ronin

Спритер: Бахмут ће бити прва велика битка у историји у којој је приватна војна компанија победила организовану војску коју је обучавао и снабдевао колективни Запад

https://twitter.com/Spriter99880/status/...8772585473

и то ће доћи само по себи...
ево један леп цитат:
Ево још једне мале тајне. Да би успео у животу, треба да престанеш да журиш. Журба уништава садашњи тренутак, душа се кида од узнемирености, а време свакако одлази у неповрат. Што је потребно, стићи ћеш да урадиш. Остало, како Бог заповеди. Тако ћеш праву радост наћи у сваком тренутку који пролази. Сваки тај тренутак представља додир са вечношћу, уколико је душа свим срцем отворена према вечном Богу.
Бог ће дати то што нам је потребно. Не брини за сутра, живи за данас. Радуј се томе што имаш и не мучи себе због нечега што немаш. Бог ће ти дати оно што ти је неопходно. Ако би дао више од потребног, ти би постао гори него што јеси.
В.Духањин

ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година, упозоравају нас да нашем просветном систему и друштву недостаје васпитна компонента. Улога верске наставе у школама је пре свега васпитна. Она извире из шире друштвене улоге Српске православне цркве која се тиче очувања традиционалног система вредности и одбране јавног морала - упозорава, у интервјуу "Новостима", епископ Иларион новобрдски и викар патријарха српског Порфирија.
 
Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности?
- Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву.
Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке?
- Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих.
   
Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић
Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу?
- Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини.
Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом?
- Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус.
На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке?
- Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву.
На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку?
- Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу.
Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама?
- Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје.
Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама?
- Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом.
Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса?
- Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву.

ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ
У војним школама омиљена
A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије?
- По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика.
И Европска унија учи о вери
A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи?
- Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу.
 
У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети.
Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора".
Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа.
Извор:
ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости"
WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година...  

View full Странице

Владика Сава нови викарни епископ бањалучки, епископ Кирило администратор у Загребу
Глас Српске19.05.2023 16:56 БЕОГРАД - Епископ марчански Сава, викар патријарха српског, биће нови викар епископа бањалучког Јефрема, одлучено је данас на Сабору Српске православне цркве.
  Суштински, то значи да ће владика Јефрем сада имати свог замјеника и помоћника у управљању бањалучком епархијом.
Такође, за администратора Митрополије загребачко-љубљанске изабран је епископ буеносајрески Кирило. Он остаје епископ у Аргентини и Јужној Америци.
Подсјећамо, трон Митрополије загребачко-љубљанске остао је упражњен након што је тадашњи митрополит Порфирије изабран за патријарха. До данас, он је администрирао Митрополијом.
Свети архијерејски сабор одлучио је и да нови чланови Светог архијерејског синода буду епископи браничевски Игњатије и горњокарловачки Герасим, умјесто епископа зворничко-тузланског Фотија и сремског Василија.
Ко је владика Сава?
Епископ Сава марчански један је од најмлађих архијереја Српске православне цркве, а до сада је обављао и дужност секретара Његове светости патријарха Порфирија.
Епископ Сава (Бундало) рођен је 9. децембара 1984. године у Бањауци као Бојан Бундало, али је одрастао у Српцу гдје је завршио основну школу, а потом, по благослову епископа бањалучког Јефрема (Милутиновића), уписао и завршио Цетињску богословију. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду дипломирао је 2010. године. Постдипломске студије завршио је на Институту Васељенске Патријаршије у Шамбезију, Швајцарска, гдје је магистрирао.
Ментор му је био чувени православни канонич проф. др Власије Фидас. Замонашен је 2019. године у манастиру Осовица, у близини Српца, руком владике Јефрема када и добија монашко име Сава.
У чин јерођакона рукоположен је другог дана Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице 8. јануара 2020. године у Саборној цркви у Загребу. У презвитерски чин рукоположен је у петој недјељи великог поста, 18. априла 2021. године, руком патријарха српског Порфирија, преноси banjaluka.net.

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији
Објављено 19/05/2023 На овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве посвећена је посебна пажња нашем народу и Цркви на Косову и Метохији.
У протеклој години забележено је више десетина напада на наше људе, светиње, домове и имовину Срба на Косову и Метохији, што је довело до тога да у знак мирног, али одлучног протеста Срби из српских општина на Северу Косова и Метохије изиђу из косовских институција док се не успостави Заједница српских општина у складу са већ постигнутим и потписаним договорима са Приштином, уз посредовање Европске уније, у Бриселу 2013. и 2015. године.
Српска Православна Црква се одувек залагала за то да се сви проблеми на Косову и Метохији решавају мирно и дијалогом, као и да увек буду у функцији мирног суживота Срба, Албанаца и свих других народа који на том простору живе. На заседањима Светог Архијерејског Сабора свих претходних година наша Црква је јасно и недвосмислено указивала и на овогодишњем заседању указује на то да би прихватање самопроглашене независности Косова и Метохије, посредно или непосредно, de facto или de iure, било у директној супротности  са међународним правом, утемељеним на Повељи Уједињених нација и другим општеважећим актима и принципима. Тако нешто нема подршку ни Савета безбедности УН ни већине земаља света, укључујући и пет земаља Европске уније. То би неизбежно изазвало појачано исељавање српског народа и онемогућило не само миран суживот свих, без обзира на етничко порекло и веру, него и сâм опстанак нашег народа на његовим вековним огњиштима. Решења зато треба тражити искључиво у поштовању принципа који једнако вреде за све у свету.
Најбољи доказ за то јесу најновији агресивни потези приштинских власти, усмерени против српске заједнице и наше свете Цркве, који су проузроковали најнижи могући ниво односâ од 1999. године, као и то да се доносе одлуке које дубоко деле грађане на Косову и Метохији, изазивају небивалу међуетничку напетост и регионалну нестабилност која, дугорочно, вишеструко отежава живот нашег народа и наше Цркве. Јасно се види да је циљ косовских институција стварање етнички албанског Косова у коме слободног и нормалног живота за Србе тешко може да буде. Црква и овом приликом осуђује све нападе на српски народ, његове светиње и имовину, нарочито пак терористичке оружане нападе на поједине Србе, укључујући и децу, као и тајне спискове на основу којих се хапсе и притварају Срби, чак и бивши припадници косовске полиције. Исто тако, незаконито се врши експропријација земље у поседу Срба, са циљем да се изврши додатни притисак на њих и да они буду принуђени да се исељавају. Сабор тражи да се починиоци тих недела приведу правди, а сви угрожени заштите.
Српска Православна Црква се налази у посебно тешкој ситуацији. То се потврђује и у изјавама међународних званичника и угледних тела која се баве питањима заштите верских права и слобода. Поред низа нападâ на наше храмове и спречавања нормалног процеса обнове више десетина наших светиња, оштећених или уништених посебно у периоду 1999-2004. године, живот наших манастира и парохија је веома отежан. Албанске косовске власти су на више начина покренуле процес промене и реинтерпретације досадашњих закона, у које су биле уграђене гаранције за заштиту имовине и економских права и који омогућавају самоодрживост наших манастира. Највиши албански званичници по правилу не прихватају ни косовским законом потврђено стварно и званично име наше Цркве ни гарантије које су уграђене у законе. Све то прети да се развије и у друге репресивне мере које могу још више угрозити њену духовну мисију и очување идентитета српског народа на Косову и Метохији.
Управо зато Свети Архијерејски Сабор посебно наглашава потребу да се у тражењу решења за проблеме на Косову и Метохији посвети највећа пажња овим питањима: очувању идентитета и црквене организације Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, спречавању историјског ревизионизма, очувању имовине наше Цркве и стварању услова за повратак одузете или узурпиране имовине, очувању економских олакшица које омогућавају нормално функционисање наших манастира и Епархије рашко-призренске у целини.  Тренутно, многи манастири, цркве и породице нису економски одрживи и могу да опстану једино уз помоћ Српске Православне Цркве, као и путем донацијâ и уз развој пољопривредних и других делатности којима се финансијски обезбеђује живот наших светиња и Богословије у Призрену, омогућава пријем поклоникâ и гостију и помаже рад црквених народних кухиња.
Нарочито је истакнута чињеница да је нашој Цркви на Косову и Метохији потребна много активнија међународна заштита од дискриминаторног понашања косовских институција уз појачане међународне гаранције и ефикасан надзор, да би се спречиле све могуће злоупотребе и надгледало спровођење законâ и судских пресуда, које не смеју да буду самовољно тумачене, мењане или потпуно укидане, и то све на штету наше Цркве.
Српска Православна Црква је вековима била главни ослонац нашем народу на Косову и Метохији и главни чинилац његовог јединства, опстанка и очувања народног, духовног и културног идентитета. Без посебне заштите Цркве, опстанак нашег народа и повратак прогнаних никада не би били могући. Зато је брига о правима српског народа на Косову и Меотхији неодвојива од бриге о заштити основних права и потреба Српске Православне Цркве, која већ двадесет и четири године живи у крајње тешким условима, изложена нападима и разним облицима кршења основних верских, имовинских, грађанских и људских права.
Подржавајући дијалог и мирно решавање свих питања на Косову и Меотхији, Српска Православна Црква жели да пружи и свој сопствени допринос развоју међуетничких односа и сарадње са другим Црквама и верским заједницама и да активно учествује у стварању условâ за слободан и безбедан живот српског и албанског народа, као и свих религијских и националних заједница на Косову и Метохији и свуда у свету.
Понављајући свој став да је против сваког издвајања Косова и Метохије из Србије, Сабор апелује како на Албанце тако и на Србе да тешкоће које имају решавају у духу толеранције и међусобног поштовања, тим пре што је Божја воља била да оба народа деле исти животни простор Косова и Метохије, а посебно на Албанце оних подручја у којима они чине већину, да учине све како би се остварила максимална међусобна толеранција и међусобно поштовање у циљу што нормалнијег и бољег живота за сваког грађанина Косова и Метохије. Све проблеме у међусобним односима могу и треба да решавају дијалогом. Искрено уверени да је суживот Срба и Албанаца на Косову не само могућ већ и неопходан, јер нас је Бог упутио једне на друге, молимо се Господу да на Косову и Метохији завлада мир и да буде успостављен нормалан живот са све који тамо живе.

