Зашто су нам послате туге

Сам животни пут се назива „крст“. Наслеђе новомученика је преплављено значењима о ношењу крста. Христос је за нас био распет на крсту, да бисмо вером у Њега имали живот вечни. За спасоносно ношење свог крста потребно је поштовати Христову Жртву за нас.

Дакле, кроз крст је Христос показао љубав Божију према нама, а ми кроз ношење нашег крста показујемо своју љубав према Богу. Бог нас на подвиг позива не речима, већ делима. Бог кроз страшно дело показује љубав према нама, да бисмо имали пример послушности Оцу.

Крст Христов се испоставља као захтев од Бога да се помири са Њим. Иди к Њему. Али то није могуће са гресима. Они су зид између Бога и човека. Помирити се значи одрећи се греха. Одрећи се другог „ја“, удобности и жеља душе и тела, које су у основи зле у нама. Ово је крст. Крст је одрицање од страсти, којe су веома прираслe срцу.  Све што се дешава у твом животу треба да поднесеш следeћи Христа: у тузи буди послушан Богу, као Исус Христос.

Искупљење није обнављање раја на земљи; распеће Божије није донело земаљско благостање свету, већ је отворило пут ка Оцу. Људска душа је сада примљена на небо. Огњени мач више не омета пут до дрвета живота.

Господ нас је искупио од греха, а пут којим пролази „одвојеност“ од смрти и покварености је пут следовања Христу. Човек и даље остаје у непријатељској грешној средини, а крст остаје светионик, показивач у ком правцу да се креће ка Оцу.

За спасење душе постоји само један пут којим је прошао Син Божији и на који Он позива све који желе спасење. Ово је пут самоодрицања, ношења свог крста и распећа на њему, страдања до саме смрти: пут који спасава душу, али болан за тело, људско тело.

У свету постоји само један лек који убија грех – одбијање послушности греху, непослушност духу злобе следећи Христа. И све то ради духовне сладости за васкрсење душе из смрти. Сада знамо да туга и патња нису смрт за душу.

Тамо где има самољубља, роптања, самосажаљења и следовања оцу лажи, нема Бога. Оно што највише  желимо су срећа и слобода, а оне се не могу добити без духовног труда. Ово је цела мистерија живота.

Новомученици примећују да нема живота без туге и нема народа без крста. Живимо у поквареном свету и патња је његов саставни део. Једина разлика је да ли носиш крст са Христом да победиш или носиш крст сам до очајања и смрти. Важно је запамтити да је крст твој од Христа просветљен ако си му веран.

Али шта су крстови који се шаљу или дају хришћанима? Да ли личе на Крст Христов? Не, Христовим заслугама ови крстови су измењени, олакшани, смањени, заиста, више их не треба носити на раменима и савијати под њиховом тежином, већ их лако носити на прсима.

Ако добровољно не узмеш крст свој, ако се не трудиш да страдањем победиш грех, сам грех ће ти дати зао крст – сам грех ће за тебе постати крст. Равнодушне мучи њихова равнодушност, горде мучи уображеност, богати страдају од среброљубља, славољупци од понижења. Греси руше, лишавају нас здравља, уништавају таленте, испуњавају срце малодушношћу и очајањем. Све су то крстови, а без њих, као и без медицинских мера, незамисливо је душевно и духовно лечити болеснике.

Без крста је немогуће духовно ојачати. Крст није дат за смрт, него за васкрсење. Ово је ваш крст, и само њиме, по промислу Божијем, могуће је постићи савршенство.

Ношење крста лечи. Духовне болести могу се излечити само духовним средствима. Дакле, треба носити крст понижења да би се понизио, крст немоћи  да би осетио милост и опроштење Божије и заволео Христа до жеље да идеш за Њим, крст самовоље – да би се добровољно предао доброј вољи Господњој,

крст разочарења у световном животу – да би оживео за Господа, крст сопствене грешности и нечистоте – да би се истински покајао и одлучио да победиш грешност у себи сузном молитвом Христу и Богородици, крст заточеништва од злог духа – да би жудео за благодаћу Божијом и, искусивши непроменљивост сваке речи јеванђеља, да схватиш Христово учење, крст борбе, страдања, трпљења и искушења – да би постао свестан хришћанин, праведник способан за подвиге и користан ментор другима. Иначе, немогуће је схватити истину, стећи духовни вид, бити на путу Христовом, спознати истину Божију, веровати у будући живот, и, што је најважније, схватити безграничну, неупоредиву, животворну љубав Божију и надахнуће за познањем истине до одлучности да се обратите Христу: „Идем за Тобом, милостиви Господе, хоћу да се спасем!“.

Јереј  Андреј Гавриленко

https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-nam-tuge-poslate-odgovori-novomuchenika