И "бранитељи" монаха Артемија ВОЛЕ митрополита Јована Зизијуласа

[Evgenik]

Мада, не могу а да не примјетим како је тема о м.Артемију постала "Наташа и Дача" црквених форума.

[Драган]

Да идентитет на ФБ увек може да буде споран, може да се отвори страница па са неколико налога једна особа под више имена да даје коментаре.

[Zeebedee]

Ја ето нисам читао Зизјуласа...

Читање дела поменутог митрополита није нужно за наше спасење...

Ali kritikovati čoveka i njegova dela bez da ga lično poznajeiš i da nisi čitao njegova dela sigurno da će ti zasmetati u spasenju.

Hristu ćeš dati odgovor za takvu neodgovornost i klevetu

Nisu prvi; tako je Vlado Segrt u ime KPJ kritikovao Vuka Draskovica iako nije citao njegove knjige.

[Zeebedee]

Али ми никако није јасно шта је то Зизјулас написао толико битно..

Одговор си дао сам себи:

Ја ето нисам читао Зизјуласа

Ја не видим како може да ти буде јасно нешто што ниси прочитао...

Питање је шта може толико битно и ново да се напише у теологији након 20 векова? Шта је то што митрополит Зизјулас зна више него што су знали богослови раних векова?

Ma naravno. Ja sam zato nda se svima zabrani da pisu nove knjige. Sta sew bre novo ima pisati a da vec nismo sve napisali. 0409_feel 0409_feel

[Mudrov]

Dadose odgovor, u albumu, sveti Maksim i vladika Artemije.

[w.a.mozart]

ajd  okači sliku... ne vidi se... ili linkuj

[Mudrov]

Izmenjeno!

[Дејан]

Наравно да ће дати било какав одговор,неће себи сигурно допустити да оваква срамота прође без да покушају да демантују.

Већина људи зна да је докторска дисертација бившег епископа Артемија била у вези  светог Максима исповедника,тако да сигурно није случајност зашто су ова два брата са лажног порфила поставили текст митрополита Зијуласа баш о светом Максиму.

[Evgenik]

Џаба се сад прати чаршијским фазонима:

подржавати еклисиологију "благодати ван заједнице" значи исповиједати јерес.

[Mudrov]

Коментар уредништва сајта «Православни Апологет»

ПРИПАДНОСТ ЦРКВИ ОДРЕЂУЈЕ СЕ СТРОГОШЋУ ДРЖАЊА ИСТИНЕ,

А НЕ СТРОГОШЋУ ПОДЧИЊАВАЊA ЈЕРАРХИЈСКОЈ ВЛАСТИ

И ЊЕНИМ АНТИКАНОНСКИМ ПРЕТЕНЗИЈАМА

Ми смо данас очевидци потпуне дегенерације црквеног схватања природе Цркве, не само у народу, него и у епископату. Многи догађаји из црквеног живота болно сведоче о губитку осећаја за Цркву, схватања и свести, шта је то Црква – то није људска институција, нека земаљска организација, већ Богочовечанско тело, величајшаја светиња. Будући таква по својој природи, у њој све што је утемељено – светиња је, и захтева од свакога верника велики страх Божији. И зато сваки члан Цркве, а пре свих епископ, као „савршитељ Божјих тајни“ дужан је служити и деловати у оквирима Еванђеља, Божјих заповести, свештених канона, одлука Васељенских сабора, у духу „еванђелске љубави и самопожртвовања“. У супротном случају епископ или чак сабор епископа деловаће, не као орган Светог Духа, већ као човек са њему својственим страстима, цепајући Цркву – тај драгоцени хитон Господњи.

Такво насилно разбијање Цркве ових дана догодило се, по први пут, у Српској Православној Цркви, када је на потпуно анти-канонским основама «био лишен епископског чина» Епископ рашко-призренски и косовско-метохијиски Артемије, најближи ученик преп. Јустина Поповића. И кривица насталог раскола лежи на сервилном и латинофилском Патријарху Иринеју, а такође на „сабраћи“ епископа Артемија: митрополиту Амфилохију (Радовићу) и епископу Атанасију (Јевтићу). Чак ако би те кривице, (проневера новца намењена за обнову храмова на Косову), које су још раније приписиване епископу Артемију, биле истините, ни тада оне не би могле послужити као разлог за одузимање чина. Разлози таквих страшних антицрквених поступака су – лична необјективност и пристрашће гонитеља епископа Артемија. За нас и за Бога епископ Артемије остаје архијереј Божји са неукаљаним именом (подебљање наше - прим. прев.).

