Епархија будимљанско-никшићка

[Guest]

Конференција за новинаре поводом “Дана Светог Василија Острошког“

У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, у петак 4. маја, одржана је конференција за новинаре на којој је било ријечи о програму манифестације “Дани Светог Василија Острошког“, коју традиционално организују Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић.

Представнике медија, у име Црквене општине Никшић, поздравио је Ратко Кривокапић, предсједник, који је подсјетио да се манифестација у славу Острошког Чудотворца одржава од 2000. године. Овогодишњу Литију, нагласио је Кривокапић, предводиће Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, што је велика част и благослов за град Никшић и његове житеље.

“Благодарни смо васкрслом Господу Исусу Христу и Светом Сави Првом српском Архиепископу и просветитељу, што су нас удостојили таквим Чудотворцем и Светитељем какав је Свети Василије Острошки и Тврдошки. Благодарни смо што је управо из нашег народа потекао Светац, уважаван и поштован далеко изван граница Црне Горе. Долазе болни и невољни, сви којима је потребна помоћ, потребно исцјељење, утјеха и мир. Долазе и они који су друге вјере и нације, јер Свети Василије помаже свима и све духовно укрепљује. Ове године на празник Светог Василија Острошког, који је небески заштитник нашег града, служиће се у Саборном храму у 9 часова Света Архијерејска Литургија, а свечану свенародну Литију улицама Никшића у 18 часова предводиће Његова Светост Патријарх Иринеј. Његова Светост ће тог дана началствовати Литургијом у цркви у Мркоњићима, родном мјесту Светог Василија, а сјутрадан ће, са више архијереја наше Свете Цркве и бројним свештенством, освештати манастир Светог Саве у Голији “, казао је Ратко Кривокапић.

Са програмом културно-духовне манифестације “Дани Светог Василија Острошког“, која почиње на празник Светог великомученика Георгија, у недјељу 6. маја, Светом Архијерејском Литургијом у манастиру Ђурђеви Ступови, сједишту Епархије будимљанско-никшићке, а завршава се 13. маја освећењем поменутог новоизграђеног манастира у Голији, упознао је јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма.

“Гост “Дана Светог Василија Острошког“ је архимандрит Исидор (Минаев), начелник Руске Духовне мисије у Јерусалиму, који ће учествовати у богослужењима у нашој Епархији, а 11. маја одржаће предавање “Руска Духовна мисија у Светој Земљи“. Свечаности у славу Светог Василија Острошког у Никшићу увеличаће и додјељивање књижевне награде “Извиискра Његошева“, која је ове године припала Митрополиту црногорско-приморском Г. Амфилохију. На програму “Дана Светог Василија Острошког“ биће промоција часописа “Свевиђе“ и “Слово“, изложба “Ћирилица кроз вјекове“, пројекција филма “Чудо“ и вече духовне музике на којој учествују црквени хорови из Подгорице и Никшића. Круна свих тих дешавања је молитвено сабрање на празник Светог Василија Острошког и велика свечана Литија, кроз коју видимо да је Свети Василије онај који нас, иако смо различити, све сабира и обједињује. Он је онај Дух Који нас сједињује, лијечи нашу расцјепканост и показује да смо суштински сви један народ и дјеца Божија“, истакао је свештеник Тодоровић и додао:

“Ако је и према коме Никшић посвједочио љубав то је према Светом Василију Острошком и та се љубав никада није прекидала. И то говори о нашим коријенима, нашој духовности и оном најдубљем слоју на коме је изграђено и гради се све оно што је вјечно у овом народу“.

Додјелу књижевне награде “Извиискра Његошева“, која ће 11. маја свечано бити уручена Његовом Високопреосвештенству Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском Г. Амфилохију, овогодишњем добитнику најавио је књижевник Милутин Мићовић, члан жирија.

“У петак 11. маја у подне додијелиће се књижевна награда “Извиискра Његошева“ Митрополиту црногорско-приморском Г. Амфилохију. Иако је његово дјело првенствено теолошко-богословско, али то није само академска теологија, него по свом карактеру има и један литерарни, пјеснички израз са дубоким увидом у тајну човјека и антрополошке проблеме савременог свијета и са оном духовном сродношћу која га веже за Његоша и нашу исконску, народну, духовну, православну, библијску традицију“.

На духовној академији, организованој поводом додјељивања награде, учествоваће, како је најављено на конференцији за новинаре, проф. др Јован Делић, предсједник жирија и чланови Иван Негришорац, предсједник Матице српске из Новог Сада и Милутин Мићовић. Гост свечаности биће академик Матија Бећковић.

Оснивач књижевне награде “Извиискра Његошева“ је Епархија будимљанско-никшићка, а покровитељ новчаног дијела, у износу од пет хиљада евра, је Компанија “Мона“ из Београда.

[Guest]

Добротворно вече за обнову цркве у Пошћењу код Шавника

У четвртак 3. маја у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу одржано је добротворно гусларско-поетско вече за обнову храма Успенија Пресвете Богородице у Пошћењу код Шавника.

Пошћењане, њихове бројне пријатеље и госте добротворне вечери, чији приход је био намијењен обнови храма Успења Пресвете Богородице поздравио је свештеник Остоја Кнежевић.

“Сабрали смо се вечерас овдје у Дому Светог Василија Острошког у Никшићу да славимо васкрсење Христово, да се радујемо сусрету једних са другима, да се радујемо слушајући дивне звуке дивнијех гусала. Гусле су нам увијек биле на помоћи и ослонац за наш народ у оним најтежим временима када су нам једини извор знања и сазнања биле гусле. Дивно је што то не заборављамо и настављамо да их његујемо, као што је дивно и ово наше вечерашње сабрање са лијепом и племенитом намјером да помогнемо обнову храма Успенија Пресвете Богородице у Пошћењу.“

“Та древна богомоља је веома значајна не само за Пошћење и Дробњак, него за цијелу Црну Гору, јер она има своју историју, а предање говори да је овај свети храм постојао чак и прије Косовског боја. Преносим вам поздраве свештеника Драженка Ристића, пароха шавничког који чува тај храм и служи у њему. Нека вас Господ и Пресвета Богородица све благослове и нека се храм у Пошћењу, с помоћу Божијом, обнавља, украшава и буде све љепши, а кроз њега нека се обнавља живот у том крају и уопште у Дробњаку“, поручио је јереј Кнежевић.