Другосрбијанци га неће чути ни овако ни онако, шта год рекао.
Сад само имају додатни разлог за пљување и хајку, и за антицрквену кампању којом ће и оне незнавене да покушају да окрену против Цркве.
Ако је већ био толико опрезан и са Хрватима и у неким другим ситуацијама, није било згорег да је и сад тако поступио. Не треба давати непотребне поводе мрзтељима.
А то "бре", "битанго", јадница", "бедо"...шта да кажем... било би ми занимљиво да чујем које би термине користио за Жељка Митровића, Пецонија, Марића, који су промотери сатанизма на својим телевизијама Када је ове термине изрекао за родно сензитивни језик.
 

Моје дете (мали 5 г.) прошле године умало није умро....из глупости и немара лекара десила се страшна ствар и дете се борило за живот 2 месеца, операције, инфекције и др. Био је буквално ход између живота и смрти....шта реће. Плакао само једаред поред њега на интезивној и молио се Богу, а обраћао се њему: "Мили мој, најдражи мој, не иди....опрости ми за све, не остављај нас".....био сам се помиро са смрћу, немаш избора...и нисам био љут на Бога....био сам захвалан Богу чак и ако умре - и за то слава Богу. Тренутци кад знаш да Бог Јесте, да си ништа, да је ве ништа...и не смеш се питати "зашто". Тренуци када не знаш је ли те затекла судбина Јова или су Јовови адокати у праву....тај осећај је скоро гори него евентуалан гуитак детета....али некако, та страшна питања нестану...останеш сам у немоћи, немоћи, немои и молитви...а молитва....као да ти клинце забијају....иде она, али као да (по Василију) одапнеш стрелу у вецност а она не иде горе...
Онда однос са женом/мајком му...у тој пустој немоћи и болу свест о властитој грешности...и страшна, претећа питања Јовових адвоката које не смеш да поставиш себи, али осећаш њихово присуство.
Преживео и је гле чуда....мали је понекад хиперактиван...растура. Понекад нас излуђује, просто не може му ништа...и у тим тренуцима кад пробаш све да умириш несташлуке, човеку не остане ништа него га...да не пишем....и то за његово добро....рецимо да се не повреди...јер он мисли да је јак и ради неке опасне акробације...али не смије се дете ни ћушнути по гузи, ништа се не сме.
Сетим се кад је био скоро на смрт уснуо, а ево га сада ратсура све...нека растура, али повредиће се, а не смеш ништа да радиш, не смеш строг да будеш.
Шта сам приметио? Имали смо тешких тренутака, прилиом опоравка мењај нека црева, кесе, сонде код куће...болно за дете и нас...и давали смо му неке нормалне цртиће, али понекад игрице...рецимо Супер Марио...дете како шта види имитира, прави акробације...дете болесно  било сво у  сондама а умишља д аможе да скаче као Супер Марио....мнооого опасне ствари.
-------------
Мислим да родтељи страдале деце не треба да се питају "зашто" баш њима! Њихова деца, верујем, су у Царству Божијем. Јако је важно да не питају "зато баш моје дете" - не! Али ми као друштво морамо се питати и морамо сви да снесемо део кривице и сносимо.
Мислим да је време да Црква искорачи отвореније, да владика Иринеј док још има времена у овом животу, одради можда најважнију и своју последњу образовну мисију у нашем народу....не он сам, али....ко разме схавтиће...да "портпаролише" јавно у име Цркве за не реформу, него постављање школства на здраве темеље, а тиме и јавне рече и јавног простора затрованог - деце ради!

Јутрос ситуација у Цркви.............
Пред Св. Литургију служено Јутрење и у моменту/тренутку чита се Јеванђеље.... (стојим у ћошку Цркве слушам јеванђеље)........и улази у Цркву ђакон (боље рећи упада у стилу бетмена или боље рећи као Алибаба и 40 разбојника)....  свештеник чита јеванђеље... ђакон ништа упада као разбојник у Цркву, не реагује, ко да не чује....улази... прилази целивајућој икони на средини Цркве носи неку кесу у левој руци.... потом  целива код стуба икону Св. Петра дабробосанског и иде, наставља даље, улази у олтар... а сво време чита се Јеванђеље........
То је једно велико чудо у СПЦ...дакле ради се о колективној пракси, општеприхваћеној пракси, општој појави (за време Литургије) ...... гдје велики број: ђакона, свштеника, па и епископа.... кад се чита Јеванђеље и Апостол... људи се понашају ко да су у кафани за неким шанком... или као оно: сједе за шанком у  кавани и тамо негде 20 метара за неким другим столом виде јахрана/колегу па се прошетају да попричају мало јер се нису дуго видели, морају да пребаце коју да попричају.... а Јеванђеље се чита......
За време Литургије кад се: чита Јеванђеље, Апостол, Символ вере, Оче наш....пред Достојно, кад се пева: Тебе појем...и молимтиса Боже наш....поготово у овим моментима требало би барем свештенслужитељи (ако то народ не зна) да не причају да не ходају....да се не понашају као да су у кафани.... дакле ђакон данас кад је ушао у Цркву чим је чуо да се чита Јеванђеље требао је да стане са стране и да сачека да се заврши читање Јеванђеља па потом да иде да целива иконе и да иде у олтар....
......лично ако се догоди да каснима не неко Богослужење не целивам икону уопште већ уђем у Цркву и станем са стране... гледам да што мање ометам људе које се моле, који учествују у Богослужењу... и кад се заврши Богослужење онда тек целивам иконе све поре реду кренем, ђе гођ која икона има икона све целивам...ко бабе кад крену да целивају иконе.... АЛИ ако касним, тј ако је Богослужење у току то се не чини тад да се други људи не ометају......
...исто тако општа појава је да се за време свих Богослужења да се појци за певницама често распричају као да су у биртији/кафани....ваде телефон шаљу поруке.... људи који сатоје у Цркви све то виде....има нормални људи који дођу у Цркву да се моле, да учествују на Богослужењу, да се Причесте...људи све то виде то непримерено понашање....
.... ИСТО ТАКО.... (био сам присутан у многим епархијама - исти случај)....кад свештеник проповеда за време Литругије, ако саслужује више свештеника, на пример кад је парохијска слава......ко је одређен за проповед изађе и проповеда а остали свештеници у олатру се распричају ко у кафани... само им фали/недостаје гајба пива и да то ставе на престо... и да онда буде штимунг, оно баш како да су на некој роштиљиади.....
Дакле: кад свештеник/епископ проповеда: СВИ ТРЕБА ДА ИЗАЂУ ИЗ ОЛТАРА ида стану где стоји народ и да пажљиво салушају проповед.... ради се о много непријатним ситуаицјама где  један свештеник проповеда обраћа се народу а други свештеници у олтару се распричају код да пеку роштиљ па не могу да се договоре шта ће да роштиљау... народ све то види/чује.....има нормалних људи који долазе у Цркву..........и виде веома лако уоче непримерено понашање свештенослужитеља за време Богослужења.....СПЦ (Сабор) би требало да изда обавезујући указ о понашању свешетнослужитеља и појаца у Храму за време Богослужења..., ово шта тренутно имамо у пракси... све ту шта се дешава нема никаквог смисла, туга велика....
 
Дакле:
...не само кад се: чита Јеванђеље, Апостол, Символ вере, Оче наш....пред Достојно, кад се пева: Тебе појем...и молимтисја Боже наш....али поготово у овим моментима требало би барем свештенслужитељи (ако то народ незна) да не причају да не ходају....да се не понашају као да су у кафани....
....уосталом целу Литургију човек треба да буде пажљив и да учествује на Богослужењу целим својим бићем (умом, срцем душом својом) - ово исто важи и за друга Богослужења: бденија /јутрења/вечерња....
 
p.s. Свештеник је одлично проповедао данас на Св. Литургији одма после читања Св. Јеванђеља.....пример како свештенослужитељ треба да проповеда..... само из добрих људи (свештеника/епископа) и који читају Св. Писмо и Свештене списе Св. Отаца може да се чује Жива Ријеч...која ће да допре до људи....да се дотакне умова/срца/душа тих људи .........

Godine uzleta = zatupljivanje budućih generacija. Vratiti stari model kroz metodike gde se dete pravilno pripremi za školu, red, rad i život ...Povećati plate vaspitačima naročito u privatnim vrtićima gde je mnogo teže raditi ...

Noć 5/6 januara 2023, Bogojavlenje, pravoslavna arapsko-turska parohija sv. Djordja u selu As-Surijje blizu Antiohije Sirijske (Turska), jurisdikcija Antiohijske Patrijarsije
 

Navecerje Bogojavljenja (5 januara) i drugi dan Bogojavlenja (sv. Jovana Krstitelja), 7 januara 2023, crkva svetih apostola Petra i Pavla, Antiohija Sirijska (Turska), Antiohijska Patrijarsija. Programa bogosluzenja na turskom jeziku
 

Tugah.
...

Црква не треба да буде политиканство, а политиком треба да се бави, политика је у некој њеној одредници јавни живот, да држава ради свој посао како треба,  црква би заиста на том пољу требала да одахне, али авај... држава то не ради и црква не да мора него јој просто обавеза да се умеша. Држава је дозволила да јој  увезени геј лоби  обликује свест омладине и самим тим прети да основну парадигму  на којој смо вековима  обликовани  замени  неком парадигмом страном нашем православном духу , страном усталом  уопште нормалном духу. И шта сад црква треба да ћути, да не реагује, и да се моли. Цар Лазар се молио и ратовао, пред сами бој је причестио војску . Црква у  овим смутним временима баш треба да се бави политиком. Је ли можда треба да ћутимо, а да нам отимају Косово, да ћутимо а да нам  содомити обликују децу, да ћутимо па да и председник будући можда буде шиптар како смо почели...ни то ме не бих зачудило. 

Лепо је што председник разуме Цркву, само мени се чини да је председник рекао да се не слаже ни са једном једином речи коју је Патријарх изговорио на Усековање испред храма Светог Саве. А Патријарх је излагао Јеванђеље.
То значи да је председник рекао да се не слаже са Јеванђељем. 
„Сви под један кишобран политика" не може да прође у свим случајевима.
 

Da, jedan put godisnje, i samo za vreme hodocasca iz Varsave za Svetu Goru Grabarku, posto 2. i 3. dana idemo tamo, gde ne ma nikakve pravoslavne crkve (3. dana to su zemlje, gde ranije bilo dosta pravoslavnih, ali posle postali su unijati -grkokatolici, a posle, zbog latinizacije, rimokatolici), a 15. avgusta po novom kalendaru je Velika Gospojina (sad sluzimo ipak po starom kalendaru, ali ako neko npr. ja je na novom, ima priliku da ucastvuje u Liturgiji ovok dana), i generalno uz vreme hodocasca Pricesce je jako bitno, pa bila je odluka i organizatora i mitropolita Save, da se uvek sluzi Liturgija u sumi 3. dana ovog hodocasca.. I tako vec 19. put

Murale je slikala zamišljajući sebe kao prolaznika koji će da to ugleda i da se barem na trenutak zapita. Slikarku je duboko uznemirilo što njen rad neko sabotira.
„Imate grupu ljudi, koje ti murali čine srećnim, koji su time našli način da kažu nešto – i vi im to oduzmete. To me je baš naljutilo, jer umetnost ne možete da im oduzmete. Ja mogu sutra zameniti zid slikama na platnu i napraviti izložbu. Država ti ne daje odgovore, tužilaštvo ti ne daje odgovore, sudovi ne daju odgovore. Onda ti na smislen način skreneš pažnju na temu, ali dođe neko i prekreči ti i to. Ali ne mogu oni toliko brzo da kreče koliko ja mogu da slikam“, poručuje umetnica.

 
Kao majka i građanka, lično se oseća kao da se ta priča i njoj desila – jer je Srbija ostala bez mnogo stanovnika njene generacije, priča Jelena.
„Neko je mogao biti moj kum, moj najbolji prijatelj, moj muž, moja ljubav. Ostali smo bez naših građana, pa imam jak osećaj nepravde da se ta priča i meni desila, a ne samo njima kao biološkim roditeljima“, kaže nam.
Jelena takođe poziva svoje kolege „da se malo probude i da dođu da pomognu“.
„Kad bi se svi slikari ove zemlje probudli na taj način, što šta bi promenili – ne bi bilo slobodnog zida u Srbiji“, zaključuje Jelena Obrenović Damjanović.
Podsetimo, prema tvrdnjama udruženja roditelja nestalih beba, više hiljada dece je navodno lažno proglašeno mrtvim. Ovi slučajevi se najviše vezuju za osamdesete i devedesete godine prošlog veka.
Organizacije su više puta izrazile sumnju da su bebe navodno bile prodavane u zapadnim zemljama.
https://zadovoljna.nova.rs/njena-prica/gerilska-borba-za-otete-bebe-kome-smetaju-jelenini-murali/
 

„Dok sam slušala emisiju, imala sam potrebu da pomognem tim ljudima. Sebi sam rekla: ‘Ako ikad budem mogla da pomognem slikama, ja sam tu’. Onda sam čula da je Ana tražila muralistu i osetila sam se kao da me je pozvala imenom. Tada smo uradili prvi mural u Rumi. Upoznala sam se sa svima i jako su mi se dopali ti ljudi. Rešila sam da im slikam jedan mural mesečno, u svakom gradu gde nađu“, priča nam Jelena.
Slikarka kaže da je oduševljena roditeljima, koji su povezani u jednu veliku porodicu. Uprkos tome što je bilo negodovanja što su izašli na poslednje izbore, Jelena to vidi kao potpuno opravdano.

A njeni radovi izazvali su burne reakcije – a mural u Sremskoj Mitrovici je čak delom prekrečen.
„Ne znamo ko je okrečio taj mural. Nalazi se preko puta pogrebnog, koje je ostalo dužno odgovore majkama i očevima u ovoj aferi. Preko puta je porodilišta koje je takođe ostalo dužno odgovore. Naravno, dužna im je i država i svi mi. Dok sam radila mural, imala sam veliku podršku ljudi, nijednu ružnu reč. Loš komentar možemo da vidimo samo na internetu“, tvrdi Jelena.
 

Jelena muralima šalje moćnu opomenu.
  „Umetnost danas je pod velom politike – postoje politički podobni umetnici i umetnost i oni koji to nisu“, govori za Zadovoljna.rs Jelena Obrenović Damjanović, akademska slikarka koja je pokrenula gerilsku akciju oslikavanja murala po čitavoj Srbiji, tražeći pravdu za roditelje otetih beba.
Zbog osetljive teme koju slika, Jelenin rad je nekima zasmetao, ali ona poručuje da neće stati. U saradnji sa Udruženjem roditelja nestalih beba Vojvodine, ova umetnica je do sada naslikala potresne i opominjuće murale u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Zemunu, Voždovcu.
U planu je još barem deset lokacija na kojima Jelena planira da oslika snažnu poruku nesrećnih roditelja.
„Ja muralima pričam njihovu priču – a na tužilaštvu, sudovima i institucijama ove zemlje je da ono što neko tvrdi otkrije da li jeste ili nije. Ovi ljudi jednostavno vise u vazduhu s pitanjem da li jeste ili nije. Umetnost je takva da nikoga ne optužuje – meni je drago da mogu na ovaj način da doprinesem. Ta vrsta angažovane umetnosti fali našoj zemlji“, priča Jelena.
A sve je počelo kad je, radeći u Norveškoj, slušala emisiju u kojoj je Ana Pejić, predsednica Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine, podelila svoju ispovest.
Ana je 24. avgusta 1988. godine u Sremskoj Mitrovici carskim rezom rodila devojčicu. Bila je sreda, a obećali su joj da će dete moći da vidi u petak. Međutim, tada su joj rekli da je beba preminula. Ana je oduvek sumnjala u to, a 2015. je rešila da proveri dokumentaciju. Kod matičara su joj rekli da je rodila devojčicu 24. avgusta 1988. godine sa jednim JMBG brojem, a da joj je umro dečak sa drugim JMBG brojem.
 
 

СПЦ И ВИЗАНТИЈСКА ТРАДИЦИЈА
Порфирије, патријарх који посматра прошлост да би видео будућност: Београд као други Константинопољ
Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ
Недеља, 07. авг 2022, РТС
Српски патријарх Порфирије је на челу Српске православне цркве већ годину и по дана, довољно дуго да га јавност прихвати не само као чињеницу, већ и као навику. А опет, све везано за Порфирија је тако далеко од очекиваног и познатог, од оног што је донедавно било закон и стандард, да се трезвеном погледу показује као чудо без права на навику. Са Порфиријем је СПЦ искорачила из властите зоне угодно традиционалног, па се у односу на његов патријархат у српској јавности смењују два манира - или се говори шта би он нормативно требало да буде а није, или се тугује над златном прошлошћу које је због њега све мање. Сви говоре о ономе шта би СПЦ требало да буде и шта није, нико о томе шта она овог тренутка јесте.
 
Храм Светог Саве на Врачару Намера овог текста је да покаже и што поузданије докаже једну тезу, у којој се као у нексусу спајају црква, историја и друштво, унутар српских жеља и планова у самој Србији, Европи, Блиском истоку и северној Африци. Ова два последња појма, Блиски исток и север Африке су, историјски гледано, таутологије, јер су ти простори некад не само били Европа, већ и само њено срце.
С обзиром да је први хришћански миленијум кључни дефиницијски период Православне цркве, у мањој, али такође битној, мери и Католичке, будући да је Европа тада лежала „тамо доле" на обалама Медитеранског мора и његових рукаваца, довољно је рећи да се теза овог текста односи на жеље и намере Српске православне цркве у географском простору Европе некад и сада.
Теза: Преко осмишљене визуелне стратегије у којој мотив екседре има главну улогу, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњовековну монашку традицију.
Закривљена линија екседре у беми, простору иза иконостаса. У средишту је епископална катедра у Храму Светог Саве на Врачару. Слика са литургије 25. јула 2022. Серије фотографија које патријарх Порфирије објављује на друштвеним мрежама показују колико је он свестан снаге слике. При томе се не мисли на његову неоспорну вештину којом делује унутар културе медија. Има неке више, за модерно крило умирујуће логике у томе да СПЦ после Cyber Саве и после владике-командоса Ћулибрка, добије и DJ патријарха.
Мисли се, напротив, на теоретске концепте за интерпретацију слике, од семиотских и иконолошких, до феноменолошких и херменеутских. Да ли их патријарх све познаје је небитно, битно је да он у однегованој интуицији спаја животност времена које му је дато са безвременством које му је поверено, не би ли осигурао што ширу основицу за интеграцију српске нације верника и атеиста у савременост.
Набрајање свих елемената патријархове визуелне стратегије на овом месту није могуће, јер би то читав низ с његове стране тактички употребљених мотива разбацало као расути терет на немуштој палуби брода без луке. Овде се бира само један такав елеменат, мотив екседре и његова моћ да покрене меморију Цркве и освоји срца савременика на визуелној платформи раног доба.
Патријарх Порфирије Црква је црква је слика
У овом тексту, Црква је слика. Колико је у реду Цркву, и то једну која историјски има проблематичан однос према слици, третирати као слику? 
То је апсолутно легитимно, јер и сама Православна црква себе дефинише као слику/еикон/одраз Светог Тројства. Инсистирање на том примеру неоплатонизма, да видљива Црква суделује у егзистенцији невидљиве, или да невидљива физичким нитима додирује свој симбол у свету видљивог, те да се тај додир може показати, као на Микеланђеловој фрески, релативно је ново. „Црква је Тело Христово, одраз Светог Тројства", стоји у првом поглављу Енциклике са Синода православних цркава на Криту 2016.
Микеланђело: Стварање Адама (детаљ), Сикстинска капела,1512. Хришћанско-православну теорију одраза не треба схватити у апстрактном коду, већ тако да симбол (црква) и оно што он представља (Бог) деле супстанцу. Тај део суделовања симбола у објекту/ентитету на који се односи има дугу традицију у европским културама и није увек религиозни, поготово не ексклузивно православни. У теорији је познат као немачка варијанта или „онтологизација симбола", згодна због тога јер успоставља физичку везу и тамо где физиса нема. У последици, егзистенција Бога постаје ствар компромиса између верујућих и неверујућих, на најмањем могућем именитељу - зашто не, кад су нам све друге опције као људској раси много горе!
Кратки излет у теорију је био неопходан јер је читав овај текст написан управо по траси немачке семиотичке традиције, према којој не постоји само црква као институција, већ и врхунско биће иза ње у неком степену реалности.
Андреј Рубљов: Света тројица (1425) Већ је јасно, одраз Светог Тројства није заштићен од упада категорија сада и овде. Безвременство не штити од савременика. То патријарх Порфирије зна, зато окреће игру и Цркву - са њеном моћи слике, церемонијала, сјаја, са њеним сликовним мотивима историјски накупљене енергије, као што је екседра - уводи у време и друштво које се мучи с путоказима.
Екседра у Храму Светог Саве на Врачару, у беми иза иконостаса, у средишту епископална катедра - то је тачка у простору изнад које и испред које треба читати патријархову употребу слике.
Патријарх Порфирије на служби у Храму Светог Саве, 25. јула 2022. Још једну ствар треба напоменути. Патријарх Порфирије није створио ту грандиозну архитектонску бину врачарског храма. Он је наследио као што неко наследи луксузни пентхаус у центру града. Генерације црквених и државних представника, архитеката, инжињера и радника, историчара уметности, црквених историчара, економа и донатора су више од једног века радиле на концепту, мењале га и прилагођавале.
Али када је ту грандиозну бину добио, патријарх је знао шта ће с њом. 
Екседра, овал моћи
Користећи мотив екседре, сасвим свесно у намери да постигне одређени визуелни, и преко њега психолошки ефекат, Порфирије прескаче неких хиљаду и по година плус-минус. Прескаче „мрачни" средњи век, који је, онако успут, у стварности био сав од бљештавих колора. Прескаче мрачне шуме германског и саксонског севера, запуштене римске путеве франачких краљева, после царева, прескаче трагедију османских освајања, раскол две Цркве и болан филетизам унутар Православне цркве. Прескаче све и враћа се на фундаменте првих пет хришћанских концила, када је Византија и по имену била Римско царство, а њени становници на Босфору, у Сирији, Ефесу и Александрији сами себе звали „Ромејима", Римљанима.
На први поглед би се рекло: патријарх Порфирије је „фундаменталиста". „Фундаменти" међутим, на које он условно враћа, сви су у сфери визуалности, слике и репрезентативних симболичких форми, не доктрине и политике. Они циљају на свест и понос, на емоције припадања културном и историјском кругу и нису упутства за директну акцију. Старо у новом је некад једини начин да се ново препозна и прихвати од савременика.
Старо је у овом случају репродукција мотива екседре у новом кључу.
Геометријски, екседра је само сегмент кружнице, али визуелно понуђен тако да делује као овална форма. Овал, не кружница, увек одјекује у њеним архитектонским примерима као што су ниша, тераса, платформа, исфилетирана ротунда, едикула, апсида или апсидијална калота. Како се форме и мотиви у људској свести увек јављају кроз неко мнемотехничко помагало, кроз менталну слику окидача, код мене је то увек Бајагин стих „тамо око Славије, када шина савије". Форма екседре је „шина која је савила", и то, сасвим пригодно и коректно, управо изнад Славије, на Врачару.
Екседра у беми: Патријарх Порфирије на служби 25. јула 2022. у Храму Светог Саве Први моћан пример визуелне употребе екседре је онај у калоти иза тријумфалне капије у олтару (синоними: бема, презвитеријум) Цркве Санта Пуденцијана у Риму. Под „моћан" мисли се моћан у деловању на посматрача, јер се ту преузимају репрезентативне владалачке форме римских царева до Константина Великог - престоље са свиленим цилиндричним јастуцима, супеданеум-хоклица на којој владар држи ноге (не сме да додирује земљу!), златни нимбус око главе, хијератска-борта (трака с драгуљима) на одећи, престолу или хоклици.
Пуденцијана је подизана крајем 4. века, декорисана почетком петог, са идејом да обухвати све до тада постигнуто на два екуменска концила, то доктринарно посложи у мозаике и градиво утврди сликом: Да је Исус Христос исте супстанце као и Бог Отац (Никеја 325. године), Свети Дух такође (Константинопољ 381. године), те да је божја порука канонизована у четири јеванђеља, чији се аутори још не виде, али се препознају преко својих атрибута (Езекијел) док израњају из неба ватрених облака изнад линије екседре и кровова Небеског Јерусалима: човек/анђео за Матију, бик за Луку, лав за Марка и орао за Јована (такође Константинопољ 381. године).
Мозаик из апсиде у римској цркви Санта Пуденцијана Око Христа је његов „двор", апостоли Петар и Павле са персонификацијом народа које су „освојили" и инвестирали у нову религију: Павле пагане, Петар Јевреје. Изнад Христове главе наставља се crux gemmata, крст од злата и драгог камења, још један доказ о хомоусији/истоветности Оца и Сина (Никеја 325 године).
Кад божанска оса савија
Најважније из Пуденцијане је да закривљена линија екседре није постигнута само апсидијалном кривином, већ је подебљана и илузионистичком архитектуром, тако што се иза престола шири насликани зид са ритмичким низом прозора затворених златним сегментним „кошарицама". Ако се употреби сликовна теорија Роланда Барта, трон/престо је „пунктум", енергетски центар слике, који доказује да је Исус Месија. Христос.
Такође и на сликама из Храма Светог Саве на Врачару. Није трон, него је епископска катедра; није Бог него његов представник на земљи, али репрезентативна вредност катедре као пунктума остаје сачувана у симболици. Порфиријева катедра је тачка из које крећу две сликовне линије смисла, једна горе према своду, сферична и закривљена, друга геометријски равна кроз главна врата иконостаса према наосу.
У Храму Светог Саве Одоздо на горе катедра маркира почетак следећег сликовног низа: (1) Христос Емануел иза катедре; (2) Богородица Никопоја у апсидијалној калоти; (3) Исус Пантократор у своду полукуполе; (4) празни трон у интрадосу изнад полукуполе; (5) vera icon на тамбуру куполе; (6) Богородица Оранта на своду куполе; (7) анђео који придржава „отвор" на куполи; (8) на самом врху илузионистички опаион/отвор који поглед води ка модро-плавој ноћи осутој звездама и Пантократору на златној дуги.
О мотивима из низа само кратко:
Емануел/„Младалачки Исус" (1):
У хришћанској иконографији први пут се јавља у Јустинијановој цркви Сан Витале у Равени, грађеној око 540, години кад је Византија освојила Италију. Или се вратила у Италију по своје, како ко гледа.
Христос Емануел у базилици Сан Витале у Равени (лево) и у Храму Светог Саве у Београду, иза патријарха Порфирија на епископалној катедри/столици У Равени су се изнад Исуса скупили облаци ватрених црвених језика, знак препознавања мозаика 5. и 6. века, док је у Београду његова глава уоквирена антропоморфним тролисним луком. Равенске цркве су и иначе богати извор мустри за касније православне иконе.  
Богородица Никопоја (2):
Марија на трону као Василиса/Царица. Од трећег концила (Ефес 431. године) Марија је канонизована као Богородица/Θεοτόκος /Тхеотокос, јер је родила Бога, не само човека. У иконографском мотиву Никопоје она седи на престољу (sedes sapientiae, трон мудрости) са малим Исусом, у крутом фронталном распореду на вертикалној оси, као што се види на овом равенском мозаику у Цркви Светог Аполинара (Нуово) из половине петог века:
Богородица Никопеја у Цркви Сант Аполинаре Нуово у Равени (5. век) У београдском примеру користи се четири века млађи мотив Никопоје из Хагије Софије, чак и Маријина лева нога у оба случаја вуче плашт на исти начин:
Богородица Никопеја у Храму Светог Саве (лево) и Хагија Софији (десно) Свеједно да ли београдски пример треба тражити у Равени или Константинопољу, узор је Византија првог миленијума. 
Хетoимасиа (4):
Мотив празног трона, појављује се на тријумфалној капији у римској Цркви Марија Мађоре, грађеној и декорисаној недуго након концила у Ефесу (431), чији програмски рукопис носи.
Празан трон у Храму Светог Саве и базилици Санта Марија Мађоре у Риму (5. век) Од тада се празни престо који чека исусов повратак, secundus adventus, увек појављује као „печат" на потврди за смрт срећног краја која очекује праве вернике и добре људе на дан Последњег суда.
Право лице Христово / Vera icon / мандилион / ахеиропоиетон/ (5):
По предању, право лице Христово је остало на марами коју је Исус послао болесном краљу Едесе (данас турски град Урфа) као реликвију. У иконографији западне уметности то покрива легенда о Вероники, која је Исусу пружила мараму да обрише зној и крв са чела, док се пењао на Голготу.
Мандилион у Храму Светог Саве (горе); краљ Авгар V у Едеси прима мандилион од апостола Тадеја (икона из X века, Манастир Свете Катарине, Синај); Вероникин рубац на слици Ханса Мемлинга (1470) У теорији и методама за интерпретацију слике, vera icon и хетоимасиа уживају статус пиктограма - бљесну и оставе утисак апсолутног почетка у првом случају, врхунског ауторитета у другом.
Оранта (6):
Такође једна од првих иконографија Мајке Божје као канонизоване Богородице/Тхеотокос. Мотив варира, али се своди на то да Марија стоји подигнутих руку, као што се види на примеру из београдског храма.
Богородица Оранта у Храму Светог Саве По канону би требало да на грудима носи медаљон са Исусовом сликом, кога у Београду нема, или је тако ситан да га је тешко уочити. Као и код сродне Никопоје, фронталитет, вертикалност и строгост су одлучујуће.
Христос Пантократор (3, 8):
Исус, свемогући владалац, небески краљ који, након што су га људи убили у крви и зноју, сад и увек одлази у небо, али се такође сад и увек враћа, само не више међу људе, већ као судија над њима.
Христос Пантократор у Храму Светог Саве Мотив изворно такође потиче из Јустинијановог времена, половине 6. века, али се по сјају реферише на царску помпу античког Рима.
„У великој архитектури, таванице су увек биле небо"
Кад се та линија која полази од катедре у беми попне горе на највишу тачку куполе, на њен миметички отвор који глуми прави са куполе римског Пантеона, отвара се нова илузија, у којој се мешају небо и земље: Београдски Пантократор се лебдећи спушта у Храм са звезданог ноћног неба. Концентрични плави кругови тамне, док се у импресији дубине сужавају према далеком центру где одлази и одакле долеће више биће.
Христос Пантократор у куполи Храма Светог Саве Звезде од злата на небу од ултрамарина су мотив који води равно до раних хришћанских цркава Византије и њеног наслеђа у Италији. Који психолошки механизам тај мотив покреће код савременика у сваком веку, најбоље је описао енглески архитект и историчар Вилијам Летеби у књизи Архитектура, мистицизам и мит (1891).
Летеби: „О небу говоримо као о своду, о куполи, али пре него што су измишљени свод и купола, небо је вероватно упоређивано с нечим другим. Тада је небо било таваница, раван кров. Наравно да су у врло раним временима небеса схватана као шупља полусфера, али не без сумње у исправност таквог става. (...) У свим периодима велике архитектуре, таванице су увек биле небо. Ежен Виол ле Дик у Речнику архитектуре описује како је у 13. веку читава колористичка шема у црквама морала да буде промењена како би издржала конкуренцију најбриљантнијег лапис лазули-плавог посутог златним звездама. Ништа друго није могло опстати испод таквог свода, осим цинобер црвеног вермилиона, црне и, наравно, злата, злата, па кад га је доста, онда још више злата."
За злато на куполи лапис лазулија Летеби наводи примере париске Сен Шапел (средина 13. века), нешто мало по Енглеској (мора, јер је одатле), онда се пребацује на Италију, на Орвијето и Сијену, иде до Ђотове Капеле Арена код Падове, да би, све ходајући унатраг, стигао до маузолеја Гале Плацидије у Равени, а онда и до „мајке свих цркава", Хагије Софије у Константинопољу, са олтарским циборијумом на стубовима од масивног сребра „изнад кога је лебдело небо треперавих звезда".
Свод у равенском маузолеју Гале Плацидије (лево); Летебијев цртеж тог „бриљантног мозаика, плаво са звезданим пудером који се гура ка зениту“ (у средини); исти мотив у апсиди Цркве Светог Аполинара, Класе код Равене (десно) (фото Зоран Добрић) Како се данас од сводова прави небо (а „данас" је за Летебија 19. век), „стоји у књизи са упутставима француског археолога Дидрона (1806-1867) које су му диктирали монаси на Атосу."
Централна купола београдског Храма пресликава се и одјекује у доњој кружној форми, главном лустеру у централном простору наоса. Прошао је читав миленијум и неколико векова приде, али се књишки свет још сећа лустера Хагије Софије, који је оживео у београдском примеру.
У Храму Светог Саве иконостас се визуелно губи унутар јединственог простора Храма Летеби наводи сведочанство пријатеља архитекте Вилијама Берџиса: „Берџис је чак био у Константинопољу и тамо је, барем до пре неколико година, са куполе Хагије Софије, најлепше и најплеменитије цркве на свету, висио лагани оквир од гвожђа, октогон, пречника негде 18-19 метара, са унутрашњим концентричним конзолама и линијама у облику монументалне паукове мреже причвршћене, како се чинило, погледу одоздо директно на звездане небеске сфере. По оквиру без напора игра светлост небројених лампи, малих стаклених вазни са пливајућим воштаним навојима. Ту и тамо су, каже Берџис, међу њима висила нојева јаја, у случајном поретку наранџи и свећа на новогодишњем дрвцету - дуге, кратке, равне и неправилне обле форме, читав ансамбл изобиља тако близу пода да буди утисак уских стаза кроз кристалну шуму."
Хагија Софија Језик мермера у оделу од камена
То би била прва линија визуелне снаге, она која од епископске катедре води вертикално преко система сфера и лукова до врха куполе и натраг између четири носећа панданта („супер-стубова" у крстастом пресеку тлоцрта) равно доле до наоса.
Друга линија сликовног смисла стартује од исте тачке, али није вертикална, већ положена, и креће се, ношена погледом, преко педимента/каменог пода цркве у смеру: (1) од Порфиријеве катедре/столице у средишту екседре - (2) преко кружне мермерне инкрустације испод олтарског циборија (часна трпеза/престо) - (3) преко велике црвене роте/диска на солеи - (4) затим силази у наос, и даље равно до главног излаза и напоље у летњи Београд.
Та линија говори језиком камена, а он је у црквеној архитектури увек био речит и гласан. Некад је језик мермерних инкрустација једино што долази до каснијих генерација, као из Цркве Рођења у Витлејему, где је само комад Константиновог подног мозаика преживео касније Јустинијанове интервенције. Под је покрио под, црква цркву; век је покрио век.
Подни мозаик у Цркви Рођења Христовог у Витлејему Шта говори подна линија у Храму на Врачару?
Кад пресеца кружне форме црвене боје (2, 3), она се директно реферише на систем порфирних рота/дискова коришћених на византијском двору, на зидовима, подовима и у екседри Хагије Софије, уопште у репрезентативним грађевинама римске и византијске антике.
Много је варијанти „порфирних стена", али порфир тамноцрвене боје, са љубичастим рефлексом, познат као „краљевски порфир", онај коришћен на Константиновом и Јустинијановом двору, увек се вадио само са једног места у Египту. Или у Европи, ако се узме да је Египат тада био Европа. Због тврдоће, зато што га је било мало и тешко се обрађивао, највише због дубоко црвене боје, порфир је постао ултимативни језик моћи. Не само у антици, већ и касније. С тим да са њеним крајем престаје активно вађење порфира и почиње његова рециклажа, отмено име за крађу.
Рота на зиду Баптистеријума правоверних и на поду Цркве Сан Витале у Равени (500-540. године) (фото Зоран Добрић) Млеци су после 1204. носили порфирне стубове из Константинопоља, резали их на дискове и уграђивали у фасаде и подове својих палата и цркава. Где год у Венецији данас видите дубоко црвене дискове, велика вероватноћа је да су украдени. За љубав истине, крали су и други. Јустинијан је такође носио порфирне стубове из Либана, тада Европе, резао их у дискове и уграђивао у Хагију Софију.
Крало се увек, није да није. Основно је: порфир је био камен античких византијских царева, који су га користили као акценат моћи, не као грађевински материјал за собу трудних царица касније у средњем веку. У византијском двору, оном који су први срушили Млечни, на подне роте смели су да закораче само цареви.
Којих димензија су биле те константинопољске роте? Данас нам за поуздано знање фале цар, палата, град и империја, па је тешко сазнати да ли су их остали заобилазили или прескакали.
Две „порфирне роте" у београдском храму, једна у беми између екседре и иконстаса где сме само клер, друга на солеи између иконостаса и наоса, нису, строго гледано, од краљевског порфира, само имају његову симболичку вредност - достојанство небеског цара.
Рота на издигнутој солеи (лево); солеа је архитектонски „омега“ облик испред иконостаса кога конвексне степенасте амбо-шине спуштају у наос Према информацији добијеној од Драгана Шкрињара, координатора радова у Храму, та два диска су од црвеног оникса. Више од тога се није могло добити с те стране. Имам великих сумњи да је то оникс, јер су његове беле линије нормално тање и тендирају ка паралелности, док београдске мустре изгледају као сплет белих капилара после експлозије у црвеном кућишту.
Друга варијанта би била rosso veronese, црвени мермер из Вероне. Логике има јер су стубови у екседри која се развија иза епископалне столице у београдској беми управо од тог камена. Боја би одговарала, али унутрашња мустра не, јер се она код црвеног веронеза састоји од „амеба", не од капилара.
Рота испод олтара с циборијем у беми, поглед према унутрашњој страни иконостаса Да поједноставимо: београдске роте су порфирне. Упитан да ли је то краљевски порфир камен, мој пријатељ Филип Милуновић, старешина бечког храма Светог Саве, каже „мислим да сам чуо да јесу". „Мислим да сам чуо" значи: јесу, порфирне су, у духу, облику и симболици, ако не по минералном саставу.
Кад се Краљевска врата отворе и поворка крене
