Давид Албахари: ГРАНИЦЕ

О границама сам почео да размишљам почетком деведесетих година прошлог века. Пре тога нисам веровао онима који су тврдили да постоје.

У друштву у којем се преплиће више култура не може бити речи о границама. Постојање граница у мултикултурном друштву заправо значи да то друштво није мултикултурно, већ да у њему доминира једна култура која жели да наметне и задржи контролу над осталим културама. У таквом друштву, друштву строго контролисаних култура, до сада нисам живео. Одрастао сам у једној врсти мултикултурног друштва, у

социјалистичко - комунистичкој верзији каква је постојала у бившој Југославији, а тренутно живим у његовој капиталистичкој верзији, у Канади. У ствари, када се из обе те верзије уклони идеолошки слој, увиђа се да никаквих разлика нема – мултикултурно друштво или постоји или не постоји; културе се или преплићу или чаме свака у свом ћошку; уметници се или отварају различитим утицајама или се затварају у омеђени простор своје локалне традиције. И премда сам склон заговарању вредности мешовите културе, морам да нагласим да не верујем да је она сама по себи боља од самосталне, локалне културе. И у једној и у другој култури уметници могу да створе вредна дела; и у једној и у другој култури могу да склизну у идеолошке шаблоне; и у једној и у другој култури морају да се хватају у коштац са ванкултурним факторима који желе да контролишу културне токове. Предност мултикултурног друштва само је у томе што лакше омогућава суочавање са предубеђењима на којима се заснива политика глорификације једнонационалне културе, иако ни то није никаква гаранција да ће појединац који потиче из мешовитог друштва прозрети механизме предубеђења који могу да га усмере према мутном талогу расизма.

С обзиром да дуго нисам веровао у границе, нисам никада осећао да их прелазим или да се налазим на погрешној територији. Мешовиту јеврејско-српско-југословенску културу у којој сам растао осећао сам као целину, без зидова или врата, отворену за слободно кретање, чак и онда када су у та три сегмента постојале уочљиве разлике. Историја, на пример, игра различите улоге у њима: јеврејска традиција се заснива на цикличном понављању историје; српска традиција велича историју као пораз; југословенска традиција се темељила на селективном приступу историји. Истовремена припадност овим традицијама није ме, међутим, нагнала у избор само једне од тих улога, већ ми је омогућила да боље разазнам механизме који функционишу иза њих, и да тако прецизније увидим њихове мане и предности.

Не говорим овде о идентитету, јер избор идентитета није оно што на крају, ако се не варам, дефинише писца. Оно што га дефинише су његов језик и његов стил. Идентиет – схваћен овде као оно што појединца идентификује са широм заједницом којој припада – не мора да игра никакву улогу у стварању. Писац може, рецимо, да се осећа као Србин или Јеврејин, а да ништа од тога не уђе у прозу или поезију коју пише. Кафка је згодан пример: ако кажемо да је био Јеврејин који је писао у Прагу на немачком језику, где ћемо га сврстати? У немачку књижевност, којој припада по избору језика; у чешку, којој припада по месту; или у јеврејску, којој припада по пореклу? Има оних који сматрају да га управо његов стил – који је наводно заснован на имитирању талмудског писма – одређује као јеврејског писца, иако готово ништа у његовој прози не указује на јеврејски садржај. Други ће инсистирати да је прашки амбијент оно што Кафку чини Кафком, док ће језичке нити које га спајају са немачком књижевношћу бити пресудан фактор за оне који га сматрају немачким писцем. Можда је најбољи одговор да је Кафка све то, али и нешто више: да је, заправо, писац без граница, мултикултурни писац, у најбољем смислу речи, који превазилази свако ограничење које идентитет, језик или национална традиција могу да наметну.

Границе, наравно, и то без обзира како их дефинишемо, подстичу на расправу о припадности, чак и у ситуацији када, на пример, писац настоји да живи на самој граници, покушавајући тако да избегне било какво изјашавање о припадности једној или другој страни. Многи му, међутим, неће то дозволити и порећи ће његово право да буде оно што хоће. Књижевност, кажу они, настаје управо из осећања припадности, и то је једино што се рачуна. А језик? Није ли језик једина стварна пишчева припадност, с обзиром да свет који ствара постоји само у језику и нигде другде? Када, рецимо, Кундера пише на француском, је ли он чешки или француски писац? А када Шкворецки, који је канадски држављанин, пише на чешком, да ли је он етнички канадски писац, који опстаје захваљујући политици мултикултурализма, или чешки писац који не жели више да се врати кући? На изглед различита питања која одражавају исту ситуацију: сви ти писци се налазе на брисаном простору између различитих светова, у граничним подручјима између језика, историја књижевности и политичких система. И сви опстају управо зато што не признају границе.