Храм у Пошћењу, селу које плијени несвакидашњом љепотом, налази се на црквеној земљи, површине око 20 хиљада квадрата. Житељи су најљепши дио свог иметка прилагали Цркви за покој душа својих сродника, па се тако ова светиња “обрела“ између живописних Пошћенских језера. Натпис над улазним вратима добронамјернику поручује да је црква “поновљена“ 1888. године. У времену турског ропства и борби које су јуначки Дробњаци водили са Турцима пошћенска богомоља је неколико пута паљена и рушена, али и наново подизана. Већих радова на обнови цркве раније није било. Прије 30-ак година промијењен је кров и постављена ограда око гробља. Садашња обнова, која је почела прије три године, изводи се под руководством искусног пројектанта и грађевинског инжењера хаџи Радована Радовића, а радове изводи неимар Петар Брборић са екипом својих мајстора.

Обновљена је спољашњост храмовног здања, фасада опрана од патине, фугована, заштићена од влаге, а умјесто старих дрвених затега постављене су челичне. Стари кров, који је још одржив, префарбан је и заштићен. Доведена је електрична енергија до храма, а ускоро ће у цркви бити урађена електрична инсталација. На храму је постављен нови крст од камена, уграђени нови прозори и врата, а планирано је и да се уради унутрашње уређење цркве, што подразумијева рестаурацију постојећег иконостаса и набавку црквених предмета, потребних за богослужење. Своје мјесто у унутрашњости храма Успенија Пресвете Богородице нашла је и икона Светог Јована Пошћенског, некадашњег служитеља Цркве Божије, који је страдао током Другог свјетског рата. Мјештани желе да храму врате онај стари, исконски изглед, који је имао, приликом првобитне градње. У наведеним активностима, сложно и са љубављу, попут својих предака, учествују житељи Пошћења, али и људи добре воље, који нијесу из овог села, а обнову светиње помогли су од срца.

Обнову цркве Успенија Пресвете Богородице помогли су и сви они који су се одазвали позиву да присуствују добротворној гусларско-поетској вечери у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког. Учесници програма били су познати народни гуслари из Црне Горе: Ђуро Крсмановић, Рајко Жижић, Здравко Кнежевић, Недељко Ровчанин, Миленко Калезић, Жељко Бугарин, Веселин Шећковић, Радосав-Рајо Војиновић, Радојица Бугарин и Стеван-Мишо Поповић. Публика је од срца поздравила наступе пјевачког друштва “Пива“ из Плужина и наратора Миодрага Кнежевића, а бурним аплаузом пропраћени су и стихови српске пјесникиње Милице Бакрач из Никшића.

[Guest]

Вијести из Црквене општине Бијело Поље

Црква Светог Николаја Охридског и Жичког у Његњеву код Бијелог Поља, прва у Црној Гори која је посвећена овом Апостолу савременог доба, прославила је у четвртак, 3. маја своју храмовну славу.

Литургију у храму Светог Николаја Жичког служили су архијерејски намјесник бјелопољски протојереј-ставрофор Мираш Богавац, старјешина храма на Његњеву и протојереј Дарко Пејић, а у присуству великог броја вјерника, нарочито дјеце и омладине, који су приступили Светој тајни причешћа. Свечана народна Литија опходила је храмовно здање и пререзан је славски колач. Заједничарење је настављено уз трпезу љубави, а током цијелог дана су се не само Његњевци, већ и мјештани читаве бјелопољске општине сабирали у храму Светог Николаја Охридског и Жичког, поклањајући се и цјеливајући икону овог нашег великог Светитеља и Божијег угодника.

Братство православне омладине “Светог краља Милутина“, које дјелује у бјелопољској Црквеној општини, организовало је истог дана у медицинском центру у Бијелом Пољу акцију добровољног давања крви. Акцији се одазвало 18 чланова братства, који су на овај лијеп и надасве хуман начин, исказали бригу Цркве за свој народ.

У четвртак 3. маја, на празник Светог Николаја Охридског и Жичког у послијеподневним часовима освештани су темељи породичне куће Драгана Фуштића у мјесту Бабајићи, чију изградњу ће помоћи СПЦО Бијело Поље и Црквени одбори Павиног Поља и Томашева. Ова десеточлана породица је раније остала без крова над главом, када им је стара породична кућа изгорела у пожару. Након тога подигли су привремени објекат од петнаестак квадрата површине, који не задовољава ни основне услове за живот.

Свештеници протојереј-ставрофор Мираш Богавац, протојереј Дарко Пејић и јереј Зоран Бубања су, након освећења темеља и постављања камена темељца будућег дома Фуштића, обавили и чин крштења ове многочлане породице. СПЦО Бијело Поље је, уз помоћ Братства православне омладине „Светог краља Милутина“ раније уручила помоћ у храни и намирницама и обезбиједила грађевински материјал за радове до подизања прве плоче. Захваљујући свим досадашњим добротворима и дародавцима, у Православној црквеној општини Бијело Поље изражавају наду да ће се и други добри људи укључити у ову хуманитарну акцију, која ће, ако буде разумијевања и могућности, постати пракса у овој Црквеној општини.

Иначе, ово је друга кућа коју бјелопољска Црквена општина гради својим болесним и сиромашним житељима.

[Guest]

Прослављен празник Светог великомученика Георгија, слава манастира Ђурђеви Ступови

Храмовна слава манастира Ђурђеви Ступови, сједишта Епархије будимљанско-никшићке, чија црква је посвећена Светом великомученику Георгију, почела је у навечерје празника суботу, 5. маја свечаним бденијем које је, са бројним свештенством, служио Епископ липљански Г. Јован, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Вечерњој служби са петохљебницом присуствовао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који се пригодним словом обратио сабраним вјерницима.

