Епархија будимљанско-никшићка

[Guest]

Литургијско сабрање у Ђурђевим Ступовима

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у понедјељак 14. маја, на празник Светог пророка Јеремије, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Преосвећеном Владици је саслуживало неколико свештеника архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаха Манастира, а сабраним вјерницима бесједио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Током богослужења у чин чтеца пострижен је Никола Скопљак, студент Теолошког факултета у Београду.

Свети пророк Јеремија је рођен шест вјекова прије Христа, у селу Анатоту у близни Јерусалима. Непрестано је прогањан, јер је пророковао многе несреће царевима и великашима због њихове вјере у лажне идоле и приношења дјеце на жртву идолима.

Када је на престо у Јерусалиму дошао цар Седекија Јеремија је прорекао пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилонаца. У долини Тотеф под Јерусалимом, на мјесту гдје су дјеца приношена на жртву идолима, прорекао је скори пад Јудејског царства. И ускоро су Вавилонци заузели Јерусалим, град разорили и опљачкали, много људи убили, а робље одвели у Вавилон. Јеремија је узео кивот из храма и сакрио га на брду Нават, гдје је умро Мојсије. Неки Јевреји одвели су га у Мисир, гдје је пророковао пропаст мисирских идола и долазак Дјеве са Младенцем. У Мисиру су каменовали Светог Јеремију и ту је сахрањен.

Према предању, цар Александар Велики посјетио је гроб пророка Јеремије и по његовој наредби Јеремијино свето тијело је пренијето и сахрањено у Александрији.

[Guest]

Молитвено сабрање у славу Светог Николаја Мирликијског

У уторак 22. маја, на празник Преноса моштију Светог Оца Николаја, Светом Литургијом је прослављена храмовна слава цркве, посвећене Светом Николају Мирликијском Чудотворцу у Лушцу код Берана.

Литургију су служили свештеници архијерејског намјесништва беранско-андријевичког: протојереј Драган Ристић, надлежни парох, јереји Ненад Бубања и Стаменко Станковић, те јеромонах Антоније Корунић и јерођакон Агапит Драгојевић, сабраћа манастира Ђурђеви Ступови.

Вјерни народ сабран у светом богослужењу, међу којима и г. Вуку Голубовића, предсједника општине Беране, поздравио је, честитајући празник свештеник Драган Ристић. Он је подсјетио да се храмовска слава обновљене цркве у Лушцу, чији ктитори су Вера и Вучић Поповић, прославља већ другу годину. Како је у децембру, на сам празник Светог Николаја, због снијега и веома хладног времена, овдје готово немогуће прославити крсну славу тај дан се, са благословом Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, обиљежава 22. маја, на дан Преноса светитељевих чесних моштију.

“Свети Николај је заштитник и на путу и на мору и људи му се обраћају кад год су у некој невољи. У нашем народу, уз Светог архангела Михаила, Свети Николај Чудотворац Мирликијски је веома заступљен и као крсна слава. Име Светог Николаја, и спомен на њега као светитеља, дубоко је укоријењено у наше сјећање, у наше обичаје, у наше трајање као народа“, рекао је отац Драган Ристић, захваливши домаћинима овогодишње прославе г. Радомиру-Рају Вешовићу и његовим братственицима на труду и љубави са којом су дочекали учеснике молитвеног сабрања.

У име домаћина славе обратио се проф. Петар Вешовић.

“Дозволите ми да вас поздравим у име братства Вешовић и захвалим што нам је указана велика част и повјерење да будемо домаћини славе цркве Светог Оца Николаја, којом је окићено ово наше село, као што је нашим црквама и манастирима окићена Лимска долина од Ножице до Љешнице, од Јаблана до Тифрана“.

“Данас на овај свети дан сабрали смо се око наше Светосавске цркве, која је била увијек, као и данас, једини кров који над собом има наш народ. Данас смо, заједничком молитвом у овом Божијем храму, призвали Духа Светог и Свети Дух је био заједно са нама. Нека Дух Свети буде стално у сваком од нас, нека нас оспособи и благослови да истрајемо на путу Богољубља и човјекољубља, јер онај ко воли Бога воли и ближњег свог“, поручио је Вешовић.

Бројни вјерници, који су присуствовали светој служби Божијој, приступили су Светом причешћу. Освештан је и преломљен славски колач, а дио колача, као залог да ће бити домаћин славе наредне године, узео је г. Мико Пајковић.

Цркву Светог Николаја у Лушцу подигли су Вера и Вучић Поповић за покој душа њихових синова Угљеше и Николе.

[Guest]

Успјешан наступ црквеног хора из Никшића

Хор Светог новомученика Станка из Никшића учествовао је на Међународном фестивалу црквене музике који се у пољском граду Хајновки, на граници са Бјелорусијом, одржавао од 6. до 12. маја.

Ова манифестација организује се већ 31 годину и сматра се највећим фестивалом те врсте у свијету. У овогодишњој смотри црквеног појања учествовао је 21 хор из Пољске, Бјерусије, Украјине, Грузије, Бугарске, Грчке, Србије и других земаља. Хор Светог Новомученика Станка из Никшића у Хајновки је боравио на позив Организационог одбора овог Међународног фестивала, који се одржава са благословом и под патронатом Његовог Блаженства Митрополита варшавског и све Пољске Г. Саве.

Осим веома успјешних концертних наступа хор из Никшића, којим руководи проф. Ленка Дурутовић, имао је прилику да својим појањем прати и једно празнично богослужење. Наиме, 6. маја, на празник Светог великомученика Георгија, пјевали су на Литургији, коју су, у цркви Светог апостола Јована Богослова у Бјалистоку, на црквено-словенском и српском језику служили пољски свештеници протојереј Марек Ваврењук и јереј Михаил Чиквин. Чланове нашег хора нарочито је емотивно дотакла икона Светог Цара Лазара Косовског и честица његових чесних моштију који се, уз мошти Светих врача Козме и Дамјана, овдје пристиглих, такође, са српског Косова, налазе на почасном мјесту.

Одржали су, затим, концерт у граду Грудеку у цркви Рођења Пресвете Богородице, гдје је публику са дјеловањем хора упознао отац Михаило Чиквин, њихов домаћин током боравка у Пољској. Овај свештеник, је од 2001. до 2004. године, са благословом Блаженопочившег Патријарха српског Г. Павла студирао на Православном богословском факултету у Београду, и он гаји велику љубав према нашем народу и нашој Цркви. Оно што плијени код овог младог свештенослужитеља, уз широко образовање, је познавање прошлости и традиције српског народа. Присуство оца Михаила, према ријечима хоровође Ленке Дурутовић, у многоме им је олакшало контакт са публиком, која је, са великом пажњом и емоцијама, доживљавала сваку његову ријеч.

Успјешан наступ хор Светог новомученика Станка имао је и у манастиру Пресвете Дјеве Богородице у Супрасљу, одржавши гала-концерт духовне музике. Посебан доживљај за све њих било је, како истичу, појање у овој древној православној светињи, која датира од прије петстотина година, а у којој је неки Србин оставио свој неизбрисив траг фрескопишући је. Концерту је присуствовао и игуман Манастира, отац Андреј са бројним монаштвом и велики број грађана. Након завршених обавезних композиција хор се, на инсистирање публике, вратио на „сцену“ и том приликом отпјевао неколико пјесама са Косова и Метохије, што је иницирало игумана Андреја да, на врло емотиван начин, прича о ситуацији у којој се налази српски народ на Косову и Метохији.

Захваљујући љубазности домаћина чланови хора су, на празник Светог апостола и јеванђелисте Марка, имали прилику да обиђу велику православну светињу - манастир Света Гора Грабарка, гдје их је сестринство ове монашке заједнице дочекало са великом љубављу и гостопримством. На задовољство присутних хор је отпјевао неколико духовних композиција, а истог дана одржали су концерт у цркви Светог Антонија Печерског у граду Нареву.

