Хипатија из Александрије

[Александар Милојков]

Синоћ сам одгледао филм "Агора". Филм говори о чувеној Хипатији из Александрије (философ и астроном). То је време Теофила Александријског и његовог наследника Кирила Александријског. Филм описује комешања између хришћанства и паганског света (коме је и Хипатија припадала). Јачањем хришћанства у Александрији пагански култ и философија су потпуно протерани (уништени су не само паганске богомоље, већ и чувена александријска библиотека), веома брутално, како то филм показује. Хипији се приписује хелиоцентрична теорија (да, да у четвртом веку!) и елипсасти облик планетарних орбита. Хипија је каменована до смрти од стране монаха Светог Кирила (чувени "параволани"). Филм може да буде доста саблажњив за оне хришћане који историју Цркве и људи у Цркви схватају идеализовано (без мрље и боре на савести хришћана).
Што се тиче саме Хипатије, о њој Сократ Схоластик пише да ју је убила група разуларених монаха. Ја сам читао код Јевсевија Поповића (Општа историја Цркве), да су "параволани", љути Кирилови монаси, убили "неку жену која је била философ, неоплатониста". Дакле, има доста историјских података да је ова филмска прича у великој мери историјски тачна. Интересује ме, ако неко од вас зна нешто више детаља? Улога Цркве и Светог Кирила у свему овоме? Сократ Схоластик каже да је Кирило овакав поступак осудио. Шта кажу остали историчари?

[Дејан]

Какви су то монаси?

Јесу ли они били самовољне присталице свето Кирила или су били под његовом заштитом?

Или су били као они што су се поделили на Јованове,Григоријеве итд...?

[Александар Милојков]

Какви су то монаси?

Јесу ли они били самовољне присталице свето Кирила или су били под његовом заштитом?

Или су били као они што су се поделили на Јованове,Григоријеве итд...?

Монаси, регуларни монаси. Познати су као веома агресивни и у току монофизитског спора. Са моткама у рукама викали су: "Располутити на двоје оне који Христа деле на двоје!" (на две природе,православни диофизити).

Није ми познато како је Свети Кирило реаговао на њихову агресивност.

[Дејан]

Oni su bili monofiziti?

[Александар Милојков]

Oni su bili monofiziti?

Да, касније у петом веку. Међутим, радња филма је крај четвртог и почетаг петог века, доста пре Трећег васељенског сабора (Несторије).

[Chianti]

Најумнија жена античког света

Платон у телу Афродите

На предавања свезнајуће Хипатије у Александрију су хрлили млади с три континента. Њен сјајан ум био је праћен изузетном физичком лепотом а завршила је на крајње трагичан начин    

   Александрија, један од најблиставијих античких градова, мегалополис у коме су једна поред друге, каткад у миру, али неретко и у веома огорченом и насилном сучељавању, живеле разнолике етничке групације, лука у којој су се сретале различите културе, боје и мириси далеких земаља, једно од великих интелектуалних средишта старог века, завичајно је место једне од најумнијих жена у историји – Хипатије. Она је до краја живота остала везана за овај град на јужним обалама Средоземља: у њему се родила, стекла изванредно образовање и, напослетку, трагично завршила живот.

   Хипатија је имала ту несрећу да живи у времену кад се цивилизација, којој је припадала својим схватањима, умом и целокупним бићем, неповратно примицала заласку, кад је бивала потиснута новим и умногоме другачијим верским и културним обрасцима, кад је, дакле, лагано, али неумитно одумирала. Живела је у времену кад се та засењујућа античка цивилизација, унеколико дезоријентисана и умногоме поколебана, која је, у ствари, већ давно прошла свој зенит, повлачила пред налетима интелектуално слабије, али продорне и пуне снаге хришћанске цивилизације. Она је била управо један од узорних припадника истанчане и надмоћне паганске културе и науке античког раздобља, једне од најсјајнијих епоха у свеукупној људској историји.

Математичарева кћи

   Податке из њене биографије није лако ускладити јер су оскудни и делимични, каткад и не сасвим подударни, па се њен животопис може успоставити само у најопштијим цртама. Научница Хипатија помиње се у неколико извора: у црквеним историјама Сократа Схоластика и Филосторгија из прве половине 5. века, у писмима њеног ученика Синесија из Кирене, у познатом лексикону „Суда” из знатно каснијег времена, као и у хроникама Јована Малале и Јована из Никиу.