“Слава светог храма Ђурђеви Ступови доноси радост овој светој обитељи, овоме граду и свима онима који у њему живе. Ова светиња, која служи и поје Богу, ево, осам стотина година, вјечито је сабирала народ, кријепила га духовно и снажила, освјетљавала пут којим су ишли наши преци и давала снаге да издржимо сва искушења. Велика је радост што можемо да се пред свима који овдје долазе похвалимо, нарочито, пред нашим пријатељима, али и пред нашим непријатељима, да имамо светињу која прославља осамстогодишњи јубилеј. Њен ктитор је својим гробом овдје међу нама присутан и све то ову светињу чини тако великом и значајном.“

“На овој нашој светињи се виде протекли вјекови, времена, године и страдања, не само њена, него и страдања цијелог нашег народа. Она представља један камени љетопис из којег можемо да ишчитамо нашу историју и прошлост, а, истовремено, она је наш ослонац и најтврђе поуздање за нашу будућност“, казао је Преосвећени Епископ.

Након вечерње службе у Манастиру је одржана свечана Ђурђевданска академија поводом стопедесетогодишњице страдања Ђурђевих Ступова, разорења манастирских конака и зидина 1862. године о чему је говорио проф. др Здравко Делетић. У програму академије учествовали су: књижевник Влајко Ћулафић, главни уредник часописа “Свевиђе“, Драган Рачић, глумац и црквени хор “Свете мати Анастасије“.

На празник Светог великомученика Георгија Свету Архијерејску Литургију служили су Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки Г. Јоаникије и Липљански Г. Јован. Празничном богослужењу је присуствовао велики број вјерног народа беранске општине, личности из јавног живота Берана и других градова Епархије будимљанско-никшићке, а прослављању храмовне славе одазвао се и амбасадор Републике Србије у Црној Гори г. Зоран Лутовац. Освештан је и преломљен славски колач, а молитвено сабрање су увеличала рукоположења двојице сабраће ове свете обитељи. У чин јеромонаха рукоположен је Антоније Корунић, а у чин јерођакона монах Андроник Ракочевић.

Празник Светог великомученика Георгија сабраном народу и храмовну славу Преосвећеном Епископу Јоаникију и сабраћи манастира Ђурђеви Ступови, архипастирском бесједом је честитао Његово Преосвештенство Епископ Јован.

“Чули смо у данашњим Апостолима како је апостол Петар, слиједећи обећање свог Учитеља и Господа да ће му Он дати своју силу и да ће бити са нама у све дане до свршетка вијека, исцијелио Енеја. Подобно свом Господу, који лијечи раслабљеног, исцјељује Тавиту, говорећи јој: “Тавита устани!“. Али он, исто тако, опет подобно свом Учитељу бива затворен, бива спремљен за погубљење, долази му анђео и говори: “Пођи са мном!“ Ослобађа га окова, иако су Петра чувала два војника, и Петар излази, одлази међу ученике да им посвједочи силу Господњу, која је предата сваком насљеднику Његовом, хришћанину, али, исто тако, да посвједочи и то да ваља пострадати за ту силу, да ваља поћи они путем којим је пошао Аврам, путем непредвидивим, путем крвавим и тешким, а, опет, путем благодатним“, бесједио је Његово Преосвештенство Епископ Јован, наглашавајући:

“Ко су та дјеца Аврамова, ко је то сјеме Аврамово, за које је обећано да ће се умножити као пијесак на обали морској. То није само биолошки јеврејски народ, проистекао из Аврама. То није чак ни сав семитски народ, укључујући и Арапе, који је проистекао из Аврама, него је то, превасходно, сваки онај који Господа живог исповиједа, који је Господа живог срео, који Господа живог свједочи својим животом и полази за Аврамом у тај живот непредвидиви, јер живот хришћанина је живот непредвидив, живот тежак, живот коме нам је дато да сви чуда чинимо и подижемо из мртвих, али и да носимо бреме, које је, као најљепши примјер, подигао Свети великомученик Георгије“.

Свети великомученик Георгије је био генерал у војсци римској и он се одрекао свих привилегија да би посвједочио Господа у времену када није било дозвољено бити хришћанин.

“И ми овдје, на нашим просторима осјетили смо једно такво вријеме, које је трајало до јуче и још носимо бремена његова. Ко боље, него ви овдје окупљени, поготову они старији знате како је било живјети у вријеме када је овај манастир био запуштен и пуст, када је свештеник једва опстајао, када је славити славу и долазити на празнике у Ђурђеве Ступове значило бити означен, обиљлежен и страдати на овај или онај начин. Ко то боље зна него људи који су сами искусили вријеме слично ономе у ком је пострадао Свети великомученик Георгије. Није тада недостајало мученика. И Свети Варнава Епископ хвостански, који је био викарни Епископ Митрополита дабробосанског је прошао голготу по затворима Југославије и Босне и, на данашњи дан, предао своју душу, слично Великомученику Георгију, посвједочивши да је, као Аврам, био спреман да изиђе из своје земље и препусти се свему што му слиједи“, истакао је Преосвећени Епископ липљански Г. Јован.

Он је додао да су сви истински хришћани сљедбеници апостола Петра, оног ученика Христовог из рода Аврамова, који чини чуда, исцјељује и бива спреман да посвједочи своју вјеру и буде посјечен за такву светињу.

“Господ, Који је са нама у све дане до свршетка вијека, његову силу, као и силу Светог Георгија, пројављује до дана данашњег. И онај ваш сродник, потомак свих вас, који данас славите Светог великомученика Георгија, одабрао је да буде крштен на данашњи дан и зато се овај дан прославља до дана данашњег. Он је искорачио за Аврамом из своје земље, оне земље вјере која му је била позната, вјере старословенске, вјере коју је био спреман да остави на позив Господњи и он се крстио, као што сте ви, овдје окупљени, крштени и то крштени захваљујући њему, оном првом који је приступио Христу из рода вашег, који је први погнуо своју главу и повјеровао ријечима Господњим да ће Он бити са нама у све дане до свршетка вијека“.

Након свете службе Божије одржано је Ђурђевданско славље, чији домаћин је био г. Небојша Ђукић. Он је дио славског колача предао г. Јовану Лончару, који се обавезао да буде домаћин Ђурђевданског славља идуће године.

