Кратос

Ma kaki,pobožni se ne sexaju,niti uopšte razmišljaju o toj demonskom nagonu pale prirode.Oni su to prevazišli.

Al si našao poređenje.
El su deca koja su vakcinisana zaštićena?Ako jesu onda nema nikakve opasnosti od nevakcinisane dece,ako opasnost i dalje postoji da obole od bolesti protiv kojih su vakcinisani onda vakcinacija nema nikakve svrhe i ne ostvarauje svoju namenu plus da ne navodimo sad nus efekte.
Očekujem od tebe ozbiljan odgovor.

Pa kakvu opasnost predstavljaju ako su ova druga vakcinisana?Ako su vakcinisana ona su zaštićena.I drugo gde je tu sloboda izbora?Zašto da se svima nameće vakcinisanje ako neki roditeljeji to ne žele?Ovo je čist fašizam države.
Procenat je nebitan bitno je da imaju mogućnost da ne žele vakcinaciju i u pitanju su daleko razvijenije zemlje od nas.

Dok čekaš tu Pejdž pazi da ne prođeš ko profa...
 
Studenti počeše da zapitkuju svog profesora: “Vi ste tako mudri i iskreni. Svi vas poštuju, žele da vas oponašaju i da vas slijede. Ali ipak, sve nas jako zanima jedna stvar, zašto se još uvijek niste oženili?
Profesor, zatečen ovim pitanjem, u početku se snebivao, ali ubrzo poče da se otvara i da priča:
“Vidite, ja sam uvijek tražio Savršenu Ženu! I u tom traženju, proputovao sam mnogo zemalja. Jednom sam volio jednu prelijepu djevojku. Bila je nevjerovatno, nevjerovatno lijepa. Nijedan muškarac nije mogao da odoli njenoj ljepoti. Ali nažalost, njena duša nije imala takvu ljepotu, pa smo se nakon izvjesnog vremena i razišli.
Poslije toga sam sreo još jednu mladu djevojku. Ona je bila i lijepa i pametna i obrazovana. Ali nažalost, karakteri su nam bili potpuno različiti i morali smo da prekinemo našu vezu. Vidio sam od tada mnogo predivnih žena, ali ja sam još uvijek tragao za onom svojom Savršenom.”
“I šta se desilo, zar niste nikada sreli takvu?"
“Jesam. Sreo sam je! Jednoga dana pojavila se baš takva: Savršena Žena – pametna, lijepa, očaravajuća, produhovljena, elegantna, dobra…prostim riječima: samo savršenstvo!”
“I tada ste se oženili?!” – oduševljeno i nestrpljivo uglas upitaše studenti.
“Ne! Na moje veliko razočarenje, ispostavilo se da ona traži SAVRŠENOG MUŠKARCA!!!”
Mnogi traže savršenstvo kod drugih, ali ne rade na svom savršenstvu.

Samo nevera mož da je nategne.

Evo šta kaže Justin Ćelijski:
 