   Није лако утврдити ни тачно време Хипатијиног рођења, па се мишљења савремених истраживача који су се бавили њеним животом и делом у знатној мери разилазе. По мишљењу једних, на свет је дошла између 355. и 360. године, али има и оних који сматрају да је рођена касније, око 370. године. Наклоност и љубав према математици, која је на неки начин наликовала истинској страсти, дуговала је оцу Теону. Према неким подацима, он је био један од последњих управника гласовитог александријског Мусиона, „храма муза”, својеврсне школе уметности и учености која је имала велику и дугу традицију. У Мусион је било укључено неколико училишта, као и велика Александријска библиотека.  О Хипатијиној мајци и о томе како су протицале њене најраније године немамо никаквих података.

   Теон је био знаменити математичар и астроном који је поново издао Еуклидова дела. Подсетимо се да је реч о једном од највећих математичара старог века чији се главни научни спис „Елементи” с разлогом сматра најзначајнијим математичким делом античког света.   Осим тога, Теон је начинио и коментаре на дела грчког математичара, астронома и географа Клаудија Птоломеја. У том захтевном и врло одговорном послу познатом математичару драгоцену подршку и помоћ пружила је његова кћи Хипатија. Тако је, на пример, прегледала и исправљала трећу књигу очевих коментара на чувено Птоломејево дело „Велики зборник”, касније преведено на арапски и познато под именом „Алмагест”. Штавише, она је као научник и надмашила свог родитеља.

   Није на одмет нагласити да су и Еуклид и Птоломеј припадали великој плејади александријских научника. Подсетимо се да је Александрију основао Александар Велики 331. године пре наше ере, да се у овом граду налазила највећа библиотека античког света и да је до Хипатијиног времена ово цивилизацијско средиште имало већ више од седам векова блиставе историје.

Изнад свих филозофа

   Грчки језик познаје реч полихистор (polyistor) која означава човека огромног знања, упућеног у све науке. Некада, у антици, средњем веку или, можда, у доба ренесансе, то је било могуће. Данас, кад се људско знање вртоглаво увећава и умногостручује, то је постало немогуће. У српском језику би речи полихистор одговарала реч многозналац или свезналица, мада ова друга каткад може да има и помало иронично значење, а можда највише наша стара и већ готово заборављена реч – свезнадар. Управо та реч применљива је као својеврстан епитет уз Хипатију из Александрије. Она је била изванредно упућена у математику, астрономију, механику и филозофију.

   Хипатија је у Александрији, између осталог, предавала филозофију Аристотела и Платона, а чини се да је преко Плотина, мислиоца 3. века, била упозната и с неоплатоничарским идејама. Сократ Схоластик подвлачи чињеницу да је она својом ученошћу надмашивала све савремене филозофе и додаје да је била једна од жена о којима треба говорити с дужним поштовањем и уважавањем. Додајмо да је ово нешто највише што један убеђени хришћански писац може изрећи за неког пагански усмереног интелектуалца.

Хипатија и филозофи у Александрији

   Очигледно је Хипатија израсла у изванредног професора, учитеља с особеном харизмом, јер се о њеним предавањима надалеко чуло. Због тога су млади људи из разних делова пространог Византијског царства – које је тада у правом смислу речи било светска империја раширена на три континента, у Европи, Азији и Африци – долазили да је слушају и да јој буду студенти. Како пише Синесије из Кирене, у настави на училишту у Александрији Хипатија је осим филозофских претресала и питања из физике и других наука као што су, на пример, астрономија, геометрија или механика. Као њен ученик, он са захвалношћу и дивљењем пише како је Хипатија показала велико знање механике и технике кад му је касније помагала да осмисли хидрометар и сребрни астролаб.

   Данас се поуздано зна да је Хипатија написала коментаре на дело „Конусни пресеци”, спис Аполонија који је потицао из Перге у малоазијској области Памфилији. Ради се о грчком математичару из Еуклидове александријске школе који је живео и радио око 200. године пре наше ере. Он је био аутор чувеног дела о пресецима конуса, а од укупно осам књига прве четири сачуване су у оригиналу, следеће три у арапском преводу, док је последња, осма, изгубљена. У овом делу Аполоније је први увео елипсу, хиперболу и параболу као конусне пресеке. Нажалост, Хипатијини коментари на дело „Конусни пресеци” нису сачувани.