Након вечерње службе, традиционална Ђурђевданска Литија је прошла центром Берана. Литијом, којој је присуствовао велики број вјерног народа, свештенства и монаштва из цијеле наше Епархије, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Кренувши из порте Ђурђевих Ступова Литија је прошла главним градским улицама, уз пјевање тропара и читање Светог јеванђеља. По повратку у Манастир народу се обратио Преосвећени Владика Јоаникије.

“Христос васкрсе, драга браћо и сестре, срећан празник Светог великомученика и побједоносца Георгија! Као што смо установили овдје у овоме граду, у овој светој обитељи и другим градовима наше Епархије, па приликом храмовних слава правимо Литије кроз град у коме живимо, тако смо и ми ишли на овај молитвени ход у част данашњега великог празника и славе манастира Ђурђевих Ступова, у част Светог великомученика и побједоносца Георгија, због чијег страдања, због чије вјере, због чијег свједочења Господ излива велику милост на своју Цркву, на свете храмове њему посвећене и на народ Божији, који се моли Богу и Светим угодницима Божијим. Свети великомученик Георгије се прославља по цијелој хришћанској васељени, од светог града Јерусалима, до велике и простране Русије и новога континента Америке, а, нарочито, у старим православним народима којима припада и српски народ. Ова древна светиња је знак нашег идентитета и наше историје и најдубљи коријен овога народа смјештен је у старој Немањићкој жупи Будимљи, у овом прекрасном крају, између ових гора, у питомој лимској долини, гдје живи честити народ старе Рашке и Васојевића“.

“Велики је значај данашњег празника и служби које смо вршили овдје, у овом светом храму и другим храмовима Божијим. Данас је Господ помиловао свој народ молитвама Светог великомученика Георгија, кријепио душе својих вјерних, оснаживао их на добра дјела, јер када милост Божија сиђе на наша срца наша и умове, другачије мислимо и радимо, другачије гледамо на овај свијет. Настојимо да чинимо добро, да мислимо добро и да добро Божије видимо у сваком човјеку, да добро нађемо и у својој души. Све се то догађа кад Божија благодат осјени човјеково срце, а то, нарочито, можемо да доживимо на оваквим свенародним свечаностима, када се народ Божији сабира у своје светиње, када се врше свете службе Божије, када се саборно и заједнички молимо Богу, када удружимо наше мисли и наша осјећања, када их усмјеримо Господу Богу живоме и Њему на дар принесемо своје молитве и своје добре жеље и, призивајући велико и страшно Име Божије, доживимо да нас Господ све заједно благослови и нахрани хљебом небеским“.

Да би у нашим срцима било што више вјере, оног огња вјере који даје нову мисао, ново осјећање, нови живот, треба, казао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије, да на света богослужења долазимо отворене душе и отвореног срца, да имамо мир са Богом и ближњима својим.

“Нека свима буде срећан овај празник, нека вас молитве Светог Георгија прате, вас и ваше домове, ваше породице, ваше потомство. Желим, драга браћо и сестре, да вас подсјетим да полако улазимо у осамстогодишњи јубилеј манастира Ђурђевих Ступова. То је велики Божији благослов, јер када се навршавају велики јубилеји, како Свето Писмо говори, тада Господ излива своју милост на свој народ и подсјећа га на прави, истинити пут Божији, да у себи опет нађемо добра, да нађемо ослонца, да се сјетимо својих коријена, да се сјетимо својих предака који су свијетлим примјером послужили својој Светој Цркви, свом народу и отачаству. Ако Бог да, да и наредне године и свих наредних година, овако свечано прослављамо празник овог светог храма, да измолимо милост од Бога и Светог великомученика Георгија за наш народ, за ову свету обитељ и овај град. Срећан празник, да вас Бог благослови и живјели на многаја и благаја љета!“

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Награда “Извиискра Његошева“ уручена Митрополиту Амфилохију

Његовом Високопреосвештенству Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Г. Амфилохију, на свечаности која је у петак, 11. маја, уприличена у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, уручена је књижевна награда “Извиискра Његошева“. Награду додјељују Епархија будимљанско-никшићка и компанија МОНА из Београда.

Признање је, према ранијој одлуци жирија, Митрополиту Амфилохију, теологу, бесједнику и есејисти, додијељено за изабрана дјела која су, у издању “Светигоре“ са Цетиња, објављена од 2009. до 2011. године, а која чини 16 књига.

Свечаности поводом додјељивања награде присуствовали су Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, архимандрит Исидор Минаев, начелник Руске Духовне мисије у Јерусалиму, амбасадор Републике Србије у Црној Гори г. Зоран Лутовац, брачни пар Момировић, власници компаније МОНА, који су финансијски покровитељи награде, те бројно свештенство, монаштво и личности из нашег јавног и друштвеног живота.

Високопреосвећеном Митрополиту на добијеном признању честитао је Његово Преосвештенство владика Јоаникије, који је запазио да Његош, одустајући да своје најзначајније дјело “Горски вијенац“, возглави првобитним насловом “Извиискра“, ту ријеч није одбацио него је изузео из профане употребе и тиме истакао њено несвакидашње свештено значење, претворивши је у символ свога цјелокупног дјела.

“У контексту Његошевог пјесничког дјела ријеч Извиискра открива слојевитост односа између Божије стваралачке и људске пјесничке ријечи. Зато књижевна награда Извиискра Његошева одабира оне писце српског језика који успијевају, пишући мастилом духа по вешстаственој хартији, да оставе рашчитљиве отиске свог рукописа у непропадљивом љетопису вјечности“.

“У Његошевом дјелу лако је уочљива веза између ове символичке ријечи Извиискра и најскупље српске ријечи, чије значење је у наше вријеме посебно нагласио овдје присутни пјесник Матија Бећковић, закључни добитник државне Његошеве награде, коју је Црна Гора додијелила овом јунаку косовске мисли, прије него што се њена власт одрече и Косова и косовске мисли. Ако погледамо на књижевно дјело досадашњих добитника Извиискре Његошеве, од Миодрага Павловића и Рајка Петрова Нога, до Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, онда се може примијетити да се њен жири држао неписаног правила да ову награду додјељује оним писцима који су на стваралачки начин продужавали и развијали косовску мисао, која и данас открива трагички, али и спасоносни смисао, и садашњих и минулих распећа српског народа и српског језика“, казао је, у име оснивача награде Епархије будимљанско-никшићке и компаније МОНА, Преосвећени владика Јоаникије.