У Хајновци, једном од највећих православних центара Пољске, наш хор је 9. маја наступио у такмичарском дијелу програма, који се одвијао у Саборној цркви Свете Тројице.

“Кроз избор пјесама које смо извели овом приликом, исказали смо особеност наше духовне музике, што је и био услов за учешће на овом реномираном међународном фестивалу. Отпјевали смо десет композиција наших најпознатијих аутора: Стевана Мокрањца, Исидора Бајића, Корнелија Станковића, Јосифа Маринковића и других. Фестивал смо напустили два дана раније да бисмо прославили празник Светог Василија Острошког, под чијом заштитом и окриљем појемо у славу Божију“, каже проф. Ленка Дурутовић.

Иначе, ових дана чланови хора са својим диригентом марљиво се припремају и за учешће на Видовданском сабору црквених хорова, који ће се одржати 23. јуна у Херцег Новом.

[Guest]

У част Светог Оца Николаја, великог угодника Божијег

Празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског прослављен је молитвеним сабрањем у Бањанима код Никшића.

Свету Литургију у цркви посвећеној овом Светитељу у Шакама служио је свештеник Раденко Копривица, надлежни парох, а богослужењу је присуствовао вјерни народ овог краја и Никшића. Славски колач је освештан и преломљен у цркви Светог Николаја Мирликијског, коју братство Копривице граде у бањанском селу Шљеме.

Храм у Шакама, који је подигнут прије више од 110 година, одржава се у добром стању и у њему се братственици сваке године уочи Никољдана сабирају прослављајући Светог Николу, свог небеског заштитника. И новија црква, која се подиже на Шљемену, такође је посвећена овом Светитељу и биће, како Копривице воле да кажу, млађа сестра храма у Шакама. Њена храмовна слава је празник Преноса моштију Светог Оца Николаја, у народу познат као Никољице, ког Копривице празнују као своју приславу.

Одбор за изградњу цркве на Шљемену обновио је у међувремену костурницу у којој су од раније похрањени земни остаци непознатих страдалника. Вјерује се да су ови посмртни остаци кости непознатих јунака погинулих у борбама са Турцима, међу којима је било и неколико рањеника, који су, повлачећи се, највјероватније, послије Вучедолске битке, овдје испустили своје племените душе и ту сахрањени. Овом приликом је служен помен за покој њихових душа, а освештан је и, потом, постављен крст на обновљеној костурници. На њој сада, уз крсно знамење, стоји и натпис: “Земни остаци 17 непознатих страдалника, сакупљени на простору нашег села 1933. године“.

Храмовна слава цркве, која се гради на Шљемену прослављена је братским сабрањем у славу Богу и у част Његовог великог угодника Светог Оца Николаја.

[Guest]

Прослављен имендан оца Епифанија, игумана манастира Златеш

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у петак 25. маја, на празник Светог Епифанија, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Златеш у Томашеву.

Саслуживали су архимандрит Јоаникије, игуман манастира Мајсторовина, јереј Зоран Бубања, надлежни парох, јеромонах Епифаније, игуман манастира Златеш и јерођакон Агапит, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Молитвеном сабрању у славу Светог Епифанија, који је имендан игумана манастирске обитељи Златеша, присуствовали су мјештани Томашева и пријатељи ове новоустановљене монашке заједнице. Њима се пригодном бесједом обратио Преосвећени Епископ Јоаникије, говорећи о слузи Божијем Светом Епифанију, Епископу кипарском, на коме се, како је казао Владика, показала велика милост Божија.

“Он је био јеврејског поријекла, васпитан у вјери пророка и отаца народа Израиљева, али, на жалост, у то вријеме Јевреји су били обузети мржњом према Христу и тешко се могло очекивати да ће неко од њих прихватити вјеру православну, да ће у Христу Исусу Господу и Спаситељу нашем препознати Бога отаца својих. Мали број Јевреја примио је вјеру у Христа од самог почетка. То су били апостоли и мањи број народа. Иако је Свети Епифаније био потомак оних који нијесу примили вјеру у Христа, за вријеме његовог боравка на земљи, Божији промисао је дјеловао тако да је он у Христу Исусу видио и сагледао Бога отаца својих и препознао да је Он Спаситељ свијета, Спаситељ свих људи не само јеврејског народа, јер у Христу нема ни Јеврејина, ни Грка, ни роба, ни слободњака него су сви једно“, рекао је Његово Преосвештенство, додајући да је Свети Епифаније још као младић кренуо путем Божијим и да су се на њему истински испуниле ријечи из Светог Јеванђеља “Нека тако ваша свјетлост свијетли пред људима, да виде ваша добра дјела и да славе Оца нашег Који је на Небесима“.

“Он је био испуњен правом, истинитом вјером, а, као посљедица тога, свијетлио је својим животом ближњима својим, да би касније када га је Господ удостојио да постане Епископ кипарски, свијетлио и читавом народу који му је Бог повјерио на духовно старање, те су многи, видећи његов честити живот, видећи његово ревносно служење Богу и држање праве, истините вјере, повјеровали у Христа, повјеровали у Онога Коме Свети Епифаније служи. Био је велики учитељ Цркве Божије, написао многе књиге, оповргао многе јереси, лажна учења изобличио, јер га је Господ просвијетлио силом истине и силом ријечи Божије, те је продужио дјело Светих апостола, као што је и сваки епископ, сваки хришћанин призван да свједочи истину и продужава дјело светих апостола и свједока Христових“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки.

Током литургијског сабрања освештан је и преломљен славски колач. Владика Јоаникије је честитао имендан оцу Епифанију, а сабраном народу овај празник наше Свете Цркве Православне.

“Сабрали смо се у овој светињи на спомен Светог Епифанија Кипарског да честитамо славу нашем оцу Епифанију, игуману који је дошао у овај питоми крај, да овдје Богу служи, да се Богу заједно са вама моли, да се овдје устроји манастир и дај Боже да тако буде. Нека буде срећна слава оцу Епифанију, а свима вама нека је на радост устројавање овог манастира и сабирање у овој светињи, коју је Бог благословио и изабрао да буде манастир. Дај Боже да све буде на славу Божију, на спасење оца Епифанија, свих који живе овдје и нашег потомства“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

[Guest]

Упокојила се монахиња Агнија (Марјановић), игуманија манастира Шудикова

У уторак, 29. маја у Господу се упокојила монахиња Агнија (Марјановић), игуманија манастира Шудикова.

Свету заупокојену Литургију у четвртак, 31. маја са почетком у 9 часова у манастиру Шудикова, служиће Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Истог дана биће служено опијело са почетком у 13 часова.

[Guest]

Вазнесењем Господњим људска природа је удостојена да сједи са десне стране Бога и Оца

Празник Вазнесења Христовог свечано и молитвено је прослављен у манастиру Ђурђеви Ступови.

Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије и у присуству вјерника беранског краја.

О великом празнику наше Свете Цркве Православне – Спасовдану, у свом пастирском слову, говорио је Преосвећени Владика, истичући да је Вазнесење Господње „догађај који радује Небо и земљу, људе и анђеле“. Вазнесење Христово, према ријечима Епископа Јоаникија, није посебан догађај, већ је у вези са свим оним другим чудесним догађајима из живота Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.