   Осим коментара на дела Аполонија из Перге, Хипатија је сличан труд уложила и кад су у питању дела грчког математичара Диофанта из 3. века који је такође потицао из Александрије. Био је то учењак који је расправљао о алгебарским проблемима. Он је у делу „Аритметика”, од чијих је тринаест књига сачувано само шест, објашњавао једначине с целим коефицијентима и примењивао властити оригинални поступак за њихово решавање. Међутим, као и у претходном случају, кад се радило о Аполонију из Перге, ни Хипатијини коментари на Диофанта нису допрли до нашег времена.

   Ипак, мора се признати да се у појединим Хипатијиним ставовима, као и ставовима осталих мислилаца и делатника „позног” паганства уосталом, на неки начин осећају извесни знаци подражавања некада бриљантног света идеја, знаци „умора” и немоћи једне већ прецветале цивилизације. То се показивало и у чињеници да су и највећи умови касног паганства снагу црпли више из одбијања да прихвате нову, хришћанску веру и њена начела, веру која је загосподарила ондашњим светом, него из вредносног система и оригиналности властитог учења.

   На основу оног што знамо о Хипатији, чини се да је њен сјајни ум био праћен и изузетном физичком лепотом. За њу се говорило да се радије облачила у одећу научника и учитеља него у женску. Уз то, забележено је да се није устручавала да одлази у друштво мушкараца што у оно време за жене није било уобичајено. То можда може да се објасни и њеном необичношћу, али је у сваком случају било очито да је Хипатија ишла далеко испред свог времена.

Сурова смрт

   Александријска научница имала је и одређени политички утицај у граду, па је, можда мимо своје воље, уплетена у размирице Ореста, царског намесника Египта, и александријског патријарха Кирила, трвење које ће на неки начин допринети њеној мученичкој погибији. Кирил и Орест дошли су у лоше односе после великог сукоба хришћана и Јевреја, после кога су Јевреји, по Сократу Схоластику виновници сукоба, протерани из града. Орест, који је уложио много напора да се сукоб избегне, али у томе није успео, био је огорчен на александријског патријарха сматрајући га главним кривцем за одлазак Јевреја, што је само могло да штети економским интересима великог трговачког града какав је тада била Александрија. У Кирилову одбрану су устали неки острашћени монаси и догодило се чак и то да је један од њих каменом погодио Ореста. Стражари који су окруживали царског намесника уплашили су се и побегли, али је народ одбранио свог управника. Све то говорило је о затегнутом стању које је постојало између различитих верских заједница у Александрији. Колико је та искључивост могла да нарасте показује и случај кад је по наређењу патријарха Теофила (384–412), Кириловог претходника на алаксандријској столици, 391. године спаљен знаменити Серапион са свим огромним књижним благом.

    За разумевање духовне климе у оновременом Византијском царству није без значаја ни податак да је филозофе с њиховом ученом тајанственошћу тада било лако осумњичити за заверу, али и оптужити за чаробњаштво и магију. Будући да је хришћанска црква оштро иступала против магије, није било тешко нахушкати не само властодршце него и вернике на оне који су упражњавали магијске радње. Поготово у окружењу какво је била Александрија у којој је све кипело од верске нетрпељивости. Јован из Никиу, египатски епископ из 7. века, у својој хроници управо истрајава на томе да је Хипатија магијским радњама просто опчинила велики број житеља Александрије. Истине ради, треба нагласити и чињеницу да су се понекад и учени људи, у жељи да прибаве славу, свесно издавали за магове. Неки од њих су и страдали, али се за њих не би могло рећи да су били мученици науке него мученици паганске вере.

    Кад је у питању Хипатија и њена трагична смрт, Сократ Схоластик нарочито указује на чињеницу да се на њу подигла људска завист. Замерено јој је што је често разговарала с Орестом с којим је иначе пријатељевала. Како то често бива, почеле су да се шире и гласине како она тобоже одговара царског намесника Александрије да се помири с Кирилом с којим је био у великом сукобу. Ни њени ставови нису могли наићи на одобравање хришћанских кругова, али, кад су је пријатељи позвали да се одрекне неких својих схватања, веома опасних у горљивој верској атмосфери тадашње Александрије, она је то одлучно одбила.

    Показало се да је оптужба да лоше утиче на намесника Ореста била довољна за најусијаније присталице александријског првосвештеника да почине злочин. Сократ Схоластик записао је сасвим одређено да је прост народ Александрије увек спреман на побуне и најсвирепије преступе и да се неће смирити док се не пролије крв. Овог пута њих неколико, које је предводио неки анагност (чтец) Петар, одлучило је да казни своју учену суграђанку. Једном приликом, у марту 415. године, кад се Хипатија у кочијама враћала кући, најпре су је пресрели и ухватили, а онда одвели у цркву која се звала Кесарион. Ту су је, како пише Сократ Схоластик, свукли до гола и испребијали на смрт. Како им ни то није било довољно, њено тело исекли су на комаде, однели до места званог Кинарион и тамо га запалили.

    Сократ Схоластик наглашава да је епископу Кирилу и свим хришћанима Александрије било жао због овог немилог догађаја. А онда доноси хронолошку одредницу Хипатијиног убиства: то се десило четврте године Кириловог епископства (412–444), у време десетог конзулства цара Хонорија (395–423) и шестог конзулства цара Теодосија II (408–450), у марту, током великог поста. Реч је о марту 415. године, а Ускрс је те године био 11. априла. Хипатија је усмрћена у животној доби од око четрдесет пет година, ако следимо оне који њено рођење стављају у време око 370, или у касним педесетим годинама, уколико верујемо онима који сматрају да је рођена између 355. и 360. године. Мада је због изузетне лепоте и памети – није лако разлучити шта је ту могло да буде одлучујуће – имала пуно удварача, никада се није удавала.

    У науци је доста расправљано о умешаности и могућој Кириловој кривици за Хипатијину смрт. Ову расправу додатно је отежавала оскудност и каткад опречност сачуваних изворних података. Премда је извесно да се александријски патријарх није могао слагати с њеним паганским ставовима, врло вероватно ни с њеним дружењем с Орестом, а засигурно ни с њеним „слободним” понашањем, утисак је да превладава мишљење да Кирил не може да буде одговоран за оно што се догодило.    Реч је о патријарху Александрије и великом црквеном оцу који је нешто касније, 431. године, на Трећем васељенском сабору у Ефесу однео важну победу над цариградским патријархом Несторијем (428–431) и обезбедио углед и звездане тренутке александријске патријаршије.

Хипатија, рад сликара Чарлса Вилијама Мичела из 1885. године

Хвалоспеви једног женомрсца

   За Хипатију без претеривања може да се каже да је била последњи велики александријски математичар и филозоф. Трагична смрт дала јој је и посебну ауру које у противном можда не би било јер остаје чињеница да дела ове научнице ипак нису сачувана. Неки од њених ученика отиснули су се преко Средоземног мора и стигли у Атину, на чувену Платонову академију, најбољу школу античког света, коју је нешто више од столећа после Хипатијине погибије, 529. године, затворио цар Јустинијан I Велики (527–565). Има савремених историчара који су склони да управо у том догађају виде крај старог и почетак средњег века.

   Колико је Хипатија завредила поштовање већ за живота, на особен начин показују стихови које је у њену част надахнуто написао Палада. Он је наступао са становишта киничке филозофије и са хришћанством није имао ничег заједничког. Штавише, хришћански монаси су код њега изазивали оштар подсмех. Палада је такође живео у Александрији, скоро у исто време као и Хипатија, и на неки начин био је расцепљен између тих историјских и верских антипода хришћанства и паганства, осећајући се подједнако неудобно и у једном и у другом. Он, коме су били страни похвала и патетика, који је хулио и жигосао све око себе, себи несвојствено хвалио је научницу из Александрије. И о њој записао:

„Када те угледам, при твојим

речима падам на колена

и дижем ка звезди Даници

свој поглед.

Јер ка небу иде све

што радиш, на небо упућује

лепота речи,

божанска Хипатијо,

ти, чиста звездо мудрости!”