5:1 "Јер знамо: кад се наша земаљска кућа тела сруши, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима".   Ми хришћани јасно знамо: живећи у телу, ми живимо у земаљској, земљаној, глиненој кући, која се смрћу руши; али из ње срушене, ми преко моста вере, разапетог између земље и неба над провалијом смрти, прелазимо душом у нашу бесмртну кућу, кућу нерукотворену, вечну на небесима. Јер за живота на земљи, ми градимо своју вечну кућу на небесима, своје вечно обиталиште. Овде живимо, а тамо зидамо; овде ходимо, а тамо све време проводимо. Како, на који начин? Господ нам је казао у Беседи на гори: помоћу сваке еванђелске врлине, којом живимо на земљи, ми зидамо своју вечну кућу на небесима; делајући у нама овде, оне траде наше вечно обиталиште на небу, преносе сва наша блага, све наше драгоцености тамо, где ни новац, ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду (ср. Мт. 6, 19-20). Наш је позив на земљи: живећи у пролазном тећи непролазно, у смртном - бесмртно, у временском - вечно, у земаљском - небеско. Све што је у вама од Христа, од Еванђеља, од еванђелских врлина, вечно је, и узидава се у нашу вечну кућу на небесима. Док смо на земљи, ми зидамо себи у небеском царству вечно боравиште, вечни стан. Који стално живе на земљи Христом Богом, његовим светињама, његовим светим тајнама и светим врлинама, они и изграђују себи у небеском свету своје вечне куће. То су на првом месту светитељи. Они нас и могу примити "у вечне куће" своје кад осиромашимо (ср, Лк. 16, 9, 4). Из тих вечних кућа наших никаква нас зла сила не може истерати, нити нам те вечне куће разорити, јер тамо не досеже ништа зло, ништа сатанско, ништа сатанско, ништа рушилачко. По свеистинитој речи саме Истине: "Продајите што имате и дајите милостињу; начините себи торбе које неће оветшати, ризницу неисцрпну, на небесима, где се лупеж не прикучује нити мољац једе" (Лк. 12, 33). Наше тело, то је наш шатор, наша черга. И ми смо на земљи у пролазном стану, чергари земље, незадржљиви пролавници. Дошли душам с неба, ми пролазимо кроз тело, и одлазимо на небо, у вечни завичај свој. Зато, и кад живимо у шатору тела свог, ми "гледамо на оно што се не види, тојест вечно" (2 Кор. 4, 18), и вечноме стремимо, вечноме служимо, невидљивом хрлимо, небеском кроз земаљско, невидљивом кроз видљиво, божанском кроз човечанско, бесмртном кроз смртно. Иако смо телом од земље, ми живимо боголиком бесмртном душом "у земљаним кућама" (Јова 4, 19). Али, ове земљане куће тела наших неизмерно су важне по нас људе; јер од њих почињемо да постојимо, да сазнајемо себе као људе, да се учимо живети, да се навикавамо битисати у кућама, прво земаљским и земљаним, па онда небеским и небесним. То осећање и то сазнање чине да се ми хришћани не бојимо смрти ни оних који нам убијају тело, а душу нам не могу убити (Мт. 10, 28). Али се бојимо онога који нас може лишити наше вечне куће на небесима. А то је, ко? Грех. Јер он лишава човека свега небеског и у души и у телу, а тиме и на земљи и на небу. Он нам парализује и уништава осећање и сазнање нашег небеског порекла и наше небеске завичајности. Он нам помрачава душу, те она не види себе, не зна од чега је, одакле је, ради чега је, поготову не види своје небеско обиталиште. Грехољубив човек обично мисли да је сав од земље, од тела, сав пролазан, сав смртан. Његова је омиљена мисао, слепа мисао: нема бесмртности, нема Бога; нема раја, нема ни пакла; постоји само тело, само материја, само овај свет и овај живот. Уствари, посредно и непосредно грех хоће од човека једно: да верује да не постоји ни Бог ни бесмртност. Чим то наметне човеку, онда за таквог човежа и грех прастаје бити грешан, па чак постаје и природна ствар, а каткад и природна неопходност. А Господ Христос је и сишао с неба, и јавио се као небески човек на земљи (ср.1Кор.15, 47-49), да би нама људима показао да смо и ми с неба. И пошто је живео на земљи, Он се опет узнео на небо са телом, да би нам показао да је то и наш пут, пут људи. Ми људи смо и саздани христолике душе, да бисмо били свесни да је Христов пут - наш пут, Христов живот - наш живот, Христово васкрсење - наше васкрсење, Христово вазнесење - наше вазнесење - Христова вечност - наша вечност, Христово царство небеско - наше царство. Зато је чудесни Спаситељ јасно и одлучво објавио благовест, рекавши за своје следбенике: "Од света нису, као ни Ја што нисам од света" (Јн. 17, 17. 14). Ето нашвг родослова, нашег порекла: исто као и Христово. Он Бог - ми боголики; Он Христос - ми христолики; Он Богочовек ради нас: да би нас потлуно охристовио, охристоличио, обогочовечио, обожио. Зато се Он, уистини Једини Човекољубац, и моли за своје следбенике Оцу небеском: "Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са ммосм где сам Ја; да виде славу Моју коју си ми дао" (Јн. 17, 24). Отуда је и крајњи циљ следбеника Христових - њихово јединство у Христу Богу, и вечни живот у Тројичном Божанству: "Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби; да и они у Нама једно буду. Да буду једно као Ми што смо једио. Ја у њима и Ти у Мени, да буду сасвим у једно" (Јн. 17, 21. 22. 23). Ето и вечне куће наше и вечног живота нашег; живота у Светој Тројици. Каква чаробна вечност, какво неисказано блаженство, каква опојна красота те нерукотворене куће наше на небесима! Али то постаје наше под једним условом: ако ми за живота на земљи помоћу светих еванђелских тајни и светих еванђелских добродетељи постанемо обитељ Свете Тројице (ср.