Krstaški ratovi - bajke i istina

[Душко Дугоушко]

Богдановићу, ако већ не вјерујеш у реинкарнацију ово је заиста само један једини свијет који ти може омогућити да постанеш свет! Тај свијет није могао - боље рећи, а ни хтио мимоићи ни сам Господ Исус Христ! И он га је проживио потпуно од зачећа до смрти као и сваки други човјек али је учинио нешто што ми не можемо а никада моћи ни нећемо: својом смрти је надвладао, побиједио нашу смрт давајући у залог свој чисти Божји вјечни живот за наш грешни, пролазни људски живот промјенивши његову овоземаљску распадљивост у вјечно нетрулежно синовство дјеце Божије. А учинио је то у ОВОМ СВИЈЕТУ јер је то била таква воља његовог и нашег заједничког Оца! Ово је једини свијет у којем можеш постати свет! Зато је он сам по себи непроцјењивим даром! Никакав други осим тог не постоји.

Jedno je svet, a drugo je Svet. Vaseljena je Svet, a svet je skup svih strasti. Ne samo što mi ovaj Svet omogućava da postanem svet, već mi (pošto sam pravoslavac, ostali hrišćani valjda drugačije doživljavaju spasenje, a ne kao oboženje - postajanje čoveka Bogom po blagodati) omogućava da postanem i Bog, ali hajde da više ne spemujemo temu profesoru.

Počeli su 1202. sa osvajanjem Zadra i završili 1204. osvajanjem Carigrada. Papa Inocent III. je te tzv. “križare” izopćio iz Crkve!

I ubrzo ih vratio, zar ne ?

[Aristotel]

... nastavak

Kakve su bile posljedice križarskih ratova?

Vojnički i politički uspjeh je bio neznatan i prolazan, puno važnije i trajnije su bile duhovne posljedice.

Za kratko vrijeme križari su izgradili ili obnovili nevjerojatno mnogo crkava.

Ojačala je vjera, unaprijeđen hrišćanski život, ojačala je svijest o hrišćanskom jedinstvu bez obzira na razlike, nacionalne i druge.

Svijest o kršćanskom životu jačala u svezi s hodočašćima i križarskim ratovima: put u Jeruzalem je slika Isusova puta (usporedi posebno evanđelje po Luki) i našeg života, a uključuje stalnu borbu i žrtvu (iz ljubavi prema Bogu i bližnjemu).

Vitezovi, pa i svjetovni, dobili su veću svijest i važnost (naglašeni su čast, poštenje, pomaganje slabima i ženama, otuda danas riječ "kavaliri").

Nastali su viteški redovi čija je zadaća bila pomagati i štititi hodočasnike.

Što su viteški redovi?

Radi se o novim redovima koji su osim svećenika i braće pomoćnika (laika), koji nisu imali svećenićki red, imali u svom sastavu još i treću grupu: vitezove-redovnike. Svi su polagali redovničke zavjete zajedničke

svim redovnicima. Karizma tih novih redova je bila služenje hodočasnicima. Svećenici su se duhovno brinuli za njih, braća pomoćnici materijalno (posebno za bolesnike), a vitezovi su ih štitili i branili.

Templari (nosili su bijeli ogrtač sa crvenim križem) su uzeli lozinku: "Gospodinov sam u životu i smrti", a na njihovu grbu bio je konj kojega jašu dvojica jahača, znak siromaštva. Ovaj red je ukinut na početku 14. stoljeća (vijeka).

Ivanovci (nosili su crni ogrtač s bijelim križem) su kasnije prešli na Cipar, pa na Rodos, te na kraju na Maltu. Zato su kasnije postali poznati kao "Malteški red".

Nastali su i neki drugi redovi koji još postoje, a odigrali su i još igraju značajnu ulogu u Crkvi, npr. karmelićani (nazvani po brdu Karmelu u Palestini gdje je propovijedao prorok Ilija i gdje su i nastali).

Na kraju je dobro sintetizirati ispravke mnogih predrasuda:

1. Križarski ratovi nisu bili napadački nego obrambeni ratovi. To je obrana kršćana nakon više stoljeća muslimanskih osvajanja (> prije) u kojima su muslimani zauzeli više od pola kršćanskih zemalja (pa i onih u kojima je kršćanstvo u prvom razdoblju bilo najrazvijenije). Muslimanska osvajanja su se nastavila i kasnije (> Turci).

