Управо због свега наведеног у вези са друштвеним контекстом у којем се рађа рана хришћанска црква, понекад и незнатне изјавекрију у себи дух промена или нам откривају веће истине. Овде ћемо изложити једну епизоду која одговара напред реченоме. По извесним мишљењима, епизода описана у 1Кор 11, 3-17 обично се узима као
пример суштински потчињеног односа жене у односу на мушкарце.Контекст у којем су ова упутства изнесена највероватније јесте богослужбена заједница, што значи да су се хришћани састали у приватној кући, али је сам догађај јавни. Апостол Павле у наведеним стиховима помиње стид и срамоту у контексту молитве и пророковања:
Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу. Сваки муж који се с покривеном главом моли
Богу или пророкује, срамоти главу своју. И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као и ошишана. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива. Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божија; а жена је слава мужевљева. Јер није муж од жене, него жена од мужа, Пошто муж не би саздан ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има власт на глави ради анђела. Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога, (1Кор 11, 3-12).
Термини срамоте и осећаја стида постављени су у оквир приче, тако да се не дотичу само друштвеног значаја, него своје значење граде и теолошки, али и богослужбено. За многе који су се бавили овим стиховима, најснажнији аргумент је био појам „главе“, у смислу да он симболизује подређеност жене мушкарцу, јер је муж глава жени.
Међутим, у наведеним стиховима и почетак и крај су теолошки тако постављени да суштински релативизују било какву моћ мушкарца над женом, што ћемо у наставку покушати да објаснимо.
Тако први стих каже, „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу“, док последњи истиче „Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога“.
У теолошкој изградњи аргументације посебно место имају стихови:„Бог је глава Христу,“ и „у Господу“.Даљи стихови користе аргументацију природне философије и културолошких потреба. Тако се на пример каже да нас природа учи
да дуга коса срами мушкарца (1Кор 11,14), на исти начин на који је срамота и да се жена „гологлава моли.“ Питање гологлавости за саме Јевреје је означавало срамоту, 4Мој 5,18: „И поставивши свештеник жену пред Господом нека јој открије главу и метне јој на руке дар за спомен који је дар за сумњу љубавну; а свештеник нека држи у руци својој горку воду, која носи проклетство.“ У рабинској традицији, Кетубот 66a (Талмуд) сведочи да онај ко би открио главу жене, морао је да плати обештећење мужу, јер га је тим гестом осрамотио. Са друге стране, трећа књига Мојсијева такође означава да је знак нечистоће лепрозног распуштена коса: „А губавац на ком је та болест, нека иде у хаљинама раздртијем и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: нечист, нечист“ (3Мој 13,45).
Међутим, у хришћанском контексту сада, сама реч глава која се наводи већ у 1Кор 11,3 не значи више онтолошку разлику, јер само неколико редова касније иста реч („глава“) се користи за однос Бога и Христа. Веровање да је Христос Син Божији било је евидентно у Новом завету, али ово учење своје употпуњење добијa тек 325. године,
кад се на Првом васељенском сабору Цркве дефинише природа тог односа између Оца и Сина („Бога и Христа“). Појашњење које овај Сабор пружа указује на исту божанску суштину коју имају Христос као Син Божији и Отац. Овим се учењем укида било каква субординација у терминима моћи између Оца и Сина, јер су обојица исте суштине. Њихов однос је дакле релациони пошто деле исту природу, те се тиме укида било каква теологија превласти и моћи једног над другим.
У Богу, дакле, као три Личности, нема места за хијерархијски однос који би у себе укључивао владање једног над другим кроз силу и моћ. Јасним дефинисањем „исте суштине“ добили смо вишеструко другачија тумачења и разумевања Бога. Неизоставно да овако постављен концепт сада пружа сасвим различит увид у стихове 1Кор
11, 3-17. Значење се не може заробити у самом тексту, него га је неопходно теолошки вредновати, баш као што је и Павле питање стида и срамоте у контексту друштвеног понашања покушавао да богословски обухвати. Имајући у виду сада теолошко учење Цркве о Богу, можемо се вратити наведеним стиховима и у њима ишчитати нешто сасвим друго од поједностављивања којима се желела наметнути потчињеност жене мушкарцу, у име верe.
(наставиће се)
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.