Колико смо као људи и као Црква заражени вирусом пијетизма?

[Никола Ђоловић]

[Evgenik]

Исувише.

[Благовесник]

Има добар текст од Христа Јанараса - Пијетизам као еклисиолошка јерес.

[Благовесник]

Осмо поглавље

ПИЈЕТИЗАМ КАО ЕКЛИСОЛОШКА ЈЕРЕС

1. Историјске координате ...................................................................

2. Теолошке координате .....................................................................

3. Морално отуђење спасења .............................................................

4. Морална асимилација јереси ........................................................... 

5. Индивидуалистичка «култура» пијетизма ..........................................

http://verujem.org/pdf/hristo_janaras_sloboda_morala.pdf

[Никола Ђоловић]

Има добар текст од Христа Јанараса - Пијетизам као еклисиолошка јерес.

Прочитао си ме! greengrin

Њиме сам и инспирисан али бих пре позивања на њега волео да чујем лична искуства...

[Благовесник]

Нпр. ,,Исповест задобија значење психолошког ослобађања осећаја кривице,

учествовање у Св. Причешћу постаје награда за добро понашање...

а брак легитимизација полних односа, без икакве везе са преображајем

супружничке свезе у цркени догађај личне заједнице."

Потпуно је у праву, нажалост.

[Никола Ђоловић]

Одломак из књиге "Слобода морала", Х. Јанарас о проблему пијетизма:

Насупрот интелектуалистичког и апстрактног схватања Бога и догматске истине, пијетизам је поставио практичну, активну побожност (praxis pietatis):  добро обављање посла,  свакодневно самопреиспитивање о напретку у врлини у складу са објективним мерилима, свакодневно проучавање Библије и практична примена њеног моралног учења,  снажна емотивност у мoлитвама,  јасан «прекид» са светом и светским стварима (играње, позориште, читање нерелигиозног штива).  Ту су и склоности према сепаратизму,  који се огледа у томе што припадници покрета држе приватне састанке, разликујући се oд «званичне» Цркве.

Пијетизам себе представља као мистичку побожност,  и напокон,  као вид супротстављања знању,  као «адогматизам», у смислу да игнорише или умањује теолошку истину, или чак као чисти агностицизам заоденут моралом.

Под различитим видовима и у различитим «покретима» он није престао да утиче на протестантизам, али и на духовни живот других цркава,  све до данашњег дана.  У комбинацији са хуманизмом, просветитељством и «практичним» духом модерног доба – духом «продуктивности»  и «ефикасности» -  пијетизам је у Европи створио широко распрострањено  «друштвено»  сагледавање Цркве,  уводећи практичне активности од друштвене користи,  представљајући се као порука спасења,  и превасходно као неопходност за индивидуални и колективни морал.

За пијетизам спасење није,  пре свега,  догађај Цркве, богочовечанска «нова твар»  тела Христовог,  начин постојања према тројичном првоузору и јединство заједнице личности. То није човеково динамичко, лично учествовање у телу Црквене заједнице,  које га спасава упркос његовој индивидуалној недостојности,  васпостављајући га читавог и свецелог у егзистенцијалну могућност    личносне свеопштости (= универзалности), преображавајући чак и његов грех, кроз покајање, у могућност примања Божије благодати и љубави. У пијетизму је то, превасходно индивидуално настојање човека, начин на који он, као индивидуа,  живи у складу са религиозним дужностима и моралним одредбама «имитирајући» (= подражавајући) Христа, што му осигурава оправдање које може бити објективно потврђено.  За пијетизам,  Црква представља појаву која зависи од индивидуалног оправдања.  То је скуп оних морално «препорођених»  индивидуа,  окупљање  «чистих»,  допуна и помоћ индивидуалном религијском осећају.

Због овакве основе,  пијетизам је постигао резултат супротан његовој изворној намери.  Тежећи одбацивању крајности интелектуалне религије, завршио је у другој крајности,  у одвајању практичне побожности од истине и откровења Цркве. Таква побожност је изгубила онтолошки садржај и престала да буде егзистенцијални догађај – остварење и пројава егзистенцијалне истине човека, «иконе»  Божије у њему.  Пијетизам се преокренуо у индивидуално постигнуће које свакако побољшава карактер и понашање, посебно друштвено, али које не може да преобрази наш начин постојања и да пропадљивост претвори у непропадљивост, а смрт у живот и васкрсење.

Побожност је изгубила свој онтолошки садржај. Тако је, надаље, истина и вера Цркве раздвојена од живота и дела,  и претворена и збирку «начела»  и «аксиома», који се прихватају попут било које друге идеологије. Разлика између созерцања (= теорије) и деловања,  између истине и живота или између догмата и морала,  претвара се у схизофрену строгост.  Живот Цркве је ограничен на поштовање моралних норми,  на религиозне обавезе и служење друштвеним потребама. Неко би се могао усудити да овакву ситуацију опише парадоксом где,  у случају пијетизма,  етика уништава Цркву. Пијетизам преобраћа мерила Цркве у световна и конвенционална мерила,  сводећи  «велику тајну побожности»  на ниво рационалистичких друштвених потреба.  Пијетистичка етика уништава литургијску и евхаристијску стварност Цркве, јединство живота и заједнице покајања и савршенства,  грешника и светих,  првих и последњих.