О Митрополитовој писаној ријечи, објављеној у поменутим изабраним дјелима, говорио је проф. др Иван Негришорац, предсједник Матице српске из Новог Сада. Он је истакао да Архиепископ цетињски Г. Амфилохије није књижевник у ужем смислу ријечи, већ првенствено православни духовник и богослов, који се књижевним начином говора користи да би што убједљивије исказао своје животно и теолошко искуство.

“Митрополит Амфилохије је дубоко свестан сложености и дубинских слојева стварности, оних онтичких распона које модерна наука не може ни изблиза да осветли, док религија, философија и поезија чувају свест о њиховом постојању. У тексту “Тајна језика“ (1986) аутор је изложио такав концепт језика у којем постоје различити слојеви: језик се испољава у распону од свог “природног стања“ заснованог на могућности представљања, преко свог “сложеног или демонског стања“ које се испољава у људској историји, па до “анђелског стања“, насталог из “истинског односа заједништва са стварима и са дубљом стварношћу на којој ствари почивају“.

“Ако један писац има тако слојевит и рафиниран однос према језику, онда се природно намеће вероватноћа и нужност да и његово разумевање саме стварности буде исто тако слојевито и рафинирано. Мноштво је тих слојева који се отварају у његовом опусу, а тако нешто се нужно успоставља јер је он целокупном својом мишљу и својим животом упућен на најсавршенију идеју икада смишљену, на Бога Творца, Сведржитеља и Спаситеља. Његове текстове, пак, можемо разумети и као облик доследног есејистичког опуса, у чијем средишту јесте Бог и могућност обожења човековог света“, рекао је Негришорац, истичући да та тема заслужује да буде задржана у средишту наше пажње и од важности је, сматра он, да секуларна, грађанска култура умије да ослушне глас који долази из црквене, духовне културе.

Бесједе, студије, есеји, предавања, поезија, преводи Митрополита Амфилохија, који је, према ријечима књижевника Милутина Мићовића, члана жирија, “истински насљедник владике Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића“, пројављују интегралну личност ствараоца и духовног дјелатника, који “својом живом ријечју покреће и оживљава сами основ човјековог постојања“.

“Као и његови претходници, и његов језик, дух и мисао, прелазе, не напуштајући академску теологију, залазећи у простор непосредног живота, наглашавајући конфликтна и трагична мјеста нашег историјског насљеђа. Иако претежно настало у Цркви, гдје се не издвајају ни Грк, ни Јеврејин, ни Србин, ово дјело, могло би се рећи, припада, не само језиком, него основним карактером и духовним значајем – важном корпусу националне културе. У овом дјелу је садржана и критика националног разумијевања. У њему се открива оно дубље, универзално и богојавно, које трансцендира историјско и национално, као категорије ограниченог постојања“.

“Ту је увјерљиво пројављено хришћанско свједочење и став, да се човјек и народ и истинско стваралаштво, утемељују у ономе што надилази тварно, историјско, национално, да би се ово што је пролазно и распадљиво, причестило и освијетлило оним што је Божанско и вјечно“, истакао је Мићовић.

Нико послије Његоша, сматра проф. др Јован Делић, није тако видио Видовдан, Косово и Косовски завјет као жижну тачку, не само наше духовности, већ и цјелокупног нашег бића, наше историје, предања и васкрсења, па и будућности.

“Нико није тако нераскидиво повезао светосавље и Косовски завјет међусобно, па светосавље и Косовски завјет са Новим и Старим завјетом, са Часним крстом и Христом на крсту, као што је то чинио и чини Митрополит Амфилохије. И није то учинио само у једној књизи, нити само у сјајном косовском четворокњижју, већ у цјелокупном свом дјелу – а оно је једно од најзамашнијх и најдубљих које имамо – и у свом животу, својим личним примјером. Да ништа друго није написао до књигу “Часни крст Христов и Косовски завјет“, Митрополит Амфилохије би био најближи духовни сродник и потомак оне двојице на чијем трону сједи и чије светиње чува – Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша“.

“И да ништа друго није посвједочио него што је посвједочио наше најновије косовско страдање, све идући од разореног храма до разореног храма, од црквишта до црквишта, од згаришта до згаришта, од леша до леша, од жртве до жртве, од имена до имена, Митрополит Амфилохије је посвједочио да је Христов сљедбеник на Христовом путу, жив распет на Христовом крсту; да између његове ријечи и његовог чина нема ни колико је нокат одступања“, нагласио је Делић, који је лауреату награде “Извиискра Његошева“ Високопреосвећеном Архиепископу цетињском Г. Амфилохију свечано уручио ово високо књижевне признање.

Испред компаније МОНА новчани дио награде уручио је г. Ђорђије Момировић, а Мирко Мркић Острошки је, овом приликом, Митрополиту црногорско-приморском поклонио литографију “Његош“ Оље Ивањицки.

На крају светковине, организоване у оквиру културно-духовне манифестације “Дани Светог Василија Острошког“, обратио се и добитник награде, изложивши у свом пригодном слову неколико размишљања о Петру II Петровићу Његошу.

“Заиста, није нимало случајно да је први назив Горског вијенца био Извиискра, као што, такође, није без разлога ни то да је Његош од свих својих сочиненија најбољим и најмилијим дјелом сматрао “Лучу микрокозма“. По његовом дубоком прозрењу, сажетом у Лучи, и освједоченом свеукупном његовом поезијом, сва творевина, свебитије, како он употребљава тај израз, ври у луче сјајне. Отуда искра, луча, огањ, свјетлост представљају његове основне појмове и категорије мишљења о Богу створитељу, о бићу, о себи и о човјеку, о постојању свега што је изњедрено у времену, простору и што хрли вјечности“.

