Епархија далматинска

[Зоран]

ПРОСЛАВА СВЕТЕ ПЕТКЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ

Празник преподобне матере Параскеве (27. 10. 2009. год.) свечано је прослављен широм далматинске Епархије, а посебно у Скрадину, Бјелини, Кањанима и Обровцу.

Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је свету Архијерејску литургију на храмовној слави у Скрадину, где је после резања славског колача, одржана и славска литија.

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о житију преподобне матере Параскеве, која је живела у десетом веку и скоро читав живот се подвизавала у Јорданској пустињи.

Поред тога, Епископ Фотије је обавестио скрадинске Србе да ће ускоро почети обнова цркве Светог Спиридона у Скрадину, која је оштећена приликом гранатирања у последњем трагичном рату на просторима Далмације.

[Зоран]

НОВИ РАДОВИ НА ХРАМУ СВ.СТЕФАНА У ГОЛУБИЋУ

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског господина Фотија, започета је последња фаза обнове ове древне светиње. Након радова на уређењу околине храма и спољашњим радовима на самом храму, започело је уређење унутрашњости храма. У току су захвати на зидовима храма, зидови се чисте до камена и преко њих ће се нанијети одговарајућа хидроизолација и нови малтер. Тај дио грађевинских радова ће обухватити и радове на уређењу просторије у тавану храма у којој је планирано да се оформи ризница храма. Припремљени су сви мермерни елементи за храм који укључују подну и зидну облогу, Часни Престо, Жртвеник и Ђаконик који ће до Божића бити уграђени. Круна овог дијела радова ће ако Бог да бити до Васкрса, када ће бити постављен нови иконостас, стасидије, пјевница, владичански трон и остали инвентар у дуборезу који се тренутно израђује за потребе храма. Досадашњи радови су финансирани средствима на чијем прикупљању су радили чланови Завичајног удружења Голубићана у Србији и Сједињеним Америчким Државама. Међу приложницима свакако треба издвојити Министарство Вјера Републике Србије, Скупштину Града Београда, Телеком Србије, Поште Србије, Скупштину општине Савски венац, ЈП „Службени гласник“ и свакако све Голубићане и пријатеље Голубића који су помогли својим прилогом.

Након завршетка свих наведених радова планирано је да се приступи и живописању храма, али за тај велики подухват су потребна и велика материјална средства. Стога овим путем молимо све оне који имају жељу и могућност да помогну да то учине. Прилози за храм Св. Стефана у Голубићу се могу уплатити на жиро рачун код

Erste Bank број 2402006-1100423216

[Зоран]

ПРОСЛАВА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА

ДИМИТРИЈА У КОЊЕВРАТИМА

На празник светог великомученика Димитрија (8. 11. 2009) Његово Преосвештенство Епископ далматиски Господин Фотије служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва далматинске епархије.

Светој архијерејској Литургији присуствовао је велики број вјерника из Коњеврата као и из Шибеника. У својој бесједи Епископ Фотије је нагласио велики значај овог празника, као и потребу да се наши вјерници окупљају у светим храмовима и учествују у Светој Евхаристији. Такође, истакао је рад грађевинског одбора при овом светом храму који активно учествује у његовој обнови након што је изгорио у пожару 2006. године.

Након резања славског колача и благослова славског жита, обављен је трократни опход око храма.

Послије тога, овогодишњи кум славе Живко Кнежић са својом породицом, угостио је Епископа, свештенство и остале госте славским ручком који је припремио у свом дому.

[PD]

ВАПАЈ  ИЗ  ДАЛМАЦИЈЕ

Осврт на «Извештај» гђе Соње Бисерко и њеног Хелсиншког одбора за људска (али не и за црквена) права

          Ових дана се на сајту Хелсиншког одбора гђе Соње Бисерко појавио «Извештај», који је по ко зна који пут шокирао и изненадио нашу црквену и интелектуалну јавност. Када то кажемо, мислимо првенствено на Бисеркин део овога Извештаја «Однос државе и верских заједница», који се тиче Српске Православне Цркве и њеног места и улоге у данашњем друштву у Србији.

Када се пажљиво прочита овај део «Извештаја» гђе Бисерко(а) - «Однос државе и верских заједница» - одмах се стиче утисак да је за председницу Хелсиншког одбора, Српска Православна Црква, потпуна непознаница и нешто што је повезано са заверама, мрачњаштвом, па можда и «Средњим веком», али са елементима «опијума за народ». Српска Црква је за ову госпођу антицивилизацијска и антидемократска институција, која је просто символ свих негативних тенденција и антиевропских стремљења у ходу ка «светлијој будућности» у данашњој Србији.

Ови ставови јасно показују једно, а то је из кога духовног миљеа и из које интелектуалне бранше долази гђа Бисерко(а). Реторика коју она користи је добро позната реторика нашој Цркви и православним Србима уопште, пошто су од носилаца те и такве идеологије страдали заједно од Другог светског рата до данас. Гђа Бисерко и њој сличне «црне удовице», представљају један од последњих бастиона тога старога система, који је своју «демократију» у време комунистичке диктатуре (демократије пролетеријата) потврдио многобројним логорима, гулазима и Голим отоцима. Посебан «подвиг» им је био прогон Српске Цркве у свим сферама Њенога живота, укључујући ту и црквену светосавску просвету, коју је ваљало збрисати са лица земље и на њено место устоличити антихришћански комунизам и дарвинизам.