Гл. 3,27;2,20; Јн.14,23.20.21.17). Зато се о светитељима, који су у најпунијој мери испунили свете заловесги Христове, обично говори у црквеним молитвама да су постали "обитељ Свете Тројице".   5:2 "Јер у овоме уздишемо, желећи обући се у свој небески стан".   Ми смо разапети између два света, између - "неба и земље: земљано тело вуче к земљи, небеска душа вуче к небу. Та распетост је нарочито страшна, откако је грех свестрано огреховио тело и све телесно, и приковао за земљу, и откако смрт царује у свету човечанском. То хришћани снажно осећају. Искушења са свих страна, и споља и изнутра: споља, од света и демона, изнутра - од наших сласти и страсти, злих навика и грешних успомена, нечистих помисли и грехољубивих жеља. И души небеској и небочежњивој тешко је и тескобно у малом и грехопотлаченом телу, и она се кроз уздахе отима ка горњем, небеском свету, ка царству Христовом, ка својој вечној кући, кући од Бога, нерукотвореној на небесима. Зато је свети апостол пун уздисајне благовести: "Јер у овоме уздишемо, желећи обући се у свој небески стан". Уздишемо у овоме земљаном стану нашем - телу, у овоме глиненом шатору. А уздишемо и у овом земаљском свету, који је такође сав глинен, земљан, тесан, тескобан. Тешко је тело души, нарочито тешко када је испуњено оловом греха и тучем смрти. А смрт царује у нама кроз грехе м грехољубље. Али, ма како ми волели грех, боголика и небочежњива суштина душе ипак осећа тежину од њега, уздише и тужи, само да се што пре ослободи њега. Видовити за све грехе своје, као и за грехе света и твари, хришћани - како се осећају у овом свету? Тужно и уздисајно, јер се све патње и сви болови света сливају у њихове осетљиве и саосетљиве душе, и они уздишу уздасима свих твари и бића, кажњених болестима и смрћу збот људског греха. Зато свети апостол, облагодаћенм свесаосетљивац, и изјављује у име свих хришћана: "Ми сами у себи уздишемо, чекајући избављења телу свом" (Рм. 8.23). Својим грехопадом, ми смо људи бацили овај свет у такве муке, у такав пакао, да се у нама хришћанима "сам Дух Свети моли за нас уздисањем неисказаним" (Рм. 8,26). У таквом свету, природно, хришћани уздишу "желећи се обући у свој небески стан", који је од Бога, и од наших уздаха и молитава, постова и милостиња, љубави и трпљења, и осталих еванђелских расположења. Тај небески стан је прави завичај небочежњиве душе људске, која је сва пореклом с неба. Све што је у хришћанину Христово, вуче га ка Господу Христу на небесима; све што је небеско, вуче га ка небу; све што је божанско, вуче га ка Богу. Кроз све то он непрестано уздише за вечнмм обиталиштем својим, за вечном кућом својом, нерукотвореном, од Бога, на небесима. И тело његово је уздисалиште, у коме душа његова стално уздише за оним, Христовим, небеским светом, где је њена права и вечна отаџбина.   5:3 "Само да се обучени, не голи нађемо!"   Без тог небеског стана хришћанин се осећа го, необучен у своје вечне хаљине, које никаква смрт ни грех не може подерати, ии оветшати, ни састарити. Тело, у које је обучена душа његова на земљи, раздерано је као завеса од мољаца грехова и црва страсти. И осећа хришћанин да то није достојна одећа душе небеске и небочежњиве. Уствари, то су рите, у које је обучена небеска царица. Зар да је не буде стид од тих рита? Њој приличи само боготкана хаљина, саткана од Бога преко нашег труда помоћу небеских врлина еванђелских. У ту одећу ми се хришћани облачимо својим еванђелским подвизима. Душа, обуче ли себе у непрекидну молитву, гле, обукла се у свој небески стан: није гола, да би је искушења и страсти и демони сатирали, злостављали, рушили. Исто тако, обуче ли себе у еванђелску љубав, кротост, трпљење, смерност, пост, доброту, свим тим она облачи себе у блиставе и бесмртне и вечне хаљине небеске, некидљиве и неподерљиве и нестариве, јер су од материје коју ни мољци ни црви не могу нагристи, ни лупежи украсти. Једино обучен у свој небески стан, човек се не осећа на земљи го, тојест не стиди се што је човек: - савладао је своје страсти и грехе, и душу и тело потчинио еванђелским закоиима живота, те зна куда иде, ради чега живи, и због чега се подвизава. Зато свети апостол и вели: "Само да се обучени, не голи нађемо!" Не обуче ли душу своју у небески стан, зар се хришћанин, и човек уопште, не осећа го, односно, зар се његова душа, та царица небеска, не осећа нага, изложена напастима свих смрдљивих страсти, грехова и смрти? Не обучемо ли себе, и тело и душу, и савест, у небеске врлине еванђелске, у њихове свете божанске силе, онда и тело наше и душа наша и савест наша лако постају плен нечистих мисли, прљавих осећзња, убитачних искушења, уопште свих видљивих и кевидљивих непријатеља рода људског. Без еванђелских врлина, ми смо без штита и оклопа, и свака нас стрела зла и искушења може устрелити, ранити, па и убити. А човек? Човек је сав, и телом и душом, саздан за бесмртност и живот вечни (ср. Прем.Сол. 2,23). И Господ Христос је дошао да спасе целог човека, и душу и тело његово, зато је и узео на себе не само душу човечју него и тело: да обојима да бесмртност и живот вечни. Као Спаситељ целог човека, Он спасава и душу и тело од смрти и греха, зато је и васкрсао телом, и узнео се са телом; и тако осигурао спасење и бесмртност и телу и души људској. Отуда је наш хришћански циљ: да и тело и душу обучемо у Христову бесмртност: да тело наше обучемо у тело Христово, и душу нашу у душу Христову. То све бива када постанемо чланови тела Христовог, Цркве. Онда се облачимо у Христа крштењем, светим причешћем, и осталим светим тајнама и свегмм врлинама: облачимо тело на тело и душу на душу, смртно у бесмртно. Стога свети апостол и благовести