“На првом мјесту за њега је извор свих чудеса Царство свјетлости. Валови тихи, бесконачни запаљени су огњем бесмртија и, како он додаје у “Лучи“, не само безличним огњем бесмртија, него вјечним огњем свештене љубави, што показује да његово схватање тог огња из кога ничу сви видљиви и невидљиви свјетови, је схватање као личности, јер само личност може бити прожета свештеном љубављу, како каже наш пјесник“, рекао је Митрополит Амфилохије, додајући да је послије Његоша, једино Никола Тесла опитно доживио свјетлост као суштину бића, свјетлост која сија, како каже Никола Тесла, милостивошћу. Тиме нас и Никола Тесла, један од најзначајнијих научника нашег времена, истакао је Високопреосвећени Архиепископ, такође уводи у тајну извора свега као тајну личности, а то управо јесте оно што Његош назива вјечним огњем свештене љубави.

“Владика Раде је човјек дубоке опитне вјере. Он се срео са Богом, срео се са Сином достојним Оца предвјечнога, са Христом, са Оним Кога он назива Свемогуће Слово Створитеља, које простор пуни мировима. У “Лучи“ постоји један израз, христолошки моменат који је суштински за Његошеву теогонију, космогонију, настанак човјека и свијета; говорећи о дејству сатане и сатанином покушају да разори Божанске свјетове, да унесе хаос у те свјетове, Петар Други Петровић Његош, говори о Слову Створитеља као ланцу миродржном. Ланац и та унутарња кохезивна сила је, управо, Слово Створитеља, Свето Слово премилосна Оца“.

“Двије битне истине и “Луче микрокозма“ и “Горског вијенца“ и свеукупног дјела Његошевог јесу истина о огњу бесмртноме који са огњишта, са трона Божанског сија и обујима све постојеће, а друга истина, коју Владика Николај није у довољној мјери открио, јесте о Христу, о Слову миродржном и Творцу“.

Све што је имао да каже Његош је, према ријечима Архиепископа цетињског, на чудесан начин изговорио у свим својим списима, а нарочито у “Лучи микрокозма“. Ако је Бог пјесник па кроз свијет ствара поезију, Он као такав и човјека обдарује тим даром, па је поезија за њега искра тајанствена, искра бесмртног огња, а поета “жрец олтара свесветија“.

“У знаку свјетлости и искре одвија се сва предисторија од настанка свега. У том знаку по Његошу одвија се и историја свеукупног рода људског, али за њега је посебно подвучена српска историја и у историји српској историја Црне Горе. Извиискру, свој “Вијенац“ посветио је Карађорђу, а Душан, Карађорђе и Обилић су централне личности његове историософије. Све друге личности о којима он пише мјерене су овом тројицом. За њега је и Црна Гора искра, тај народац, како га на неколико мјеста помиње и назива, “та искра, скочила је у наше горе из гомила пепела величине Душанове“. Она је, опет његов израз, “српски крвави крш“. Црна Гора је данас и бити ће довијека, опет његов израз, “алмаз у витешку круну“ и “коматић од развалинах нашега царства“. Њега је, у писмима која пише пред упокојење, уморила ова “крвава бурна катедра“ на којој се он налази. Та катедра, та искра, тај алмаз је крај тврд и крвав, “но српски од искони“. То је укратко његова историософија, његов доживљај себе и свог народа, свог мјеста под сунцем. А свима је познато и оно његово прозрење о човјеку, о људској души “Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета“.

“Кратко речено, све дјело и личност Његошева је, у суштини, извиискра и очевидно је имао разлога да замијени први назив “Госрког вијенца“ да га не би у свом значењу сузио, да га не би осакатио, јер како би онда могао да говори о души као зраки сјајној, искри Божественој, о уму као зраки сјајној огња бесмртног, о бићу које ври у луче сјајне, о искри која рађа свјетлост, о човјеку као атому мислећем, о свијетлом шару из кога се луче бесамртне на све стране ријекама сипају. “Луча микрокозма“ се завршава са Васкрсењем Христовим и у том истом дјелу се показује да је тајна Васкрсења основна тајна настанка и опстанка и постојања свеукупне творевине. Његош то и изричито помиње“, закључио је своје обраћање Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, захваљујући на додјели награде која, истакао је, носи такав чудесан назив.

Пјесму посвећену Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Амфилохију казивао је академик Матија Бећковић.

Фотогалерија

[Guest]

[Guest]

Предавање о Руској Духовној мисији архимандрита Исидора Минаева

Начелник Руске Духовне мисије у Јерусалиму Архимандрит Исидор (Минаев) одржао је у петак, 11. маја у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу предавање “Руска Духовна мисија у Светој Земљи“.

Предавању Високопреподобног архимандрита Исидора Минаева, које је организовано у оквиру културно-духовне манифестације “Дани Светог Василија Острошког, присуствовали су Њихова Преосвештенства Епископ банатски Г. Никанор и Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Преосвећену Господу Епископе и публику, у име Црквене општине Никшић, поздравио је свештеник Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, који је казао да је Света Земља једно од оних мјеста, које вас трајно веже за себе. Бити на гробу гдје је Христос побиједио смрт и даровао нам живот вјечни, је посебна благодат кроз коју се осјећа сва сила и моћ тог догађаја, догађаја који је пореметио границе космоса, измијенио све и, што је најбитније, даровао нам живот вјечни.

Архимандрит Исидор је истакао да Света Јерусалимска Црква, коју хришћани сматрају Мајком свих Цркава, привлачи одувијек велико интересовање и пажњу вјерујућих. На њеном простору се налазе најсветија мјеста за сваког вјерника: гроб Господњи, гроб Пресвете Богородице, Гетсиманија, Голгота и друге светиње, те стога не чуди што су и православни Руси, међу осталим народима, притицали да се поклоне овим светињама и јеванђељским мјестима.

Како се могло чути током излагања оца Исидора постоји предање да су руски поклоници већ у 10. вијеку, а познато је да је Русија примила крштење у 9. вијеку, ишли на поклоништво у Свету Земљу. Иако то није било организовано на начин као што се данас ради, ходочасници су, упркос бројним и непредвидивим тешкоћама, ипак стизали до светих мјеста. У Свету Земљу одлазило се током осам стотина година, колико је трајао период у којем још увијек није постојало организовано руско поклоништво. Само милошћу Божијом света мјеста, која се налазе у Јерусалимској Цркви остала су сачувана и приликом страдања, којима је био изложен свети град Јерусалим, нагласио је архимандрит Исидор.

