Епархија будимљанско-никшићка

[Guest]

[Guest]

Пост је мала жртва којом добијамо непропадљиво духовно благо

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу 26. фебруара, уочи почетка Часног поста Вечерњу службу опраштања у манастиру Ђурђеви Ступови.

Преосвећеном Владици у Вечерњој служби, уочи самог почетка Великог поста, саслуживало је неколико свештеника архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаха манастира Ђурђеви Ступови. Вјерном народу, који је присуствовао обреду узајамног праштања и мирења једних са другима да би очишћенији ушли у период духовног и тјелесног поста, бесједом се обратио Епископ Јоаникије.

“Ево нас драга браћо и сестре, у навечерје Светог васкршњег поста, свијетлог подвига, свијетлог пута нашег, свијетлог хода према великој Недјељи искупитељних, спасоносних страдања Христових и према свијетлом дану васкрсења Христовог.“

“Овај подвиг је пун наде, пун милости Божије, пун окрепљења. Он нас обнавља новинама благодати Божије и милости Божије, обнавља наше биће и нашу душу, даје нам снагу, крилати нас вјером и способношћу да сагледамо своје гријехе, да се од њих очистимо и ослободимо кроз покајање, пост и молитву, али и, још више од тога, да знамо да се чувамо од гријеха, на тај начин, што ћемо научити да увијек опраштамо ближњима својим за мале повреде које нам наносе“, рекао је Преосвећени владика Јоаникије.

Он је подсјетио на ријечи из Светог Јеванђеља којима нас Господ упозорава да ако видимо трун у оку брата свог, а брвно у свом оку не видимо, ми онда нијесмо способни да уочавамо сопствене слабости и мане, нити колико увреда другима наносимо.

“Уколико нијесмо способни да видимо своје мане, онда смо спремни да видимо мане код других, уколико нијесмо способни да видимо како наносимо другима повреде утолико смо, на жалост, спремнији да истичемо како други нас вријеђају и како други имају гријехе. У тој борби, у том подвигу на очишћењу савјести, на очишћењу душе, на поправљању себе има много посла. Ми тај посао, на жалост, занемарујемо, јер настојимо да у овом свијету стекнемо пролазна блага, а мало се трудимо око онога што је непролазно и што је најважније за човјекову душу. Духовно благо је оно непропадљиво злато око којег треба највише да се потрудимо.“

“На почетку овог Часног поста треба да поставимо добар темељ, да се окријепимо надом да ће нас Господ својом милошћу и својом благодаћу, својим Крстом и свјетлошћу свог васкрсења укријепити. Зато да затражимо опроштај једни од других, прије свега, да затражимо опроштај од ближњих својих и то је суштинско. Уколико знамо да тражимо опроштај и наш ближњи ће бити спреман да тражи опроштај и онда је измирење већ ту, а ако наш ближњи није спреман да опрости онда ће, макар, његово срце бити мекше. То је попут неког духовног закона – кад, ваистину, знамо да тражимо опроштај Господ покреће срце нашег ближњег да и он опрости, и то иде до те мјере да човјек преузима сву кривицу на себе, а тај обострани осјећај доноси велику радост. Веома је важно да научимо да успоставимо мир са Богом, са ближњима и са својом савјешћу, тек тада смо изградили добре предуслове да наш пост буде на спасење“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Владика је благословио почетак Часног поста и пожелио да буде на спасење свима. Он је поручио да треба да се молимо Богу, да обратимо пажњу на своју душу, а своју наду положимо у милост и благодат Божију. Треба да се ослонимо на силу Часног и животворног Крста и искупитељних страдања Христових, да нас, како је казао Епископ Јоаникије, смрт Господња оживи и уведе у тајну васкрсења Христовог.