“Четрдесети дан послије Васкрсења Христовог и Његове побједе над смрћу, славимо велики и преславни празник Вазнесења Господњег. Као што је Господ говорио својим ученицима прије распећа да ће у трећи дан васкрснути, а послије васкрсења им се јављао, утврђивао их и надахњивао Духом Светим, да би им у Четрдесети дан, приликом посљедњег виђења овдје на земљи, дао посљедњу поуку, укријепио их силом Светог Духа и силом истине, вазнио се самовласно од земље на Небо. Нешто слично описано је у Светом Писму са пророком Илијом, који се вазнио на огњеним колима, а узели су га анђели и небеске војске са собом“, рекао је Његово Преосвештенство.

Он је нагласио да се Господ Исус Христос на небо вазнио својом силом и силом Оца свог Небеског, силом Духа Светог и сјео са десне стране Бога и Оца. Тумачи Јеванђеља, подсјећа владика Јоаникије, у овом празнику виде вазнесење људске природе Господа са земље на Небо.

“Наша људска природа у Христу Исусу је вазнесена на небо и до те мјере прослављена да је узнесена у већој слави од арханђелске и анђелске и удостојена да сједи са десне стране Бога и Оца. То сједење са десне стране Бога и Оца говори о превеликој, неисказаној и неизрецивој слави којом је Господ удостојио људску природу изнад анђела, арханђела, серафима, херувима. Господ је благоизволио да постане човјек, а не арханђео, анђео, поставши као један од нас и примивши нашу природу, да би све оно што је примљено било и спашено“.

Иако се Господ вазнио на небо Он је, према тумачењу учитеља Цркве, остао вјечито са нама.

“Као што пјевамо у химнама, које су посвећене овом празнику, прослављамо вазнесење Христово на небо, али истовремено славимо вјечито присуство Његово у нама и међу нама, невидљиво присуство, али стварно и реално, нарочито, у светим службама Божијим, гдје се Господ открива као глава своје Цркве, а ми, као слуге Његове, браћа Његова и чланови Његовог Светог тијела. Свето тијело, којим се причешћујемо овдје на земљи, кроз Свето причешће, је исто оно тијело које је на небу прослављено. Дакле, у овом свијету вјечито имамо прилику заједнице са Богом и прилику да већ овдје предокушамо вјечни живот и Царство небеско, и ону вјечну славу коју је Господ уготовио онима који Га љубе. Зато треба да долазимо на света богослужења, нарочито недјељна и празнична. Сваки хришћанин, који је свјесни хришћанин, не би требао да се тога лишава. Црква жали сваког ко је крштен, а није довољно свјестан, није довољно урастао у вјеру, није довољно вјеру примио, није довољно прожет силом свете вјере православне и не може да схвати зашто је важно долазити на света богослужења“.

“Велико је богатство оних који знају љепоту и садржину наше свете вјере, њену светост, силу, моћ и благодат, која се даје онима који редовно долазе на света богослужења, који постове посте, који се Богу моле и труде да не пропуштају недјеље и празнике. Савршивши данашњу свету службу, радујући се и прослављајући Господа због његових чудесних дјела, дјела нашег спасења, величамо вазнесење Господње и радујемо се заједништву са Богом, јер нам је Он, као Извор љубави, дао благодат и заповијест да љубимо једни друге“, поручио је у својој бесједи Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

[Guest]

Поводом упокојења монахиње Агније

У уторак, 29. маја у Господу је уснула монахиња Агнија (Марјановић), игуманија манастира Шудикова.

Тим поводом Свету заупокојену Литургију, у сриједу 30. маја, у манастиру Шудикова, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, уз саслужење свештенства намјесништава беранско-андријевичког и бјелопољског, и монаштва наше Епархије. Литургији је присуствовала родбина покојне мати Агније и вјерни народ овог краја.

У својој бесједи Преосвећени Епископ је казао да ми и рађајући се и умирући прослављамо Бога животодавца, јер смрт, према ријечима Владике Јоаникија, представља прелазак у нови живот, рођење за нови живот.

“Као што човјек, рађајући се и улазећи у овај свијет, напушта утробу своје мајке тако и они који поживе на овој земљи, када умиру у Господу, напуштају овај свијет и иду у нови свијет, у наручје Божије да наставе нови живот. Они који су у овом животу одабрали прави истинити пут да служе Господу, настављају да служе Господу и у будућем животу и све више се приближавају Богу Извору живота и све више се сједињују са Њим. Зато је живот овдје на земљи прилика да направимо добар избор“.

“Сестра Агнија, како је сви зовемо, је направила добар избор и света служба, коју смо данас овдје служили и на којој смо се Богу молили за покој њене душе, је, заправо, потврда да се заједница у Цркви не прекида. Сестра Агнија је и даље учесник свете службе Божије, а то значи и учесник оне најдубље и најважније литургијске заједнице. Она наставља свој пут којим је кренула да служи Господу. Овдје је часно и до посљедњег атома своје снаге послужила Господу, а сада, када је Господ окријепи својом силом и њену душу обуче у свјетлост, наставиће да служи Господу у Његовом вјечном и непропадљивом Царству“, рекао је Владика Г. Јоаникије.

Преосвећени Епископ је додао да је монахиња Агнија, прва игуманија обновљеног манастира Шудикова, направила добар избор “скупивши снагу да остави све земаљско и да посљедњих петнаестак година свог живота послужи Господу“. Она је, према ријечима Преосвећеног Владике, оставила добар примјер, јер не само да је Господу послужила, већ се и жртвовала и са својим Господом саразапињала.

“И њена болест, тешка и дуготрајна, њој је била прилика да се сараспиње Господу на крсту, али, по оној ријечи апостола Павла сараспињем се са Господом Христом да бих са Њим и саваскрсао“, да бих постао учесник и удионик Његовог васкрсења. Оставила је добар примјер, добар траг, а нарочито, у овој светој обитељи и у беранској котлини, Васојевићима, селу Будимљи заслужила је да је вјечито помињемо молитвено, да се заједница са Богом, заједница љубави никада не прекине. Дужни смо да једни друге помињемо, да се једни за друге молимо и у овом животу, а нарочито када човјек из овог живота одлази у нови живот дужни смо да се молимо Богу да му Бог опрости гријехе, да га прими у своје животворно и вјечно наручје, да га препозна као свог истинског служитеља и уврсти у ред својих праведника“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

[Guest]

Сахрањени земни остаци монахиње Агније, игуманије манастира Шудикова

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у четвртак, 31. маја, уз саслужење бројног свештенства и монаштва, Свету заупокојену Литургију у манастиру Шудикова, гдје је, након одслуженог опијела, сахрањена монахиња Агнија, игуманија ове светиње.

Преосвећеном Епископу је саслуживао велики број свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. Литургијском сабрању, служеном за упокојење душе новопрестављене слушкиње Божије монахиње Агније, присуствовали су чланови њене уже породице, бројно монаштво из Црне Горе и Србије, пријатељи манастира Шудикова и мати игуманије, као и вјерни народ беранског краја, гдје је мати Агнија, као прва игуманија ове обновљене светиње, живјела посљедњих петнаестак година.

Током заупокојене Литургије, у којој су се окупљени причестили Светим тајнама Тијела и Крви Христове, пригодном бесједом обратио се Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

Потом је Преосвећени Епископ одслужио опијело, а у надгробној бесједи он је говорио о животу мати Агније, подсјетивши на поријекло породице Вуловић, која потиче из дурмиторског краја, тачније из мјеста Бијела у којем је древна задужбина Светог Јована Владимира. Вуловићи су прије Карађорђевог устанка одселили уз Дрину, један њен дио настанио са десне обале ријеке, а други отишао у Семберију.

“Сестра Агнија потиче од честитих родитеља, мудрог Владимира и честите Миланке који су изродили петоро дјеце. Примила је лијепо васпитање, школовала се са осталом својом браћом и сестрама, одрастајући у лијепој и поштеној породици. Градила је и земаљску каријеру све док јој Господ, у одређеном моменту, није ставио у срце добру мисао да свој живот заврши као монахиња, да крене путем Христовим и остатке својих земаљских дана посвети служби Богу и својој Светој Цркви“, рекао је Владика Јоаникије.

