Проф. др Родољуб Кубат: Кајин и Авељ – братоубиство

– Нека питања из Старог Завета –

Као и у осталим случајевима,
и овом тексту треба прићи из одговарајуће перспективе.

Одмах на почетку Библије, после извештаја о стварању света и човека и првородног греха говори се о Кајину и Авељу. Тежиште приповести је на братоубиству. Према светописамском тексту Кајин и Авељ су били синови Адама и Еве. Кајин је постао ратар, док Авељ беше пастир. Када су приносили жртве, Бог је погледао Авељеву жртву не марећи за Кајинову. То је Кајина страшно расрдило и изазвало мржњу према брату, појавила се завист. Због тога га Бог упозорава на опасност која долази од њега самога, јер га је обузела мржња. Када су остали сами у пољу, „скочи Кајин на Авеља брата својега, и уби га“. На Божије питање: „Где ти је брат твој Авељ?“, Кајин одговара: „Не знам, зар сам ја чувар брата својега?“ За казну Бог га проклиње: „да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје“, и прогони на исток стављајући му знак: „и начи­ни Господ знак на Кајину да га не убије ко га сретне. И отиде Кајин испред Господа, и насе­ли се у земљи Наидској на ис­току према Едену“. Према даљем опису, Кајин се тамо жени и подиже град којег именује по свом сину Еноху. Приповест о Кајину и Авељу је врло кратка (Пост. 4, 1-17) и не доноси гото­во никакве друге информације. Читањем текста отвара се доста питања на која није могуће дати поуздан одговор. Ко је могао да сретне Кајина и убије, када није било људи сем њега и родитеља? Кога је Кајин оженио, ка­да је отишао на исток? Зашто је градио град и коме? Све то указује да писац није хтео да опише историјски догађај, ни његов шири оквир, него је у текст унео дубљи значењски садржај који је имао свој конкретни историјски смисао, а има и своје универзално значење.

Као и у осталим случајевима, и овом тексту треба прићи из одговарајуће перспективе. Припо­вест је изворно (још у усменој форми) настала у периоду интензивних сукоба између Израилаца и Хананаца. Вероватно када су Хананци били војно надмоћнији, што би могло да буде доба судија или у периоду монархије, када су ханански култови били веома привлачни Израилцима. Приповест о Кајину и Авељу на историјском плану је прича о Хананцима и Израилцима. Хананци су били ратари, док су Израилци у раном периоду били више номади-сточари. У овој се причи говори о злоћи Хананаца који су насртали на Израилце. Авељ је представљен као безазлени пастир, док је Кајин срдити убица. Још важнији аспект у овој приповести је то што Бог узима Авељову жртву, а не Кајинову. У преводу то је значило да Богу нису миле хананске жртве, то јест ханански култ који је био везан за ратарство. Познати су били ханански култови плодности, засновани на идеји полности која постоји и у божанском свету. Авељева је жртва – жртва пастира, то јест Израилаца и њихових праотаца. Приповест посредно указује да је Богу угодна управо таква жртва. Тежње номадском животу и пустињи често су старосавезним теолозима били идеали у којима се остварује слобо­да и правда – егалитарна заједница Божија. Један од највећих синова Израила – цар Давид, био је пастир (1. Сам. 16, 11.19; 17, 15). Понуђено тумачење може се узети као првобитно или историјско значење приповести.

Међутим, ако би се остало са­мо на њеном историјском значењу, упитно би било зашто се приповест као таква налази уопште у Библији. Поготово на самом почетку. Ипак, дубље анализе показују да је ова приповест врло богата значењима. Она се у литерарном и теолошком смислу ослања на причу о прародитељском греху. Према овом концепту, грех је брзо ушао у срце људи. Код прародитеља појављује се змија као подстрекач на зло, што значи да зло долази споља и поробљује људску гордост и радозналост. У случају Кајина, зло долази изнутра из човека. У овом случају посебно је карактеристично Божије одвраћање Кајина од греха: „Зашто си љут, зашто ти је лице намргођено? Јер ако право радиш, ведрином сијаш. А не радиш ли право, грех ти је као звер на прагу што те вреба; још му се можеш одупрети“ (Пост. 4, 6-7). Бог увиђа зло које излази из Кајина и упозорава га да му се може супротставити. Тиме се казује да је грех вољни акт, којем се човек може супротставити. То је важан теолошки увид: човек није по природи зао, него зло излази из слободне воље, што се види на примеру Кајина који није обуздао вољу, него је начинио грех.

…

Покретач Кајиновог греха би­ла је завист. Кајин је убио Авеља из зависти. Управо је то тачка где овај текст добија своје пуно и универзално значење. Заправо, то је прича о сваком од нас. Колико је пута сваки човек још од детињства обузет завишћу. Довољно је да неко ближњи – брат или сестра – имају бољи третман од стране родитеља у неком тренутку, па да плане огањ зависти. Са годинама се та завист код човека само умножава и често во­ди до сурових сукоба и мржње. Успех другог је често извор бола и фрустрације која, као у Каи­новом случају, у крајњој линији води братоубиству. Приповест о Кајину и Авељу је, заправо, опомена сваком човеку да увиди ку­да га води завист. Истовремено, ту је и глас Божији који говори да се човек може одупрети греху. Стога, ову приповест ваља читати кроз призму сопственог искуства. Сваки пут када на ближњег погледамо обузети завишћу, у нама се буди Кајин који вреба само згодну прилику. Наравно, вребање прилике се односи на све врсте пакости које се чине ближњем. Кајин је истовреме­но човеков „усуд“, његова клица постоји у сваком људском бићу. То у основи значи да су завист и борба против зависти свакодневна реалност кроз коју човек пролази. Завист, као производ слободне и острашћене воље, и позив Божији да се одупремо греху као слободна и боголика бића. На сваком је човеку да ли ће грех пустити у срце или ће му се одупрети.

…

„Православље“ број 1191 – 01. новембар 2016. г.