Отац Обрен Јовановић: Митрополита Амфилохија испуњавала је Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога

Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, Архијерејски протопрезвитер цетињски, секретар Митрополије црногорско-приморске, бесједећи након вечерње службе у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици и помена крај одра блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи сјутрашње сахране, казао је да је Митрополит као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи.

“Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота”.

Истичући да је наш Митрополит живио наглашено аскетским животом, о. Обрен је казао да је нашег духовног оца Амфилохија испуњавала Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано.

БЕСЈЕДА НА ВЕЧЕРЊОЈ СЛУЖБИ У САБОРНОМ ХРАМУ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ УОЧИ САХРАНЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

Подгорица, 31. октобар 2020.

 ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!”

Има ли бољих ријечи којима би могли да испратимо нашега вољенога владику и архипастира? Ријечи Светог Јована Златоуста нека испрате и нашега Златоуста. Хиљаде његових бесједа га је уписало међу највеће свједоке Христове проповједи и Христовога васкрсења, које нам овако дивно описа Златоусти.

Многе од тих проповједи је изрекао управо над самртним одром епископа, свештеника, монаха и монахиња, људи на највишим друштвеним положајима, али и оних са саме друштвене маргине. Свима једнако и свима с дубоком вјером у Васкрсење и живот вјечни. Рећи над његовим одром ријеч у име свештенства и монаштва наше Митрополије, није ми лако. Зачудиће се неко да кажем да ми није лако. Није, јер је он био истински отац, учитељ и духовни пастир свакоме од нас, али свакоме је, баш као прави родитељ, приступао на нарочити начин, стога не могу да изразим све оно што свако од нас осјећа.

Оно, пак, што нам је свима заједничко, а што знам поуздано из готово дводеценијског свакодневног живота уз њега а са њим са свом његовом духовном дјецом, то је, без икакве сумње, да смо свакога дана били очевици његовог ватреног свједочења Христовог Еванђеља, које му је било изнад свега и прије свега.

Често му се, наиме, погрешно приписују неки земаљски и пролазни интереси и циљеви у његовом дјеловању, али нама који смо га познавали, јасно је као дан да он није имао нити другог циља нити програма осим вјерности Богу и Божјој истини, правди и љубави.

Онај који му је био свакодневни узор и надахнуће је био онај од чијега цетињскога ћивота и на чији празник смо га данас пренијели у овај свети храм. Свети Петар му је био учитељ живота и правило вјере. Као и Свети, наш митрополит је живио наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Њега је испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. Знам да је више од свега волио ону дивну слику када се о дјечијем сабору испред Цетињског манастира окупи више од хиљаду наших најмлађих и најдражих Господу.

Свети Петар Други, Ловћенски Тајновидац, као пјесник и мислилац, био му је изузетно духовно близак. Посљедњих година нам је често говорио да му се Његош открива као истински и дубоки теолог, што га више чита и размишља о његовом пјесничком изразу великих тајни неба и земље.

И други свети чије мошти почивају у Црној Гори су му нарочито били блиски срцу. Свети Арсеније, архиепископ српски, насљедник Светога оца наше Саве, Свети острошки чудотворац Василије, преподобни Стефан Пиперски и Симеон Дајбабски, момишићки и превлачки мученици, као и Свети Јован Владимир, чије мошти нису овдје, али је увијек с нама – сви су они били његови, а он је био њихов. Никад се није уморио да нас опет и изнова учи поштовању светих Божијих људи и њихових цјелебних моштију.

Међу својим земним учитељима имао је макар три црквена свјетила чија је светост већ пројављена пред људима: преподобне Јустина Ћелијског, Пајсија Светогорца и свештенојерарха патријарха српског Павла. Први је одлучујуће усмјерио његову теолошку мисао, други је његово искуство обогатио преобилним духовним искуством Свете Горе, а блаженопочивши патријарх је утицао на обликовање његовог архијерејског лика.

Многи нису разумјевали његово свједочење, али је то само због тога што је наш народ био тако дубоко расцрковљен и одвојен од Божије светиње, али и од својих коријена, да нису препознавали ни кад је користио светописамске и светоотачке примјере, као и познате народне легенде, па чак ни када је говорио ријечима самога Светога Петра.