2. Križarski ratovi nisu ništa slično modernom kolonijalizmu. Motivi nisu bili materijalni (dobit), većina križara više je žrtvovala nego li dobila, nego duhovni (ljubav prema Bogu i prema braći u vjeri, makar dalekoj i nepoznatoj). Samo mali dio križara je ostao u Palestini nakon pohoda, a oni su se u pravilu poženili domaćim hrišćankama. Motivi su danas dobro poznati, nakon što je sustavno istražena većina sačuvanih privatnih pisama križara.

3. Križarski ratovi nisu uzrok današnje mržnje muslimana prema Zapadu. Njima suvremeni muslimani cijenili su križare, a u njihovom sjećanju je to ostalo kao niz ratova u kojima su oni na kraju izišli kao pobjednici.

Literatura na hrvatskom jeziku:

Jonathan Riley-Smith, Križarski ratovi, Split, Verbum, 2007.

Literatura na engleskom jeziku

Thomas F. Madden, The New Concise History of the Crusades, Lanham, Rowman & Littlefield Publishers, 2005.

Thomas Asbridge, The First Crusede: A New History, Oxford, Oxford University Press, 2004

Kraj

Sada dolaze na red pitanja...

[Justin Waters]

E овако пошто је Иван завршио са излагањем, можемо да поченом са изношењем својих виђења и наравно поставити питања.

Ја бих најпре изнио једну мапу која говори много тога и објашњава многе ствари, ево те мапе:

Као што се са мапе може видјети, муслимани су освојили Јерусалим још давне 632-661 г. Први крсташки рат почиње тек у 11 вијеку 1095.г. Дакле требало је читавих 400 година да се неко сјети да ослобађа Јерусалим. Сама ова чињеница, кашњења за објавом крсташких ратова говори много томе у прилог. Најпре:

1. Окашњела реакција папа на позива да се ослободи Света Земља говори у прилог томе да до тога није ни могло доћи раније, јер у вријеме када је Палестина пала у руке муслимана у 7. вијеку римске папе нису имале никакве утицаје на земаљске Цареве који су том тренутку углавном били на источној позицији, јер западни цареви још ницу били ојачали због последица опорављања од распада западног римског царства. Тек успостављањем франачке државе и такозваног "Светог Римског Царства" и савеза папе са западним владарима, појавила се могућност да папа себи уопште и допусти да некога позива у војне походе.

2. Византијским царевима није било стало до земаљског Јерусалима, зато нису ни покушавали да се одупиру исламској инвазији на Палестину још за вријеме раног Византијског доба. Византски Цар Алексије се сјетио да тражи помоћ од запада тек када су га Турци Селџуци притиснули и почели озбиљно да угрожавају и позицију Византије у самој Малој Азији. Сасвим је нормално да Византијски Цареви нису ни помишљали да улазе у конфликт са нарастајућм исламском армијом и да беспотребно троше људе и ресурсе да би ослободили Јерусалим који у духовном смислу ништа не значи за хришћане. За хришћане је битан небески Јерусалим који са земаљским има толико везе колико и људска сенка са самим човјеком.

3.Због тога ја као правослани хришћанин сасвим одбацујем аргументе којим се тобоже оправдавају војни походи крсташа на Јерусалим, а које је Иван Зелић навео, а тичу се цитата претежно из Старог Завета у коме Јевреји тугују за Јерусалимом. За Јевреје је било природно да тугују за земаљским Јерусалимом, јер се је Јерусалим и био центар духоног живота, мјесто гдје се могла принјети Богу жртва за гријехе и практички без Јерусалима Јевреји су били ништа. Но како се Бог у Христу открио као Дух, и како се Богу који је Дух треба клањати у Духу и истини, а не на земљаском Сиону, онда је за Хришћане вриједан једино Небески Јерусалим. С тога препоручујем Ивану да још једном погледа цитата који је навео:

"Onaj pak Jeruzalem gore slobodan je; on je majka naša." (Gal 4,26)

Дакле овај горе пак Јерусалим, на небесима је слободан, и он је мајка наша, и према томе ко га може запосјести, и који крсташи су потребни за њега?

