Текст католичког свештеника зашто Запад не воли Новака: "Његов грех је одбијање да игра игру коју воле"

Џејк Мартин је навео разлоге зашто Запад не прихвата и има анимозитет према српском тенисеру, али и где у томе греше

"Новак Ђоковић је можда најбољи свих времена, али зашто га навијачи не воле", наслов је текста на сајту "Амерчки магазин", који је објавио католички свештеник и асистент на филмским студијама на Универзитету "Лојола Меримаунт" у Лос Анђелесу, Џејк Мартин.

Аутор текста, који и ради на овом порталу који се, пре свега, бави погледима на свет из перспективе језуитске верзије католичке вере и културе, прича о томе зашто "западни свет" не да не може да прихвати српског тенисера и чињеницу да је својим спортским резултатима показао да је најбољи свих времена, већ да у ствари негује и неку врсту мржње и анимозитета према њему.
У уводу текста осврнуо се на Новаково освајање Ролан Гароса и рекордне 23. Гренд слем титуле, чиме је постао најтрофејнији тенисер свих времена, те како то није имало толико велики одјек у западним медијима и љубитељима тениса у том делу света.

- Ђоковићева непопуларност на Западу је дубока. Његова прича је пуна разних инцидената, на и ван терена, због којих би би се и најпрекаљенији стручњак за односе са јавношћу згрозио - написао је Мартин на почетку, да би потом подсетио на Новаков пробој на велику сцену играњем финала на УС опену 2007. године против Роџера Федерера.

Подсетио је како је тада њујоршка публика била одушевљена харизматичним Београђанином у чијим имитацијама су уживали, а његова прича о одрастању током ратова 1990-их на Балкану им "цепала срца". Али то се врло брзо променило за 180 степени. Почели су да им сметају његови изливи емоција на терену, медицински тајм-аути и предаје када губи, вриштање на скупљаче лоптица.

- Списак Ђоковићевих катастрофа у јавним наступима је дугачак, да будемо прецизни тачно 89, према јутјуберу који је сакупио свеобухватну монтажу његових прекршаја. Али на крају дана, презир јавности према Ђоковићу своди се на 2 кључна фактора: "Прича о вакцинацији" и "Прича о Федалу" - наводи аутор текста и потом разлаже ова два узрока, које сматра да су изазвали нетрпељивост западне јавности према њему.

- Ђоковић је изазвао велику пометњу у јавности када је одбио да се вакцинише против вируса Ковид-19, одлуке која се претворила у глобални спектакл пред Аустралијан опен, у јануару 2022, кулминирајући тиме што је Србина Влада депортовала из земље након десетодневне драме. Ђоковићево одбијање да се вакцинише не само да је нарушило његову слику у јавности, већ је и омело његову потрагу да постане највећи играч свих времена.

Мартин потом наводи да није помогло ни то што је Ђоковић тврдио да он нема никакве везе са "антиваксерским покретом".

- Ђоковић је више пута рекао да његово одбијање вакцинације нема никакве везе са покретом „анти-вакс“. Уместо тога, он тврди да то има везе са његовом бригом о томе шта он, као елитни спортиста, ставља у своје тело. Заиста, Ђоковићева исхрана и фитнес режим су добро документовани и толико су екстремни да би чак и његовог пријатеља Тома Брејдија натерали да обеси главу.

Ипак, још већи разлог од тога зашто Запад не може да прихвати Новака, јесте што је нарушио идеал тениског ривалства између Федерера и Надала, омиљеног пара тениске публике која сматра да је то било златно доба тениса, док се није појавио Србин.

- Роџер и Рафа заједно су створили оно што многи сматрају златним добом тениса, које у суштини представља то време од када је Федерер први пут узео трофеј Вимблдона 2003. до... па, можда када се Надал пензионише крајем 2024. Федал, а тиме и Златно доба тениса, достигли су свој врхунац негде око 2008, можда током финала Вимблдона те године, где је Надал добио епску битку, 9-7 у петом сету. Федерер, Швајцарац, својом класичном техником и џентлменским декором, пронашао је свог савршеног противника у мишићавом, са сујеверним тиковима и тешким топспином Надалу. Све што Федерер ради на терену изгледа лако; све што Надал ради изгледа исцрпљујуће. Наизглед пријатељи ван терена, они су сан публицисте. Kод Федала је све нетакнуто, префињено, без оштрих ивица; само немојте се превише приближавати или постављати превише питања и уништити идиличну ауру која је тако пажљиво креирана - пише аутор.