“Ово је, драга браћо и сестре, прилика да нашом малом жртвом овог Великог поста, који је лијек за душу и тијело, нарочито, ако су наш труд и наша жртва намазани уљем милосрђа и добрих дјела и намирисана кадом молитава, добијемо неисказано и непропадљиво благо, појачање вјере наше, мир са Богом, са својом савјешћу и ближњима својим. У томе је тајна нашег спасења и тајна нашег пута у нови живот.“

“То је свима нама близу, јер нам је Господ све то дао, али, на жалост, ми људи, са нашим лошим склоностима, нашом заборавношћу, нашом ситничавошћу скрећемо пажњу са тог пута, удаљавамо се од њега. Али, треба да знамо за покајање, за исповијест, за повратак. Цио наш земаљски живот је, у ствари, драма тражења правог пута, наших лутања и наших повратака на прави пут, а нико не би изишао на тај пут да није милости Божије и деснице Божије, Која нас непрестано враћа на пут Спаситеља нашег Господа Исуса Христа“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

[Guest]

Светосимеоновско свечано сабориште у Беранама

Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Беране, организовале су у недјељу 26. фебруара, на празник Светог Симеона Мироточивог, а у његову славу и част, традиционалну духовну Светосимеоновску академију, која је одржана у великој сали беранског Центра за културу.

Академију је, честитајући празник и срећан почетак васкршњег поста, пригодним словом благословио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Осврћући се на биографију Симеона Немање, знамените личности у историји српског народа и Српске православне цркве, који је био велики државник, културни посленик и објединитељ српскога народа и племена, Преосвећени Владика је нагласио дјела овог великог угодника Божијег, која је, за добробит државе и народа, Свети Симеон Мироточиви чинио на темељу вјере православне.

“У донекле нам познатој биографији Светог Симеона каже се да је рођен на Рибници у Подгорици, као дијете примио је латинско крштење, а у зрелом добу се опредијелио за православну вјеру, па је, по свој прилици, био миропомазан или наново крштен, није најјасније из житија, сачуваног у цркви Светих апостола Петра и Павла у Расу. Тим чином он је направио велики преокрет у нашем народу који се, до тада, колебао између паганства и хришћанства, а преовлађивало је, углавном хришћанство. Било је, дакле, због несрећнога раскола, међу Србима и Јужним Словенима и католика, а Свети Симеон се, као истински побожан и богочежњив човјек, опредијелио за православље“, казао је Епископ Јоаникије, истичући да је то његово опредјељење било толико темељно да оно собом носи важност опредјељења Светог кнеза Лазара за Царство Небеско.

Несталним и нестабилним српским државицама, које су до тада постојале, темељ је уградио управо Свети Симеон. Он је, према ријечима Преосвећеног Владике, тврди, поуздани камен темељац српске државности, који је државу српског народа утемељио на вјери православној.

“Он је, ваистину, свети ктитор, јер је најприје саградио храм своје душе. Трудећи се на државном послу, Свети Симеон је подвиге, које је чинио за добро свог народа, увијек оплемењивао молитвом, покајањем. Све је дјелао на Славу Божију и сваки успјех овјенчавао благодарношћу Господу, Који му је дао снаге да чини тако далекосежно значајна дјела. Зато светиње које је подигао, а као ктитора га прослављају Ђурђеви Ступови у Расу, манастири Светог Николе и Свете Богородице у Топлици, гдје се замонашила Његова супруга Света Ана, манастир Студеница у којој је његова гробна црква и манастир Хиландар, чији је ктитор са синовима Стефаном Првовјенчаним и Светим Савом, блистају непролазним сјајем, славом и величином и данас.“

“А сијају не само светиње које је он подигао него и оне чији су ктитори његови синови, његови потомци. Те светиње су азбука, којима је исписана наша лична карта по којој нас свијет препознаје и уписује међу културне и просвећене народе Европе и свијета. У својим поодмаклим годинама, када је обично човјеку највише стало до положаја, до власти и части, јер многи мисле да тако продужавају себи живот, Свети Симеон је оставио земаљске угодности, власт, част, славу, земаљска преимућства и посљедње године живота провео у најстрожем испосништву, најдубљем покајању и најплеменитијој молитви за шта га је Господ, за његова добра дјела, а, нарочито, за вјеру, молитву, богоугађање, жртву и љубав према свом народу и Светој Цркви, овјенчао вијенцем непролазне славе и мироточењем његових Светих Моштију“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Бесједу у част родоначелника лозе Немањића одржао је књижевник Тодор Живаљевић – Велички.