Но, да се вратимо мало на поменути «Извештај» Хелсиншког одбора о Српској Православној Цркви и Њеном деловању. Он од самог почетка до краја врви неистинама и полуистинама, придодајући томе отворене нападе на Српску Православну Цркву. По поменутој госпођи, Српска Православна Црква је остварила контакт са србијанском државом (као да он не би требао да постоји, или шта) 2000. год. захтевом Светог Архијерејског Сабора СПЦ да се веронаука уведе у државне школе. То је за ауторицу овога «Извештаја» био први знак «клерикализације» друштва (заборављајући да је тадашњи Председник Владе покојни Зоран Ђинђић свога сина Луку сам одвео на час веронауке, што су пропратили сви медији). Поменута госпођа би вероватно морала знати да у свим европским демократским државама Црква има слободу деловања, што подразумева и држање веронауке у школама. Могуће је да се њој лично то није допало, јер јој је ранији школски поредак са дарвинизмом више одговарао. Можда је њој лично лакше силазити са «крошњи дрвећа», него учити о библијском стварању космоса и човека у њему. Али шта би, би.

По гђи Бисерко(а), Црква се није задржала само на томе да је уведена веронаука у школе, него се Црква опасно приближила и другим државним институцијама, као што су војска и полиција, па је чак и именован Епископ за сарадњу са војском Србије (и мала деца знају да у свим нормалним европским државама тако нешто постоји, али не и горе поменута госпођа).

У даљем тексту «Извештаја», гђа Бисерко(а) поново износи свој жал за Дарвиновом теоријом еволуције, која јој је изгледа заиста прирасла за срце, окривљујући претходну владу господина Војислава Коштунице и министарку просвете Љиљану Чолић, који су наводно «правним декретом» покушали да избаце Дарвинову теорију еволуције из школских програма у Србији. То се «на сву срећу» није десило, захваљујући упорним поборницима и заштитницима Дарвинове теорије о еволуцији животињских врста, међу којима је и поменута гђа Бисерко.

Следећа жаока гђе Бисерко(а) је упућена према Закону о верским заједницама, који је, као што је свима познато, усвојен од стране Владе Републике Србије, уз поштовање све демократске процедуре и европских стандарда. На један чудесан и за обичну људску логику, тешко разумљив начин, гђа Бисерко у овом Закону о верским заједницама, види Закон дискриминације «малих верских заједница», а наводно фаворизовање «традиционалних религија», подразумевајући ту на првом месту Српску Православну Цркву. По ауторици овога «Извештаја», Српска Црква је, сходно овом Закону, привилегована, чак до те мере да свештеници имају «имунитет» (од чега, то само она зна). Како каже гђа Бисерко, овим Законом о верским заједницама је нарушена «савремена секуларна демократска држава» (читај: атеистичка и дарвинистичка), јер је Црква поново дигла главу и из претходног гетоа у време комунизма. СПЦ овим Законом излази и појављује се у јавности, па чак постаје и некакав друштвени фактор. То би, по ауторици овога текста, свим «демократским» методама  требало спречити.

Поред тога што се обрушила на Закон о верским заједницама, гђа Бисерко(а) се обрушила и на изградњу спомен-храма св. Саве, за који је држава дозволила да се штампа доплатна поштанска марка, итд. Посебан специјалитет у овом делу «Извештаја» гђе Бисерко је напад на Богословски факултет СПЦ у Београду, који је од 2004. године, по одлуци Владе Републике Србије, враћен у састав Београдског Универзитета. То је за гђу Бисерко нешто нечувено и да се она питала, то никада не би било. По гђи Бисерко улазак Богословског факултета на Београдски Универзитет, може озбиљно уздрмати «Дарвинову теорију», па чак и представља знак да је Српска Црква конфесија која има «повлашћену школску институцију» (вероватно у односу на друге верске заједнице или ко зна кога).

Изражавајући у даљем тексту жал за наводно обесправљеним «малим верским», па чак и «нехришћанским верским заједницама», гђа Бисерко сходно горе наведеном, у својој препознатљивој психолошкој структури, некадашљи жал за правима радника и обесправљених радничких маса од злих израбљивача (тада символ Запад), сада транспонује на мале верске заједнице. Оне би, сходно психолошкој структури поменуте госпође, требале «својом диктатуром» да наметну вољу традиционалним већинским црквама и да њихово богатство поделе међу собом (по познатом: фабрике радницима, а људска права само «малим верским заједницама», тј. невладиним удружењима).

У даљем делу текста чувеног «Извештаја» са поднасловом «Верска дискриминација», гђа Бисерко(а) наставља са даљим нападима на Српску Православну Цркву, окривљујући у неком смислу СПЦ, ако не директно, а оно најмање индиректно, за нападе на Бајракли-џамију у Београду 1991. године, затим ту помиње и паљење медреса у Београду и Нишу. У наставку она зачуђујуће наставља у истом стилу и излива «крокодилске сузе» и што је наводно «начелник музеолошког одељења Војног музеја на Калемегдану уклонио и уништио два шехитска нишана из 15. и 16. века, који су представљали веома ретке споменике културе из периода Отоманске империје».

Ако сте мислили да је то све - не, није. У даљем тексту «Извештаја» где се говори о утицају СПЦ на државне и међународне односе, гђа Бисерко(а) окривљује, ни мање ни више, него Његову Светост Патријарха Павла, који се наводно «дрзнуо да пише писмо» Председнику Републике Србије Борису Тадићу и Председнику Владе Војиславу Коштуници «у којем је апеловао да не позивају гласаче да изађу на косовске изборе». По ауторици овога небивалога текста, вероватно би писмо таквог садржаја могла да упути само она, из себи својствених и себи знаних «демократских разлога».