Она,  неизбежно,  претвара Цркву у конвенционалну,  институционалну корпорацију индивидуално религиозних људи. Најочигледнији вид секуларизације у Цркви је пијетистичко кривотворење њеног ума и искуства,  прељуба њених сопствених мерила са моралистичким резоновањем. Када Црква једном порекне свој онтолошки идентитет –  оно што она стварно,  суштински јесте –  а то је егзистенцијални догађај који индивидуални опстанак мења у личносни живот љубави и заједнице – тада је, од тог тренутка, она сведена на конвенционалну форму се окупљања индивдуа у једну институцију.  Иако је то религиозна институција,  она тако постаје израз човековог пада.  Почиње да служи «религиозним потребама»  људи,  индивидуалистичким,  емотивним и психолошким потребама палог човека.

Практична побожност се више не бави тиме да ли је истина коју неко живи стварна или изопачена. Догма се не јавља као «одређење», полажући границе унутар којих црквено искуство треба да буде изражено и сачувано. Хришћански пијетизам се не интересује за начин за начин нашег искуства истине Бога у Тројици, Оваплоћења Речи, и енергија Духа Светога које дају суштину животу чланова Цркве.

Модел хришћанске побожности,  у различитим црквама и конфесијама,  све је више изједначен са «савршеном» утилитарном етиком, са иднивидуалном моралношћу која има предност над догађајем Цркве.  Једина посебност у побожности је разликовање видова религиозних обичаја и религиозних «дужности». Чак је и служење Литургије небитно за индивидуалну побожност.

Она се сматра њеном допуном,  припомоћи или плодом –  схвата се као могућност за «надоградњу»  или као религиозна обавеза. Евхаристија,  изворно оваплоћење догађаја спасења, је изопачена пијетистичким духом. Она се разуме као уско «религиозна»  обавеза,  обавеза заједничке молитве и можда слушања проповеди која се обично своди на то како би индивидуа требало да се понаша.

Евахристија није догађај који устројава и пројављује Цркву, мења наш начин постојања и осварује етос «новог човека».

Напокон, чак и учествовање у Светим Тајнама задобија конвенционални, етички карактер. Исповест задобија значење психолошког ослобађања осећаја кривице, а учествовање у Св. Причешћу постаје награда за добро понашање – у случају када то није једва свесни, индивидуални или породични обичај, који се граничи са магијом.  Крштење постаје очевидна друштвена обавеза,  а брак легитимизација полних односа без икакве везе са подвижничким преображајем супружничке свезе у цркени догађај личне узајамности или заједнице.

Када побожност престане да буде еклисијални догађај и преокрене се у индивидуално морално постигнуће, тада и јеретици, или чак и нехришћани, као врлински, могу бити сматрани «хришћанима». Побожност губи везу са истином и њеним онтолошким садржајем. Она престаје да се односи на пад човека, на телесно учествовање у животу Божијем –  на васкрсење тела,  на промену материје у  «логос»,  на преображење времена и простора у непосредност заједнице. Побожност је преотворена у сасвим једнообразни вид религиозног битисања,  које разлике у  «конфесији»  или предању неизоставно сматра за релативне,  или чак асимилује различита предања,  пошто сва она за свој циљ имају исти резултат – морално «побољшање» човековог живота.

Опасност правог изопачења је у јереси: када за истину и спасење човека прихватимо неку «побољшану»  верзију распарчаног начина постојања палог човека.  А највећа јерес нашег доба је пијетизам. Пијетизам је еклисиолошка јерес: он потцењује, или заправо пориче,  саму истину Цркве,  преносећи догађај спасења са еклисијалног на индивидуални етос, на побожност која је одвојена од тројичног начина постојања, од Црквног начина послушања. Пијетизам пориче онтолошки догађај спасења – Цркву, живот као лични међуоднос и заједницу у љубави, и преображај смртне индивидуе у ипостас вечног живота.

Пијетизам потцењује онтолошку истину Цркве или је сасвим одвацује, али без довођења у питање формулација те истине. Он се,  једноставно, на њих не обазире, сматрајући их интелектуалним формама које немају никакве везе са човековим спасењем. Ово одвајање покрива широко поље одређења и нијанси,  па је изузетно тешко «екскомуницирати» пијетизам, и ставити га изван граница у којима је изражена Црквена истина и њено јединство. Али управо због тога, то можда и јесте најопаснији напад на ту истину и јединство.

[Милан Меденица :)]

бедак је кад не знаш и то је сажаљива категорија, а највећи пораз је кад ти стално причају а тебе боли уво.

пијетизам = аутосамоправедност

[timjančica]

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал link=topic=10700.msg337916#msg337916 date=1294235842]

бедак је кад не знаш и то је сажаљива категорија, а највећи пораз је кад ти стално причају а тебе боли уво.