Но, било је и јесте много више оних који су препознавали да је његова једина брига Црква Божија и свеопшти народни напредак. За ово друго се није много питао, мада ће неки рећи да је често био ”глас вапијућег у пустињи”, који није дао да се Црна Гора истргне из својих духовних коријена. Што се тиче унапријеђења црквеног живота, о томе је много речено, написано и мање-више све се зна. Нови свештеници, монаси, монахиње, парохије, вјеронаука, обнова древне светосавске епископије будимљанске, подизање овога велелепног Храма, још једног сличног у Бару, незапамћена материјална обнова и изградња вјерских објеката. У његово вријеме се десила, благодарећи познатим добротворима, и највећа обнова острошке светиње

Ријеч о њему не би била адекватна без помињања његове велике ране- свете српске земље – Косова и Метохије. Њиме је живио и може се слободно рећи да је, што рече нобеловац Андрић за Његоша, био ”трагични јунак косовске мисли”. Косовске мисли, дакако, која себе не затвара у некакве националне или идеологије крви и тла, већ косовске мисли која опредјељењем Светог великомученика кнеза Лазара за Царство небеско понавља еванђелску мисао да је ”душа претежнија од тијела”.

Сјећамо се његових ријечи да неће отићи док се обнови Његошева капела и поново не испуни његов аманет обновом цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену и док у свом сјају не заблиста древни превлачки манастир, сједиште светосавске епископије и митрополије зетске. Знамо ми да је митрополит то говорио да би и себе и нас подстакао да се трудимо на том богоугодном задатку. Отишао је из земаљског пролазног живота не видјевши испуњење овога дјела, али, с друге стране, зар нисмо сви ми и цијели Божији народ, од митрополита подстакнути и научени, својеврсни камен-темељац како ловћенске, тако и превлачке цркве? Зато је на нама да узмемо тај подвиг и да, подсјећајући се на митрополитове ријечи да Црној Гори нема Божијег благослова, напретка и помирења без тога, обновимо ловћенску цркву и тиме се вратимо Његошевом свештеном завјештању.

Осим што је бринуо о нашем народу у Црној Гори и на традиционалним просторима Српске Патријаршије и даље по свијету, стигавши на сваку тачку народног страдања, прије десетак година се побринуо да велики број наших људи расутих по огромним јужноамеричким пространствима добије још приљежнију пастирску бригу, која је резултирала оснивањем Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке.

По дјелима, било би много и да је живио три живота, а његовога наука било нам је мало да смо га још оволико имали.

Његова харизма која је привлачила хиљаде душа жедних Бога, иако је била пријемчива за све њих, никад није тражила славу за себе, него нас је увијек упућивала на Христа. На томе смо му бескрајно благодарни.

Најважнија ствар коју нас је научио и давао нам свакодневни лични примјер: Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Он је то знао, тако је чинио и тако је нас учио. Код њега је наука била једноставна: ако желиш да нешто урадиш – запни и уради. Није прихватао велике идеје и замисли без спремности на рад и посвећеност.

Није се задовољавао са осредњошћу у духовним стварима, али није био строг духовник, нити црквени старјешина, што сви добро знамо. Према личним слабостима других био је благ и пун разумијевања и носио их је у својим молитвама. Ниједан човјек му није био мрзак, али гријех јесте. Баш као пророци је изобличавао гријехе знајући да су одступања од Божије љубави и правде и истинске људскости.

Његова доброчинства су многа и углавном непозната. Нећемо о њима ни сада говорити. Бог ће за то да му исплати достојну плату.

Нека остане забиљежено и још нешто – важно и узвишено. На самом почетку његове посљедње болести, добио је великодушну понуду да се лијечи у Србији, али и још једној, вјероватно најразвијенијој европској земљи. Био је благодаран на томе, али је и једно друго у више наврата одбио са образложењем да сматра да је прилично да се лијечи управо тамо гдје се лијечи његов народ који му је повјерен као архијереју.

Један од посљедњих почетака које је поставио, а тешко их је пребројати, био је почетак градње цркве Светога исповједника Патријарха српског Гаврила Дожића, његовог племеника и великог јерарха Српске Православне Цркве.

Митрополит је као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота.

На крају, наша је молитва и увјерење да ће га Господ примити у своје непролазно Царство као једног од својих вјерних слугу. Вјерујем да сви дјелите моје најдубље увјерење да нам је наш митрополит био и остаје узор вјерног служења Богу и народу.

Одлази код Онога кога је највише волио, на чији се пресвијетли празник Рождества родио и чије је име на светом крштењу добио.

Посљедњих година, особито у вријеме недавних великих сабрања у великој борби коју смо сви заједно водили за очување имена, достојанства и сваковрсног благостања Цркве и Божијег народа, уобичајило се да нашега блаженопочившега митрополита називамо лијепим и топлим именом – Ђед.

Блаженог спомена, митрополите наш, Господ наш да те упокоји и да Бог да да у теби добијемо молитвеника пред Богом, као што смо те имали док си ходио са нама.

Ђеде, нека ти је вјечан спомен!

Архијерејски протопрезвитер цетињски

и секретар Епархијског управног одбора

Митрополије црногорско-приморске

протојереј-ставрофор Обрен Јовановић

Извор: Митрополија црногорско-приморска