Методе васпитања у родитељству – зашто и зашто не?

Умеће родитељства је одувек било тешко, и повремено емоционално узнемиравајуће. Пре 60 година, када сам ја рођен, родитељи су имали један важан извор подршке који је долазио из спољног света – јединствени морални консензус у друштву. Постојале су општеприхваћене „методе“ од којих је већина била неуспешна у погледу очувања менталног здравља, али зато су биле врло успешне у стварању углавном тихе и послушне деце, како би се на тај начин удовољило захтевима индустријског друштва којем је требало послушних и покорних радника. У последње две деценије услови у којима се деца васпитавају су се променили радикалније него икада у нашој историји.

 Наука, поготово неуронаука, пружила нам је мноштво нових информација о деци, о њиховим могућностима, ограничењима, развоју и емоцијама, као и о њиховој егзистенцијалној добробити. Откривено је колико је важан квалитет односа између детета и родитеља, са посебним нагласком на „субјект-субјект однос“; Системска теорија је општепризната као најсвеобухватнија теорија у погледу анализе и залечења породичних сукоба, као и када су у питању проблеми личне природе.

 Скуп заједничних вредности и морални консензус више не постоје, што значи да су родитељи изгубили много подршке која долази из спољног света. Педагогија је покушала да надомести тај губитак, али будући да се природа професионалне педагогије у основи разликује од приватног васпитања деце, покушај је био безуспешан. Данашњи родитељи су суочени са огромним задатком да постану „родитељи изнутра“. Последице таквог захтева се манифестују на такав начин да се већина младих родитеља осећа несигурно, и сасвим је разумљив њихов вапај за методама у васпитању. То нас суочава и са првим важним питањем: Да ли је сврха метода да залече родитељску несигурност, или да деци омогуће здраво детињство? Друго и кључно питање је: Уколико једна или више метода из „приручника“ заиста успеју да учине да се родитељи осећају сигурније, да ли то такође значи да ће родитељи успети да осигурају најбоље услове за стварање и одржавање менталног здравља своје деце?

 У последње две деценије скандинавска деца су почела да проводе приближно 26000 сати свог детињства у педагошким институцијама које су у обавези да похађају. Те институције су професионалне и сходно томе развијају и низ методолошких дисциплина намењених разним облицима учења. Њихова методологија у погледу личног и друштвеног развоја појединачног детета, као и методологија вођења група, још увек је примарно базирана на правилима и прописима, док је циљ често само послушност и одсуство сукоба. Дуготраније последице оваквог начина тек треба да се истраже.

Већина метода у родитељству које су тренутно на „тржишту“ имају своју основу у бихевиоралној психологији. Њихови главни „састојци“ су регулација понашања, позитивно поткрепљење, итд. Иако је све модернизовано и хуманизовано (сходно томе се користимо блажом терминологијом), базу још увек представљају Павловљеви експерименти у којима се жељено понашање код паса награђује кексом, док се супротно понашање кажњава струјним ударом. То је, могли бисмо рећи, старо вино у новим боцама, тј. хранљиве вредности су остале исте.

Моји приговори овим методама су сажети у следећем:

 Када између родитеља и детета постављате методу тада сте установили однос сујект-објект, у којем је дете објект. Научници као што су Даниел Н. Стерн, Петер Fonagy… заједно са већином ноуробиолога и неуропсихолога нам говоре да је оваква врста односа знатно удаљена од оптималног односа како у погледу добробити и развоја детета иродитеља, тако и у погледу квалитета њиховог односа. Више од педесет година клиничног искуства у породичној терапији нам говоре исто.

 Методе имају за циљ да произведу код детета понашање које се од стране родитеља/школе или других одраслих особа дефинише као „добро“. Према томе, нежељено понашање може се слободно елиминисати, што је у супротности са 99% наших открића у проучавању и у раду са породицама које имају проблеме. Наша сазнања говоре да су изузетно узнемиравајућа и/или девијантна понашања једноставно симптоми дисфункционалног система. Циљ одраслих данас је врло сличан оном пре 60 година: послушност и одсуство сукоба. Главна разлика је да се уместо физичког и психолошког злостављања сада користи моћна манипулација. Овај процес нарушава емотивни и егзистенцијални интегритет деце.

 Из искуства знамо да што се више нарушава интегритет људског бића, оно ће се више прилагођавати захтевима и очекивањима. То значи да су такве методе осуђење на „успех“, као што је то успевало генерацијама пре када је у питању употреба насиља.

За многе од ових метода се тврди да су „утемељене на доказима“. Када погледате студије које пружају те доказе, схватићете да су слабог научног квалитета, тј. да су изведене и написане од стране „уверених“. Њихов такозвани успех мери се на краткорочној основи: Да ли је нестало нежељено понашање деце и јесу ли родитељи мање фрустрирани? Ја још чекам независну студију која би се бавила дугорочним последицама таквог приступа које ће се манифестовати на животни квалитет, на квалитет односа (на друштвеном и личном нивоу) и на квалитет родитељства, а то ће се догодити када деца која су била изложена овим методама напуне 45 година.