To sami Bog zna .

@@Milan Nikolic,
 
Nisi mi odgovorio na ono pitanje o vaskrsenju Hristovom.A mislim da je ono ključno za razumevanje ono o čemu i ava Đurović govori.Kada je dakle Hristos vaskrsao da li je vaskrsao samo On,tj jedno ljudsko biće ili je to bilo zapravo vaskrsenje čitave tvorevine?Ako je čitava tvorevina onda je tada zapravo vaksrslo sve što je postojalo i što će postojati.Dakle celokupan stvoreni svet od trenutka stvaranja do trenutka ulaska sveta u eshaton.U tom smislu Đurović i govori o nadvremenskom vaskrsenju(ono je već Bogu poznato,i aktuelno za Njega)  koje se odigralo u vremenu.Hristos kao Bogočovek,spoj stvorene i nestvorene prirode obuhvata sav stvoreni svet.Znači ne samo onaj koji je do tog trenutka nastao nego i onaj koji će posle njegovog vaskrsenja nastati(dakle i SZ i NZ sveci,uopšte sav stvoreni svet od njegovog početka pa do kraja).Ako shvatimo tako da On,pošto je preuzeo na sebe ljudski prirodu zapravo vozglavio sav stvoreni svet u svojoj Božanskoj ličnosti,a ako je sav stvoreni svet onda po nekoj logici morao bi u sebi da obuhvati njegovu čitavu istoriju,od samog nastanka,pa do eshatona.Malo sam ga zamrsio možda al to je to.

To im eshatološki Laza poslao česticu iz atemporalne eshatološke realnosti.

Tek kad budemo usvojili sve slobode kao moderni svet ima da na konjima dolazimo u hram mislim kad je mogo Kaligula u parplament još onomad da ih uvodi..baš zaostajemo...

Evo jedan kratkometražni ali vrlo dobar,hrišćanski pravi ...
 

Неопходно је да се прође кроз невоље, разне животне трзавице, то је животна школа, савлађивање сваке непријатности миром и тишином.
Ако смо физички здрави, али смо оптерећени са својим мислима, са својим бригама, немоћима, па нам се и ближњи жале на своје немоћи и онда ми учествујемо у томе, ако не умемо да се опустимо, значи да предамо своје немоћи, своје слабости и слабости ближњих, да предамо Господу, онда ми носимо то велико оптерећење и наш живчани систем временом постаје неиздржив, нервозни смо.
Не можемо да подносимо ни себе па ни ближње и онда наравно и у друштву и у породици мучан живот, и на радном месту, свуда.
 Мучан је живот зато што су живци много преоптерећени, а нисмо се извежбали да се опустимо, мислено треба да се опустимо, када се мислено опустимо и физичко тело се одмара. Дух помоћу живчаног система долази у додир са физичким светом. Обрати пажњу на мир у срцу, нека буде тамо тишина, мир и опусти се. Ако не можеш да се молиш, буди тих, немај никакве мисли, препусти то Господу, он ће да уреди то боље од нас.
Starac Tadej.

Mene bi čim čujem tu priču o traganju za srodnom dušom odbilo.Holivudski bulšit.