У продужетку хтели би да нагласимо да је по схватању светог Григорија Паламе, који је за Православну Цркву изражавалац њеног учења, строго држање црквене истине, а не људске дисциплине, чак и у хијерархијском схватању, основни услов за припадност Цркви.

Бити у Цркви значи сјединити се са истином и бити у заједници са божанском благодаћу. Бог, хоће, да „ми, рођени благодаћу... пребивамо нераздвојно један са другим и са Њим Самим... Као што језик, орган нашег тела, не говори нам да је слатко горко, и да је горко слатко... тако сваки од нас, призван Христом, као члан Цркве, нека проповеда само оно што одговара Истини; ако буде чинио супротно, онда је он - лажљивац и непријатељ, али – није члан Цркве“[11].

Грех против Истине – тежи је од свих других грехова, он удаљује човека од Цркве и лечи се само покајањем и обновљењем ума. Обавезу да држе истину Христову, по речима св. Григорија Паламе, имају све Помесне Цркве, које чине Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Св. Григорије напомиње да су кроз историју све помесне Цркве преживеле моменат отпадања од Цркве, и само једна, римска црква, није се вратила у Православље, премда је највећа од свих.

„Отпадање од правог исповедања било је уобичајено за све цркве, јер је у разним временима зло налазило себи пристаниште те овде, те онде. А отпасти и више се не повратити – то се догодило једино са црквом латина, иако је била највећа и најчувенија од свих патријаршијских престола. И са њом – највећом међу црквама - догодило се исто што и са највећом животињом – слоном, за кога се каже да ни за време сна не леже на земљу ради одмора... а са латинима -, мислим, - њихова гордост - страст малтене, принуђен сам да кажем, неизлечива, својствена, по речима апостола, једино нечастивом, због чега он и пребива вовјек неисцељен“[12].

Горе наведене речи као и дуготрајни дијалози са Римокатоличком црквом доказују апсолутну бескорисност тог дијалога. Он је бесплодан. Шта више, он постаје опасан за саму Православну Цркву. Долази до губитка православног начина мишљења, правилног еклисиолошког схватања ствари. У недавном обраћању студентима Московске духовне академије и семинарије Митрополит волоколамски Иларион је рекао да су православни представници Комисије за дијалог Православне Цркве са Римокатоличком донели решење да на официјалном нивоу убудуће Римску цркву не називају јересју, већ Црквом. Могло би се рећи да је то и допустиво ради испољавања такта и куртоазије према саговорнику. Међутим, колико опасности крије у себи таква позиција? Највероватније је да ће донето решење бити наметано читавој Православној Цркви.

Дијалог са Римокатоличком Црквом водио се и у време св. Григорија Паламе. Као што је познато, у 14. веку од стране Рима била су два покушаја вођења дијалога о уједињењу цркава. Свети Григорије био је добро упознат са тим дијалозима и у вези с њима пише своја два позната дела – Два Слова о исхођењу Светога Духа. За нас не могу бити неважни закључци из тих дела:

„А онима који добровољно пребивају (у латинској јереси) не помаже апсолутно ништа, чак кад би им и небески умови припремили и понудили лек од лжеучења... Према томе, готово да им узалуд пружа руку помоћи, онај који то чини, осим што себи на тај начин сабира непропадљиво благо, и тим поступком подражава Божију благост, а о њима, тј. латинима, сведочи да добровољно пребивају у злу, заустављајући их, можда, од њиховог даљег застрањивања“[13].

http://apologet.spb.ru/problemi-sovremennogo-bogosloviya/tserkov-kak-prichastie-obozheniya-ekkeziologiya-svt-grigoriya-palami.html

Опрез: наведени текст представља еклисиолошку јерес. Александар

[Дејан]

Коментар уредништва сајта «Православни Апологет»