Он је додао да је мати Агнија на тај пут кренула без нарочитих припрема, а Бог је у њеном срцу нашао добру вољу и пуно духовне силе да „узме крст и пође путем Христовим, путем који је пут страдања, а истовремено и пут славе Божије“.

“Дошавши у ово мјесто, за које раније није чула, и нашавши згариште овдје, јер манастир Шудикова је сагорио огњем, који су Турци поджегли 1738. године, њу је светиња и жртва манастира привукла и она је, ако је то могуће рећи, својим духовним очима, које јој је Господ отворио на овом светом мјесту, сагледала и ону стару славу Шудикове, али и будућу љепоту обновљене светиње. Затражила је благослов, а ми смо били сигурни да је она спремна да тај благослов прими и да крене да обнавља манастир Шудикову“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки.

Сестра Агнија се није штедјела да са народом беранскога краја, а нарочито са мјештанима села Будимље, ово мјесто најприје очисти голим рукама како би испод рушевина и згаришта заблистали стари темељи. Народ се обрадовао обнови и, увидјевши њену преданост овом великом подвигу и осјетивши њено гостопримство, љубав и спремност да за свакога нађе лијепу ријеч, утјеху, разумијевање и духовну поуку, свим срцем је подржао мати Агнију. Због те њене жртве Бог је дао да се касније у обнову укључи и Мило Ђурашковић, мјештанин који се на исти начин потрудио да се ова светиња обнови, изгради, уљепша, украси и освешта, нагласио је Његово Преосвештенство Г. Јоаникије, додајући:

“И ево, хвала Богу, заблистао је новом љепотом овај древни немањићки манастир, а са његовом обновом обнављао се и народ, а и радовала се душа мати Агније. Сваки камен који је овдје уграђен она је окадила тамјаном и својим молитвама, понекад и својим сузама, које је мало ко видио, и цијелу себе уградила у темеље ове светиње. Зато ће она бити уписана у историју овог Манастира заједно са древним оцима, игуманима, монасима, књижевницима који су овдје живјели, стварали и Богу се молили. Данас она креће да се сретне са њима и да се придружи великом свијетлом јату оних који су наставили да служе пред престолом Божијим, јер се и њиховим молитвама ова светиња обнављала, а она духовна снага коју је имала мати Агнија била је, заправо, плод њихових молитава, њихове жртве и суза“.

Тешку, дуготрајну и неизљечиву болест носила је са благодарношћу Богу, примивши, као из руке Божије, тај крст да би се, трпећи муке, уподобила Господу Христу Који је на крсту пострадао за све нас, казао је, опраштајући се од монахиње Агније, Преосвећени Владика.

“Поред њених великих заслуга за обнову ове светиње, лијеп траг оставила је и у манастиру Христовог Преображења на Сомини, планини коју је много вољела и та светиња, рекло би се продужила јој је неколико мјесеци живота. Важно је рећи да је на достојанствен начин носила своју тешку болест и што је напативши се, како народ каже Исусових мука, припремила своју душу да из овога свијета узлети, без икакве препреке, у наручје Божије. Била је свјесна да је кроз муке, које је попустио на њу, Господ припрема за будућу награду и за вијенац, који јој је невидљиво плео још у овом животу. Зато у овом моменту који је тужан, ми се осјећамо и врло свечано и радујемо се због њеног подвига и због тога што је, као Божији праведник, завршила свој земаљски живот и да ће је Господ, надамо се, овјенчати вијенцем славе. Помолисмо се Богу за њену душу са сузама, али се надамо да ће се те сузе претворити у радост и да ће све оно што је чинила овдје трудећи се, молећи се Богу бити добар темељ за живот ове светиње и да ће њен примјер ношења крста бити добар углед за све оне који иду путем службе Божије“, казао је у бесједи Његово Преосвештенство.

Епископ Јоаникије је захвалио љекарима и медицинском особљу из Берана, мачванске Митровице, Шапца, Лознице, Богатића који су помагали мати Агнији током њене болести, као и пријатељима манастира Шудикова и игуманије мати Агније, те сестрама монахињама и монаштву манастира Ђурђеви Ступови, чијом пажњом и љубављу је била окружена и причешћивала до пред сам крај њеног живота.

Фотогалерија

[Guest]

Слава манастира Свете Тројице у Брезојевици

Манастир Брезојевица, код Плава прославио је у недјељу 3. јуна на празник Силаска Светог Духа на апостоле своју славу.

Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уз саслужење јеромонаха Георгија, игумана Манастира, оца Епифанија, игумана манастира Златеш, јереја Жељана Савића, пароха горњеполимског и гусињског, јеромонаха Антонија и јерођакона Агапита, сабраће манастира Ђурђеви Ступови.

Архипастирском бесједом обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући празник сабраним вјерницима. Владика је казао да од Васкрсења, празника над празницима, па до Тројичиндана прослављамо низ везаних празника. Четрдесет дана послије Васкрса је Вазнесење, а десет дана од Спасовдана, односно педесет од Васкрсења празнује се Силазак Светог Духа на апостоле.

“Управо ови празници откривају темељне истине наше Свете вјере – да је Господ дошао у овај свијет и постао као један од нас, да је примио људску природу и жртвовао се, изливши своју животворну крв на крсту из љубави своје Божанске према роду људском за опроштај наших гријехова, за обновљење наше природе, за сједињење са Богом, да је умро за нас да би нас ослободио од смртног страха и да је васкрсао, дао нам побједу и нови живот, да се са људском природом вазнио на Небеса и сјео са десне стране Бога и Оца“.

“У томе је наша велика нада, јер иста људска природа, коју свако од нас има, вазнесена је и прослављена у Христу Исусу и кад се каже да је Господ послије свог вазнесења сјео са десне стране Бога и Оца, мисли се на Његову славу, на Његово достојанство, које је, заправо, и наше достојанство којим нас је Он учинио учесником вјечне славе Његове“, нагласио је Његово Преосвештенство.

Десет дана послије вазнесења, као што је раније говорио Својим Светим ученицима, Господ је ниспослао Пресветог и животворног Духа Који је сишао у виду огњених језика, како и пише у Дјелима апостолским. То је Божански огањ, који очишћује и просветљује наше душе, срца и умове, рекао је Епископ будимљанско-никшићки, додајући да је Господ поучавао Своје апостоле да се не разилазе и не проповиједају Јеванђеље све док им Он не ниспошље Духа Својег Светог и учини их изабраним сасудима Божанске истине, правде и љубави како би могли свједочити Јеванђеље Божије.

“Тек од тада, од овог празника, када је Господ ниспослао Духа Светог и дарове Светог Духа, од тог момента јеванђељску истину цијелом свијету проповиједају и они апостоли који су имали људских слабости, као свако од нас што их има, и онај Петар, који се поколебао када је видио Господа Исуса Христа на крсту и остали апостоли, који су се сви разбјежали, осим Светог Јована Богослова, показавши, на Велики петак, своју слабост и недостатке, иако су жељели да остану са Христом, али побиједио их је страх и разбјежали су се. Ти апостоли, на овај свети дан, испунили су се силом истине и задобили непоколебљиву храброст, те су проповиједали Јеванђеље, знајући да ће, у тадашњем безбожном свијету, имати много противника, знајући да ће, због ријечи Божије, сви пострадати, као што је пострадао њихов и наш Господ“.

