љубав Божију одговара својом љубављу, који себе чини живим храмом Божијим, на крају је спасен и обожен. Ко не прихвата и одбацује, ко затвара свој ум, срце, душу за сусрет са Господом, осуђује себе на вечне муке. Избор је наш.

јереј Тарасије Борозенец

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор