У смирај дана светог апостола Акиле и Владимира Кијевског, 27. јула 2020. године, упокојио се у Господу високопреподобни протосинђел Николај, игуман Световазнесенског манастира Саринац у Великим Пчелицама.
Отац Николај, у свету Милан Младеновић, рођен је у Београду 16. јуна 1972. године од благочестивих родитеља Стевана и Десанке. У родном граду завршио је основно образовање, као и гимназију. Затим одлази на Економски факултет, који похађа три године. Као надарен младић се уписује се и на факултет Примењених уметности у Београду, смер; конзерватор-рестауратор зидног сликарства, који завршава у року са завидним успехом.
Након окончаног школовања, запослио се у Републичком Заводу за Заштиту Споменика Културе. Са екипом најбољих стручњака у тој области радио је на рестаурацији фресака у манастирима Хиландару, Студеници и Јашуњи код Лесковца. Упоредо је обављао дужност професора Уметничке школе у Краљеву, предмет: конзервација и рестаурација.
Додир са историјом, уметношћу и духовношћу манастира у којима је радио оставили су на младог оца Николаја тако снажан утисак да он убрзо доноси непоколебиву одлуку, напушта блиставу каријеру и одлази у манастир светога Николе у Епархији врањској са намером да сав свој живот посвети Богу. Након проведеног искушеничког стажа, 2011. године прима монашки постриг са именом Николај, у част светог златоуста Николаја Жичког и Охридског. Убрзо затим бива посвећен руком Епископа врањског у чин јеромонаха, и као такав прима управу над лавром светог Прохора Пчињског. На том положају бива удостојен и протосинђелског звања 2013. године.
Средином наредне године, по личној молби, добија канонски отпуст за Епархију шумадијску, и по одлуци надлежног архијереја бива постављен за настојатеља манастира Саринац, где се налазио све до упокојења. Као узоран монах назначен је за исповедника свештенства намесништва опленачог и младеновачког.
Свој дар за уметност отац Николај наставио је да негује и у манастиру живопишући сводове шумадијских храмова као и свете иконе које красе домове многих верника. Поред многобројних личних врлина, оно што је посебно красило лик оца Николаја јесте истинско смирење и ненаметљивост. Тих и благе нарави било је омиљен од стране верника и поклоника који су походили левачке манастире. По својој природи ћутљив и повучен аутентичније је својом појавом неголи речима сведочио узвишеност свога позива. Као такав остаће упамћен у срцима свих нас који смо имали ту привилегију да га сусрећемо и боравимо у његовој близини.
Заупокојена Литургија и монашко опело над оцем Николајем одслужени су у уторак 27. јула у манастиру Саринцу у присуству монаштва из оближњих манастира и мањег броја верног народа. Отац Николај сахрањен је тихо, баш као што је и живео, на новом монашком гробљу манастира Саринац где ће почивати чекајући Васкрсење мртвих и трубе Судњега Дана. И на овај начин се испунила стара отачка изрека која гласи: “гроб монаха темељ је манастиру”.
У блаженом уснућу вечни покој подај Господе уснулом и верном ти слуги протосинђелу Николају и учини му стан души у наручју Твоме и међу нама вечан помен!
Јеромонах Серафим денковачки
Извор: Епархија шумадијска
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах