Свети Максим Исповедник

[JESSY]

51. Онај који је неразуман, вођен страстима, с једне стране, када је гоњен узбуђује се гневом и без расуђивања хита да побегне од братије, с друге пак стране када се распаљује похотом, тада раскајавши се, опет прибегавајући састаје се с њима. А разуман у оба случаја чини супротно: јер у случају гнева, одсекавши узроке узбуђења, ослобађа себе огорчења према братији, а у случају похоте, уздржава се од неразумних чежњи и сусрета.

52. У времену искушења не напуштај манастир свој, него подноси храбро буру помисли, особито туге и унинија. Јер тако по промислу будући искушан невољама, имаћеш тврду наду на Бога (упореди: II Кор. 1, 6). Ако пак оставиш (манастир), показаћеш се неискусан, страшљив и непостојан.

53. Ако хоћеш да не отпаднеш од љубави по Богу, то не допусти нити да брат твој заспи огорчен на тебе, нити ти да заспиш огорчен на њега;
него иди помири се са братом својим, и дошавши приноси Христу са чистом свешћу дар љубави кроз усрдну молитву.

54. Ако, по речима божанственог Апостола, ономе који има све дарове Духа, а љубави нема, ништа не користи (I Кор. 13, 3), то онда сваки напор треба да уложимо да би је стекли.

55. Ако љубав „не чини зла ближњему" (Рим. 13, 10), то онај који завиди брату и жалости се због његове добре славе, и поругама каља његов углед; или по некој злој навици потајно ради против њега, како, дакле, такав себе да не учини туђим љубави и кривим суду вечном?

56. Ако је љубав „пуноћа закона" (Рим. 13, 10), то онај који злопамти на брата и прави му замке, и куне га, и радује се његовом паду, како да није преступник закона и достојан вечне муке?

57. Ако „онај који клевета брата и осуђује брата, клевета закон и осуђује закон" (Јк. 4, 11), а закон Христов је љубав (Јн. 13, 34), како онда клеветник да не отпадне од љубави Христове и не постане себи узрок вечне казне?

58. Не дај слуха твога језику клеветника, ни језика твога слуху оговарача који радо говори или слуша против ближњега, да не би отпао од божанске љубави и нашао се туђ вечног живота.

59. Не примај прекоре на оца твога, нити подстрекавај онога ко га срамоти, да се не разгневи Господ на дела твоја и истреби те из земље живих (ср. V Мојс. 7, 15).

60. Запуши уста ономе који клевета у уши твоје, да не сагрешиш са њим двојним грехом; и сам навикавајући на ову погубну страст и њега не спречавајући да не злослови против ближњега.

[JESSY]

61. А ја вам кажем, говори Господ, „љубите непријатеље своје, добро чините онима који вас мрзе, молите се за оне који вас злостављају" (Мт. 5, 44). Зашто је Он то заповедио? Да те ослободи мржње, и жалости, и гнева, и злопамтљивости, и да те удостоји највећег блага савршене љубави, коју је немогуће да има онај који све људе подједнако не љуби по угледу на Бога, Који све људе подједнако љуби „и жели да се сви спасу и дођу у познање истине" (I Тим. 2, 4).

62. „А ја вам кажем: не противите се злу, него ако те ко удари по десном образу, обрни му и други; и ко хоће да се суди с тобом и хаљину твоју да узме, подај му и кошуљу; и ко те потера једну миљу, иди са њим две" (Мт. 5, 39). Зашто? Да тебе сачува од гнева и огорчења, и да онога другога исправи твојом трпељивошћу, и обојицу вас, као добар, подведе под иго љубави.

63. Према каквим смо стварима некад били пристрасни, њихове страсне маштарије и носимо. Онај, дакле, који побеђује страсне маштарије, несумњиво презире и ствари на које се ове маштарије односе; зато што је борба са сећањима утолико тежа од борбе са самим стварима, уколико је грешити мислима лакше него самим делом.

64. Једне од страсти су телесне, а друге душевне. Телесне имају поводе од тела, а душевне од спољашњих предмета. Но и једне и друге одсеца љубав и уздржање: љубав  душевне, а уздржање  телесне.

65. Једне од страсти припадају афективном делу душе, а друге желатељном. Но и једне и друге се узбуђују кроз осећања; а узбуђују се онда када се душа налази ван љубави и ван уздржања.

66. Теже је савлађивати страсти афективног дела душе, него ли оне желатељног; зато је и дат од Господа већи лек против њих  заповест љубави.

67. Све друге страсти (осим унинија  мрзовоље  чамотиње) дотичу се само једног дела душе:
или афективног или желатељног, или пак мислећег, као што су заборавност и незнање; а униније захватајући све силе душе једнодушно покреће скоро све страсти; зато је оно и теже од свих осталих страсти. Добро је дакле Господ, дајући лек против њега, рекао: „у трпљењу своме спасавајте душе своје" (Лк. 21, 19).

68. Не удри никада никога од браће, особито безразложно, да се не би он, не подносећи увреду, удаљио (из манастира), и тако ти никада не би избегао прекор савести, који би ти увек изазивао тугу у време молитве, и лишавао ум смелости према Богу.

69. Не трпи саблазни подозрења или људе који ти откуцавају било кога; јер они који на било који начин примају саблазни од догађаја који су се десили хотимице или нехотимице, не знају пут мира (Рим. 3, 17) који кроз љубав води у познање Бога своје љубитеље.

70. Још нема савршене љубави онај који се још увек опредељује (према) људским особинама, нпр. једнога волећи, другога мрзећи за ово или оно, или једног и истог човека час волећи, час мрзећи због истих узрока.

[JESSY]

71. Савршена љубав не раздељује једну природу људи по различитим њиховим особинама, но увек гледајући на њу (природу), све људе подједнако љуби: врлинске љуби као пријатеље, а порочне као непријатеље, чинећи им добро, и дуготрпећи, и подносећи њихове поступке, уопште не мислећи о злу, него чак и страда за њих, ако време на то позове, да, ако је могуће, и њих учини пријатељима, а ако није, она ипак не одступа од свог расположења, показујући увек на исти начин плодове љубави подједнако за све људе. Јер и Господ и Бог наш Исус Христос, показујући своју љубав према нама, пострада за цело човечанство, и свима подједнако дарова наду васкрсења, мада сваки чини себе достојним или славе или мучења.

72. Који не презире славу и бешчашће, богатство и сиромаштво, уживање и тугу, тај још није стекао савршену љубав. Јер савршена љубав не само да презире све ово, него чак и овај пролазни живот и смрт.

73. Чуј шта говоре они који су се удостојили савршене љубави: „Шта ће нас одвојити од љубави Христове? Невоља ли, или туга, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је писано: за тебе нас убијају вас дан, сматрају нас као овце које су за клање. Али у свему томе побеђујемо Оним који нас љуби. Јер убеђен сам да ни смрт, ни живот, ни Анђели, ни Начала, ни Силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква ствар не може нас раздвојити од љубави Божије која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 3539). А ово што чине и говоре о љубави према Богу су сви Свети.

74. А о љубави према ближњему, чуј опет шта говоре: „Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи и моја савест Духом Светим: да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка. Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу моју, сроднике моје по телу, који су Израиљци" (Рим. 9, 14), итд. Тако је говорио и Мојсије (II Мојс. 32, 33) и остали Свети.

75. Ко не презире славу и уживање, и среброљубље које их развија (подржава) и ради којих и (само) настаје, тај не може одстранити поводе за гнев; а ко их не одстрањује, не може задобити савршену љубав.

76. Смирење и патња (злострадање) ослобађају човека од сваког греха, прва одсецајући страсти душевне, а друга  телесне. Јер тако изгледа чинећи и блажени Давид, у следећој молитви к Богу, говори: „Види смирење моје и труд мој и отпусти све грехе моје" (Пс. 24(25), 18).

77. Кроз заповести Господ чини бестрасним оне који их извршавају, а кроз божанске догмате дарује им светлост познања.

78. Сви догмати су или о Богу, или о видљивим и невидљивим (стварима), или о у њима (јављеном) промислу и суду.

79. Милостиња лечи афективни део душе, пост пак погашује похоту, а молитва очишћава ум и припрема га за созерцање постојећег; јер према трима силама душе Господ нам је и заповести дао.

80. „Научите се од мене, говори (Господ) јер сам кротак и смирен срцем" (Мт. 11, 29) и остало. Кротост очувава афект неузбуђеним, а смирење ослобађа ум од надмености и сујете.

81. Страх Божији је двојак: један се рађа у нама од претње казном, због којег настају у нама по реду: уздржање, трпљење, нада на Бога, бестрашће из којег је љубав. Други пак (страх) спојен са овом љубављу непрекидно прибавља души побожност, да не би од смелости љубави дошла до презирања Бога.

82. Тај први страх „изгони напоље" савршена љубав (I Јн. 4, 8) душе која ју је стекла и која се више не боји казне: а други, као што је речено, она увек има сједињеног са собом. Првом страху доликују речи Писма: „Страхом Господњим свак се уклања од зла" (Приче 16, 6), и: „Почетак мудрости је страх Господњи" (Приче 1, 7; Пс. 111 (110), 10), а другом: „Страх је Господњи чист, остајући у век века" (Пс. 19 (18), 9), и на другом месту: „Нема оскудице онима који се боје Њега" (Пс. 34 (33), 10).

83. „Умртвите дакле уде своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу жељу, лакомство, итд." (Кол. 3, 5). Земљом је (овде Апостол) назвао телесно мудровање; блудом  грех делом (учињен); нечистотом  пристанак (воље на грех);
страшћу  страсну помисао; злом жељом  просто примање похотне мисли (у уму); лакомство  материју (ствари) која рађа и увећава страст. Све ово, дакле, као удове телесног мудровања, заповедио је божанствени Апостол да умртвимо.

84. Сећање најпре приведе на ум просту помисао (о греху); и кад се она задржи, покреће страст; ако се пак ова (тј. страст) не истреби, она приволева ум на сагласност (на грех); а када се и то деси, онда долази до греха делом. Стога премудри Апостол, пишући (хришћанима) који су из незнабожаца, заповеда да се најпре уништи последица греха (тј. грех делом), а затим ступајући обратно по (наведеном) поретку, да се заврши са узроком греха. Узрок пак који рађа и увећава страсти, као што је речено више, јесте лакомство, које, по мом мишљењу, овде означава чревоугодије (пресићеност) као мајку и хранитељку блуда. Јер лакомство је зло не само у односу на имање, већ и на храну; као што је и уздржање добро не само у односу на храну, већ и на имање.

85. Као кад птица везана за ногу, покушавши да лети, опет пада на земљу вучена узицом; тако и ум који још није стекао бестрашће, уздижући се ка познању ствари, пада опет на земљу вучен страстима.

86. Када се ум потпуно ослободи страсти, тада он неометано ходи ка созерцању твари, чинећи (тиме) пут ка познању Свете Тројице.
87. Ум, будући чист, и примајући појмове ствари, креће се ка њиховом духовном созерцању; а поставши нечист по лености, појмове других ствари поима голе, а примајући (појмове) људских ствари, претвара их у срамне и зле помисли.

88. Ако никада у време молитве не досађује твоме уму никаква светска помисао, онда знај да ниси изван граница бестрашћа.

89. Када душа почне да осећа своје сопствено здравље, тада и сновиђења просто и спокојно почиње да гледа.

90. Као што лепота видљивих ствари привлачи к себи чулно око, тако и познање невидљивих (ствари) привлачи к себи чисти ум. Невидљивим пак ја називам бестелесне ствари.

[Иван Ивковић]

http://www.spc.rs/eng/node/26602

 

Цитат о назначењу човека по св. Максиму Исповеднику:

 „Светитељи, који су од следбеника и служитеља Логоса (=Апостола–Лк. 1, 2), посвећених непосредно отуда (=од Логоса) у познање (истинских) бића, многе су божанске тајне примили, по наслеђу предате им преко оних пре њих, кажу да се састав свих насталих бића обухвата са пет раздељења (=подела)“:

 

прво раздељење или подела је између нестворене и створене природе;

друга подела је између духовних и материјалних природа;

трећа је у материјалној природи подела на небо и земљу;

четврта је подела земље на рај и васељену, и

пета је подела човека на мушко и женско.

 