пијетизам = аутосамоправедност

Пијетизам се преокренуо у индивидуално постигнуће које свакако побољшава карактер и понашање' date=' посебно друштвено, али које не може да преобрази наш начин постојања и да пропадљивост претвори у непропадљивост, а смрт у живот и васкрсење.[/quote']

пијетизам = personal Jesus

[oLjuba]

Строго гледано латински изворник не означава то што што се овде нуди.

Пијетизам који за себе говори о побожности, смирености, чедности није туђа Православљу јер пиетас има на задатак да опише добре особине човека и да га побуди на њих. Бити добар и побожан није јерес, јер неко може да вас овде погрешно разуме. Pietas је ношење човека који испуњава своје дужности и гледа на свог друга или ближњег са највећим поштовањем, или дуг или одушевељење према држави, родитељима или крвним сродницима. То је оргинални смисао пијетизма. Касније неко му даје инекцију другог значења, и то не би био проблем да се пијетизам у неким земљама не користи управо тако по Цицерну. Бојим се да неко не помисли да бити добар, побожан и патриота јесте погрешна ствар.

Ево, малопре сам прочитао патријарха Кирилаа у овдашњем посту и испада да је и он поробљен овом "јересју". Пре свега "осећајним" патриотизмом са чиме је све више поробљен, а то зна онај ко га чита, и камо среће да и ми са том осећајношћу прилазимо према питањима наше нације, културе и вере.

Намеће се утисак као да неко жели да ова осећања ми изгубимо и погазимо.

[Aquilius Cratus]

Evo, treba videti trenutno aktuelnu temu o mitarstvima pa je lako zakljuciti koliko smo (ne)oslobodjeni pijetizma.

[timjančica]

Пијетизам који за себе говори о побожности' date=' смирености, чедности није туђа Православљу јер пиетас има на задатак да опише добре особине човека и да га побуди на њих.[/quote']

Glavna karakteristika pijetizma bila je emotivnost. To je proistjecalo iz shvaćanja da religija nije pitanje formula i ceremonija, niti pridržavanje određenim običajima, već stvar «srca», u kojem su sva djeca božja ista. Smanjivanje važnosti dogmi, prezir prema doktrini i teološkom učenju, proizvelo je pluralističko i individualističko viđenje religije: bio je to stav vjere, prije nego sadržaja. Dok netko vjeruje u Krista, nije važno što drugo vjeruje. Najviša religiozna vrijednost postaje emocionalna osjetljivost, sposobnost iskustva intenzivnih emocija...

http://e.1asphost.com/socio/IZseo/nacionalizam.htm

Pojmovi pobožnosti, smirenosti, čednosti, nisu svako tuđi pravoslavlju, ipak način na koji su ofarbani i označeni, suštinski viđeni od pijetista, razlikuje se od onoga kakvog ga u pravoslavlju poznajemo (ne samo zato što dolazi sa zapada!).

"kućna okupljanja" izvjesnih ogranaka protestanske religije, pravoslavlje poznaje u uslovima u kojima je bilo prinuđeno na to.

POTENCIRANI ličnosni odnos sa Bogom isto tako, tako da sa onim "drugim", analogno tome, zasnivamo isto tako forsirani ličnonosni odnos (bilo na pojačanoj emotivnosti, ili osjećaju pripadnosti).

[oLjuba]

Поштовани aquilio, а како то мислите?

[oLjuba]

Да, Тамјанчице,

али то није производ Православља. То сам и малопре рекао. Пре свега указујући на корен те речи и како је Правослвље њу узело. А у изворном смислу оно је њега узело правилно. Православље може да се изгуби у том оргиналном пијетизму, може да се подкраде неки блажи јуридички однос, ако се он претерано показује као обавеза. Али код нас посоји систем који то усмерава да тако не буде.

У православном речнику старијих датума пјетизам у негативној конотацији не псотоји него је он позајмљен из западне теологије, и њеног односа према подвигу, вери и добрим делима. Та проблематика између Правосалвља и западног хришћанства одавно постоји. Сад, што неки новији православни теолози то описују западним размишљаем то је друго питање за разговор.

Знате, на енглеским говорним подручијима Православље преживљава пијетизам као нешто најнормалније у Цркви. Наравно не у оном "књижничком" искаженом смислу. Реч ил израз piety = "пајети" јесте богослужбена реч на енглеском језику. И ми њу стотинама пута у разним јектенијама и молитвама кориситмо.

Са свим респектима према Свеучилишту говорим да пијетизам у православном искуству се представља другачије. Друго је питање ко и како жели о томе  да говори. Православна порпобљеност у схоластику је исто као и мач са две оштрице. Зависи како га ко користи и са које стране сече.

Овдашња тврдња да је пијетизам у православном смислу јерес треба да изазове руменило на лицу. Проблеми прелести или погрешног сагледвања наше духовности се описује другачије, у другачијем контексту, и Правосалвље далеко више садржи ту тематику него ли Запад. И богатију терминологију. Ово како је раније речено управо садржи сув схолстички прилаз у отсуству православне терминологије.

[Aquilius Cratus]

Поштовани aquilio, а како то мислите?

Zar je moguce da treba posebno naglasavati?