Али онда се појавио Ђоковић.

- Требало је да одвлачи пажњу, да Федал не би постао превише самозадовољан, превише досадан. Требало је да буде изазивач и, да, можда чак и да победи понекад, као на Аустралијан опену 2008. Али није требало да побеђује баш. Изненада, Федал је постао "Велика тројка" (и на кратко са успоном Британца Ендија Мареја, "Велика четворка"). Kада је Ђоковић савладао Федерера на његовом "домаћем терену" у финалу Вимблдона 2019. у недвојбено бољем мечу и од финала између Федерера и Надала 2008. године, постало је јасно да је „Федал“ можда сан публициста, али Србин је био камено хладна истина.

- Ђоковић се не само приближавао изједначењу са Рафом и Роџером, већ је почео да их и надмашује. Ђоковићева 2021. се показала као једна од највећих година у историји спорта, јер је дошао на само један меч од освајања календарског Гренд слема, достигнућа које су постигла само још двојица мушкараца — од којих је један, Род Лејвер, успео. то двапут. Било је то достигнуће коме се ни Федерер ни Надал никада нису приближили, а легитимисало је Ђоковићеве тврдње да је, ако не и ГОАТ, свакако на путу - навео је Мартин.

Потом се осврће и на оно што би могао овогодишњи Вимблдон да потврди.

- Kако Вимблдон почиње ове недеље, вероватно највидљивији глобални тренутак у тенису током године, спорт се налази у јединственој "непријатној ситуацији" да има свог можда најбољег играча, на прагу свог највећег тренутка, а свет спреман да одговори колективним слегањем рамена. Што је штета, јер је Ђоковић, упркос свим својим прошлим грешкама и катастрофама у односима с јавношћу, јединствен за савременог професионалног спортисту: он није производ фирме за односе с јавношћу или тима за брендирање. Он је антитеза "Федала".

- Он је по свему одан отац, муж и побожни српски православни хришћанин. Kао тенисер, он је најближе техничком савршенству које је игра икада видела; његов рад ногу, покрети, држање, "читање игре" су без премца. Што је још важније, из менталне перспективе он тачно зна шта мора да ради на терену у сваком тренутку. И изгледа да нико не ужива у притиску више од њега.
Хвалоспеви настављају да се ређају.

- Он је феномен који се дешава једном у животу, који је имао несрећу да игра у исто време са још два феномена, од којих су обојица имали предност одрастања у западној Европи, припремани за славу и све њене пратец́е изазове од самог почетка. Ђоковић је, напротив, рођен у источној Европи у време рата.

Мартин се онда враћа на принципе којих се Новак чврсто држи и то што одбија да подилази било коме зарад добре слике у јавности о себи.

- Ђоковић је човек с манама, што је доказао у много прилика, али који спортиста није?! Чини се да је његов злочин његово одбијање да „игра игру“ — игру ван терена, то јест, коју западни медији толико воле. Његово одбијање да буде било шта друго осим онога што јесте, нажалост, умањује његове успехе на терену. Живи по својим принципима, за које је више пута јавно признао да потичу из његове хришћанске вере. И док се многи не слажу увек са свим његовим ставовима, укључујући и вашег драгог аутора, постоји нешто за дивљење у његовом одбијању да одустане од својих уверења.

- Можда се не слажете са његовим ставом о вакцинацији, али у свету спорта који је толико заокупљен дискурсом који окружује рекорде и ко је ГОАТ, чињеница да је био спреман да жртвује професионална достигнућа и своје спортско наслеђе зарад својих уверења је чудновато вредно дивљења.

На крају аутор текста закључује.

- Више пута се подсећам — што је изненађујуће често за католичког свештеника од 40 и нешто година — да већина људи није обожаватељ Ђоковића. Схватам. Пошто сам одрастао 1980-их као обожаватељ Џона Мекинроа, видео сам помешане емоције које су његови темпераментни испади изазивали у јавности. Па ипак, чини се да је код Ђоковића мало оних са „помешаним” емоцијама. Једноставно постоји "невољење"...
- Можда је Новака Ђоковића тешко волети; он то свакако не олакшава. Ипак, зато што је он задивљујући спортиста, отац пун љубави и саосећајни хуманитарац, не могу а да не будем његов навијач. Он је потпуно човек, и у добру и у злу и не могу а да се не дивим томе.

https://www.telegraf.rs/sport/tenis/3710309-katolicki-svestenik-napisao-tekst-o-novaku-djokovicu