Наравно мало се пажње посветило у овом излагању Ивана, латинској окупаицји Цариграда, и нечувена пљачка Византије. Дакле ко каже да мотив крсташа није био да опљачкају, и по могућности поунијате исток, ево му историје која сведочи. Упад на Свету Гору и пустошење сигурно нису била дела љубави, него дело жеље за пљачком.

Моје главно питање би било управо у томе што сам изложио у тачки 1., због чега је требало 400 година папи да се огласи и да позове на ослобађање С.Земље? Ако је жеља била духовне природе, мада таква жеља када се шаље војска која ће да убија и гине не може да постоји, била да се ослободи Јерусалим, зашто је то окаснило 400 година?

[Михајло]

E овако пошто је Иван завршио са излагањем, можемо да поченом са изношењем својих виђења и наравно поставити питања.

Ја бих најпре изнио једну мапу која говори много тога и објашњава многе ствари, ево те мапе:

Као што се са мапе може видјети, муслимани су освојили Јерусалим још давне 632-661 г. Први крсташки рат почиње тек у 11 вијеку 1095.г. Дакле требало је читавих 400 година да се неко сјети да ослобађа Јерусалим. Сама ова чињеница, кашњења за објавом крсташких ратова говори много томе у прилог. Најпре:

1. Окашњела реакција папа на позива да се ослободи Света Земља говори у прилог томе да до тога није ни могло доћи раније, јер у вријеме када је Палестина пала у руке муслимана у 7. вијеку римске папе нису имале никакве утицаје на земаљске Цареве који су том тренутку углавном били на источној позицији, јер западни цареви још ницу били ојачали због последица опорављања од распада западног римског царства. Тек успостављањем франачке државе и такозваног "Светог Римског Царства" и савеза папе са западним владарима, појавила се могућност да папа себи уопште и допусти да некога позива у војне походе.

Ово стоји...

2. Византијским царевима није било стало до земаљског Јерусалима, зато нису ни покушавали да се одупиру исламској инвазији на Палестину још за вријеме раног Византијског доба. Византски Цар Алексије се сјетио да тражи помоћ од запада тек када су га Турци Селџуци притиснули и почели озбиљно да угрожавају и позицију Византије у самој Малој Азији. Сасвим је нормално да Византијски Цареви нису ни помишљали да улазе у конфликт са нарастајућм исламском армијом и да беспотребно троше људе и ресурсе да би ослободили Јерусалим који у духовном смислу ништа не значи за хришћане. За хришћане је битан небески Јерусалим који са земаљским има толико везе колико и људска сенка са самим човјеком.

Ово по мени не стоји...

Ромејски Цареви су имали намере везане за ослобођење Светиња у Светој земљи...али нису имали могућности...јер ако се добро сећам исток је био у сталним сукобима...Србије, Бугарске и Ромеје...

Што је ослабило Ромеју те је лакше пала у руке неверника...

Тек Царска Русија почиње да оживљава Ромејски сан...прво нападом на Цариград...па после се имало у плану ићи на Јерусалим...али дођоше комунисти уз помоћ немачке и даље се зна шта се дешава..

3.Због тога ја као правослани хришћанин сасвим одбацујем аргументе којим се тобоже оправдавају војни походи крсташа на Јерусалим, а које је Иван Зелић навео, а тичу се цитата претежно из Старог Завета у коме Јевреји тугују за Јерусалимом. За Јевреје је било природно да тугују за земаљским Јерусалимом, јер се је Јерусалим и био центар духоног живота, мјесто гдје се могла принјети Богу жртва за гријехе и практички без Јерусалима Јевреји су били ништа. Но како се Бог у Христу открио као Дух, и како се Богу који је Дух треба клањати у Духу и истини, а не на земљаском Сиону, онда је за Хришћане вриједан једино Небески Јерусалим. С тога препоручујем Ивану да још једном погледа цитата који је навео:

"Onaj pak Jeruzalem gore slobodan je; on je majka naša." (Gal 4,26)

Дакле овај горе пак Јерусалим, на небесима је слободан, и он је мајка наша, и према томе ко га може запосјести, и који крсташи су потребни за њега?