“Дух Свети је, драга браћо и сестре, оспособио Свете апостоле да свједоче Јеванђеље Божије и да проповиједају име Христово, а шта, заправо, Дух Свети чини? Он открива пуноћу истине која је у Христу Исусу и смисао дјела Божијих, које је Господ Исус Христос учинио у овом свијету, устројавајући наше спасење. Он открива Христа у пуноћи истине Његове и тај догађај је темељни догађај оснивања Цркве Божије. Оно што се једном догодило у давнини догађа се непрестано у животу Цркве и зато се може рећи да је историја Цркве продужена Педесетница, јер непрестано, кроз сва времена, силази Дух Свети на Цркву Божију, на вјерне, на свештенике, епископе, на монахе, монахиње, на вјерујуће људе без разлике, јер Дух дише гдје хоће. Тамо гдје има вјере, тамо има и Духа Светог, тамо гдје је Дух Свети тамо је свака врлина, правда, истина и љубав“, поручио је на крају бесједе Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.

Током богослужења вјерни народ је приступио Светом причешћу. Освештан је и преломљен славски колач. Домаћини овогодишње славе манастира Брезојевица, чији храм је посвећен Светој Тројици, била су братства Јашовић, Јањушевић, Јокић, Кнежевић и Коматина из Брезојевице. Њиховим трудом и љубављу припремљена је и братска трпеза љубави на којој је настављено заједничарење у славу Божију и Свете Педесетнице.

[Guest]

Црквеном пјесмом се уподобљавамо небеским силама, које непрестано славослове Господа

Књига “Огледи о српској црквеној музици“ проф. мр Предрага Миодрага, доцента на Академији СПЦ за умјетност и конзервацију и професора Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима, представљена је у суботу 26. маја у црквеној гостионици “Пасха“ у Никшићу.

Добродошлицу уваженом професору и публици, која се одазвала овој вечери духовне музике, у име Црквене општине Никшић пожелио је свештеник Остоја Кнежевић. Он је казао да је сваки човјек од Бога обдарен различитим талантима, а наше позвање је да те таланте умножавамо. Ако од срца, са љубављу и трудом ради било који посао, човјек бива награђен од Бога, па тако и појац или диригент који умножи свој таленат, према ријечима презвитера Кнежевића, постаје сарадник Божији, продужује дјело Божије на земљи, јер преноси својим појањем до нас ријеч Божију, ријеч Јеванђеља, ријеч спасења, украшену и уљепшану једним сасвим новим тоном.

“Они, не само да преносе ту ријеч него и постају њени проповиједници. Зато се увијек у Цркви велика пажња посвећивала и посвећује појању. У том смислу и са таквим циљем је и настала књига “Огледи о српској црквеној музици“. Она је, заправо, зборник радова и ауторових интересовања о поријеклу и изворима српског црквеног појања. Материјал за њу настајао је и сакупљан дуги низ година и представља плод труда и љубави уваженог проф. Миодрага према српској црквеној музици. Предраг Миодраг, теолог, појац, диригент, један је од ријетких теолога, који је у нашем времену имао толико енергије и успјеха на послу откривања српског црквеног појања као истинске духовне и умјетничке вриједности нашег народа. Он је на себе преузео подвиг заштите и очувања угледа и традиције српског црквеног појања у околностима, када су се у Цркви задесили недобронамјерни појединци, који су, будући недовољно упознати са нашим појањем, спремни да га критикују и мијењају неким другим појањем, страним нашој традицији“, нагласио је отац Остоја Кнежевић.

Предраг Миодраг је кандидат богословља и магистар филолошких наука и књижевности. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду, средњу музичку школу у Задру, Духовну академију у Петрограду и диригентски Одсјек при истој Академији. Као свршени богослов, на захтјев поч. Епископа далматинског Стефана и Светог Синода, предавао је црквено појање и основе музике у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крка. На Богословском факултету СПЦ у Београду је предавао црквено појање и водио хор студената, а од оснивања Академије СПЦ за консервацију и рестаурацију води предмете Црквено појање са правилом и Химнографију. Професор је Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима, гдје осим Црквеног појања, предаје и Литургику, Основно богословље и Агиологију са химнографијом. Руководи мјешовитим хором “Деспот Стефан Лазаревић“ при храму Светог Марка, основао је и води мушки октет “Свети Сава“, а помогао је у оснивању неколико црквених хорова у сремској Епархији. Саоснивач је фестивала духовне музике “Хорови међу фрескама“, добитник више признања на фестивалима духовне музике и лауерат-диригент највише награде “Војислав Илић“, која се додјељује за истраживачки рад и извођење старих, неизведених партитура духовне музике.

У уводној ријечи проф. Миодраг је казао да је човјек дар пјевања добио од Бога, а најљепше уздарје на овај таланат човјеков је, сматра аутор, пјесма захвалности Богу. По оној визији Светог пророка Исаије, који каже да анђели непрестано око престола Свевишњег поју и славослове име Божије и ми људи, треба да се угледамо на анђеле и уподобљавамо им се кроз наше појање.

“То је наш покушај да постанемо и ми подобни и слични анђелима. Ми се кроз молитву, кроз мисли преносимо на Небеса и зато земља постаје Небо или се, пак, Небо спушта на земљу. Доказ томе јесу и храмови Божији који се граде по обличју Небеске куполе, односно самог Неба, тако да црква има то обличје. Цијела васељена је призвана на славословљење, на прослављање имена Божијег и на захвалност Богу за све што нам је дао“, истакао је Предраг Миодраг.

Он је напоменуо да текстови, сабрани у овом зборнику, представљају плод двадесет петогодишњег богословског и истраживачког рада и дјелатности на пољу практичног богословља, пјеване црквене умјетности – једногласног појања и вишегласне црквене хорске музике. Неки од тих радова објављени су у публикацијама и часописима Богословског факултета, Академије Српске православне цркве, Филолошког факултета у Београду. Питања којима се проф. Миодраг бавио у овим текстовима настајали су различитим поводима, а односе се на православно богослужење и црквену музику, тачније на једногласно богослужбено или литургијско појање и вишегласну хорску црквену музику, као два различита вида богослужења. Та два аспекта црквене музике условили су и подјелу књиге.

У првом дијелу “Српско народно црквено појање“ дат је кратак преглед историје појања код нас, и његово увођење у српске богословије. Аутор се осврће на стање нашег савременог унисоног и хорског пјевања, са посебном пажњом на начин произношења, читања или напјевања Апостола и Јеванђеља. Текстом “Савремено српско црквено-народно појање и питање кодификације неумског нотног писма“ Предраг Миодраг настоји да покрене интересовање музиколога на истраживање ове сложене проблематике.

Други дио књиге - „Хорска црквена музика“, представља сажет историјат вишегласне хорске црквене музике, почев од старе руске двогласне и трогласне полифоније, преко руског вишегласног хорског пјевања, па све до почетака хорске црквене музике код нас. Вишегласје у црквеној музици код нас, напомиње аутор, далеко је млађе него код Руса, од којих смо га преузели, отприлике, у исто вријеме када су у наш богослужбени живот уведене црквене књиге и руска редакција старословенског или црквенословенског језика. И народни мелос, према ријечима мр Предрага Миодрага, је утицао и дан-данас врши одређене утицаје на савремено српско народно црквено појање. Непроцјењиву и пресудну улогу за развој хорске српске музике у 19. в. одиграли су црквени хорови и пјевачка друштва, оснивани најприје у српским центрима на подручју некадашње Аустро-угарске монархије, а потом и у матичним српским земљама. Два најстарија српска црквена пјевачка друштва Панчевачко српско црквено народно друштво и Прво Београдско српско црквено друштво основани су 1838. и 1853. године. Значајни центри били су Нови Сад и Сремски Карловци, а слична друштва оснивана су и у Трсту, Араду, Вршцу, Београду, Сомбору, Мостару, Котору, Дубровнику, Кикинди.