“Чини се да наш народ у овом времену бешчашћа и раздуховљености, не само што није одао дужно признање Симеону Мироточивом и његовом сину Светом Сави, двојици српских патријараха, великих и снажних народних трибуна, Светаца који су земљом ходили и Божју правду међ’ људима дијелили, него су се од њих неправедно удаљили, ако не и отуђили. Уистину, свјесни смо чињенице да су наступила “нова времена,… нови закони, нови морали” у којима се човјек данашњице много измијенио, када се сваке деценије, а можда и сваке године, понешто темељно измијени у његовом животу. Убрзано живљење и психологија потрошачког друштва, поткопале су, на жалост, човјекове духовне темеље, одвевши га у другу крајност да религиозно опусти, духовно се уруши и отуђи, морално се посувративши и потонувши у глиб садашњице“, напоменуо је Живаљевић.

Зато нам је, наставио је наш књижевник, потребно да се вратимо Извору, како се не би изгубили у успостављању нових, непровјерених вриједности, како не би заборавили сопствену вертикалу, како бисмо били свјесни да је код нас “све, из ничега започело прегалачким дјелом светоотачке лозе Немањића, када се Гласовити Велики жупан Немања дрзнуо да сабира и просвјећује несабрани српски народ, под Укровље једне Државе и Цркве“.

“Да не заборавимо на јединствено Свету мисију, одбјеглог Младића који ће заноћити у имену Растко, да би објутрио именом Саве Освећеног. Да не заборавимо на тако јединствен чин, када ће на Очев угаони камен укровити Рашкој земљи црквено признање и позвање под Светом руком Никејског саборног патријарха. Саборни Отац се на Саборног Светог Сина, а Син на Оца наслонио. И, заиста, јединствено у европском средњовјековљу, Отац и Син, заједно ће темељити вертикалу наше државности и духовности, у јединствену “Кућу на Друму”, у којој смо се, упркос, Истоку и Западу, Божијим промислом пронашли и обдржали.“

“И, умјесто, понављам, да се окренемо духовном и моралном начелу светости, које је ушло у живот нашег народа кроз најсвјетлије примјере наших Светих Отаца, ми се клањамо идолима такозване савремене цивилизације. Као да нећемо да знамо да нам душа није света, ако не зрачи светом добротом, да нисмо свети, ако другима не дајемо дио наше светости, да није света рука која не даје од срца, и давањем благосиља, да нису свете ноге, ако на добар и свети пут не воде, да нам светост не буде истинска потреба духа, ако то није из нас самих“, истакао је Живаљевић.

Он је поручио да свето не тражимо у бесветом и профаном, него у “узвишеном идеалу светости”, у светим дјелима Светих људи, који нам, као свијећа и путоказ, могу послужити у овим отуђеним, последњим временима.

“Не заборавимо да су Свеци наши светим ногама ову свету земљу нашу опходили и посветили је Тропрстећи је. Увезали нас под окриље Божијег Сина. Ријеч је, дакле, о јединственом феномену светости као незамјенљивом достигнућу хришћанства, које је, чини се, посебан вид добило под кровом наше Цркве, која се кроз живот и дјело њених утемељивача, удостојила и подигла до највиших примјера.“

“Посматрајући, са дистанце од осам вјекова, светоотачко дјело Светог Оца Симеона Мироточивог и његовог сина Светог Саве, све више добија на вриједности, док лутамо кроз ововремену тмицу и невидјелицу. Њихов Свети чин свијетли, подсјећајући нас на вријеме, када обневидјелу и духовно запуштену земљу учинише да прогледа и удостоји се мирских и светоотачких закона. Да човјек ништа није, ако није пројекција Духа Божијег, ако у себи не понесе Изворне Истине, због којих и од којих постоји овај свијет. Обавезнији смо сада, но икад прије, да се вратимо њиховом дјелу које није случајно, ни тренутно, јер да је једно или друго, не би овако далеко засвијетлило кроз вјекове. Нека нас ово свечано сабориште, у сваком од нас, просвијетли духом њихове Светости и учини нас, бар вечерас, бољим, међу људима“, закључио је на крају бесједе Тодор Живаљевић-Велички.

