Бог често ћути из љубави. Међутим, увек се поставља једно питање: зашто се чуда не дешавају свима?
Колико се болесника или њихових сродника са вером моли Богу и светима, а не видимо да им се чудо дешава! Зашто?
Не постоји једнозначан одговор на ово благословено питање. Божје судбине су као понор. „Ко ће спознати ум Божији?“ пита се апостол Павле. Потпуно објашњење је само Његово. Није нимало лако објаснити Божије судбине, Његову вољу, Његово ћутање. Не можемо рећи да је „овај више верник, а други мање“, нити да „Бог воли једне више, а друге мање“. Како каже пророк Исаија, Божија судбина је далеко од људске судбине колико је небо од земље.
Наравно, треба напоменути и следеће. Бог често ћути из љубави. Допушта тешка искушења за некога јер изгледа веома далеко. У свом свезнању Он добро зна да искушење, болест, бол могу бити делотворни и спасоносни за човека. Свети апостол Павле, који је и сам исцељивао болесне и чинио чуда, тужио се на тешку болест, на „убод у тело“. И због тога је три пута молио Господа да га исцели, али га је Господ одбио. Његов одговор је био: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.“ (2. Кор. 12:9).
Многи светитељи који су патили од разних болести или других врста искушења, и умели да творе чуда над другим људима, нису молили Бога да их исцели, него да им подари трпљење. Наши савремени свети старци, отац Порфирије и отац Пајсије, ишли су толико далеко да су тражили од Бога да их оболи од рака! И наравно да су се радовали болу и славили Бога. Отац Пајсије је говорио: „Колико сам се научио од болести, нисам научио од толиких година подвижништва“.
Све ово, међутим, не значи да не треба да тражимо Божију интервенцију. Тако бисмо одбацили Његову заповест – „иштите и даће вам се, куцајте и отвориће вам се“ (Мт. 7,7), а довели бисмо у питање дар и благодат које је Он дао светима Својим – „Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; “ (Јован 14:12). Наша одговорност се односи на нашу молитву и наше покајничко расположење. Другим речима, пустимо Га у своје срце и у свој живот. Јер без нашег слободног пристанка Бог не може ући тамо. Он увек стоји дискретно, са поштовањем према нашој личности. Он куца на врата нашег срца, али не улази силом. Наша је одговорност да се отворимо Њему. Поделимо своје молбе са Њим, али не као неваспитана деца, већ једноставно и смерно. Тако што желимо, а не изнуђујемо и увек смо спремни да извршавамо вољу Његову. „Али опет не како ја хоћу, него како ти! ... нека буде воља твоја."(Мт. 26-39,42).
аутор: Нектарије, митрополит Арголски
приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.