Оцем српског вишегласног појања, подсјетио је мр Миодраг, сматра се Корнелије Станковић, који је први почео да мелографише српско појање по народном напјеву, а потом и да га хармонизује. Он је, уз писмени благослов патријарха Јосифа Рајачића, први одржао у Бечу 1860. концерт српске духовне музике, а исте године Обшчество церковно из Осијека тражило је од Патријарха благослов да се уведе у цркви Корнелијево хармонизовано пјеније.

У вечери промоције учествовали су пјевница храма Светог Василија Острошког и хор Преподобне мати Ангелине, а публика је имала прилику да чује и појање уваженог професора Предрага Миодрага.

[Guest]

Књижевник Милутин Мићовић на “Данима словенске писмености“ у Москви

На позив државне Академије словенске културе књижевник Милутин Мићовић, предсједник Књижевног друштва “Његош“, ових дана борави у Москви.

Како нас је информисала др Наталија Нагорнаја он је 30. маја учествовао на Међународном симпозијуму под називом “Словенски свијет у трећем миленијуму – изазови времена и нови путеви“.

Овај значајни скуп један је од завршних догађаја, којим се прославља празник Светих Кирила и Методија у Русији, а који се од 1991. године, указом донијетим са највишег државног нивоа, празнује као “Дани словенске културе и писмености“. Зато се овај Међународни симпозијум сваке године одржава уз подршку државних институција, Руске Цркве, Академије наука и Словенског фонда.

И овогодишњи научни скуп окупио је истакнута имена руске и других словенских култура. Покренуте су теме из разних области, а неке од њих тичу се могућности културне и духовне интеграције словенских земаља. Више учесника имало је излагања о питању јужних Словена и Балкана, како кроз историјске реминисценције, тако и кроз актуелне проблеме.

На овом скупу Милутин Мићовић је, као гост из Црне Горе, имао поздравну ријеч, а у тематском дијелу говорио је о Његошу и Андрићу као мислиоцима.

[Guest]

Помен јуначким синовима Васојевићког племена

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Силаска Светог Духа на апостоле, у недјељу 3. јуна у послијеподневним сатима, помен војводама из братства Кастратовић – Војводић, чији земни остаци почивају у спомен – костурници у селу Коњухи код Андријевице.

Саслуживали су протојереј-ставрофор Боро Врховац, парох андријевички и јерођакон Агапит, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Народу сабраном у молитвеном помену обратио се Преосвећени Епископ.

“На овај свети дан треба да се сјетимо свега што је вриједно, онога што је било најважније у животу наших предака, а то је света вјера православна. У исто вријеме треба да се сјетимо и оних који су вјеру чували, чували наш народ у јединству, слози и љубави и давали му снаге да издржи тешка времена и искушења. Наш народ је, кроз историју, увијек више волио војводе него владаре, макар у посљедње вријеме, јер су војводе гинуле за вјеру и никад се нијесу одвајали од свог народа. Зато је лијеп тренутак да се данас, на овај свети празник, сјетимо војвода из породице Кастратовић, четворице великих војвода, а са њима и војводе Миљана Вукова“, рекао је Његово Преосвештенство.

Владика је додао да када се говори о Васојевићима најчешће се помиње управо војвода Миљан, а остали јунаци овог краја се, на неки начин, потискују, иако су и ова четворица витезова једнако заслужни за српски народ и цијело српство.

“Помолисмо се Богу за покој њихових душа и то је наша дужност, да их увијек помињемо. Ово обиљежје, које је направио г. Слобо Војводић, њихов потомак послужило је као повод да дођемо данас овдје и учинимо овај помен. Хвала г. Слобу на уложеном труду, не знам да ли бисмо се у оволиком броју сабрали у спомен војвода из братства Кастратовић – Војводић, а треба ући у ову гробницу, видјети њихове ликове, прочитати имена и старе записе, па ће свакоме бити јасно колика је њихова величина и какав је био њихов идентитет“.

“Нека Бог да покоја њиховим душама, нека их Бог награди за њихово јунаштво, њихово страдање, њихову жртву коју су поднијели за свој народ, за своје потомство, за своју отаџбину а понајвише за своју вјеру православну“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Пригодну бесједу, овом приликом, одржао је књижевник Влајко Ћулафић, главни уредник епархијског часописа „Свевиђе“. Ћулафић је подсјетио да се у гробу, над којим је Слободан Божидаров Војводић подигао, данас освештано спомен-обиљежје, од 1825. па до 1961, сабрало девет Војводића из шест пасова: Лакић Новов Кастратовић, родоначелник огранка Кастратовића, који је по његовој војводској титули добио презиме, па Симо Лакићев, Стојан Симов, Лакић и Драго Стојанови, Милош Лакићев, Љубо и Вељко Драгови, и Божидар Влајков, унук Драгов.

“Чињеница да они којима одајемо пошту нијесу ни из истог времена нити су, пак, истог историјског значаја, упућује на то да моја ријеч, која мора бити ослоњена на историографско штиво, буде посвећенија онима који су свом добу давали печат, односно војводама: Лакићу (старијем), Симу, Стојану и Лакићу (млађем), онима који су 130 година били челне, или међу челним, личностима Васојевића, а Лакић (млађи) и много шире – него њиховим сродницима и потомцима који овдје, заједно са њима, прахом почивају“.

Почетак приче о Војводићима сеже у 1791. годину, када је умро кнез Милутин, а Васојевићи поново потпали под турску власт која је за кнеза именовала Радоја Бабовића, а по његовој смрти Лакића Нововог Кастратовића, унука му од кћерке Новке. Лакић је био војвода тридесет година, а историографи га карактеришу као “великог патриоту, одважног јунака и мудрог човјека“, али и да се ослањао на Турке и признавао њихову власт.

“Послије његове смрти 1825. године за војводу долази његов млађи син Симо. Он се, за разлику од оца, ослонио на племе, на ону струју која се држала правила: “Борба за слободу Васојевића у границама Милутина кнеза“, и која за Турке и њихово пријатељство није хтјела ни да чује. Тада Мојсије Зечевић, игуман Ђурђевих Ступова са Војводом Симом, обједињава племе и враћа на снагу старе обичаје и законе. Стизао је са Васојевићима у турској војсци, по уговору његовог оца, до Софије и Пловдива, ишао у Скадар да ослобађа васојевићке таоце, уз помоћ француског конзула Екара и руског Сунчакова код скадарског везира договорио начин плаћања данка и успостављање народног суда у Васојевићима. Помажући Николу Конзула навукао је на себе љутњу Петровића те су се, и због тога што нијесу били ради да дају власт онима који су је већ имали, ослонили на новог човјека, на Миљана Вукова Вешовића“.

“По отцјепљењу Васојевића од Турака 1853. године за племенског капетана постављен је Војвода Стојан. Истакао се у бојевима на Полимљу и Превији 1854. и 1862. године, при заузимању Кути и у нападу седам капетана на Бихор. За јунаштво је, од Војводе Мирка Петровића добио 1863. године, на поклон – школу, овдје, у Коњусима, која је била друга државна школа у Црној Гори, што је јединствен примјер награде за јунаштво“, истакао је Ћулафић.

Потоњи војвода био је Лакић Стојанов, који је као дјечак од 14 година учествовао је у биткама 1862. године, а са свега седамнаест година, именован је за капетана. Након смрти Војводе Стојана, књаз Никола је признао Лакића за насљедног племенског војводу, а 1867. добио је чин поткомандира Љеворечко-андријевичког батаљона, чији је командир био Тодор Миљанов. Скоро шест деценија, све до смрти 1924. године, активно је учествовао у војном и политичком животу Црне Горе и њена историја у том периоду није одвојива од његовог имена, казао је Влајко Ћулафић.