ПРИПАДНОСТ ЦРКВИ ОДРЕЂУЈЕ СЕ СТРОГОШЋУ ДРЖАЊА ИСТИНЕ,

А НЕ СТРОГОШЋУ ПОДЧИЊАВАЊA ЈЕРАРХИЈСКОЈ ВЛАСТИ

И ЊЕНИМ АНТИКАНОНСКИМ ПРЕТЕНЗИЈАМА

Ми смо данас очевидци потпуне дегенерације црквеног схватања природе Цркве, не само у народу, него и у епископату. Многи догађаји из црквеног живота болно сведоче о губитку осећаја за Цркву, схватања и свести, шта је то Црква – то није људска институција, нека земаљска организација, већ Богочовечанско тело, величајшаја светиња. Будући таква по својој природи, у њој све што је утемељено – светиња је, и захтева од свакога верника велики страх Божији. И зато сваки члан Цркве, а пре свих епископ, као „савршитељ Божјих тајни“ дужан је служити и деловати у оквирима Еванђеља, Божјих заповести, свештених канона, одлука Васељенских сабора, у духу „еванђелске љубави и самопожртвовања“. У супротном случају епископ или чак сабор епископа деловаће, не као орган Светог Духа, већ као човек са њему својственим страстима, цепајући Цркву – тај драгоцени хитон Господњи.

Такво насилно разбијање Цркве ових дана догодило се, по први пут, у Српској Православној Цркви, када је на потпуно анти-канонским основама «био лишен епископског чина» Епископ рашко-призренски и косовско-метохијиски Артемије, најближи ученик преп. Јустина Поповића. И кривица насталог раскола лежи на сервилном и латинофилском Патријарху Иринеју, а такође на „сабраћи“ епископа Артемија: митрополиту Амфилохију (Радовићу) и епископу Атанасију (Јевтићу). Чак ако би те кривице, (проневера новца намењена за обнову храмова на Косову), које су још раније приписиване епископу Артемију, биле истините, ни тада оне не би могле послужити као разлог за одузимање чина. Разлози таквих страшних антицрквених поступака су – лична необјективност и пристрашће гонитеља епископа Артемија. За нас и за Бога епископ Артемије остаје архијереј Божји са неукаљаним именом (подебљање наше - прим. прев.).

У продужетку хтели би да нагласимо да је по схватању светог Григорија Паламе, који је за Православну Цркву изражавалац њеног учења, строго држање црквене истине, а не људске дисциплине, чак и у хијерархијском схватању, основни услов за припадност Цркви.

Бити у Цркви значи сјединити се са истином и бити у заједници са божанском благодаћу. Бог, хоће, да „ми, рођени благодаћу... пребивамо нераздвојно један са другим и са Њим Самим... Као што језик, орган нашег тела, не говори нам да је слатко горко, и да је горко слатко... тако сваки од нас, призван Христом, као члан Цркве, нека проповеда само оно што одговара Истини; ако буде чинио супротно, онда је он - лажљивац и непријатељ, али – није члан Цркве“[11].

Грех против Истине – тежи је од свих других грехова, он удаљује човека од Цркве и лечи се само покајањем и обновљењем ума. Обавезу да држе истину Христову, по речима св. Григорија Паламе, имају све Помесне Цркве, које чине Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Св. Григорије напомиње да су кроз историју све помесне Цркве преживеле моменат отпадања од Цркве, и само једна, римска црква, није се вратила у Православље, премда је највећа од свих.

„Отпадање од правог исповедања било је уобичајено за све цркве, јер је у разним временима зло налазило себи пристаниште те овде, те онде. А отпасти и више се не повратити – то се догодило једино са црквом латина, иако је била највећа и најчувенија од свих патријаршијских престола. И са њом – највећом међу црквама - догодило се исто што и са највећом животињом – слоном, за кога се каже да ни за време сна не леже на земљу ради одмора... а са латинима -, мислим, - њихова гордост - страст малтене, принуђен сам да кажем, неизлечива, својствена, по речима апостола, једино нечастивом, због чега он и пребива вовјек неисцељен“[12].