Захтев за методама које се „темеље на доказима“ примарно је политичке природе. Цело подручије родитељства и педагогије у овом тренутку је веома хаотично, тако да су политичари (као и стручњаци) у искушењу да пронађу подршку и алиби у „науци“. „Утемељено на доказима“ постало је исто као и „исправно“ или „добро“ – без даљих питања! Проблем са алтернативним приступима који су утемељени на искуству и практичним схватањима међунаучне и интердисциплинарне праксе јесте да не могу да буду лако „доказани“, будући да одбијају да произведу поједностаљене методе. Могу да разумем родитеље који због осећаја изгубљености и несигурности траже сигурност у једноставним методама – у сваком смислу те речи. Такође, могу да разумем зашто је политичарима и администрацији много лакше да прихвате концепт у којем им фраза „утемељено на доказима“ осигурава алиби. Оно што ја не могу да разумем јесте да стручњаци који знају, или би требало да знају боље, такође одобравају и подстичу стратегије у којима се само уклањају симптоми, али се не јачају и не развијају односи који су утемељени на љубави унутар породице, нити се јача здрав лични и друштвени развој детета. Уместо тога, задовољавају се идејом да те методе „делују“. Добро је позната чињеница да све такве методе увек делују ако се спроводе са уверењем, доследно, дужи временски период и у релативно изолованој околини. Важно питање није шта делује. Кључно, етичко, стручно и политичко питање јесте како и зашто то делује.

Следећи важан приговор садашњем захтеву за методама утемељеним на доказима јесте да искључује мноштво искустава, знања и схватања, од којих су многа такође темељно подржана од стране научних студија и открића. То значи, да за њих може да се сматра да су утемељени на доказима, али не и на методама.

Узмимо сад мој лични приступ педагогији и васпитању деце који је успешно избегао било који покушај да буде категоризован и етикетиран (осим једног пријатељског предлога од стране шведског колеге, да се мој приступ назове: „утемељен на дијалогу“). Начин на који ми инспиришемо одрасле да се односе према деци и младима темељи се на мало више од 60 година заједничког искуства произишлог из примене више методологија као и откривањем чињеница из подручија породичне психологије и психотерапије са породицама, као и са децом, младима и одраслима. Укључене су и Системска теорија, такозвана Односна (релацијска) психологија (Стерн, Fonagy и др.), такође удео имају и завршене и актуелне интернационалне, међунаучне и лонгитудиналне студије (нпр. швајцарски педијатар Ремо Ларго), као и студије неуробиологије и наравно педагогије, социологије и социјалне педагогије.

Када ме питају за институције или пројекте који употребљавају „Јуулово методу“ ја увек устукнем и додам: „Ако успете да пронађете иједну, молим вас да ми кажете. Доћи ћу и убићу их!“ Постоје два разлога за овако бруталан одговор. Први је тај што начин нашег рада има много извора. Ја сам само онај који их је скупио, описао и потом сложио коцкице. Немам право да их зовем својим. Други разлог је тај што су темељне вредности нашег рада управо у наглашавању индивидуалности сваке одрасле особе и детета и њихових јединствених односа, сходно томе, морало би да постоји онолико „метода“ колико има људи.

Наш рад је утемељен на специфичним вредностима и принципима људске интеракције, који га лако разликују од мноштва других приступа. У односу на тему овог чланка, од кључне важности је то да инситирамо на схватању односа (личног, као и професионалног) између деце и одраслих, као и на схватању односа „субјект-субјект“ за разлику од односа „субјект-објект“. Да бисте применили методу на вашу интеракцију са другим људским бићем морате другу особу да гледате као објект, и у складу са нашим вредностима, друга особа мора да пристане на улогу објекта. Само одрасле особе могу слободно да пристану на то. Деца и млади морају да се покоре оваквој подели улога, што значи да морају да одустану од свог интегритета и дозволе да њихове потребе и границе буду занемарене и повређене. Без обзира колико срдачно, или са колико љубави је то учињено, то нарушава принцип равноправног достојанства.

У одређеним политичким круговима увођење односа субјект-објект, као и методе родитељства, схвата се као део коначне битке против генерације шездесетосмаша и њихових вредности. Лично верујем да је то схватање погрешно. Иако припадам тој генерацији, никад се нисам осећао као шездесетосмаш. Сматрам да оно што та генерација јесте или није учинила у погледу промена вредности у друштву и у породици, примарно је било политички мотивисано, а заправо није било укорењено у стручним или научним схватањима или у организованим искуствима. На првом месту то је био покрет против многих ствари, а највише против свих ауторитативних структура у друштву и у породици. Демократске вредности су у том процесу постале врло важне. Делимично је истина да су те вредности, иако врло важне, далеко од довољних да би се постигло то да есенцијални однос између одраслих и деце функционише са обе стране. Исто се може рећи и о њиховим ограничењима и вредностима приликом редефинисања идеје брака, живота у пару, или када је у питању педагогија и поучавање.

Садашњи покушај који се своди на то да се помоћу неоконзервативних политичких метода замене те вредности и да се исмеју неизбежне грешке и промашаји, заправо је понављање истих тих грешака, само што је филозофија „другачија“. Такви потези су погрешни, а оно шта је потребно јесте да се извуку поуке из огромног знања и искуства које се акумулирало од 1968. године. Не треба нам још једно политички мотивисано преправљање родитељства, али нам свакако треба трајни развој који ће се темељити на искуствима данашњих родитеља и њиховим дијалозима са различитим групама стручњака. До данас нико нема потпуни одговор на најважније од свих питања: Како ми одрасли да практикујемо вођство над децом и младима на начин који не нарушава њихов лични интегритет?“

Желим да додам да се то питање поставља, али да још нема одговора унутар индустрије, политике и образовања, па вас зато молим да будете стрпљиви и да не искаљујете своје фрустрације на деци у облику поједностављених метода. Молим вас да престанете да размишљате примитивно вођени супротностима (црно/бело) и помозите нам да створимо оригиналне алтернативе свему ономе што не користи појединцима и/или породицама и заједници, без обзира на то која генерација их је изумела.

Јеспер Јул

https://familylab.rs/metode-vaspitanja-u-roditeljstvu-zasto-i-zasto-ne/