У програму Светосимеоновске духовне академије учествовали су: црквени хор “Свете мати Анастасије“ из Берана, народни гуслар Слободан Фемић, изворна пјевачка група “Ђурђеви Ступови“, КУД “Коло“, вокални солисти Јелена Стешевић и Јелена Ристић.

[Guest]

[Guest]

Пост је велики дар Свете Цркве на путу нашег спасења

У недјељу, 26. фебруара уочи почетка Часног поста, Вечерња служба опраштања служена је у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Вечерњу службу, која се врши уочи самог почетка Васкршњег поста, служио је свештеник Остоја Кнежевић, уз појање пјевнице никшићког Саборног храма. Сабраним вјерницима обратио се јереј Миодраг Тодоровић, старјешина цркве Светог Василија Острошког, пожеливши свима срећан, честит и благословен Часни пост, као “један од великих дарова Свете Цркве на путу нашег спасења“.

“На прагу смо Великог и Часног поста и можда, прави тренутак да поразмислимо о ријечима да човјека чини оно чиме се храни. На сваком од нас познаће се чиме се духовно, душевно и тјелесно хранимо, јер, оно што примамо и како примамо то нас, у ствари, храни, то нас оживљава, то нас чини оваквим или онаквим. Када је наша Света Црква успоставила пост показало се и посвједочило, а и данас се свједочи, да је пост ради човјека, а не човјек ради поста“, рекао је свештеник Тодоровић, напомињући да је сваки, а нарочито овај Велики пост, сјећање на онај првородни гријех, када су наши прародитељи Адам и Ева били преварени, и умјесто слављења Бога, слављења живота посегнули за храном, за плодом који ће их научити шта је добро, а шта зло.

“Тада уђе гријех у човјека и у свијет, тада се људи окренуше спољашњем знању, спољашњем плоду, а одвратише од Бога живог и од живота. Свако кушање плодова, који само једно хране, а који губе из вида цјелину живота, од тада до данас значи раслабљивање, значи гријех. Само смо као Божија дјеца, као Божији људи, као они који су окренути Богу, окренути животу, заиста, окренути правој страни.“

“Можемо да будемо материјално добро обезбијеђени, можемо да будемо начитани и учени, али све је то мало и, ако у нама не постоји дубље осјећање смисла живота, изазива велики умор и презасићеност. Христос каже “ходите сви натоварени и узмите Мој јарам, јер је Моје бреме лако, а јарам благ“ и, заиста, када бисмо са својих плећа скинули све оно што смо непотребно натоварили, показало би се да су наше чисто срце, наш ум и наша мисао способни да приме Онога Који Јесте, да приме Извор и смисао и утоку живота“, бесједио је отац Миодраг.

Смисао поста јесте у томе да дођемо до истинског покајања, до истинске промјене и истинске нове тјелесне, душевне и духовне хране. Људи су, према ријечима свештеника Тодоровића, Божија бића, назначена за велике ствари, па је тешко прихватити да таква бића, створена по слици и прилици Божијој, буду у власти хране, дувана или пића.