До сада су се у овом тексту кретале линије, замишљене али не мање стварне, које повезују поља посебне енергије и симболике Храма на Врачару са његовим историјским узорима. Заиста се крећу наравно једино људи, од чега је овде од интереса начин на који су њихови покрети везани у литургијском церемонијалу и кореографији. Да ли и они прескачу векове?
Слика Храма Светог Саве коју је насликао Петар Арнаутовић 1932. према предлогу Богдана Несторовића и Александра Дерока На неки начин да. Литургије хришћанских цркава су подељене по церемонијалу који се додирује, преплиће и разграничава махом по стандардима из првог хришћанског миленијума. Литургија Српске православне цркве, заједно са другим славенским с једне стране стола, и грчким с друге стране стола, спада у породицу византијске традиције. Византијска литургијска породица се извлачи из западно-сиријске традиције, а она из надређеног антиохијског ритуала.
Преко пута породице антиохијског ритуса стоје рођаци из александријске литургијске традиције, са Латинском црквом, али и неким православнима, као коптском или етиопијском. Све скупа, једна велика дисфункционална фамилија.
Сад је питање, ко од њих у литургији као комуникацији (communio, коинониа) са вишим бићем пружа више, богатије и хранљивије за душу? Ко данас прави снажније слике, покретне или фиксне, али тако да не одлута превише од старијих узора?
Ђ. Белини: Проповед Светог Марка у Александрији (1507) Безвременство је заједнички именитељ свих хришћанских цркава, из те потребе су настале, на таквој легитимацијској основи се уздигле и опстале. С обзиром на то да се безвременство увек одржава средствима конкретног времена, тим су актуелнија питања сцене, ритуала и театра.
По церемонијалу и сјају, по светлости као симболу и хијерархијском поретку, издваја се рани период византијског ритуса, од 330. кад је Константинопољ постао главни град Царства на истоку, до почетка 7 века, све скупа неких триста година. Тај, по категоризацији црквених историчара „Царски период" освајао је упечатљивим и монументалним.
Сценске стандарде су поставили Константин и његова мајка Јелена кад су у Јерусалиму подигли Цркву Светог Гроба (Анастазис). И сама састављена од различитих архитектонских целина које су спајане и повезиване, Анастазис црква је физички покрила и повезала места Исусовог суђења, муке и смрти, што је опет захтевало динамичну литургију, са уласцима, изласцима и процесијама од станице до станице. Тиме су Константин и Јелена створили монументалну бину за катедралну литургију, која је доживела врхунац у Јустинијаново доба и наставила се под четворицом његових непосредних наследника, од Јустина до Флавија Фоке.
Црква Светог Гроба у Јерусалиму После 610. године се у литургијску репрезентацију империјалног, царског и отвореног све више уплиће монашко, трезвено и преграђено, док у другом миленијуму потпуно не превлада. Катедрална литургија Константинопоља се мењала најпре под утицајем иконокласта, а кад је тај тамни период завршио око 840. године, духовне правце су почели да задају палестински и јерусалимски монашки центри.
Промене су се пресликале и на простор цркава. Оне су биле све мањих димензија, изгубиле су карактер бине, унутрашњост и олтар су добили на важности, простори су постајали интимнији и тамнији. И коначно, олтар се затвара високим непрозирним иконостасима, по руском стилу са пет сегмената од таванице до пода.
Тамо где је владао церемонијал театра између неба и земље, преузела је мистика, поуздани доказ да је завршена Антика и почео Средњи век.
Константинопољ, реконструкција Некад, кад као Летеби и његови пријатељи, на сликама гледам унутрашњост Хагије Софије, у илустрацијама које је показују са виртуелно избрисаним муслиманским сурама, скоро да их видим: цареве и патријархе, епископе, свештенике и вернике једног самоувереног царства, како се у процесијама крећу, улазе и излазе, вијугају између атријума, нартекса и бочних улаза, из главног брода прелазе у споредне и враћају се. Носе бело, плаво и зелено, патријарх у сакосу отпоченим златом, с брокатним омофором око рамена, држећи у руци crux gemmata. Праћени песмом хорова пролазе испод звезданог свода, кроз кристалну шуму, преко подова који су као море пењу се на солеу, једним оком све пазећи да не стану на неку црвену царску роту... 
Заправо, нема потребе замишљати. Сав тај сјај катедралне константинопољске литургије из шестог века је српски патријарх Порфирије преузео и применио у новом храму на Врачару. Није могао да промени литургију, јер је она продукт миленијума и седам векова, али је као практичар променио оно што је могао, слику литургије у популарној свести.
„Други Рим" другима
Закључак: Преко осмишљене визуелне стратегије, са екседром као главним мотивом, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњевековну монашку традицију, која и данас обележава идентитет Православне цркве и литургије. Иконичка средства којима се патријарх при томе служи - сликовна/визуелна средства, не она која се у ужем смислу односе на православне иконе - изведена су из могућности које му отварају архитектура, простор и декор Храма Светог Саве на Врачару.
Из тога произилази:
1. Београд поставља морални аргумент новог Константинопоља.
При томе се Порфирије не позива на његову средњовековну, већ на његову античку традицију Константинопоља. Амбиција је сва у домену симболике и исцрпљености Православља пред налетима филетизма и не треба је заменити за политички програм или уопште амбицију у том смеру.
Храм Светог Саве на Врачару Неког минимума политике наравно у томе има. Како не би било дилеме да је Храм Светог Саве по намери ускрсла идеја Хагије Софије, за то се побринула сама државна власт. Када су пре две године председник Србије Александар Вучић и тадашњи патријарх Иринеј посетили Храм, Вучић је бацио акценат на везу са константинопољском црквом, данас џамијом у Истанбулу, патријарх је бацио акценат на везу са Светим Савом. Једном од њих двојице је очито било непријатно. Порфирију данас не би било непријатно.
2. Софија или Сава?
Храм на Врачару користи топло-хладно у односу на сличност са Византијом. Он има димензије Хагије Софије, али није Хагија Софија. Није по тлоцрту, који је основни елеменат за категоризацију једне цркве. По тлоцрту Храм више евоцира друге цркве Јустинијановог времена, као нову Апостолску цркву, којом је Јустинијан покрио Константинову, као што је урадио у Витлејему. Или Цркву Јована Крститеља у Ефесу. Обе су имале исти крстасти свод, и обе данас одјекују у каснијој Марковој цркви у Венецији.
Али кад се то помисли и види, онда се Хагија Софија опет враћа на Врачар преко система купола, полукупола и апсида, који се у унутрашњости јављају као кожа око јединственог, непрекинутог простора, што је био главни знак те Јустинијанове цркве и фасцинација генерација градитеља до данас.
Хагија Софија пре пада Константинопоља, цртеж Антоана Хелберта Али, кад се то помисли и види, сликовни програм Храма се дистанцира од Хагије Софије. Она је у Јустинијаново доба била неосликана, не само зато што се у међувремену прва купола због статике срушила, већ зато што ништа није смело да омета деловање простора, једног, непрекинутог и добро осветљеног. Знак Храма је злато, злато, и кад је доста - још више злата, при чему се ту сместио и милански класицизам 4. и византијска Равена 6. века.
3. Други Рим другима. Други Константинопољ Београду...?
Медијски коментари о ускрслим „Римовима" увек су политички. Почело је у време Диоклецијана, када је Милано постао „нови Рим", то јест главни град западне половине римског царства. Пред најезду Гота и Вандала, престоница је 402. премештена у Равену као у „нови Рим", да би Јустинијан 540. прогутао Нови Рим-Равену и припојио је Византији.
До тада се у метафорама „новог Рима" већ прешло на бројеве. На четвртом концилу 451. године (Халкидон, чувени канон 28), Константинопољ је проглашен „другим Римом". Вашингтон се од америчке самосталности у 18. веку види као „трећи Рим". Москва данас показује амбицију да буде „четврти Рим". Пекинг, „пети Рим"? И онда неко каже да је Антика мртва, кад се још увек вртимо у њеним категоријама!
Тлоцрт Храма Светог Саве у односу на Хагија Софију Преко Храма на Врачару, СПЦ и Београд се задовољавају тиме да буду „нови Константинопољ". Поноса и сујете је у томе мало, више свести и очајања над стањем Православне цркве као целине. Други су изабрали референцу моћи, Београд менталну слику згаженог града који више не постоји. Чињеница да екуменски патријарх Вартоломеј у Истанбулу не игра конструктивну улогу у односима међу православним црквама, сигурно код Порфирија снажи такву намеру.
4. У Православљу се моћ не даје, него се узима.
То се може рећи на учтивији начин, али истина те изјаве остаје. Зато је патријарх Порфирије „отпустио" македонску цркву у аутокефалност. Зато што је он по моралном захтеву „константинопољски" патријарх, а константинопољски патријарх то историјски гледано може. Не може данашњи васељенски патријарх у Истанбулу, јер он влада из жардињере, има неколико стотина верника у граду, па питање ауторитета преваже над историјским статусом. Од пада Византије 1453. васељенски патријарх је лутка чије је конце вукло Османско царство, Турска, данас Америка и НАТО.
Аја Софија, данас Дакле, не може васељенски патријарх у Истанбулу, али може „нови Константинопољ", Београд. Како се унутар Православља добија аутокефалија, то је данас отворено и болно питање. Пракса је - углавном уз сукоб, конфликт и рат. Историјски гледано, није ни раније било много другачије, али тада је барем реч византијског патријарха имала тежину. Византија је отпустила српску средњовековну државу у аутокефалност пре 8 векова. Руску тек на крају 16. века, после свађе дуге 150 година. 
5. Иконостас, шта беше иконостас?
И поред конструкције од сто тона карарског мермера, иконсотас у Храму Светог Саве на Врачару делује „лагано", зато што више открива него сакрива. По стандарду, иконостаси двоструко пресецају простор православних цркава - архитектонски тако што сакривају бему, доктринарно-литургијски тако што онемогућавају менталну слику мистичне тајне божјег тела и крви.
Иконостас у Храму Светог Саве (горе); моћ екседре као форме, примери из Маузолеја Гале Плацидије у Равени и Храма Светог Саве у Београду (фото Зоран Добрић) У београдском Храму су обе те особине само условно присутне. Симболички су параван, архитектонски су декор. Због тога читава унутрашњост делује као један непрекинути простор, као у рано доба византијске катедралне литургије. Патријарх Порфирије додатно појачава такву перцепцију избором слика које ставља на свој профил друштвених мрежа. Затворена бема и отворени наос се на многим сликама појављују као један заједнички адитивни простор. Слика поништава ексклузивност беме која и даље постоји у реалности. 
Шина је савила око Славије. Старо је постало ново.
Нови патријарх користи старо за ново, ново за старо, да прескочи болно и непримерено.
 