Пошто је завршила са Патријархом Павлом гђа Бисерко(а) иде и даље. Она креће у отворене нападе и према светитељима СПЦ, а све у циљу заштите људских права и демократије у Европи. Наиме, гђу Бисерко брине што у СПЦ све више јачају ставови Николаја Велимировића и Јустина Поповића, који су критички говорили о «дехристијанизованом Западу и Европи» и што је најгоре, те њихове ставове противне «либералној демократији», данас подржавају и шире њихови ученици (који представљају водеће јерархе СПЦ данас). У својој борби за «либералну демократију» и «светлију будућност», гђа Бисерко на волшебан начин повезује СПЦ и са хашким оптуженицима Караџићем и Младићем, називајући их «народним херојима, које народ скрива». У свему горе реченом, гђа Бисерко види неспремност представника СПЦ «да се суоче са непосредном прошлошћу» (па ти види).

Ако сте мислили да је бар овде крај – није ни овде. Гђа Бисерко јаше и даље. У даљем тексту следи напад на Охридску Архиепископију, само због тога што је у јединству са Српском Црквом, а у даљем наставку «Извештаја» се продужава борба за «мале и угрожене», па биле то и секте или расколничке организације. Све су оне у последње време угрожене од стране феудалне СПЦ, којој уз раме стоји све више «клерикална држава Србија».

Када је завршила са СПЦ, гђа Бисерко креће по Београдском Универзитету, прозивајући све најугледније и најученије људе нашега времена, који по њеном критеријуму и мерилу нису борци за «либералну демократију» и дарвинизам. Насупрот томе, гђа Бисерко(а) у њима препознаје нешто што личи на СПЦ, а то је патриотизам и достојанство људске личности. У овом свом походу, једним крилом гђа Бисерко напада Српску Академију Наука и Уметности, а другим комплетан Београдски Универзитет. Посебан одред интервентних група је одредила за наше угледне спортисте и јавне личности. И међу њима гђа Бисерко издваја «носиоце недемократских начела» или, не дао Бог, великосрпских пројеката, чији је главни заговорник по гђи Бисерко, «драга јој» и много нападана СПЦ.

И да нећемо, овде морамо стати. Тешко је наћи праву реч за дефинисање оваквих текстова, инспирисаних иродијадским духом, али ради Истине, рекосмо «да бисмо душу спасили». Ради оних који можда не знају, а ми смо чули од српског народа книнског краја и Кистања, на сличан начин је жарио и палио отац поменуте госпође. Он је, у своје време, као комунистички удбаш, многе породице у црно завио, само зато што су православни Срби. Даље није потребно говорити, али како каже наш народ: Ниједна мука није до вијека.

Шибеник, 23.09.2008. год.                                                               

Епископ далматински

Фотијe

 

[PD]

Поново усташки графити на цркви Светог Илије у Задру

30. новембар 2009 - 15:34

У недјељу 29. новембра 2009. године на зиду Српске православне цркве Светог пророка Илије у Задру поново су осванули усташки графити у виду слова „U". Један од графита је висине око 2.5 м и отприлике исте ширине. Надлежни свештеник Петар Јовановић пријавио је случај полицији, која је извршила увиђај на лицу мјеста и која ће повести истражни поступак против починитеља овог вандалског чина.

Извор: Епархија далматинска

[Зоран]

ПОНОВО УСТАШКИ ГРАФИТИ НА ЦРКВИ

СВЕТОГ ИЛИЈЕ У ЗАДРУ

       

У недјељу 29.новембра 2009 на зиду цркве св. Илије у Задру поново су осванули усташки графити у виду слова „U“. Један од графита је висине око 2.5 м и отприлике исте ширине. Надлежни свештеник о. Петар Јовановић је читав случај пријавио полицији, која је извршила увиђај на лицу мјеста и која ће повести истражни поступак против починитеља овог вандалског чина.

[Зоран]

Саопштење за јавност Епархије далматинске

1. децембар 2009 - 9:00

Епархија далматинска се ограђује од натписа на предизборним плакатима г. Ђуре Русића из Книна у којима он тврди да има подршку и благослов Епархије далматинске за своју кампању. Црква се никада није бавила и не бави дневном политиком нити питањима избора, већ је то ствар слободе свакога човека и његовог политичког опредељења и одговорности.

И г. Русић и остали политичари од стране Цркве се прихватају само као верници и у том смислу имају могућност да докажу своју припадност Цркви која је изнад сваког странчарења и подела.

[Зоран]

Обнова Храма у Врбнику - 11. 12. 2009.

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија почела је обнова храма св. Николе у Врбнику. Предвиђена је комплетна обнова, а у првој фази постављен је нови кров. Ако Бог да радови на унутрашњем и спољашњем уређењу храма наставиће се у фебруару мјесецу 2010.г. Стога молимо све људе добре воље, поготову врбничане у расијању, да према својим могућностима помогну ово богоугодно дјело.

Свим досадашњим приложницима и учесницима у обнови који су показали несебичну жртву и љубав благодаримо и желимо свако добро од Господа.

          Ваше прилоге можете уплатити на:

2402006-1100556716 код Ерсте Банке

[Jadranka1]

Хвала на овим текстовима...Душа ме боли,никако да зацели...Ја сам се родила у Шибенику,ево пре 18 година смо отишли,имала сам скоро 16 година,а нисам ни знала да је седиште Епархије,никад у цркву нисам ушла тамо...Све ми се чини да то не могу да надокнадим,детињство без Божића,Васкрса,славе,па ми се чини да нећу знати децу да васпитам,а да није вештачки...А онда се утешим,нису сви први хришћани били бебе...