Није баш лепо да себи дајеш за право...да намећеш ово као Православни став...

Има доста Православних Хришћана који се неће сложити са тобом...а и многи Светитељи војници показују да је могуће бити Православац а да размишљаш и на другачији начин..

[Михајло]

Е сада питање за излагаче..  0442_feel

Имали каквих доказа о учествовању Православних витезова у Крсташким походима...

[Aristotel]

Evo, ja ću polako, po redu odgovarati na pitanja...  prstgore

Nastojat ću odgovoriti na sva pitanja, ali morat ćete pokazati malo strpljenja, jer brže će dolaziti pitanja negoli ću ja uspijevati odgovarati.  1000000001010

Ја бих најпре изнио једну мапу која говори много тога

Da, karta (mapa) je uvijek upečatljivija nego opis riječima. Hvala na karti.

Ali ova karta ima dva nedostatka:

Prvo, nedostaje joj desni dio koji bi trebao pokazati da je muslimanska ("arapska") bila proširena još daleko na istok, sve do Indije. Dakle ne vidimo cijelu muslimansku državu, koja je tada bila jedna država, nego samo njezin zapadni dio.

Drugo, muslimani su u ovom razdoblju osvojili i Malu Aziju i došli do Carigrada.

Na karti nisu prikazane ni tadašnje hrišćanske države, pa se ne vidi da su one sve zajedno, a da se ne govori svaka pojedinačno, zauzimale puno manji teritorij i imale puno manje stanovnika od muslimanske države, koja je k tome bila i ekonomski jača.

Као што се са мапе може видјети, муслимани су освојили Јерусалим још давне 632-661 г.

Osvojili su Jeruzalem 638. godine.

Дакле требало је читавих 400 година да се неко сјети да ослобађа Јерусалим

Nisu se hrišćani "sjetili"? Pa radilo se o tome da se preživi, da se obrani ono što je ostalo. Dva stoljeća se radilo o borbi za preživljevanje. A onda se krenulo u borbu za oslobađanje otetoga, koja je npr. u Španjolskoj (Španiji) trajalo oko 7 stoljeća (vjekova).

Bizantiski (vizantijski) carevi su tek na početku 11. stoljeća oslobodili potpuno Malu Aziju i dio teritorija dalje na istok. Tek je Bazilije II. (Vasilije II.) vratio muslumansku granicu na liniju koja je prikazana na Tvojoj karti.

[Ђорђе Р]

Е сада питање за излагаче..  1000000001010

Имали каквих доказа о учествовању Православних витезова у Крсташким походима...

Има, ал на страни муслимана prstgore.

Битка код Никопоља:

"Битка код Никопоља (буг. Битка при Никопол, тур. Nikápolyi Csata, рум. Bătălia de la Nicopole) одиграла се 25. септембра 1396. године између Османског царства и његових вазала (међу којима је био и српски одред предвођен кнезом Стефаном (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427)) са једне и савеза који су чиниле Краљевина Угарска, Свето римско царство, Француска, Влашка, Пољска, Краљевина Енглеска, Краљевина Шкотска, Стара швајцарска конфедерација, Република Венеција, Република Ђенова и витезови Јовановци са друге стране недалеко од Никопоља, тврђаве на Дунаву у данашњој Бугарској. Ова битка се често означава и као Никопољски крсташки поход (или рат) и представља последњи већи средњовековни крсташки поход."

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D0%BE%D0%B4_%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D1%99%D0%B0

