Време за лечење наших духовних болести

Архиепископ Евлампије (Пјатницки): Беседа за чисти уторак

Дошло је време врлина… Не задржавајмо се помраченог лица,

али пост држимо, приносећи сузе, скрушеност… и завапимо:

наши греси су бројнији од песка морског,

али, Избавитељу свега, опрости свакоме од нас…

(Кондак друге недеље)

Садашње време Свете четрдесетнице је заиста најповољније, најспасоносније време за дело благодати, за очишћење душа и тела, за исцељење наших духовних бољки. Заједно са Апостолом можемо у потпуности рећи: Ево, сада је  време; гле, сада је дан спасења (2. Кор. 6, 2).

А света црква нас је већ неко време припремала за ово време, као велики и посебан подухват за све хришћане. Посебно нас је припремала у претходне четири недеље. По примеру цариника научила нас је смиреној и скрушеној молитви; примером повратка блудног сина оцу, позвало нас је да се од својих грехова обратимо милости Оца Небеског; представивши нам Страшни суд, пробудио нас је из наше немарности и немара са страхом од будуће осуде; и коначно, припремио нам је ову протеклу недељу са сећањем на жалосни пад наших предака, а заједно са њим и заједнички пад целог човечанства; затим нас је увела у предстојећи подвиг поста и покајања за очишћење наших сагрешења и преступа.

Света црква, наш ментор и путоказ на путу спасења, од детињства нас је учила да са посебним страхопоштовањем гледамо на Свету четрдесетницу, да ово свето време посебно проводимо у молитви и покајању, у одлагању наших обичних утеха; да се у ово мирно време саберемо од терета свакодневних сујета, прегледавши своје грешне ране, да се побринемо за њихово исцељење, увидевши своју прелест и своје лутање тврдоглавим стазама; да наше кораке усмеримо на пут правде и истине.

А ко од нас није погођен, ко не лута, ко није преплављен таласима страсти и порока? Један је погођен среброљубљем, други се утапа у пожуди, други је свргнут гордошћу, други је побеђен гневом, непријатељством, сећањем на неправде, трећи је поробљен лењошћу, расејаношћу, непостојаношћу, лакомисленошћу. Греси неких су очигледни и воде директно ка осуди; за друге су у тајности, али утолико опасније што им тајно копају понор погибељи.

Шта да радимо? Морамо да излечимо и наше очигледне и тајне болести. Како? Уз плач, јадиковање, туговање, самоосуђивање и одвајање од свега што нас је довело у духовни неред. Грешни смех морамо претворити у плач, недопуштену радост у јадиковање. Одбацујући и одвајајући се од онога чиме смо се грешно тешили и уништавали, морамо се исправљати и обнављати супротним утицајима.

Непажња нас је учинила безбрижним, чулна задовољства су поробила дух телу, наша непажња према себи нас је учинила слабим у обављању наших дужности, лишила нас поседовања над собом и учинила нас жртвама нашег самољубља, пожуде и похлепе. Да бисмо излечили ове духовне болести, морамо се сабрати, запамтити своју дужност и свој рад, заштитити сва своја чула умереношћу, лишити своје непце ужитка, лишити одмора своју лењост, одвратити поглед од заводљивости, наше уши од привлачности; морамо се приближити Богу, упрети око на созерцање присуства Божијег свуда, пригнути уши у послушности Христовој речи, понизити се пред Богом; и у страху Божијем, очистивши руке наше од неправде, ноге од тврдоглавог пута, језик наш од речи и осуде, окренути руке наше ка милостињи, ноге наше на путеве спасења, језик наш на слављење Бога, на потврђивање и поучавање других.

Сада је време за рад. Устанимо, пост је, произнесимо нежне сузе, покајајући се и речју и делом: „О, Милостиви, помилуј нас који смо пали“.

Приликом уласка у ову свету арену морамо пре свега бринути о томе, како би ово свето време духовног исцељења било проведено са истинском духовном користи. Али ово свето време не можемо да проведемо са духовном користи ако, призвавши Господа у помоћ, не ојачамо се чврстом решеношћу да се бринемо о себи како бисмо се будно, неуморно, увек обуздавали у свему што је опасно за нашу спољашњу и унутрашњу чистоту; ако не учинимо све што можемо да побудимо себе на страхопоштовање пред Богом, на кротост и смирење пред другима; ако се не чувамо топлом, усрдном молитвом ујутру, енергичним радом дању, а строгим испитивањем срца и савести ноћу на нашим креветима.

Пођимо путем поста као путем блаженог просвећења ума, очишћења срца и укрепљења воље за добротом; ходимо у чврстој нади у Бога у међусобном миру и доброти једни према другима, у доброј одлучности духа да се свим средствима исправљамо и да се припремамо пред Богом за свако добро дело.

Очистимо своја тела, колико је то могуће, уздржањем; просветлимо своју душу молитвом и созерцањем; затворимо своја чула од свега штетног; отворимо их за све што је способно да нахрани у нама страх Божији и покајање за наше грехе; скренимо поглед са свега примамљивог на своја унутрашња чула, да би изнад свега видели распетог Господа; нека ухо одјекује само од речи Божије и благовести о миру, о међусобном назидању, о утехи; нека наши језици прво изговоре реч молитве, а затим изговоре речи страхопоштовања и страха Божијег, речи здравог расуђивања и благословених осећања.

Завршимо тако арену поста, да постећи телесно постимо духовно – и напредујући, не ослабимо у овој духовној струји, него благодаћу Божјом узнесемо се од телесног до духовног уздржања, до труда умртвљења тела и разапињања пожуда и страсти. И верујемо да ће нам Господ дати снагу по мери труда нашег, и даће нам благодатну утеху по мери нашег унутрашњег покајања.

Амин.

https://mitropolija.com/2024/03/19/vreme-za-lecenje-nasih-duhovnih-bolesti/