[Зоран]

Ускоро излази из штампе ново издање Еп. Далматинске - 17. децембар 2009.

ново

Архиепископ Сан Франциска Антоније (Медведев)

МЛАДИ СТАРАЦ

(ПРЕПОДОБНИ АМВРОСИЈЕ НОВИ – МИЉКОВСКИ)

Житије двојице подвижника које је лично познавао, свети праведни Макарије почиње речима: «Никакав сам ја монах браћо, али сам видео монахе.» Ако је овај велики отац налазио утеху у таквим сећањима, како да се не радујем када ја, бедни и само прерушен у монаха, треба да говорим о баћушки Амвросију. Виђао сам га, слушао, најсрећније дане живота сам провео под његовим окриљем и примио сам монашки постриг из његових часних руку.

Обраћали смо му се, и још увек то чинимо, речју «баћушка». То је света реч, која обухвата значење и оца и аве. Тако су ословљавали и светог Серафима, али и незаборавне велике оптинске старце Амвросија и Глинска и Белоберега. Та чудесна реч - баћушка - оживљава успомену на архимандрита Амвросија Миљковског.

Баћушка је имао обичај да цитира речи (не знам чије), да је «монаштво барометар живота у Цркви». Имајући то на уму, видећемо како се кроз монаштво појединих националних православних цркава најбоље може сагледати како живе Њена чада и којим духом дишу.

Баћушка је канонски припадао српском клиру и волео је Србију, која му је пружила уточиште у време Револуције. Отац Амвросије је рођен у Пензи у свештеничкој породици. На његово духовно узрастање највише су утицали оптински старци и пријатељство са архиепископом Антонијем (Храповицким).

Житије оца Амвросија за нас представља казаљку на барометру која описује живот Руске Цркве. Баћушка је познавао тајне подвижнике поробљене Русије и био је живи доказ присутности древног духа Антонија и Теодосија Печерског, Сергија Радоњешког, Нила Сорског и оптинских стараца.

Баћушка је рођен у селу Говорово у Саранској губернији, која је била под управом Пензе, првог јануара 1894. године, на празник светог Василија Великог, великог светилника Цркве и учитеља монаха. У то време је баћушкин деда, отац Симеон Курганов, још увек био активан свештеник. Његов отац, поштовани Зинов Курганов, служио је у Говорову. Није сачувано баш много података о баћушкином детињству и младости. Познато је да је отац Зинов био обични сеоски свештеник, како кажу, помало модеран, те није много ценио монаштво, изузимајући Оптину, као што ћемо то касније видети. Баћушкина мајка, Љубова, се рано упокојила и он је се мало сећао. Не зна се тачно колико је браће и сестара имао баћушка, само је познато да је имао једног брата. На светом крштењу, баћушка је добио равноапостолно име кнеза Владимира.

Не бих вам знао више ништа рећи о детињству Владимира Курганова, да није чудесне приче о баћушки коју ћу вам дословце препричати.

превод с енглеског:

сестринство Тројеручице - Шибеник

[Зоран]

????? ?? ???? ??????????...???? ?? ????,?????? ?? ??????...?? ??? ?? ?????? ? ????????,??? ??? 18 ?????? ??? ??????,????? ??? ????? 16 ??????,? ????? ?? ????? ?? ?? ??????? ????????,????? ? ????? ????? ???? ????...??? ?? ?? ???? ?? ?? ?? ???? ?? ??????????,????????? ??? ??????,???????,?????,?? ?? ?? ???? ?? ???? ????? ???? ?? ????????,? ?? ???? ????????...? ???? ?? ??????,???? ??? ???? ???????? ???? ????...

?? ????? ?? ???????? ?????????? ?? ???? ?????, ???? ???.

[Зоран]

NO COMMENT

(Задарски «Бандићев» градоначелник

за рушење осатака српских кућа)

Још један прилог мартиријуму Срба и СПЦ у Далмацији додао је ових дана задарски градоначелник, који је од неких назван «Бандићев», јер је у јеку председничке кампање био једини ХДЗ-ов градоначелник, који је отворено подржао Бандића. Он је Србе задарског краја шокирао одлуком свог Градског поглавраства о уклањању осамдесетак «ратних рушевина» тј. кућа православних Срба. Наводно Комсија за јавно здравство града Задра је утврдила да су срушене српске куће «легло штеточина и опасне за опће здравство». Сходно овој «брижној» одлуци за очекивати је да ће се «чишћење» остатака у рату разрушених српских кућа проширити и на задарско залеђе, па и Равне Котаре.

Православни Срби из Задра и околине су згрожени и шокирани оваквом одлуком. Они су у највећем броју поднели захтеве за обнову својих кућа и до скора се надали томе, што би било једино истинско и праведно решење њиховог проблема. Међутим сведоци смо да има и других «здравствених» пројеката, који ако буду реализовани могли би  довести до потпуног брисања и последњих остатака о присуству и животу Срба у Задру и задарском залеђу.

[Зоран]

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

На празник светог Василија Великог (14.01.2009.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у параклису светог апостола Павла у манастиру Крки. После Свете Литургије прочитане су молитве за благослов Нове године Господње по јулијанском календару.

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о великом учитељу Цркве светом Василију Великом, посебно истакавши да је свети Василије Велики сабрао Предање ране Цркве и написао на основу њега своју Литургију у којој је изражено богословље светих апостола и светих отаца Никео – цариградског периода (4. и 5. век). 