Горе наведене речи као и дуготрајни дијалози са Римокатоличком црквом доказују апсолутну бескорисност тог дијалога. Он је бесплодан. Шта више, он постаје опасан за саму Православну Цркву. Долази до губитка православног начина мишљења, правилног еклисиолошког схватања ствари. У недавном обраћању студентима Московске духовне академије и семинарије Митрополит волоколамски Иларион је рекао да су православни представници Комисије за дијалог Православне Цркве са Римокатоличком донели решење да на официјалном нивоу убудуће Римску цркву не називају јересју, већ Црквом. Могло би се рећи да је то и допустиво ради испољавања такта и куртоазије према саговорнику. Међутим, колико опасности крије у себи таква позиција? Највероватније је да ће донето решење бити наметано читавој Православној Цркви.

Дијалог са Римокатоличком Црквом водио се и у време св. Григорија Паламе. Као што је познато, у 14. веку од стране Рима била су два покушаја вођења дијалога о уједињењу цркава. Свети Григорије био је добро упознат са тим дијалозима и у вези с њима пише своја два позната дела – Два Слова о исхођењу Светога Духа. За нас не могу бити неважни закључци из тих дела:

„А онима који добровољно пребивају (у латинској јереси) не помаже апсолутно ништа, чак кад би им и небески умови припремили и понудили лек од лжеучења... Према томе, готово да им узалуд пружа руку помоћи, онај који то чини, осим што себи на тај начин сабира непропадљиво благо, и тим поступком подражава Божију благост, а о њима, тј. латинима, сведочи да добровољно пребивају у злу, заустављајући их, можда, од њиховог даљег застрањивања“[13].

http://apologet.spb.ru/problemi-sovremennogo-bogosloviya/tserkov-kak-prichastie-obozheniya-ekkeziologiya-svt-grigoriya-palami.html

Mislio sam da obrišem ovaj tekst ali ipak neka stoji.Ovi ljudi koji stoje iza ovog teksta na najbolji način opisuju sami sebe.

[Zeebedee]

Tesko je demantovati nesto sto u svakoj recenici ima barem pet gresaka i lazi; ipak bih se osvrnuo na jednu stvar; nazivajuci Marka Radosavljevica "najblizim ucenikom Sv Justina Popovica"  je najblaze receno skandalozno i smesno.Sva trojica preostalih Justinovaca su istoga nadmasili kako intelektualno, tako i na svaki drugi nacin.

[Mudrov]

Ne znam dokle administracija misli da ti tolerise to nazivanje za mene vladike,a za druge monaha Artemija, Markom, jer da je ovde neko nazvao Zorana itd, dobo bi ban kao iz topa.

No nema veze to, ali bi administraciju zamolio da ni NIKAKO NE BRISU ovaj tvoj post, jer ovo sto si rekao da su trojica nadmasila u svakom pogledu svoga oca, to ce uci u anale, i foruma i ovakvih vrsta diskusija.

Samo mi reci molim te na kom si to blesimetru izracunao ko je koga nadmasio intelektualno, jer bi to bilo otkrice za nobela.

[Guest - . . .-]

Tesko je demantovati nesto sto u svakoj recenici ima barem pet gresaka i lazi; ipak bih se osvrnuo na jednu stvar; nazivajuci Marka Radosavljevica "najblizim ucenikom Sv Justina Popovica"  je najblaze receno skandalozno i smesno.Sva trojica preostalih Justinovaca su istoga nadmasili kako intelektualno, tako i na svaki drugi nacin.

Колико год Теби било тешко да прихватиш да је Артемије и даље монах СПЦ, а поред тога да смо те већ упозоравали и био банован у два маха због тога,

изричем Ти форумску опомену!

[Александар Милојков]

Ne znam dokle administracija misli da ti tolerise to nazivanje za mene vladike,a za druge monaha Artemija, Markom, jer da je ovde neko nazvao Zorana itd, dobo bi ban kao iz topa.

No nema veze to, ali bi administraciju zamolio da ni NIKAKO NE BRISU ovaj tvoj post, jer ovo sto si rekao da su trojica nadmasila u svakom pogledu svoga oca, to ce uci u anale, i foruma i ovakvih vrsta diskusija.

Samo mi reci molim te na kom si to blesimetru izracunao ko je koga nadmasio intelektualno, jer bi to bilo otkrice za nobela.

Администрације тебе толерише зато што распопа (будућег проклетог Марка) називаш владиком и пропагираш тиме непослушност Цркви. Имаш опомену због овога.