С тим што човек, „као нека свесабирајућа свих радионица“, пошто он „свим крајевима свих раздељења собом природно посредује“, јер је од Бога (=добролично) „по постању накнадно уведен у постојећа бића“, те као такав Богом створен, „средишношћу свих крајева, кроз релевантно својство својих делова према свима тим крајевима, има природно моћ за сједињење (свих њих)“, па је зато човек требало да собом, кроз себе, у себи оствари „велику тајну Божанског циља“: хармонично сједињење свих Божјих створења, тј. „довођење свих у сједињење са Богом“. То је био разлог што је човек последњи Богом уведен у створена бића, „као нека природна свеза и спој, посредујући свим крајевима кроз своје делове (сродне тим крајевима), и у себи водећи у једно (=јединство) све оне што су по природи међусобно раздељени великим растојањем“, те би тако човек све сабрао и довео у узвишено сједињење са Богом, као Узроком свих створених бића. Требало је да човек то сједињавање почне најпре од себе, тј. да најпре сједини мушко и женско, затим рај и васељену, небо и земљу, духовну и материјалну природу, те тако да „једном творевином учини сву творевину, не раздељивану“, и онда, на крају, над свим тим да „створену природу Нествореној (=Божанској) сједини кроз љубав – о! чудеснога ли Божијег човекољубља према нама – и (обадве) покаже једно исто по имању (=поседовању) благодати, сав се свему Богу прожимајући свецело, и поставши све што је Бог, осим идентичности по суштини, и свега добивши као уздарје уместо себе Самога Бога, и као награду за усхођење ка Богу стекао самога јединственог и најпостојанијег Бога, као крајњи Циљ кретања свих крећућих се (=створених) бића, и темељан и непокретан став (=стајање, заустављање) оних који се ка Њему крећу, будући да је Бог сваке границе и установе и закона, и речи и ума, и природе – безгранична Граница и бескрајни Крај.“ Али, пошто се човек није кретао тим богоназначеним путем и није достигао тај богодани циљ, него је „својевољно и неразумно кренуо у неприродно стање“, у којем му је претило „пропадање опет у небиће“, зато је дошао Христос, тј. „Бог постаје човек да спасе пропадајућег човека“,  и тако Оваплоћењем и Очовечењем  „обнављају се природе, и парадоксално, Оно што је на сваки начин природи Непокретно (=Божанство), натприродно се и непокретно креће око природно покретнога (тј. око људске природе)“, те Оваплоћени Логос у Себи сједињује сва споменута, постојећа раздељена природа, тј. свих стоврења, што човек није учинио ни остварио, и тако Христос „пројављује испуњење Великога Савета Бога Оца (Ис. 9, 6), сјединивши и возглавивши у Себи све и сва, што је на небу и на земљи, Којим су и створена“ (Еф. 1, 10; Кол. 1, 16) (Ambiqua PG 91, 1304–1308).

[JESSY]

91. Велико је не бити пристрастан према стварима, но много је веће остајати бестрастан и у мислима на исте. Јер је кроз помисли рат демона (против нас) жешћи од рата кроз саме ствари.

92. Онај који је стекао врлине и обогатио се знањем, гледајући дакле природно на ствари какве јесу, све и дела и говори по правом смислу, никада не правећи грешке. Јер од благоразумне или неразумне употребе ствари, ми постајемо или врлински или порочни.

93. Знак крајњег бестрашћа је то, када увек, и у будном стању тела и у сну, долазе на срце просте мисли о стварима.

94. Кроз извршење заповести ум се ослобађа страсти; и то кроз духовно созерцање видљивих ствари, ослобађа се страсних помисли о стварима;
а кроз познавање невидљивих ствари, он оставља иза себе созерцање видљивога; а и ово (тј. познање невидљивога) оставља кроз познање Свете Тројице.

95. Као што сунце, рађајући се и обасјавајући свет, показује и само себе и њиме осветљене ствари; тако и Сунце Правде, рађајући се у чистом уму, и Себе показује и својства (смисаоне принципе) свега што је Он створио и што ће учинити.

96. Бога познајемо не по суштини Његовој, него по величанственом делању Његовом и промислу о (Својим) створењима. Јер кроз њих као кроз огледало ми видимо Његову безграничну доброту, мудрост и силу (ср. Рим. 1, 20).

97. Чисти ум или се налази у простим појмовима ствари људских, или у природном созерцању видљивог, или у созерцању невидљивог, или у светлости Свете Тројице.

98. Налазећи се у созерцању ствари видљивих, ум испитује или њихова природна својства, или она која она означавају, или пак тражи сам (њихов) узрок.

99. Занимајући се пак созерцањем ствари невидљивих, (ум) истражује природна својства њихова, узрок њиховог постанка и последице њихове, и какав је о њима промисао и суд Божји.

100. Будући пак у Богу, (ум) љубављу распаљиван тражи најпре логосе Његове суштине, но не налази од њих утеху сам по себи, јер је то немогуће и несместиво подједнако за сваку створену природу. Утешава се оним што је око Његове природе, што ће рећи (созерцањем) о вечности, бескрајности и неограничености, о доброти, премудрости и сили  сили творачкој, промислитељној и судитељној за сва бића. И свакако је само то схватљиво о Њему  Његова бескрајност, и то да надумно Га познајући ништа у ствари не знамо, као што негде рекоше људи богослови Григорије и Дионисије.

[Milan Nikolic]

Koje su reference tog teksta?