Он је посјетиоце овог веома занимљивог и надасве корисног предавања упознао са подацима да је Руска Духовна мисија у Светој Земљи основана прије 163 године. То се десило у вријеме управљања великог руског императора цара Александра I Побjедитеља, када се интензивније јавила потреба за организованим поклоништвом. Цар је, према ријечима Високопреподобног архимандрита, од самог Светог Синода, Јерусалимске Цркве и бројних поклоника, добијао бројне информације о томе да је неопходно имати сопствени дом за руске поклонике у Светој Земљи. Одлазак из хладне Русије у врелу Палестину, сам по себи, представљао је ризик. Боравећи у Светој Земљи поклоници су се сусретали са једним посве другачијим свијетом, другачијом климом и окружењем. Велики проблем за њих су представљали сусрети са разбојницима и преварантима, а неријетко су страдали и од разних болести.

Ипак, цар Александар није успио да отвори руски дом у Светој Земљи, али је то пошло за руком његовом сину Николају I, који је Руску Духовну мисију основао 1847. године. Са тим циљем ка Светој Земљи је упућен архимандрит Порфирије Успенски. Он се у Константинопољу сусрео са Јерусалимским Патријархом и осталим патријарсима и, најзад, добио благослов за оснивање Руске Духовне мисије на овим просторима, иако су источни патријарси знали да када Руси стигну на Исток, они више неће моћи да чувају баш све светиње. То је разлог што нека несагласја још увијек постоје са Јерусалимском патријаршијом, али се она, додао је отац Исидор, ипак превазилазе.

Излагање архимандрита Исидора о Руској Духовној мисији у Јерусалиму пратила је пројекција фотографија, које документују развој ове Духовне мисије од првих година оснивања па до наших дана. Публика је била у прилици да сазна нешто више о архимандриту Порфирију Успенском и Светом Теофану Затворнику, који су са истим циљем стигли у Свету Земљу.

Богат богословљем, отац Теофан је 1847, по сопственој жељи, постао члан Духовне мисије у Јерусалиму и био замјеник архимандрита Порфирија, великог познаваоца Истока и истакнутог црквеног археолога, који је нашао Синајски кодекс, рукопис из 4. вијека. За вријеме шестогодишњег боравка на Истоку јеромонах Теофан је посјећивао древне монашке обитељи и читао старе рукописе у којима су била садржана житија светитеља и устави монашког живљења. Непосредно је разговарао са подвижницима, нарочито на Светој Гори и све је то подгријавало његову љубав и склоност ка пустињачком подвизавању. Својим живљењем, касније епископ, Теофан подсјећа на многе велике оце и учитеље древне хришћанске Цркве. Такво мишљење намеће морални и аскетски живот, дубока и снажна богословска мисао, исказана у писаним – објављеним дјелима овог, како га назива један његов биограф, великог мудраца хришћанске философије.

Пионири Руске Духовне мисије у Светој Земљи, са дозволом Јерусалимске цркве, били су смјештени у манастиру Светог Архангела Михаила, а убрзо је почео и да се гради Тројицки Саборни храм Руске духовне мисије у Руском Подворју у Јерусалиму. Ова Духовна мисија, како се могло чути из излагања њеног начелника Високопреподобног архимандрита Исидора, годинама се утврђивала, подижући велики број васпитних и социјалних установа: школе, интернате, сиротишта, болнице. Сада, осим у Јерусалиму, дјелује и у Јафи, Хаифи, Јерихону, Хеврону и Витлејему. Руска мисија из дана у дан добија на снази, а све на духовну радост и укрепљење православних хришћана у Светој Земљи.

На крају предавања Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је захвалио оцу Исидору на одржаном предавању кроз које је дао кратак преглед дјеловања Руске Духовне мисије у Светој Земљи, а оно што је, према ријечима Преосвећеног Владике, важније јесте долазак Високопреподобног архимандрита у нашу Епархију, поводом гостовање на Данима Светог Василија Острошког и благослов, који он доноси од Светог Јерусалима и Руске Православне Цркве.

Епископ Јоаникије је оцу Архимандриту уручио на дар икону Светог Василија Острошког са тропаром, рукодјеље сестринства Жупског манастира. На исказаној љубави и пажњи са којом је дочекан у Никшићу заблагодарио је отац Архимандрит Исидор, поклонивши Његовом Преосвештенству владици Јоаникију сребрно кандило, дјело руских мајстора у Јерусалиму, које носи благослов са гроба Господњег.

Излагање о Руској Духовној мисији у Светој Земљи са руског је преводио свештеник Остоја Кнежевић.

Фотогалерија

[Guest]

Саборном Литургијом прослављен празник Светог Василија Острошког

Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Никанор служио је у суботу, 12. маја, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви у Никшићу, посвећеној Светом Оцу нашем Острошком и Тврдошком Василију.

Храмовна слава никшићке цркве прослављена је у присуству бројних вјерника и уважених гостију. Молитвено сабрање у спомен Светог Василија Острошког почело је у навечерје самог празника, вечерњом службом са петохљебницом, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Никанор уз саслужење свештенства и свештеномонаштва и архимандрита Исидора, начелника Руске Духовне мисије у Јерусалиму.

Празничној вечерњој је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је у свом кратком поздравном слову пожелио добродошлицу Преосвећеном владици Никанору и Високопреподобном архимандриту Исидору, захваливши им на љубави коју су исказали својим доласком у нашу Епархију и град Никшић.

Његовом Преосвештенству Епископу Никанору у Светој Архијерејској Литургији, коју је, на празник Светог Василија Острошког, служио у никшићкој Саборној цркви, саслуживало је бројно свештенство, монаштво и свештенођаконство Епархије будимљанско-никшићке и архимандрит Исидор Минаев. Молитвеном сабрању је присустволо и неколико личности из јавног живота Црне Горе и Србије, међу којима академик Матија Бећковић, књижевник Иван Негришорац, предсједник Матице српске из Новог Сада, Ђорђије и Нада Момировић, власници компаније МОНА из Београда, која је покровитељ награде “Извиискра Његошева“.

Вјерном народу се обратио јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, који је, у име Преосвећеног Владике будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, свима честитао празник Светог Василија Острошког и пожелио добродошлицу уваженим гостима свенародог славља.