Према његовим ријечима војвода Лакић је учествовао и командовао у биткама на Рудешу, Полимљу, Превији, Вучјем Долу, Фундини, Буковој Пољани, Морачи, Бару, Улцињу, Беранама, Плаву и Гусињу, Пећи – у коју је ушао као ослободилац 17. октобра 1912. године, Бардањолу, Вишеграду, Гласинцу, Мојковачкој операцији и другим ратиштима којих је било у другој половини 19. вијека, балканским и Првом свјетском рату, све до капитулације Црне Горе. Дванаест година је био у немилости цетињског Двора, без службе – на коју је поднио оставку, што је Књазу, очигледно, било добродошло – па га је и у затвору држао.

“Послије активирања 1892. године, Војвода Лакић је био члан Окружног начелства у Андријевици, погранични комесар и командант Васојевићке бригаде, управитељ Морачко-Васојевићке области, министар унутрашњих дјела, неуморни и неустрашиви борац за ослобођење Доњих Васојевића и српског народа у цјелини од Турака, гувернер Метохије, командант у борбама против аустроугарског окупатора, изузетно активан и утицајан борац за уједињење Црне Горе и Србије. Умро је 1924. године, овјенчан славом и окићен бројним домаћим и страним одликовањима, и сахрањен на Књажевцу, наспрам улаза у цркву Светог Архангела Михаила, одакле су му, 1952. године, кости пренесене овдје гдје и данас почивају“, подсјетио је у својој бесједи Ћулафић.

[Guest]

Црква Христова живи Духом Светим – душом својом

У навечерје празника Силаска Светог Духа на апостоле и Светих равноапостолних цара Константина и његове мајке Јелене, у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу служена је вечерња служба са петохљебницом.

Вечерњу службу служио је протојереј Драган Крушић, који се вјерницима обратио пригодним словом, говорећи о празнику Свете Педесетнице, којег називају рођенданом Цркве Божије.

“Од тренутка када је Свети Дух сишао на Свете ученике у виду огњених пламених језика, апостоли кренуше у јеванђељску проповијед, и чу се јеванђељска ријеч широм земљине кугле. Од тада Свети животворни Дух борави у Цркви Божијој, којој је глава Господ и Спас наш Исус Христос. Пресвети животворни Дух Божији дјелује кроз Свете Тајне и свака свештена тајна у Цркви Божијој обавља се силом Светог Духа“.

“Све је Света Тајна, почев од благослова свештеничког. И благослов је, на неки начин, Света Тајна зато што је то свештенодејство. Свештенику је од Бога, силом Светог Духа Божијег, дата та благодат да благослови, а преко њега, преко његове деснице, заправо, благосиља сам Господ. Све Свете Тајне које обавља свештеник, врши Господ преко свештенослужитеља“, рекао је протојереј Драган Крушић.

На празник Силаска Светог Духа на апостоле-Педесетница, у недјељу 3. јуна, Свету Литургију у никшићком Саборном храму служили су протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, јереји Василије Брборић, Слободан Јокић, Миодраг Тодоровић и ђакон мр Никола Маројевић. Празнично богослужење, које су појањем пратили пјевница цркве и хор Светог новомученика Станка, сабрало је у великом броју вјерни народ Никшића. Њима је бесједио свештеник Василије Брборић, говорећи о Светој Тројици, празнику којим се завршава оснивање Цркве Христове, царства Божијег на земљи.

“Данас је рођендан Цркве Христове, данас се родила Црква силаском Духа Светог на апостоле. Господ је био у свијету у тијелу, проповиједао, чинио чудеса, пострадао, васкрсао и узнио се на Небо. Данас, Педесети дан послије Васкрса Господа Христа силази Дух Свети у облику огњених језика и стаје на сваког од Светих апостола и ученика. И сви почеше говорити разним језицима. Помиње се у Дјелима апостолским да је било присутно седамнаест разних народа и свако је чуо свој језик да њим говоре неуки рибари галилејски“.

“И плашљиви Петар бјегунац, истог дана кад је Дух Свети сишао на њега, неустрашиво проповиједа Господа Васкрслог, Господа Вазнесеног и вели да је у Њему спасење, и да нема другог имена под небом којим се људи могу спасити од гријеха, смрти, ђавола и пакла. Ко то може учинити у свијету осим Господа Христа?! Сишао је Дух Свети, обећање је испуњено, највеће обећање, највећа нада испуњена је“, нагласио је отац Василије.

На данашњи дан слаби и немоћни ученици силом Духа Светог претворили су се у свемоћне људе, свемоћне јунаке. Њих Дванаесторица и остали са њима, расуше се по цијелом свијету и тог истог Светог Духа, те огњене језике, раздјељиваше сваком људском бићу које повјерова у Господа Исуса.

“И Дух Свети постао је душа Цркве Христове. Гле, Господ се оваплотио, Господ је узео тијело на Себе, а у то тијело, у Цркву Христову која је тијело Христово, сишао је Дух Свети – та Божанска душа Цркве и дао јој свемоћ. И као што наше тијело живи душом, тако и Црква Христова живи Духом Светим – душом својом“.

“И ми у Цркви Христовој непрекидно живимо у слави Духом Светим, Његовом силом, Његовим моћима. Он је Тај Који раздјељује све дарове у Цркви. Он је Тај Којим расте наша вјера, расте наша љубав јеванђељска, расте наша молитва, расту све врлине у нама. Он је Тај Који нам даје силе да остварујемо заповијести Христове у овом свијету. Код нас хришћана све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Нека би благи Господ на данашњи дан дао силу и моћи да се духовно родимо, пошто је на данашњи дан рођена Црква Божија, а пошто је данас њен рођендан, данас је рођендан и сваког хришћанина, свих хришћана уопште – рођендан у Господу Христу, рођендан у вјечности нашој, рођендан за све што је Небеско и Наднебеско“, бесједио је јереј Василије Брборић.

На овај празник обичај да се у храмове уноси освећена зелена трава и као што је зеленило символ обнављања природе, тако и Дух Свети обнавља наше цјелокупно биће. Народ, сабран у празничном богослужењу, плео је вијенце од траве, носећи их потом својим домовима, гдје се ови вјенчићи, стојећи поред иконе и кандила, чувају до идућег Тројичиндана.

[Guest]

Литургијско сабрање и помен Пивским новомученицима

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Трећег Обретења главе Светог Јована Крститеља, у четвртак 7. јуна, Свету Архијерејску Литургију у спомен-храму посвећеном овом празнику у Долима у Пиви.

Освештани су темељи будућег конака, који ће се градити у близини ове светиње, подигнуте за покој душа невино страдалих долских и свих пивских мученика.

Саслуживали су свештенослужитељи и свештеномонаси Епархије будимљанско-никшићке: протосинђел Никифор (Миловић), секретар Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке, протојереј Драган Крушић, свештеници Миодраг Тодоровић и Мирослав Михајиловић, парох пивски, те јеромонаси Јефтимије (Шкулетић), игуман Пивског манастира и Арсеније (Самарџић), игуман манастира Косијерево и ђакон Никола Маројевић. Током светог богослужења извршен је помен свих жртава пивског краја, страдалих у Другом свјетском рату, а само у једном дану – 7. јуна 1943. године управо у Долима су, од стране припадника злогласне “Принц Еуген“ дивизије и усташа-муслимана из гатачког среза и околине Пиве, убијена 522 житеља овог села. Међу невиним жртвама, нејачи, женама и старима, било је и 109 дјеце, млађе од седам година.

