Статус вероучитеља и јавна расправа о Нацрту закона о образовању

Равноправни и равноправнији

Шта учинити када систем школства дискриминише своје запослене

Унија синдиката просветних радника Србије је узела активно учешће на јавној расправи о Нацрту Закона о основама система образовања и васпитања. Послала је мноштво предлога за измене и допуне Нацрта Закона, а између осталих и предлог да се наставницима верске наставе омогући да, попут осталих запослених у образовању, заснују радни однос на неодређено радно време. 

Овај захтев није никаква новина. Наиме, Закон о основама система образовања и васпитања усвојен 2009. године је садржао такву одредбу. Међутим, свега пар недеља након усвајања тог закона, тадашњи министар просвете послао је директорима школа допис у коме је наредио да се расписани конкурси обуставе, а нови не расписују. Тим дописом је суспендован члан Закона, а иако је тако нешто у правној држави немогуће, министар је и даље остао на свом положају. 

Измене ЗОСОВ-а 2011. године, и нови ЗОСОВ усвојен 2013. године опет су укинули могућност расписивања конкурса за наставнике верске наставе, и тиме продужили противуставни радно-правни статус наставника верске наставе.  Наставници верске наставе су стрпљиво чекали и надали се да ће Нацрт Закона чија је израда у завршној фази, напокон омогућити вероучитељима у Србији да имају иста права као и њихове колеге у европским земљама. Нада је почивала и на усменом обећању министра просвете г. Младена Шарчевића да ће проблем бити решен, датом пред представницима свих синдиката 10. фебруара 2017. године. 

Када је јавности недавно представљен Нацрт Закона, упркос министровим обећањима, у делу текста који регулише начин пријема у радни однос, одредбе у вези наставника верске наставе су остале исте. То је и подстакло Унију синдиката просветних радника Србије да путем званичних предлога на јавним расправама и у електронском облику, подсети министра не само на постојећу дискриминацију вероучитеља, него и на сопствено обећање да ће тај проблем решити. 

Међутим, на јавној расправи о Нацрту Закона о основама система образовања и васпитања одржаној у Београду дана 8. јуна 2017. године, на питање учесника у расправи зашто Нацрт Закона не предвиђа могућност да и наставници верске наставе заснују радни однос на неодређено време, министар је одговорио да он наводно има добру вољу за решавање тог питања. Али, како јавља Б 92, додао је да и поред његове добре воље постојеће стање неравноправности мора да се продужи због забране запошљавања у јавном сектору: "Врло сам вољан да прво то решимо. Тај принцип равноправности ћемо променити изменама и допунама закона чим држава изађе из забране о запошљавању и то је једино могуће у овом тренутку".

Због истине и равноправности коју помиње и сам министар, морамо да кажемо да министрова изјава једноставно не одговара чињеницама. Наиме, забрана запошљавања у јавном сектору регулисана је Законом о буџетском систему ("Сл. гласник РС", бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - др. закон, 103/2015 и 99/2016) где у члану 27 е, став 34 стоји: „Корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31. децембра 2017. године.“

Међутим, у истом члану Закона о буџетском систему, већ у следећем ставу 35 стоји:

„Изузетно од става 34. овог члана, радни однос са новим лицима може се засновати уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење Министарства.“

Из цитираних ставова 34 и 35 члана 27 е Закона о буџетском систему се јасно види да забрана запошљавања у јавом сектору није апсолутна, већ да постоје успостављени механизми, правила и процедуре како се запошљавање на неодређено време и на који начин врши, и поред номиналне забране запошљавања. Уосталом, непобитна чињеница је да се у школама, и поред поменуте запошљавања, стално запошљавају лица на неодређено радно време. Министар је са тим сигурно упознат, пошто управо министарство даје сагласност за расписивање конкурса на неодређено радно време. Можемо да наведемо више конкретних примера где је школама у овој години одобрено да распишу конкурс и да приме људе у радни однос на неодређено радно време. 

Свако добронамеран лако може да закључи да забрана запошљавања о којој говори министар просвете није никаква препрека за решавање радно-правног статуса наставника верске наставе, већ да су у питању неки други разлози. Да ли су ти разлози идеолошке природе као што су били код министрова два претходника, или неки нови, то не знамо. Знамо само да министрово објашњење и предлог да се проблем реши неким будућим изменама и допунама Закона уопште није потребан, јер забрана запошљавања се односи на нове људе, а не на оне који се већ 16 година налазе у просветном систему. Зашто се решење проблема одлаже, када проблем уопште и не постоји?  

Наставници верске наставе су већ годинама радници основних и средњих школа. Примају плате, и промена њиховог радно-праног статуса из рада на одређено време у рад на неодређено време не би била никакво финансијско оптерећење за буџет Републике Србије. Ако постоји добра воља да се статус наставника верске наставе реши, онда је пут за то врло једноставан, а састоји се из 2 једноставна корака: 

1. Измена Нацрта Закона о основама система образовања и васпитања која је у току, у смислу предлога које смо већ доставили,

2. Сагласност одговарајућег тела Владе Србије за запошљавање постојећих наставника верске наставе на неодређено време.

Наставницима верске наставе остаје да се надају да је министру неко од његових саветника погрешно објаснио шта значи забрана запошљавања у јавном сектору. Грешке се често дешавају, али не треба заборавити да је наш народ латинској изреци „Errare humanum est“ додао и оно: „Али је људски и грешке исправљати“.

Дакле, господине министре, исправите грешку. 

Ресор за образовни систем УСПРС