   Ови стихови добијају на тежини кад се зна да их је саставио један љути сатиричар, познат по жаокама и отровним примедбама, а у великој мери женомрзачки настројен. Другим речима, Хипатија тешко да је могла да добије лепши и уверљивији хвалоспев од овог који је изашао из пера помало мушичавог и мрзовољног Паладе.

   Умна и себи доследна научница из Александрије није одолела слепим силама насиља, али њен истински живот није престао у марту 415. године. Напротив, у потоњим вековима њен значај у историји науке вреднован је веома високо. Из научног њен углед се на нарочит начин пренео и на поље књижевности и сликарства – постала је омиљена јунакиња појединих уметника. Тако разноликим и изнијансираним чарима жене – свезнадара није могао да одоли ни енглески свештеник, песник и романописац Чарлс Кингсли (1819–1875) који ју је 1853. године описао у роману „Хипатија”. Урадио је то с уобичајеним и разумљивим претеривањима својственим раздобљу викторијанске Енглеске, која више говоре о његовом времену него о раздобљу у коме је живела главна јунакиња. У роману, за који је изречена оцена да је пун садистичког еротизма, Кингсли је о Хипатији говорио као о „духу Платона у телу Афродите”.

   Далеко озбиљнију књигу о животу и раду знамените научнице, а на темељу историјских података, под насловом „Хипатија из Александрије”, написала је Марија Дзиелска, професор Јагелонског универзитета у Кракову.

Аутор:

Радивој Радић

Ovo je jedan, dovoljno za početak, obuhvatan pregled Hipatijinog života i dela.

[Иван]

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=bTZZHPR5kEo

Синоћ сам одгледао филм "Агора". Филм говори о чувеној Хипији из Александрије (философ и астроном). То је време Теофила Александријског и његовог наследника Кирила Александријског. Филм описује комешања између хришћанства и паганског света (коме је и Хипија припадала). Јачањем хришћанства у Александрији пагански култ и философија су потпуно претерани (уништени су не само паганске богомоље, већ и чувена александријска библиотека), веома брутално, како то филм показује. Хипији се приписује хелиоцентрична теорија (да, да у четвртом веку!) и елипсасти облик планетарних орбита. Хипија је каменована до смрти од стране монаха Светог Кирила (чувени "параволани"). Филм може да буде доста саблажњив за оне хришћане који историју Цркве и људи у Цркви схватају идеализовано (без мрље и боре на савести хришћана).

Што се тиче саме Хипије, о њој Сократ Схоластик пише да ју је убила група разуларених монаха. Ја сам читао код Јевсевија Поповића (Општа историја Цркве), да су "параволани", љути Кирилови монаси, убили "неку жену која је била философ, неоплатониста". Дакле, има доста историјских података да је ова филмска прича у великој мери историјски тачна. Интересује ме, ако неко од вас зна нешто више детаља? Улога Цркве и Светог Кирила у свему овоме? Сократ Схоластик каже да је Кирило овакав поступак осудио. Шта кажу остали историчари?

Teма историје Цркве и то објективно гледане, не митологизиране, јесте веома важна.

И сваки православац треба да буде делом упознат с њом.

Историја Цркве због разноразних догагађа јесте веома, веома "тврда храна"

Какви су то монаси?

Јесу ли они били самовољне присталице свето Кирила или су били под његовом заштитом?

Или су били као они што су се поделили на Јованове,Григоријеве итд...?

Монаси, регуларни монаси. Познати су као веома агресивни и у току монофизитског спора. Са моткама у рукама викали су: "Располутити на двоје оне који Христа деле на двоје!" (на две природе,православни диофизити).

Александре, сувише је поједностављено такво сагледавање ствари.

Јесте било монаха фанатика који су се противили Халкидону и који су претили моткама, али треба бити искрен и отворен према себи и признати да су управо цареви присталице Халкидона и његова војска-поданици мање претили моткама али зато веома ефикасно физички сатирали противнике Халкидона. Па антихалкидонска јерархија у Сирији је малтене збрисана (тек се опоравила са Јаковом Барадејем), масакри су прављени по Египту, антихалкидонци су почишћени из Ефеса и Мале Азије...

Тек након тих крвопролића из прве половине шестог века, долази до дефинитивне поделе Цркве која траје до данас. Тек тада се формира паралелна јерархија у Египту и Сирији...