"Битка код Никопоља одиграла се 25. септембра 1396. године, са катастрофалним исходом по хришћанску коалицију. Читав ток битке, а нарочито покољ који су османски војници извршили у знак освете над хришћанским витезовима имао је великог одјека у савременим списима. Најрелевантнији извор о самој бици вероватно је спис Ханса Шилтбергера, немачког штитоноше који је избегао покољ заробљеника након битке само захваљујући томе што је био сувише млад. Други значајан извор западне провинијенције јесте анонимна аустријска хроника настала у 15. веку. Оба поменута западна извора дају сличан приказ тока битке, а оба такође наводе кнеза Стефана Лазаревића, тада хришћанског ратника у Бајазитовој војсци, као најзаслужнијег за преокрет, а затим и победу коју су извојевали војници Бајазита I. Шилтбергер наводи да се османска војска поколебала када је у борбу ступио краљ Жигмунд са тешком коњицом, али да је потом настао метеж око угарске заставе који су изазвали српски ратници који су били Бајазитови вазали. Деспот, како Стефана Лазаревића назива немачки писац, појурио је и запленио угарску заставу па је то био знак да је и сам угарски краљ у опасности, тако да се угарски краљ повукао и уз помоћ Хермана Цељског и Ханса Нирнбершког отпловио преко Дунава и Црног мора ка Константинопољу. Анонимна аустријска хроника, што се тиче улоге Стефана Лазаревића у бици код Никопоља, углавном понавља оно што наводи Ханс Шилтбергер, мада се ту Стефан Лазаревић означава као нечастиви деспот, кнез Србије."

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:bitka-kod-nikopolja-u-delu-konstantina-filozofa

Иначе после се деспот Стефан помирио са Жигмундом, и постао његов вазал, чак и први витез Змајевог реда, одмах после Жигмунда.

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:despot-stefan-lazarevic-i-zmajev-red

[Aristotel]

Византијским царевима није било стало до земаљског Јерусалима, зато нису ни покушавали да се одупиру исламској инвазији на Палестину још за вријеме раног Византијског доба. [...] Сасвим је нормално да Византијски Цареви нису ни помишљали да улазе у конфликт са нарастајућм исламском армијом и да беспотребно троше људе и ресурсе да би ослободили Јерусалим који у духовном смислу ништа не значи за хришћане.

E ovo je potpuno krivo!

Itekako jesu pokušali da se odupru muslimanskoj invaziji! Car Heraklije (Iraklije), jedan od najvećih careva (vladao je od 610. do 641. godine) i vojskovođa, došao je na prijestolje kad je carstvo bilo na rubu propasti, kad su Perzijanci osvojili sva njegove azijske i afričke teritorije i 626. godine opsjedali Carigrad (oni s jedne strane a Avari s druge). Taj rat je, protivno svim realnim očekivanjima doveo do pobjedonosnog završetka.

O tome sam govorio (pa čitajte cijeli tekst):

Na početku 6. stoljeću Perzijanci (tada pogani) osvajaju Palestinu i ruše mnoge kršćanske svetinje, ubijaju tisuće (hiljade) redovnika i redovnica (monaha i monahinja). Bizantski (vizantijski) car Heraklije (Iraklije) ponovo je oslobađa i obnavlja.

Oslobodivši Jeruzalem vratio je u njega relikviju Svetog Križa koju je također oslobodio iz ruku Perzijanaca. Opis ovog događaja imaš ovdje:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/Lat_ZitijaSvetih0914.htm

Zato i slavimo blagdan Uzvišenja Svetog Križa (Vozdviženja Časnog Krsta) 14. septembra.

Nema veza sa stvarnošću tvrdnja da "Византијски Цареви нису ни помишљали да улазе у конфликт са нарастајућм исламском армијом". Pa jednostavno nisu imali izbora! Ili se predati ili se braniti, nema trećega.

Stotinama godina su ratovali s muslimanima, u svim stoljećima od 7. do 15. kad su podlegli jačoj muslimanskoj (tada turskoj) sili.

Nije točno ni da "Јерусалим у духовном смислу ништа не значи за хришћане." Značio je od početka do danas za mnoge hrišćane. To je činjenica. Pa znaš da i danas hrišćani hodočašće u Svetu zemlju. Zašto? Pitaj one koji su išli!

[Sir Oliver]

Mislim da nije nevažno pomenuti i kulturni razvoj koji su krstaški ratovi potaknuli na zapadu evrope.