Сабраном народу, потомцима и родбини долских новомученика, и поштоваоцима њихове жртве, који се, у знак сјећања на страдање у Долима, традиционално окупљају на овом светом мјесту, обратио се Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.

“Извршисмо, драга браћо и сестре, данас помен мученицима који су овдје пострадали, народу невином, недужном, који је стављен под нож злогласне “Принц Еуген“ дивизије, злочиначке, наци-фашистичке дивизије, која је у свом злочиначком походу ангажовала и све оне који су били жедни српске крви и овдје се догодио стравичан злочин. Овдје, на овом мјесту, проливена је крв дјеце, колико смо до сада могли избројити, 125 дјеце, понека још и нерођена и неименована пала су под нож злочинаца“, казао је Владика Јоаникије.

Он је истакао да су Дола, “мјесто пивске и цјелокупне српске жртве“, па иако се, зарад ондашњег братства и јединства, нијесу помињали злочини и жртве, ово стратиште се није могло заобићи, те је, још у послијератном времену, оно добило лијепо обиљежје и постало мјестом помена. Ипак, сјећање на долске жртве добило је, према ријечима Његовог Преосвештенства, један потпуно нови квалитет откад је саграђена спомен-црквица Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља.

“Ова капелица је с Ловћена долетјела овдје у Дола, а та Ловћенска капела већ је обиљежила многа знаменита мјеста и чекамо да се опет врати на Ловћен, али умножена. Капела Ловћенска чува наше најдубље памћење, а ова капела овдје, ова црквица, која је засијала својим бјелинама, чува наше саборно памћење, памћење на жртве у Долима и на све оне који су невино пострадали у Пиви. Њихова имена овдје сваке године помињемо и тако свој бол ублажавамо, тако Богу угађамо, јер је Богу драго и мило да се помињу они који су као Авељ, први мученик, пострадали невино, чија невино проливена крв вапије ка Небу и опомиње да их се сјећамо, да их не заборавимо, а најважније је што их је Бог запамтио и уписао у књигу Свог вјечног живота на Небесима. Ова наша књига, коју отварамо овдје сваке године на овај дан, само је символ те књиге Небеске и вјечног Божијег сјећања, а то значи и њиховог вјечног живота у царству Небеском са свима онима који невино пострадаше за вјеру и отачаство од руку злочинаца и насилника, придружујући се јасеновачким, јадовинским, пребиловачким, величким, а тиме и косовским жртвама“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки.

Храмовна слава цркве у Долима прослављена је освештањем и ломљењем славског колача. Бесједу је одржао др Александар Зејак, који је, обраћајући се сабраном народу, рекао да је Пиву и њихове претке Бог хиротонисао, тј. изабрао да међу свим племенима у Црној Гори буду огледало другима.

“Пива је данас оправдала своје име бистрог духовног и националног пића, јер Пива на старословенском и значи пиће, односно извор који од човјека прави силу од воде и камена и именује га собом. Обично човјек даје име природи, а овдје је природа по предизабрању именовала њега. Због тога, остаће Пива “чиста као суза“ јер Пивско око сузи – али не плаче, и своју снагу проноси са обје стране Дрине – и даље, свуда гдје се његовом водом крштава, благосиља и Богу жртва приноси“.

“Прали су у њој злочинци крваве руке, али нијесу свјесни да су својим камама и маљевима имена своја по овој светој води написали, које Око памти – јер их је видјело, и грло гласно свједочи јер их је осјетило. Свуда страдања, свуда исти крст и свуда исти непријатељ крста – одавде преко Херцеговине, преко Бања Луке, Јасеновца и Велике, са којом вас и побратими крштење крвљу, најдивнијих од свих мученика – тек рођене и невине дјеце. На свим овим мјестима није забиљежено да је ико покушао да избјегне страдања, само су хитали да спасу ближњега или да се упокоје заједно са њима. Велики је то народ који не бјежи од жртве, и велика је то жртва која изабира народ“, истакао је Зејак.

Молитвеном сабрању су присуствовали и представници мјеста Велика подно Чакора, гдје је од злочиначке руке 28. јула 1944, на скоро идентичан начин, невино убијено око 600 житеља, углавном жена и дјеце. У име присутних Величана, са којима се Пивљани саосјећају као браћа по страдању, говорио је Миомир Бошковић, новинар.

“Дозволите ми да укратко кажем нешто више о истој муци, коју су, од истог мучитеља и крвника, дочекала и наша Велика и околна села – Горња Ржаница, Грачаница, Машница, Брезојевице, Метех и Ђуричка Ријека. Због, назови, братства и јединства, никада се није јавно помињао број покланих и спаљених, али, добро се зна да су крвници за два сата крвавог пира убили преко 640 дјеце, жена и стараца. Хоћу да на овом светом мјесту, са два детаља, додатно повежем нашу заједничку муку и да кажем нешто о трагичној, а витешкој судбини двоје младих која нијесу стигла да заокруже ни пунољетство. Једно је ваше, а друго наше дијете“, рекао је Бошковић у свом потресном казивању.

Јаглика Аџић, “истинска пивска вила“, је да би сачувала своју дјевојачку част скочила у пламен да “сагори са својим најмилијима“, а четрнаестогодишњи Томо Вучетић из Велике, нагласио је Миомир Бошковић, храбро је подносио своје муке док су га, са ногама откинутим до кољена, вјешали на шљиву и живог драли пред очима његове избезумљене бабе.

“Нећу, драги моји Пивљани, да вас данас додатно жалостим. Желим да вам кажем да наша Велика траје и данас. То је село од око 350 кућа – толико их је било и на дан покоља. Поклана је и до темеља попаљена и непуних стотину година раније – 1853, али живот у Велици није угашен. Поносни велички горштаци су опстали упркос свему. Велика је, и послије посљедњег погрома, опстала, расла, разгранала се и окрилатила. Прелила се и прелетјела преко чакорске вјеђе – у питому Метохију или се отиснула низ свете воде Лима. Обновила се и изродила још пет-шест Велика. Једна је до јуче била у Метохији и биће поново, ако Бог да, а остале су у Београду, Крагујевцу, Подгорици, Котору, Новом Саду, Беранама... Има Велике и у Велици, срећом да је има, јер она је наш извор и грдно би га замутили када се том извору нашег живота не бисмо враћали и када своју дјецу не бисмо учили да се по роду величком казују“, поручио је Бошковић.

Обављено је потом освећење темеља конака, који ће се градити у близини храма Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, који је иначе метох манастира Пива. Чин освештања обавио је Преосвећени Епископ Јоаникије са свештенством.

“Подигавши ову знамениту светињу врло брзо сагледали смо потребу да се, на овом светом мјесту, редовно обављају свете службе Божије, да овдје неко живи, да се Богу моли за покој душа побијених, јер ако се ми молимо за њих и они ће се молити за нас, а они су своју крв пролили за вјеру и отачаство и имају слободу пред Господом да се моле за нас. Велики труд у овом богоугодном дјелу уложила су браћа Благојевићи, а нарочито Војин Благојевић, предсједник Одбора за изградњу цркве и не само они, него и многи други који су се обрадовали овом светом дјелу“, казао је Владика Јоаникије.

Он је архијерејском граматом одликовао породицу поч. Ђорђија Гутовића, дародавца земље за изградњу манастирског конака, за, како је образложено овом приликом, показану љубав и доброчинство према својој Светој Цркви, нарочито прилагањем земљишта манастиру Светог Јована Крститеља у Долима. У име породице захвалио је Никола Гутовић, син пок. Ђорђија.

Домаћин овогодишње храмовне славе био је Миле Цицмил са породицом. Одржан је пригодан културно-умјетнички програм, који традиционално организују Епархија будимљанско-никшићка, манастир Пива и Центар за културу Плужине.

Фотогалерија