[Макрина]

Хипатија... 0203_cool

[Александар Милојков]

Александре, сувише је поједностављено такво сагледавање ствари.

Јесте било монаха фанатика који су се противили Халкидону и који су претили моткама, али треба бити искрен и отворен према себи и признати да су управо цареви присталице Халкидона и његова војска-поданици мање претили моткама али зато веома ефикасно физички сатирали противнике Халкидона. Па антихалкидонска јерархија у Сирији је малтене збрисана (тек се опоравила са Јаковом Барадејем), масакри су прављени по Египту, антихалкидонци су почишћени из Ефеса и Мале Азије...

Тек након тих крвопролића из прве половине шестог века, долази до дефинитивне поделе Цркве која траје до данас. Тек тада се формира паралелна јерархија у Египту и Сирији...

0110_hahaha 0110_hahaha

Наравно, то само потврђује твоју исправну констатацију да је историја Цркве "тврда храна". Слаби и склони саблажњавању не треба њоме да се баве. Паде ми на памет оно дело Берђајева, "О савршенству хришћанства и несавршенству хришћана". Леп наслов. Много говори.

[Иван]

Наравно, то само потврђује твоју исправну констатацију да је историја Цркве "тврда храна". Слаби и склони саблажњавању не треба њоме да се баве. Паде ми на памет оно дело Берђајева, "О савршенству хришћанства и несавршенству хришћана". Леп наслов. Много говори.

Управо тако.  0110_hahaha

Наслов све говори!

Мада човек не зна шта је паметније: да ли да људи буду више упућени у вези историје Цркве па да постану реалнији и разумнији у свом личном схватању еклисиологије или држати то подаље због могућности саблажњивања, али уз ризик митологизације историје Цркве и извлачења погрешних закључака из тога.

Није историја Цркве историја злочина, далеко од тога. Али није ни лагана и безбрижна причица за "Лаку ноћ децо"...

п.с. извини за оно "сувише је поједностављено такво сагледавање ствари." Мало сам се занео у наступу. Моја грешка

[Александар Милојков]

0110_hahaha

[Aquilius Cratus]

Film je jos ublazio ceo taj dogadjaj jer u filmu ju je udavio njen bivsi ucenik (da se ne muci) pre nego

sto ju je rulja obasula kamenicama. A prema istorijskim dokumentima koji su nam dostupni su je prvo

zivu raskomadali skoljkama (ili ostrim kamenjem) pa nakom toga ostatke tela spalili.

Sto sam iz crkvenih izvora o tom dogadjaju nasao je ovo

"And in those days there appeared in Alexandria a female philosopher, a pagan named Hypatia, and she was devoted at all times to magic, astrolabes and instruments of music, and she beguiled many people through Satanic wiles...A multitude of believers in God arose under the guidance of Peter the magistrate...and they proceeded to seek for the pagan woman who had beguiled the people of the city and the prefect through her enchantments. And when they learnt the place where she was, they proceeded to her and found her...they dragged her along till they brought her to the great church, named Caesareum. Now this was in the days of the fast. And they tore off her clothing and dragged her...through the streets of the city till she died. And they carried her to a place named Cinaron, and they burned her body with fire."

Izvor http://cosmopolis.com/alexandria/hypatia-bio-john.html

Kada su Volter i ostali francuski prosvetitlji ustali medju ostalom i protiv intelektualnog despotizma zapadne

sholastike iskoristili su primer Hipatijinog slucaja. Naravno cilj je bio demonstrirati kako je Rimokatolicka crkva

pored toga sto je potirala svaki oblik sekulanre akademike jedna licemrna institucija koja najgore krvoloke proglasava za svetitelje. I sad naravno zapadne apologete sa njihovim shvatanjem svetitelja nisu znali sta drugo nego stampati demonske pamflete gde su najpogrdnijim lazima i klevetama blatili veliku naucnicu antickog doba.

Pravoslavni naravno nikako nesmeju i nemogu sebi da dozvole tavku sramotu. Za razliku od zapada u pravoslavlju se svetitelj ne postaje po kriterijumima uzvisene i besprekorne etike nego po veliko pokajanju.

Sto je neko veci gresnik vecu ljubav pokazuje na pokajanju i veca ce mu biti plata na nebesima.