Evo samo jedan citat iz članka Panajotisa Hristua koji govori o tome (preporučam vašoj pažnji):

Univerzitetsko obrazovanje se po prvi put sa bojazljivoscu pojavilo u Zapadnoj Evropi tek nakon Prvog krstaskog pohoda, a narocito posle Cetvrtog. Univerziteti su se pojavili prvo u Severnoj Italiji gde su se razvili i prvi gradski centri na Zapadu. Zanimljivo je da se i pojava univerziteta poklapa sa okoncanjem Prvog krstaskog pohoda. Bilo je to onda kada je na inicijativu profesora prava Irnerija formiran bolonjski pravni fakultet. Pedesetpet godina pre tog dogadjaja, novelom Konstantina IX Monomaha (1045), obnovljen je rad konstantinopoljskog univerziteta. Novelom je odredjen rad pravnog fakulteta sa kojim je uporedo radio i filosofski fakultet. Univerziteti Bolonje, a kasnije ostalih gradova Severne Italije, sledili su obrazac konstantinopoljskog univerziteta, kao i on bili su drzavni i gradjanski, i obuhvatali su po dva fakulteta, filosofski u sirem smislu i pravni. Postoje konkretni podaci koji bez ikakve sumnje pokazuju ovaj uticaj, narocito po pitanju rada pravnog fakulteta u Bolonji koji je na Zapadu nametnuo grckorimsko pravo, istiskujuci postepeno germansko.

http://www.verujem.org/teologija/p_hristu_ucescevizantinaca.html

Dalje, niste pomenuli sve krstaške pohode. Mislim da oni kasniji mnogo govore o suštini i onih ranijih pohoda:

Дечији крсташки рат (V pohod)

Дечји крсташки рат био је 1212. године. "Будући да нас Бог види као грешнике, какви јесмо, неће нам пружити своју моћну руку и помоћи разбити невернике. Зато ћемо у рат послати невину децу. Добри Бог, уз Духа Светога, милостивог Исуса и његову безгријешну Мајку, те остале Свеце, смиловаће се на ту децу и, као у добра стара библијска времена, направити чудо и поразити мрске безбожнике." Дјеца су наводно укрцана на 7 бродова и послата у ослобађање Свете земље. Већина их није ни дошла до тамо, подавили су се, а остатак је пао у ропство.

1203. - 1204. Пад Цариграда (1204.)

1209. - 1229. Албигеншки рат, зван и Албижански рат и Катарски крсташки рат

1212. Дечији крсташки рат

1217. - 1221. Пети крсташки рат

1228. - 1229. Шести крсташки рат

1248. - 1254. Седми крсташки рат

1270. Осми крсташки рат

1271. Девети крсташки рат

[Justin Waters]

Дечији крсташки рат (V pohod)

Дечји крсташки рат био је 1212. године. "Будући да нас Бог види као грешнике, какви јесмо, неће нам пружити своју моћну руку и помоћи разбити невернике. Зато ћемо у рат послати невину децу. Добри Бог, уз Духа Светога, милостивог Исуса и његову безгријешну Мајку, те остале Свеце, смиловаће се на ту децу и, као у добра стара библијска времена, направити чудо и поразити мрске безбожнике." Дјеца су наводно укрцана на 7 бродова и послата у ослобађање Свете земље. Већина их није ни дошла до тамо, подавили су се, а остатак је пао у ропство.

1203. - 1204. Пад Цариграда (1204.)

1209. - 1229. Албигеншки рат, зван и Албижански рат и Катарски крсташки рат

1212. Дечији крсташки рат

1217. - 1221. Пети крсташки рат

1228. - 1229. Шести крсташки рат

1248. - 1254. Седми крсташки рат

1270. Осми крсташки рат

1271. Девети крсташки рат

Добар текст, ако је тачно да су постојали "дечији крсташки ратови" и вјероватно да ако је постојао такав рата, да су западњачке главешине тако и размишљале, да могу да условљавају Бога да убија друге људе тако што ће они послати дјецу испред муслимана и поставити неке своје жеље.... .mislise.

Дјеца се нису вратила, остатак је потпао у ропство...Заиста се види колико је било Божијег благослова над крсташима.

[Михајло]

Шта сам дожовео да браним римљане  .mislise.

Да Брате Јустинијане..тако можемо да кажемо за сваку битку икада вођену...јер су у свакој борби страдали невини...

Имамо и несреће које односе младе животе...имамо убиства...хитлера...стаљина...тита...хиљаде , милиони невино страдали...

Рано Хришћанске мученике...зар Божији благослов није био над Хришћанима у аренама..које су убијали лавови?

Силовања...ропства Хришћана под мухамедовим....

