Васкрсење последњих људи на Земљи

Богочовек Исус је својом смрћу и васкрсењем ставио људски живот у Живот Бога Свете Тројице. Смрт, која је пре Христове смрти одвојила човека од Бога, кроз Христа постаје неопходно средство да људи постигну сједињење са Богом. Исус се није плашио смрти, јер је живео у љубави свог Оца, за разлику од већине нас, који се бојимо смрти јер не знамо за ову љубав. Међутим, када почнемо да доживљавамо ову Љубав, постепено учимо да не прихватамо ништа што нас од ње одваја. У нама увек постоји нешто бесмртно што не може да прихвати смрт, па би већина нас радије волела, ако је могуће, вечно продужење живота у распадању, него да прихвати сопствену смрт. Једини сценарио у коме неко добровољно прихвата смрт је када је у овом животу већ искусио вечну Љубав коју је Христос дошао да нам усади. Наравно, вољно прихватање смрти је сушта супротност самоубиству. Онај ко себи одузима живот, у ствари, поништава дар живота који му је дат управо у ту сврху: да буде достојан потпуног поверења у руке Онога који му га је дао. Препуштање нашег живота Љубави Онога који нам га је дао свакако на известан начин доноси бол, јер Вечна Љубав нас чисти – онолико колико дозвољавамо – од свега што је с њом неспојиво. Међутим, бол који ово чишћење изазива је неупоредиво мањи од олакшања које доноси. Кључна карактеристика људских бића је свест о сопственим слабостима, међу којима је, пре свега, њихова смртност. Наше слабости нас чине инвентивним, креативним, саосећајним. Наше слабости нас позивају да ступимо у однос једни са другима и са Извором љубави, а то је Тројични Бог. Али пошто нисмо ценили витални значај наших слабости и уместо тога се дивимо својој снази, постепено смо вођени да стварамо машине које ће нас, пошто неће имати наше слабости, ускоро осудити као непредвидиве, нестабилне, непродуктивне и коначно, „бескорисне“. “ – и биће принуђени да нас елиминишу. Последњи људи на земљи ће славити Ускрс, јер се њихово колективно изумирање приближава сваким сатом. Они међу њима који су већ искусили Вечну Љубав видеће у надолазећој смрти благословен начин да разбију свој земаљски сасуд (тј. тело – прев. прим.) и постепено моћи да прихвате љубав која је све већа, у стању бескрајне трезвености. Јер ако би прихватили толику количину Љубави док су у свом земаљском суду, неизбежно би полудели. Убрзо након што последњи људи нестану, Земљу ће захватити пламен који ће сагорети сваки облик живота дубоко у њено језгро. Тада, на срећу, неће бити људске душе да доживи страх.

Протоjереј др Георгиј Лекас

приредила: Ј.Г.
извор