јул 14, 2022
Јевгениј Ковалков, руски православни парохијанин који је радио у велетрговини пилећег меса у Купар Ангусу у Шкотској, отпуштен је након што је одбио да скине ланац са крстом на свом радном месту, пише “Christian Today”.
Случај је добио епилог пред судом у Дандију, који је пресудио да је господин Ковалков „изгубио посао као жртва дискриминације“. Суд је упознат да је непосредни руководилац Е. Ковалкову наредио да уклони крст, јер украшавање верским симболима „може бити опасно“. Ковалков је то одбио, рекавши да му крст много значи, јер је главни симбол његове вере. Након тога, мушкарац је отпуштен због одбијања да послуша упутства управе.
У јуну ове године, преноси “Christian Today”, суд је Ковалкову досудио 22.074 фунти, признајући радње администрације предузећа као „дискриминаторне“. Према речима судије Луиз Кауен, од самог почетка је било јасно да је господин Ковалков „изгубио посао као жртва дискриминације“.
„Религијска уверења и ношење крста су од велике, фундаменталне важности за Ковалкова“, рекла је она.
Ковалков није први хришћанин у Великој Британији који је добио право да носи крст на радном месту путем суда, а да је раније због тога био дискриминисан.
Британка Надиа Евејда, бивша службеница «British Airways», 2013. године добила је спор против те авиокомпаније након што је Европски суд за људска права утврдио да је прекршила њену верску слободу.
Извор: christiantoday.com / Православие.ру

...
Veruj mi da je starije bolje. Kvalitet delova kod novih masina je kriminalno losiji nego kod starijih, fuseraj samo takav.
Laptop od pre 12 godina i ovaj drugi od pre 3 godine - kolosalna razlika.
Desktop od pre 12 godina i ovaj od prosle jeseni - jos i veca razlika.

Snimanje filma: " Cetnicki napad na Krusevac".

Moja crkvena libanska veridba
 

Verovatno gradjansko vaspitanje nema dovoljno učenika pa agituju.

Читам мало коментаре са линка изнад. Другосрбијанци бране директоре који су по свој прилици, СНС кадар. При том су до јуче, а и сутра ће свакоме ко не пљуне на српску власт с обе стране Дрине рећи да је бот, у најмању руку.
Требамо се молити за ове наше несрећне сународнике што на нашу Цркву вичу и са лева и са десна. Погубљени.