Уснуо у Господу протонамјесник Жарко Лазаревић

Плаче данас парохија Новодворовска, плаче данас Мачковац, плаче данас свака душа која је познавала свештеника Жарка.

Већ неколико мјесеци сви се једнодушно молимо за оздрављење нашег свештеника, молимо се да га опет видимо испред Престола, али Господ зна гдје је мјесто свакога од нас. Моли се сада отац Жарко са анђелима за нас, за своју паству и увијек ће бити и остати наш вољени отац и брат. Лијепом ријечју и благим осмијехом разведрио би и најтужнија лица и уливао наду за добро, јер га ми познајемо као истинског свједока Јеванђеља Христовог и без да нам каже ишта, очи су му говориле, јер су огледало душе.

Жали данас народ напаћени Новодворовски досељен са свих страна наше крвљу натопљеном државе, али сабран у Христу у Цркви својој, у храму Светог Јована Крститеља, гдје нас је дочекивао и сабирао отац Жарко, увијек проповједајући да је једина истинска заједница у Путиру и са Христом. Е, одатле је и била његов снага и благодат, у истинској вјери повјерењу у Господа Христа. Због тога је народ то и препознао и трудио се да помогне оцу Жарку у унапређивању парохијског суживота.

Није Жарко само добар свештеник, он је првенствено добар човјек, добар син, добар брат, добар супруг и добар отац, због тога данас сви заједно саучествујемо у болу. Вођен добрим примјером свога оца одлучује се да служи Богу и свом народу као свештеник и тако одлази у Богословију Светог Петра Цетињског и од тада га Свети Петар Цетињски води као своје чадо и као све своје ученике. На Цетињу га чека и рука Светог Јована Крститеља која га благосиља и  води кроз цијели живот. Није случајно што му је прва служба била баш у Храму Светога Јована Крститеља јер он ту наставља започето, а није ни случајно да душу своју предаје господу исти дан када је и Свети Петар Цетињски, његов заступник пред престолом Свевишњега и Милостивог Бога. Оставио нам је примјер како се постаје сасуд Божије благодати, зато ми вјерујемо и живимо у Христу и чекамо Васкрсење мртвих и живот будућег вијека.

Вјечан ти спомен, оче Жарко и увијек ћеш и живјети у молитвама и срцима нашим.

Христос Васкрсе!

Оцу нашем и брату Жарку...
(1982.-2018.)
... Те давне 1996.године дочека нас камени крш Цетиња као голобраде момке. Строгоћа камена и хладноћа крша цетињског загреја Светиња манастирске цркве Рођења Пресвете Богородице. Поклонисмо се моштима Светог Петра Цетињског, руци Јовановој,  Крсту Христовом. И у том тренутку постадосмо део ове светиње за свагда. Угледасмо једни друге и ту постадосмо породица која ће делити све и остати нераскидива у светлости Јеванђеља Христовог. Младе момке призва к себи Христос, да  Његови буду и Његовој науци да се уче. Остадосмо ту, на том камену пуних пет година градећи једни друге, док су нас  градили наши узори, наши професори, а све заједно пак сам Христос. Примисмо залог Господњи, благослов Светиња које леже у недрима Цетиња и древне монашке обитељи и кренусмо у живот. Свако од нас чувао је поверене таланте и благослов који смо добили у свом школовању. Пролазиле су године. Једна за другом. Гомилале се на гомили..
2018.година..  навечерје празника  Светог Петра Цетињског.. храмовима је у умиљењу произношена јектенија за тебе брате наш. Ближио се наш заштитник. Празник који смо дочекивали са посебном радошћу. Овај пут наша родост била је засута тугом. Твоја бол постала је и наша. Молили смо да нам те Господ остави. Подигне из постеље. Храмовима је одјекивало твоје име брате. Примао си поруке али ни на једну ниси одговарао. И док смо ми тражили да останеш са нама, Господ те припремаше за Царство своје.
И на овај велики дан, празник који ми цетињски богослови посебно поштујемо и са сетом празнујемо, сећајући се богословских дана, дође вест да се најбољи од свих нас, изабра да први покаже пут који ка Христу води. Знаш, брате наш и оче, како си нас све заједно у болу окупио? Никада се нисмо тако чврсто загрлили и у ћутању разумели као тај дан. Хиљаде беседа, великих цитата, безбројне књиге, знања, све је устукнуло брате наш пред вешћу да си нас напустио. Чули смо се међусобно и чекали да бар неко каже да није истина шта смо чули.  Тај дан је био чудан. Заплакали смо. Ми твоји.. јесмо. Можда нећемо да сви јавно признамо, али јесмо. И гле, у првим тоновима звона која су се огласила, у првим поменима које смо читали молећи се за твоју племениту и Христом украшену душу, почесмо да осећамо радост Васкрслога нам Господа. Низ лице су се сливале сузе док су уста изговарала твоје име, а срца су нам осетила радост Васкрсења. Узе се један од нас. Оде ка Господу први, онај којег Господ изабра, брат наш. Оде са осмехом јер ти се другачије и не можеш замислити осим са осмехом на лицу. Оде да, очишћен овоземаљским страдањем и врлинским животом, беспрекорног , кратког служења Христу, загрлиш Га и наставиш да обитаваш у Њему јер си му се даровао несебично, читавом својом душом. Том снагом несебичне љубави нас и окупљаш, да те испратимо и последњи пут целивамо до онога дана када ћеш нас сачекати горе и полако уводити ка Ономе кога неизмерно заволесмо и који нас свезом братске љубави свеза на цетињском кршу те, не тако давне 1996. године.
Путуј оче и брате наш. Праштај нам све што се огрешисмо о тебе. И чекај нас јер иду дани када ћемо тим путем, којим ти данас идеш,  сви поћи.
Христос васкрсе оче и брате наш Жарко!

Генерација 1996.-2001.