[Зоран]

ЛАЖНА СЛИКА ДРЖАВЕ КОЈОЈ ЈЕ ЗЛОЧИН

БИО ПРОГРАМ И ЦИЉ

Славко Голдстеин

Хрватско суочавање с трауматском прошлошћу умногоме је комплицираније, теже и спорије него у већини еуропских земаља

Након рекламно замашне најавне кампање, Јутарњи лист је у суботу 6. вељаче објавио невелику фотомонографију на 104 странице, с око 120 снимака из раздобља 1941-1945, под насловом “Живот у НДХ”. Жао ми је што је лист у којем повремено сурађујем објавио такву књижицу, али ми је драго да ми је главни уредник тог листа, кад сам му телефонски најавио да о томе желим написати негативну критику, спремно одговорио да су ми и за такав текст ступци Јутарњег листа отворени.

Наслов књижице “Живот у НДХ” неумјесно је претенциозан, јер “живот” подразумијева цјелину (по Анићеву рјечнику “стање бића од рођења до смрти, укупност функција”), а избор фотографија у тој брошури смишљено је једностран, не пружа цјеловиту слику, па није ни животан, већ лажан. Поред тога, својом се грађом односи готово искључиво на град Загреб, супротно тврдњи у наслову да се ради о цијелој НДХ.

Загреб је на тим сликама преплављен банкетима, прославама, парадним мимоходима и разноврсним идиличним призорима. Поглавник Павелић као “отац домовине” дружи се с умилном дјецом насмијаних лица, са сељанкама у кићеним ношњама, с оданим војницима, док његова супруга Марија смјерно скрби за ратну сирочад. Култура и спорт цвату, даме су ау цоурант с еуропским модним трендовима, мноштво грађанства ужива у свирци војне глазбе око павиљона на Зрињевцу. Не, нити једна од тих фотографија није фалсификат, јер фалсификат се крије у тенденциозној селекцији, понегдје и у лажним текстовима уз слике. (На примјер, неточна је тврдња на стр. 69 да су “најпознатији умјетници тог времена дјеловали у вријеме НДХ”, јер Мирослав Крлежа живио је у то вријеме у Загребу, али није “дјеловао”, Владимир Назор, Горан Ковачић, Славко Колар и Вјекослав Афрић отишли су у партизане, Иван Мештровић, Јозо Кљаковић и Крсто Хегедушић били су у затвору итд.)

Усташки лов на Србе

Загреб је приказан као град у ратном времену који трпи и неке од ратних посљедица, али тај се рат догађа негдје другдје, незнано гдје, а не на градским улицама. Као да у коловозу 1941. није било напада из Ботаничког врта на постројбу усташких свеучилиштараца, у рујну диверзија на средишњу загребачку пошту и препад на њемачке авијатичаре у Звонимировој улици. Кретање грађана било је ограничавано редарственим сатовима, ноћу је полиција масовно хапсила, а дању су влакови са Загребачког збора (данашњег Студентског центра) и са Завртнице отпремали групе Загрепчанки и Загрепчана у логоре смрти. У Раковом потоку и у Дотршчини иза максимирске шуме оружници и усташки редарственици стријељали су насумице одабране таоце и по Пријеком суду осуђенике на смрт. То је такођер била “загребачка свакодневица” које у фотомонографији Јутарњег листа нигдје нема, а тој је “свакодневици” наводно посвећена.

На страници 38 налази се невелика слика четверо припадника једне жидовске обитељи који на грудима носе по расним законима прописани жути знак. То је једина од свих 120 фотографија у књизи која даје бар нешто наслутити о геноцидним злочинима усташке власти. У потпису под сликом стоји да “већина од њих није дочекала крај рата”. Зашто “није дочекала”, што им се то догодило? Јасеновцу нема нигдје ни спомена. Додуше, у кратком предговору књизи има неколико коректних реченица које опћенито говоре о судбини загребачких Жидова, али о судбини загребачких Срба и Рома са загребачке периферије нигдје ни ријечи.

Први велики лов на Србе у Загребу је приређен 5. и 6. српња 1941: покупљено их је 2.166, одузета им је сва имовина и дијелом су отјерани у Србију, а дијелом у логоре. Слиједио је прилично дугачак низ сличних “акција чишћења” града Загреба који је тако мијењао “лик своје свакодневице”, о којој фотомонографија шути. Као да у Загребу Срба никад није ни било.

Самостални геноцид

А на свој начин прешућена су и козарачка дјеца, која су заслугом Међународног Црвеног крижа и Њемице Дијане Будисављевић допремљена у Загреб. На страници 51, поред слике мале дјеце с усташким знаком на капама, под насловом “Сирочад с Козаре”, дословце пише: “Након њемачко-усташке офензиве на Козару 1942. године, остало је много сирочади. Усташе су их довеле у Загреб и одлучиле одгојити у новом духу”. Ни ријечи о томе да су то била српска сирочад отета од њихових родитеља који су поубијани или отјерани на присилни рад у Њемачку, да је око 7.000 те дјеце поубијано или поумирало од болести и глади у Старој Градишки и да их је од тих посљедица много стотина поумирало још и у загребачким болницама и домовима.

У већ споменутом уводном слову “Живота у НДХ” стоји како се “десетљећима прешућивало... да се у НДХ водио свакодневни живот у сјени слова ‘У’...” То је прилично точно, али није оправдање за прешућивања онога што се збивало са супротним предзнаком. “Клин се клином избија” каже народна пословица, али лаж се не избија помоћу лажи, већ само цјеловитом истином.