Samo kao bestrasni prst i bestrasni penis 

Najgore je kad se žena primi na nekog pa u njemu vidi potencijal tog idealnog pa onda pokušava da muškarca preoblikuje da bi se uklopio sa tom njenom idealnom projekcijom.Raspodija bio od nekog turbo folkera i ljaksea kreirala ljubitelja poezije i beletistrike.I Bibliju bi mu čitala svaki dan dokle god se svi ti potencijali  savršeno zamišljenog ne bi ostvarili.
Inače da li neko može da bude nečija srodna duša recimo a da ne deli ista religijska uverenja?Recimo on budista ona pravoslavka?ili ona ateista a on pravoslavac?Da li bi pripadnost ili nepripadnost nekoj religiji bilo nešto što nekog čini ili ne čini srodnom dušicom?

Staropramen 500 ml

Neće biti.....
Својим безгранично човекољубивим подвигом Богочовек је одвео људску природу Богу, вратио је Богу, оправдао човека пред Богом, и учинио те је Бог Његов постао Богом људи, и Отац Његов – Оцем људи. Богочовек је умилостивио Бога, те је постао Богом и Оцем следбеника Његових. Стога Спас и благовести Магдалини: „Не дохватај се до мене, јер се још не вратих к Оцу своме; него иди к браћи мојој, и кажи им: враћам се к Оцу свом и Оцу вашем, и Богу свом и Богу вашем“. „Још се не вратих к Оцу“ – као Богочовек, као човек, јер је за то време телом био у гробу, душом у аду, а Божанством свуда.
https://svetosavlje.org/tumacenja-svetog-evandjelja-po-jovanu/22/

Ovde se rađaš,stariš i umireš a tamo?Tamo si već obožen i besmrtan.Pa šta je to nego paralelna realnost,imaš apostola Pavla koji trči da dobije venac a u Hristu atemporalno njemu venac već na glavi...

Meni tu nema ništa sporno Hristos lomi Hleb koji je njegovo telo ustvar i ukazuje im na buduće stradanje.Svo vreme im priča o budućem stradanju pa Petar kaže neće to s tobom biti...ili kaže valja Sinu Čovečijem postradati...ali da uzmemo Tavorsko dešavanje za koje ovde neke tvrde da je zapravo bila eshatološka realnost sišla u vreme..kako onda Mojsije i Ilija govori Hristu o budućem stradanju kad je iz eshatološke perspektive njima to večna aktuelnost?
 
 

I što bi se uopšte ovaploćavao kad od večnosti ima ljudsko telo?Onda je priča o nekvom oboženju o usinovljenju totalno besmislena jer i ,,pre,, nego što je svet nastao ljudska priroda je ,,već,, egzistirala na nivou večnosti.
A još ispada da se Sin Božiji od večnosti rezlikuje od Oca i Duha jer su oni bestelesni.
 

Ako ljudsko telo preegzistira svetu kao telo Sina Božijeg onda je neminovna implikacija takve misli da je ljudska priroda nestvorena.Čovek je Bog.
Božija perpektiva koja je nadtvorevinska svakako vidi sve događaje kao aktulne,to piše i u dogmatici,čak i pre nego što su se oni odigrali.To što on vidi i zna ne znači da se nešto već odigralo u dimenziji stvorenog sveta.Na primer Bog zna da će doći do kraja sveta i da će doći da sudi živima i mrtvima iako se to defakto još nije desilo il mi živimo u nekoj paralelnoj realnosti dok Bog čuva istinu na nebesima.
Da li  sada Isus Hristos  postoji u večnosti kao ovaploćeni Sin zajedno sa Ocem i Duhom Svetim?Da postoji,uzdigao je stvoreno na nivo večnosti i tu ne može više ništa da se menja. 

Aj da preformulišem.Ne postoji ništa osim Svete Trojice.Ni svet,ni vreme, ni prostor apsolutno ništa.Samo Tvorac.Da li ,,tada,, Sin Božiji je u ljudskom telu?

Od razumne duše ljudske koju je Ipostas primila na sebe.Potpuni čovek naravno.Kao što rekoh Logos svojom božanskom prirodom ne anihilira ljudsko valjda je to osnovna stvar u Hristologiji.U tome je kenozis,Logos  se ,,povlači,, i ostavlja,,prostor,, za stvorenu ljudsku prirodu u sebi inače bi je po prirodi stvari prožrdo.

Dobar tekst avo samo ako verujemo da je Bogorodica već vaskrsla telesno zato što nema njenih mošti šta ćemo sa moštima svetih koje su defakto još uvek na Zemlji?I ipak je Bogorodica nešto posebno,nije za poređenje sa nama ostalima....

Stvorena priroda u Hristu se pokorava  Bogu a ne božanska koja od prevečnosti po volji Boga Oca.