????

Можемо том логиком све довести у питање...

Сигурно нисам од оних који подржавају такав поход...али ту логику данас заступају и многи Православни пацифисти...само мало увијену...паролама СМРТ СВЕТУ...и НЕМА ПОТРЕБЕ ДА СЕ БОРИ ЗА ЗЕМАЉСКУ ТВОРЕВИНУ...

Једни је сигурно...да витезови који су ишли у Крсташки рат су имали добру вољу...а шта се крило иза идеје вођа..је посебна прича..

[Михајло]

Има једна...прича...коју сваки Хаџија (који посети Свету земљу) чује...

Да смо на позив Јерусалимског Патријарха дужни ићи за Свету земљу у одбрану гроба Господњег...

То није из неХришћанског понашања...

[Sir Oliver]

Da se razumemo, da sam živeo u to vreme na zapadu, i da sam bio u mogućnosti verovatno bih i ja išao u krstaške pohode.

To je tako primamljivo, mistično... putovanje u daleke nepoznate zemlje itd.

Uzgred ovo je mnogo doprinelo razvoju zapadne evrope, jer nisu ratovi uvek baš tako crni.

Međutim, krstaški pohodi su se po istočne hrišćane pokazali potpuno beskorisnim (i još gore od toga),  i naravno nisu ispunili svoj osnovni cilj.

Ima i mnogo interesantnih priča vezanih za ratove. Evropljani su počeli da cene svoje neprijatelje arape itd...

[Aristotel]

3.Због тога ја као правослани хришћанин сасвим одбацујем аргументе којим се тобоже оправдавају војни походи крсташа на Јерусалим, а које је Иван Зелић навео, а тичу се цитата претежно из Старог Завета у коме Јевреји тугују за Јерусалимом. За Јевреје је било природно да тугују за земаљским Јерусалимом, јер се је Јерусалим и био центар духоног живота, мјесто гдје се могла принјети Богу жртва за гријехе и практички без Јерусалима Јевреји су били ништа. Но како се Бог у Христу открио као Дух, и како се Богу који је Дух треба клањати у Духу и истини, а не на земљаском Сиону, онда је за Хришћане вриједан једино Небески Јерусалим. С тога препоручујем Ивану да још једном погледа цитата који је навео:

"Onaj pak Jeruzalem gore slobodan je; on je majka naša." (Gal 4,26)

Дакле овај горе пак Јерусалим, на небесима је слободан, и он је мајка наша, и према томе ко га може запосјести, и који крсташи су потребни за њега?

Није баш лепо да себи дајеш за право...да намећеш ово као Православни став...

Има доста Православних Хришћана који се неће сложити са тобом...а и многи Светитељи војници показују да је могуће бити Православац а да размишљаш и на другачији начин..

Tako je, Mihajlo.

Ovo nije istorijsko nego teološko pitanje, ovdje mogu nešto reći kao teolog a ne kao istoričar.

Vrlo je proširena teza danas da ne priliči hrišćaninu sudjelovati u ikakvom nasilju? Je li to baš tako?

Zamisli da susretneš na ulici čovjeka koji tuče i zlostavlja dijete (ili ženu). Što ćeš napraviti? Što hrišćanin treba učiniti u takvoj situaciji?

Ništa? Ili samo ljubazno zamoliti nasilnika da prestane? I onda se udaljiti jer "ne želi sudjelovati u tučnjavi", u nasilju?

Ili možda, ako ne može drugačije, i upotrijebiti silu da bi spriječio nasilje nad slabijim i nepravedno napadnutim?

Ja mislim da je dužnost učiniti ovo drugo.

Što kažeš, Justinijane?

[marko_13]

Када је у питању однос између хришћанства и рата, тј. насиља сваке врсте, препоручио бих свима да се прво информишу о тој тематици у делима Жељка Мардешића, римокатоличког теолога који на изванредан начин третира ту тематику. По мом мишљењу најољег савременог социолога религије по питању мира, рата, религије и др. Да не буде забуне он посматра однос рата и хришћанства у историјском контексту од светоотачког времена до краја двадесетог века.

Тада ће бити јасно шта су политички инструментализовани ратови који злоупотребљавају хришћанство, а шта оправдана дејства.