Inace bezveze je sto su se bavili sa tim njenim razmisljanjem o heliocentrizmu jer ona ima dva vise nego genijalna pronalska. Astrolab i aerometar http://en.wikipedia.org/wiki/Astrolabe  http://en.wikipedia.org/wiki/Hydrometer pa je bilo bolje da su to demonstrirali. Ako drugo ne zato

jer mnogi istoriju uce od Ducica i Vajningera pa pricaju glupsoti kako zena nemoze da bude pronalac niceg novog. spavanje2

[Макрина]

Film je jos ublazio ceo taj dogadjaj jer u filmu ju je udavio njen bivsi ucenik (da se ne muci) pre nego

sto ju je rulja obasula kamenicama. A prema istorijskim dokumentima koji su nam dostupni su je prvo

zivu raskomadali skoljkama (ili ostrim kamenjem) pa nakom toga ostatke tela spalili.

Sto sam iz crkvenih izvora o tom dogadjaju nasao je ovo

"And in those days there appeared in Alexandria a female philosopher, a pagan named Hypatia, and she was devoted at all times to magic, astrolabes and instruments of music, and she beguiled many people through Satanic wiles...A multitude of believers in God arose under the guidance of Peter the magistrate...and they proceeded to seek for the pagan woman who had beguiled the people of the city and the prefect through her enchantments. And when they learnt the place where she was, they proceeded to her and found her...they dragged her along till they brought her to the great church, named Caesareum. Now this was in the days of the fast. And they tore off her clothing and dragged her...through the streets of the city till she died. And they carried her to a place named Cinaron, and they burned her body with fire."

Izvor http://cosmopolis.com/alexandria/hypatia-bio-john.html

Kada su Volter i ostali francuski prosvetitlji ustali medju ostalom i protiv intelektualnog despotizma zapadne

sholastike iskoristili su primer Hipatijinog slucaja. Naravno cilj je bio demonstrirati kako je Rimokatolicka crkva

pored toga sto je potirala svaki oblik sekulanre akademike jedna licemrna institucija koja najgore krvoloke proglasava za svetitelje. I sad naravno zapadne apologete sa njihovim shvatanjem svetitelja nisu znali sta drugo nego stampati demonske pamflete gde su najpogrdnijim lazima i klevetama blatili veliku naucnicu antickog doba.

Pravoslavni naravno nikako nesmeju i nemogu sebi da dozvole tavku sramotu. Za razliku od zapada u pravoslavlju se svetitelj ne postaje po kriterijumima uzvisene i besprekorne etike nego po veliko pokajanju.

Sto je neko veci gresnik vecu ljubav pokazuje na pokajanju i veca ce mu biti plata na nebesima.

Inace bezveze je sto su se bavili sa tim njenim razmisljanjem o heliocentrizmu jer ona ima dva vise nego genijalna pronalska. Astrolab i aerometar http://en.wikipedia.org/wiki/Astrolabe  http://en.wikipedia.org/wiki/Hydrometer pa je bilo bolje da su to demonstrirali. Ako drugo ne zato

jer mnogi istoriju uce od Ducica i Vajningera pa pricaju glupsoti kako zena nemoze da bude pronalac niceg novog. 4chsmu1

spavanje2

[PD]

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=bTZZHPR5kEo

Филм може да буде доста саблажњив за оне хришћане који историју Цркве и људи у Цркви схватају идеализовано (без мрље и боре на савести хришћана).

Upravo tako je moja cerka shvatila taj film. Zajedno smo gledale i njen komentar je bio da je ona zamisljala hriscane kao krotke i dobre a ne ovakve kako su u ovom filmu prikazani.

[Александар Милојков]

Наше поимање Цркве, Тајне Спасења и Светости су помућене, под великим утицајем западне схоластике. Зато се и саблажњавамо када дођемо у сусрет са историјом и реалношћу. Када саблазан дође, онда јој треба тражити узрок. Најчешће, узрок је у нама. Саблазан је одлика слабих и оних који су се бетонирали у својим идеалистичким схватањима, често и у фарисејском схватању хришћанства, Отаца и Цркве уопште.

Предлажем да прочитају Берђајева они који нису (везано је за ову тему):

http://www.verujem.org/teologija/berdjajev_o_savrsenstvu_hriscanstva.htm