Сви еуропски народи који су за вријеме Другог свјетског рата живјели под окупацијом или доминацијом Трећег Reicha имали су тешкоћа у суочавању са својом прошлошћу из тог раздобља. У свим тим земљама (изузев Данске) било је домаћих људи и институција које су нацистичком СС-у више или мање помагале у вршењу геноцидних злочина, особито у Холокаусту над Жидовима. Једино у фашистичкој Румуњској и усташкој Хрватској тадашње домаће власти нису биле само колаборанти нацистичком СС-у, већ и самостални организатори концентрационих логора и проводитељи геноцидних злочина.

Хрватски отпор НДХ злочину

У Хрватској, Босни и Херцеговини то нису били масовни злочини само над Жидовима, већ знатно више над Србима и још радикалније над Ромима. А почињени су у име краткотрајне државне творевине која се китила хрватским именом. То су трауме које хрватски јавни и духовни живот, у неким видовима, оптерећују све до данас. Посредно, имале су становитог утјецаја и на разбуктавање ратних сукоба који су похарали цијелу регију у посљедњем десетљећу двадесетог стољећа. То су дијелом и разлози што је хрватско суочавање с том трауматском прошлошћу у многоме комплицираније и тече спорије него у већини еуропских земаља, које су тај процес добрим дијелом већ апсолвирале и своје спознаје уградиле у темеље еуропског мира и заједништва. Утолико је нужније да то на примјерен начин, у потпуности и без остатка, учини и Хрватска.

Полазиште би требало бити, држим, спознаја о злочиначком карактеру НДХ. То није била нормална држава, већ држава којој је злочин геноцида (“народно чистог простора”) био програм и циљ. У том је погледу била претходница низу овдашњих масовних злочина, који се такођер не смију прешућивати ни минимализирати, већ их такођер треба јасно дефинирати, по њихову изворишту и карактеру, по размјерима, сличностима и разликама.

Истовремено, држим да је нужно свуда истицати да је у Хрватској увијек било и снажног отпора тим злочинима, особито оним почетним под егидом НДХ. То није нужно само ради повијесне истине, већ и у интересу здравља хрватског друштва и идентитета. У том погледу, фотомонографија “Живот у НДХ” неугодан је промашај. Наравно да повијест, ако жели бити вјеродостојна, не смије скривати нити једну од присутнијих компоненти цјеловите истине, па тако ни грађански живот у ратноме Загребу 1941-1945. Ниједан од 120 снимака објављених у фотомонографији не бих избацио, иако бих на више мјеста мијењао текстове под сликама.

Отров за неупућену дјецу

Међутим, додао бих барем тридесетак фотографија о пустоме граду под редарственим сатовима, о ноћним рацијама и одведеним фамилијама којих више нема и о опљачканој им имовини, о влаковима који их одводе за Јасеновац и Аuschwitz. Репродуцирао бих један плакат о стријељању велике групе талаца и донио барем једну зорну слику о страдалницима, на примјер ону с јавно објешенима на канделабрима у Дубрави.

А нарочито, потрудио бих се да фотомонографија садржи и неколико дојмљивих приказа о отпору што су га грађани Загреба пружали свеопћем Злу и тиме успостављали истинску равнотежу хрватског идентитета који се тек с таквом цјеловитом биланцом не мора устручавати од потпуног суочавања са својом прошлошћу.

Фотомонографије каква је ова, о којој је овдје ријеч, тешко да могу директно утјецати на формирање извитоперених мишљења о НДХ, али неупућеној дјеци ипак отварају простор да на ногометним стадионима и Тхомпсоновим концертима демонстрирају опћи младеначки пркос, уз масовне поздраве “За дом спремни”, с подигнутим рукама и кићеним усташким амблемима, па и повицима “Уби, уби Србина”. Све се то може тумачити и као забавна дјечја играрија, али мене неодољиво подсјећа на знамениту сцену у филму “Кабаре”. Лијепа и радосна дјеца лирски њежно започињу пјесму о будућности која припада њима, да би интонација и ритам пјесме, с једнаким рефреном о будућности која “припада њима”, постепено прелазили у војнички марш с врло злослутним пријетњама.

Јутарњи лист, 10.02.2010. год

[Зоран]

НДХ НА ЖИВОТУ

Фотомонографија "Живот у НДХ" резултат је већ обављених дијалога између у њој садржаних фотографија и њезина издавача, уредника и изборника. Један је можда, гледајући се у њима, видио Какав Такав Профит, други је можда видио Повијест Ослобођену Идеологије, а трећи Фотографије Које Говоре.

У издању издавачке куће Еуропапресс холдинга, као додатак дневнику "Јутарњи лист", штампана је и по 19.90 куна продавана фотомонографија "Живот у НДХ". Премда предговор носи наслов "Слике живота, слике смрти", ништа од тога – ни живота, ни смрти – нема у овој "фотомонографији". Ништа осим слике и потписа. И управо то одсуство како живота тако и смрти, навело ме да напишем овај текст. Боље рећи фрагменте или фрагмент нечега што би могло бити текст кад се обнови вријеме текста.

Фотографије саме по себи немају значења. Оне су слике у огледалу испред којега нема оних који су се у њима огледавали. Njихово се значење почиње обликовати тек онда кад ми станемо пред њих. На мјесту оних којих више нема, а у којима се огледамо, који су сада наша огледала. Неовисно о томе колико у њима препознавали себе, а колико неког другог. Зато се и значење фотографије обликује у некој врсти дијалога. Тако је ова фотомонографија резултат већ обављених дијалога између у њој садржаних фотографија и њезина издавача, уредника и изборника. Један је можда гледајући се у њима видио Какав Такав Профит, други је можда видио Повијест Ослобођену Идеологије, а трећи је можда видио Фотографије Које Говоре. Било како било, ова је "фотомонографија" слика нашег стања. А какво је то стање слике саме не говоре много. Оне попримају рукопис тек кад прочитамо потписе испод њих. С тим потписима њих се гледа као један безопасан, скоро баналан сликопис.

Два доласка

Фотомонографија почиње и завршава с два "доласка": један "Нијемаца", други "партизана". Године 1941. долази њемачка војска која је, како фотографија каже, "на главни загребачки трг накрцала сву силу својих возила да покаже своју снагу", а "грађанима је", као што се на фотографији лијепо види, "било допуштено разгледавати их, сликати се и разговарати с војницима". Дакле, Нијемци су 1941. дошли у Загреб да његовим грађанима покажу своју снагу, али "како је у Загребу прија рата било размјерно мало аутомобила и других возила, нагло закрчење улица њемачким возилима изненадило је грађане". Да ли та ненавиклост грађана на толика прометала или пословични њемачки гостински војнички бонтон, довели су до тога да се за тенкове с Јелачићева трга "пронађе прикладнији смјештај на руској фронти".

Године 1945. долазе партизани, па су тако умјесто њемачких тенкова "Илицом ... тутњили ...совјетски тенкови Т-34 с партизанском посадом". Истина, њих грађани због страха од "могућих сукоба између партизана и заосталих њемачких и усташких снага" нису дочекали на улицама. (Иако се може видјети и на фотографији с тенком приличан број људи на улици, као што се на другој види масу која дочекује улазак партизанске пјешадије.) Једном ријечју, "долазак", речено је све: нити је њемачка војска окупацијска нити је партизанска ослободитељска. Оне су у најбољем случају дошљачке – једна из правца Чрномерца а друга из правца Дубраве.

Разврставање на Србијанце и пречане

На 16. страни "фотомонографије" налази се фотографија на којој се види радник који с дугачких љестава са зграде "на углу Јуришићеве и Петрињске улице у Загребу" скида ћирилична слова иначе двописменог назива Српска банка, јер "одмах након успоставе Независне Државе Хрватске, власти укидају Српску банку и пословање предају Поштанској штедионици". Укидање једне банке и скидање њезина ћириличног назива изгледају као готово уобичајене и безазлене радње у временима промјена, поготову уколико је то у складу са "Законском одредбом о забрани ћирилице с Проведбеном наредбом Министарства унутарњих послова". Зато ни у њезину оквиру, ни у потпису, ни на њезиној полеђини нема "Наредбе за евакуацију Срба у Загребу који станују у одређеним сјеверним дијеловима града" ("Хрватски народ", бр. 85, 8. свибња 1941. стр. 3), која се има провести у року од 48 сати. Мјеста није било ни за "Одредбу да се Срби смију кретати Загребом само дању" ("Хрватски народ", бр. 85., 8. свибња 1941. стр. 3). Мјеста није било ни за одлуку о секвестрацији српске имовине у Загребу (па се ваљда зато уз фотографију излога књижаре "Велебит" не каже да је та данашња "Просвјетина" књижара била власништво српских обитељи а цијела зграда на Цвјетном тргу власништво Српске православне црквене опћине загребачке).

Разумљиво да уз све то није могло бити мјеста ни за оне који су заједно са загребачким Жидовима одведени у логор Керестинец, па ту, како ми је недавно приповиједао Бранислав Ћелап, познати загребачки издавач којем је отац био познати загребачки књижар, разврставани у двије групе: у Србијанце и пречане. Србијанци – уколико већ раније нису "самоиницијативно" отпутовали комфорнијим вагонима – сточним су вагонима отпремани у Србију, док су пречани разврставани у двије групе: сјеверну (Славонија и Сријем) и јужну (Кордун, Банија, Лика и Далмација). Они из сјеверне су изгнани у завичајне опћине с обавезом вишекратног јављања полицији, док су они из јужне групе (заједно са загребачким Жидовима), завршавали у госпићким логорима, односно безданим велебитским јамама. Није ни чудно што на фотографијама "Живота у НДХ" ништа од овога није снимљено кад се на фотографији глумаца Хрватског државног казалишта јасно види како је "Душан Жанко, ... иако вјеран усташком поретку, сачувао бројне глумце српског подријетла и комунистичке прошлости". Због те чињенице вјеројатно није било мјеста ни за спомен оних глумаца које се није успјело "сачувати", него их се објесило пред њиховим казалиштем.

Гријех неспомињања

Међу фотографијама које показују живот на "улицама, трговима и аренама", на страни 50. и 51., налазе се оне које показују "два младића одјевена према моди тог времена" како "необавезно чаврљају, док иза њих ходају два (иако се и без наочала види да су тројица! оп. М. П.), припадника њемачког Wехрмацхта који су добили излазак у град", даривање дјеце за "дјечји најдражи благдан" Светог Николу, те аутобус бањалучког пријевозника Михаљевића из којег излазе "сирочад с Козаре" под будним оком старатељице. Потпис уз слику каже да је "након њемачко-усташке офензиве на Козару 1942. године, остало много сирочади". Каже се и то да су их "усташе довеле у Загреб и одлучиле одгојити у новом духу". Ни тко су, ни како су постала сирочад, ни колико их је, ништа до офензивске сирочади која је збринута у Загребу и одгајана у новом духу. Ни ријечи о томе да је та група дјеце одјевених у усташке униформе с усташким знамењем на капама мали број од преко 23.000 козарачке дјеце од којих је, попут оне с Кордуна, Баније и Славоније, велик дио од глади и болести с мајкама или само помрло у логорима попут Градишке, Сиска и Јастребарског. Нигдје ни међу сестрама кармелићанкама, којима је Павелић повјерио скрб о сирочади, нема спомена о Диани Будисављевић, Аустријанки поријеклом, супрузи Јулија Будисављевића, професора медицине и утемељитеља Завода за кирургију на Медицинском факултету у Загребу, која заједно с невеликом групом (Миром Кушевић, Марком Видаковићем, Ђуром Вукосављевићем, Иванком Џакула и Камилом Бреслером), од 23. листопада 1941. па све до коловоза 1945. настоји збринути и збрињава козарачку, кордунску и дјецу оних који су завршили у њемачким радним логорима.

Како пише Јосип Колановић, израдила је картотеку за 12.000 дјеце, одговорила на око 4.000 упита родитеља из њемачких логора о судбини њихове дјеце, те око 1.000 из различитих дијелова Хрватске. Нигдје ни једне ријечи о Законској одредби о уређењу правног положаја државне сирочади ("Народне новине", бр. 266., 20. студени 1943.), а по којој одредби су тако дјеца српске националности преименована у хрватска имена, преведена на католичку вјероисповијест, административно им је одређена завичајност и година рођења, док им је за датум рођења одређиван 10. травња!

Онда Душан Зелембаба, данас Стево Карапанџа

На страни 54. и 55. велика је фотографија која негдје на Цвјетном тргу, испред данашње Привредне банке, приказује грађане окупљене око информацијског ступа. У потпису стоји да су грађани главне информације "добивали с огласа облијепљених на ступовима. Ту су се могле наћи свакојаке информације. Од промјене возних редова, најава за казалишне представе и листе стријељаних особа". Ова фотографија и њезин потпис најбоље илустрирају оно што сам рекао на почетку текста о томе како у овој "фотомонографији", коју писац предговора жели спасити насловом "Слике живота, слике смрти", заправо нема ни живота ни смрти. Кад би било једног било би и другог. А у Загребу је, да о другим дијеловима Хрватске не говоримо, било смрти, али не оне која иде уз живот какав се сугерира у наслову ове "фотомонографије". Но ту се смрт нити слика нити потписује. Она је, ваљда по узору на стање нашег данашњег новинарства, које карактеризира уређивачки четвероред: ред политичког скандала, ред колумни, ред секса и помодности те ред црне кронике и спорта, сврстана међу информације о возном реду и распореду казалишних представа. И то означена као "листе стријељаних особа"! И као што се из "возних редова" не види до каквих је промјена у њима дошло, тако се ни из "листа стријељаних особа" не види да ли је код њих дошло до неких промјена и уколико јесте зашто се то догодило.

Тако се не види да ли је један од првих стријељаних у Загребу, кухар хотела "Еспланаде", Душан Зелембаба (којем је инкриминиран вербални деликт говорења против "нове власти"), жив или мртав. Исто вриједи и за Будислава Борјана, који је због "комунистичке пропаганде" стријељањем ослобођен даљњег издржавања затвора у лепоглавској казнионици. Будући да нису стријељане, већ премлаћене, то се с још мање сигурности може рећи за загребачке трафикантице, сестре Зденку и Рајку Баковић. Уосталом као и за све оне који су након оружаног напада на усташку патролу код Ботаничког врта или након диверзије у ресторану "Медулић", који је служио као менза њемачких официра, били похапшени било као "извршитељи" било као "интелектуални зачетници", а који су стријељани било у Дотршћини било у Ракову Потоку. "Листа стријељаних особа" не спомиње ни Ивана Видњевића, предсједника покретног пријеког суда, који је већ 1942. прослављао неколико хиљада пресуда стријељањем, међу којима и пресуду др. Павлу Лончару, професору реторике на Богословном факултету, због тога што је код власти протестирао због прогона и убојстава Срба.

Ето, таква могу бити "средства приопћавања". Увијек их нешто раздваја од живота и смрти – једанпут листе други пут топ-листе.

Једна идеологија замијенила другу?

Након што су 1945. једни отишли, а други дошли, тргови су се поново почели пунити политичким скуповима, па је "у врло кратком времену једна идеологија замијенила другу. И једна и друга тоталитарна". А што се види по томе што су "имале сличан начин комуницирања с народом. Велики скупови, параде и масовке". Истина, ова нова је женама узела "стране журнале" и осигурала да "равноправно с мушкарцима судјелују у изградњи социјалистичког друштва" те увела "равноправност између латинице и ћирилице", као што је она прва ваљда женама осигурала "стране журнале", а Србима "узела ћирилицу".

Дакле, није један живот, као што сугерира назив ове "фотомонографије" замијењен другим, већ је само једна идеологија замијенила другу. А живот, као и ми који се огледамо у његовим сликама, ми смо ваљда само објект идеологизације и дезидеологизације. Ми као да немамо идеје, увјерења, вјеровања. Ми као да не припадамо ничему доли голом животу, голом себи или голој нацији. Ми као да смо тек рођени или тек што смо умрли. Ми као да немамо свијета, већ само живот. Ми као да имамо само огледала живота и оне који потписују наше слике у њима. А у којим се сликама ми никад немамо прилике огледати. Нити их се ослободити!

И управо је то оно најгоре и најопасније у овој "фотомонографији", а не њезина евентуална носталгичност према животу у НДХ или другачије оживотворење повијести. Она нас не само лишава одговорности за наше бивше идеје и њихова дјела, већ нас чини неспособним да будемо одговорни за наше будуће идеје и њихова дјела, а у славу Недужности Живота.

Милорад Пуповац

Преузето са: http://www.snv.hr