“У овим данима када прослављамо васкрсење Христово наше биће испуњавају мир и радост, тако следујемо апостолу Павлу који нам је заповиједио да се свагда радујемо. Радујемо се, прије свега, јер је Христос побиједио смрт, јер је живот побиједио смрт, јер је нетрулежност побиједила трулежност, јер је љубав побиједила мржњу. У тој радости дочекасмо данашњи дан, дан Светог Оца нашег Василија Острошког, заштитника овог велелепног храма, заштитника нашег града, заштитника наших домова, наших породица. Славимо га и прослављамо као великог молитвеника и угодника Божијег“, рекао је свештеник Јокић.

Својом пастирском ријечју сабрани народ поучио је Преосвећени Епископ Никанор.

“Данас је велики дан за српски народ, браћо и сестре, данас је велики дан за православни хришћански свијет, а и нехришћански, јер за Светог Василија Острошког Чудотворца и свесрпског Светитеља знају и они који не познају нашег Бога. Он је тај коме је Бог дао такву моћ и благодат да помаже свима, не само онима који дођу његовим Светим моштима у манастир Острог, него и сваком храму њему посвећеном, сваком дому, свакој кући православној српској, чија икона у њој стоји. Наш народ благочестиви, обраћајући му се, обраћа се преко њега Богу Господу за помоћ, за исцјељење својих душевних, духовних и тјелесних недостатака и слабости“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Епископ банатски Г. Никанор је додао да и други православни народи имају своје велике светитеље, али велику духовну радост за српски народ представља то што су из нашег рода потекли велики свети угодници Божији, који су у своје вријеме молитвама чували Цркву, народ и државу.

“И данас, сигурно, имамо Свете у роду нашем, који се својим молитвама успињу високо попут наших светих предака. У последњим временима, и сами смо свједоци, да је наша Црква Српска прогласила светим многе исповједнике и мученике за вјеру, убројивши их у ред са Светим Василијем Острошким, Светим Петром Цетињским, Николаја Жичког, Јустина Ћелијског, и друге свештенике, свештеномонахе, који су пострадали од руку оних који себе називају хришћанима, а чине оно што хришћани не смију чинити. Имамо свете и у цивилству, који су вјером својом и дјелима својим, поготово љубављу, били свјесни шта значи опростити непријатељу и удостојили су се да их Господ прослави и да вјечно славе Њега у царству Божијем“, поручио је Владика Никанор.

Он је нагласио да Српска Црква и њен народ, како у отаџбини, а тако и у расијању, и данас наилазе на много проблема. За неке од тих тешкоћа и сами смо криви, али је велики број оних искушења која долазе без наше заслуге, оцијенио је Епископ банатски Г. Никанор и додао:

“Молимо се Богу, како је често говорио Свети владика Николај, да нас Бог сачува од нас самих, а то значи да треба да престанемо или се, макар, потрудимо да престанемо да гријешимо, а затим, ако и сагријешимо то треба да нам буде опомена и обавеза да се покајемо. Ако неко искушење на нас долази без наше заслуге, не нашом кривицом, молимо се Богу да Господ заустави оне чија намјера није добра. Српски народ има довољно искуства за то, јер смо падали као народ, гријешили, али и устајали. Имали смо и таквих примјера да су кидисали на нас због вјере наше, због светитеља наших, али чували су нас наши светитељи зато што смо им се обраћали. И данас треба да се обраћамо за помоћ њима на првом мјесту, како би нам Бог био помоћник, али обавеза је наша, браћо и сестре, ипак жртва, да се жртвујемо, да се жртвујемо молитвом, добрим дјелима, опраштањем и тражењем опроштаја“.

Српски народ у Црној Гори, према ријечима Преосвећеног Владике, нема разлога за страх, јер су чувари Српске Цркве и народа, са епископима, свештенством, монаштвом и вјерним народом, управо највећи њени светитељи и угодници Божији.

“Храмови у Црној Гори свједоче вјеру наших предака, без обзира како ко замишљао и размишљао о будућности Српске Цркве на овим просторима. Бог ће управљати са њом и Свети, који чувају нашу Цркву овдје, заједно са вама, народом Божијим. Нема разлога за страх, а још мање за стид да кажемо то што јесмо да јесмо, да смо Срби и да припадамо Српској Цркви и српској нацији, српском народу. Онај који се стиди свога не воли ни туђе. Онај ко угрожава другог неће ни своје сачувати; зато се надајмо у Бога Који све види, Који трпи и трпјеће све док буде требало, а трпјеће до оне мјере док нама не буде добро. Немојмо чекати и искушавати трпљење Божије, браћо и сестре, него одмах и без престанка и увијек, будимо народ Божији. Чувајмо своје, не угрожавајмо туђе. То је химна сваког појединца уз његову личну карту, име и презиме“.

“Ја желим, и Богу се молим, да Он преко Светих својих нама помогне у свему ономе што страхујемо да ћемо изгубити. Страхујемо, свакако, као људи, али никако као вјерујући народ Божији, јер Божија је увијек била последња и биће и сада. Богу нашем Који све види, који трпи ради љубави према нама и ради нашег спасења, нека је слава, а Његовим Светим слава и благодарност с наше стране. Вама, драга браћо свештеници, сестре монахиње, браћо и сестре и дјецо, благодарни смо за љубав, Његовом Преосвештенству брату Јоаникију, Епископу вашем и нашем, захвалност што је дао благослов да данас будемо овдје, одслужимо Свету Литургију, и заједно се Богу помолимо. Благодарни смо Богу што смо могли сви да, служећи ову Свету Литургију, служимо заједно са свима светима који је приносе Богу у вјечност“, закључио је на крају свог архипастирског слова Његово Преосвештенство Епископ Г. Никанор.

Празнично богослужење, уз појање пјевнице Саборног храма и хора Светог новомученика Станка, окупило је у великом броју вјерни народ Никшића и околних мјеста, који је приступио Светој тајни причешћа. Храмовна слава никшићке Саборне цркве прослављена је ломљењем славског колача, а освештани су и преломљени колачи бројних свечара.

Фотогалерија

[Guest]