Пада ми на памет и друга помисао: да сви они опстају зато што је њихово писање – можда не у потпуности, али једним делом свакако – одраз чежње за оним што нису, за оним што би могли да буду када би прво признали границе а потом прешли преко њих.

Наравно, границе су знатно уочљивије када су потцртане разликом у језицима, него када – као што је најчешће случај са јеврејском заједницом – та разлика не постоји. Прелазак, на пример, из јеврејског окружења у српско окружење не захтева промену језика, тако да правог осећања преласка са једне “територије” на другу заправо нема. Припадност језику је истоветна на обе “територије” и разлике – јер разлике, хтели то или не, увек постоје – морају да се траже негде другде.

Сличне елементе налазимо и код писаца који су приморани – или су се сами одлучили – на живот у изгнанству. Поново имамо укрштање култура и могући сукоб језика, с тим што у изгнаничкој ситуацију носталгија игра изузетно важну улогу. Значајно место имају и политички и идеолошки аспекти, који често потпуно потискују за књижевност много пресуднија питања о језику, стилу и мешању култура. На крају, изгледа да изгнанство ипак није толики баук за писце, јер без обзира на популарне митове о животу у егзилу, већина писаца излази као победник из свог сукоба са изгнаничком судбином. Успех Исака Башевиса Сингера, Владимира Набокова, Јосифа Бродског, Чеслава Милоша, Витолда Гомбровича и Хулија Кортасара, на пример, то непобитно потврђује.

Живот у мултикултурном друштву може, дакле, писцу – тачније речено: особи која још не зна да ће постати писац – да подари увиде и разумевања која могу пресудно да утичу на његову списатељску поетику. Исто тако је могуће да га тај живот одведе у супротном правцу: да се претвори у заговорника граница, подела и разноразних духовних и моралних “чистота”, јер постојање мултикултурног друштва не мора аутоматски да значи да је то друштво за собом оставило све негативне аспекте заједничког живљења. Управо пример бивше југословенске мултикултурне заједнице показује са коликом лакоћом се позитивне одлике мешовитог друштва могу променити у негативне представе и злоупотребити за разне политичке или националистичке циљеве. Јеврејин који сада одраста у Србији, и који се веома често сусреће са изразима отворене мржње према Јеврејима, сасвим сигурно ће развити другачију слику мултикултурализма од оних Јевреја који су, попут мене, одрастали у педесетим и шездесетим годинама, када су такве појаве биле веома ретке. И док ја, са својим сећањима и захваљујући чињеници да живим далеко одатле, показујем спремност да то схватим и донекле оправдам, млади Јеврејин у Србији вероватно све више сумња у могућности мултикултурног живљења и осећа страхове и стрепње којих сам ја био поштеђен. Тамо где ја нисам видео границе, он (или она) видеће можда непрелазне зидове.

Последњих десетак година, које сам провео далеко од Земуна, нису ништа измениле у слици коју сам овлаш скицирао у претходним фрагментима. Један од разлога за то свакако треба потражити у чињеници да у новој средини нисам ни покушао да постанем део њене књижевности и културе. Да сам то покушао, не сумњам да бих се – упркос овдашњој званичној мултикултуралности – суочио са чвршћим и суровијим границама од оних на које сам повремено наилазио у мом старом окружењу. Додуше, то би више биле, да их тако назовем, еснафске границе, упозорења да улазим у туђу територију, да сам – поготово што не пишем ни на једном од званичних језика – ипак уљез, али границе су границе и у мени изазивају мучнину, без обзира одакле потичу. Стога сам одабрао да играм улогу незаинтересованог госта, улогу која ми омогућава слободно кретање кроз још једну културу, а притом ме не доводи ни у какав конфликт са онима који је већ настањују. Тако је моје изворно културно подручје остало неизмењено, иако у њему много више боравим у сновима и маштаријама него у стварности. Међутим, управо ми је удаљеност омогућила да увидим у коликој мери дугујем југословенској мешавини култура у којој сам одрастао, посебно међуигри српске и јеврејске културе. С обзиром да те мешавине више нема, а да ја одбијам да одустанем од ње, није чудно што се осећам као бродоломник коме никакво копно више не делује сасвим сигурно. Седим на сплаву и шаљем поруке у флашама. Море је каткад узбуркано, каткад мирно, никада сасвим поуздано, али једно је сигурно: оно никада не признаје границе.

https://www.facebook.com/razbistravanje/