“Можемо зато рећи да је пост једна велика, ако не и најбоља педагогија. Нема бољег педагога од поста и, ако хоћемо да своју дјецу правилно васпитамо и научимо важним стварима или ако хоћемо својим ближњима, да укажемо на прави пут, боље је да им то покажемо преко поста, него ријечима, боље је да виде од нас да можемо без свега овога, али да има Неко без Кога не можемо, јер, ако је другачије, онда и ми постајемо варка и опсјена, постајемо само биће од данас до сјутра. Ако нијесмо у друштву са Оним Који је вјечан онда ни ми немамо ту вјечност.“

“Нека буде срећан, честит и благословен овај пост, као један од великих дарова Цркве на путу нашег личног, народног и васељенског спасења, да опростимо једни другима и оно за што, можда, нијесмо свјесни, а што смо у срцу свом сложили, оне жаоке зависти, љубоморе, сваки гријех вољни и невољни, у знању и незнању учињени, јер не бдијемо довољно над собом. Зато је пост велика шанса да пазимо на сваки свој корак, на сваки однос са ближњим, са другим човјеком, на свеукупно наше постојање“, поручио је, на крају бесједе, јереј Миодраг Тодоровић.

[Guest]

Литургија Пређеосвећених дарова у манастиру Ђурђеви Ступови

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у сриједу, 29. фебруара Литургију Пређеосвећених дарова у катедралном манастиру Ђурђеви Ступови.

Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештеника архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и бјелопољског и свештеномонаха Манастира: протојереј Марјан Вујовић, архијерејски намјесник беранско-андријевички, протојереј Драган Ристић, парох берански, протосинђел Данило, игуман Ђурђевих Ступова, отац Владислав, игуман манастира Блишкове, отац Георгије, игуман манастира Брезојевице, те свештеници Ненад Бубања, Стаменко Станковић и Жељан Савић, са јерођаконима Антонијем и Агапитом, сабраћом манастира Ђурђеви Ступови.

Литургији Пређеосвећених дарова, у првој недјељи Великог, Часног поста поред хладног и снијежног времена, присуствовао је вјерни народ беранског краја. Већи дио њих причестио се Светим тајнама Христовим и укријепио, како би им Господ дао снаге да започети пост испосте до краја и достојни дочекају васкрсење Христово.

Истог дана на Вечерњој служби у манастиру Ђурђеви Ступови читан је канон Светог Андреја Критског, а потом се поуком о покајању као истинском почетку духовног живота, сабраном народу обратио Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Преносимо интегрално ријечи ове поуке са жељом да она буде душекорисна онима који је буду читали.

О покајању, истинском почетку духовног живота

Колико је хришћанско покајање драгоцјено, колико има дубок осјећај, дубоко осјећање Божијег присуства и Божије милости и, истовремено, дубоко осјећање нашег гријеха, који омета Божију милост да дјелује, а, заправо, душа се отвара Божијој милости, Божијој свјетлости кроз покајање.

Потребно је, најприје, да сазнамо гријех, да увидимо своје гријехе, да их осудимо и почнемо да се кајемо, а хришћанског покајања нема без Божије милости. Исто тако, чим човјек почне искрено да се каје, на њега одмах почиње да дјелује Божија милост и Божија свјетлост и зато је хришћанско покајање пуно наде. Оно је просвијетљено, оно је оно средство које снажи нашу вјеру, које нас приводи ближе Богу. Међутим, многи то не знају па мисле да је покајање неко мрачно расположење, да је то нешто што је супротно животу, што гуши живот. Тако, и још штошта, говоре они који нијесу осјетили Божију благодат и Божију милост, која дјелује кроз покајање. А видимо из Светог Јеванђеља, из проповиједи Светог Јована Крститеља, а нарочито из Господње проповиједи, да је покајање за нас, заправо, прави, истински почетак духовног живота. То је можда најдубље осјетио, у сваком случају, најбоље изразио Свети Андреј Критски, који је творац овог покајног канона.

Можемо, такође, рећи да је ово радосни канон, јер то је она радосна туга. Покајање, свакако, има и елеменат туговања због наших гријехова, али то туговање је прожето радошћу обнављања наше душе, нашег осјећања, наших мисли, нашег срца, цјелокупног бића. Покајање је она вода у којој се хришћанин купа и која га обнавља, а најважније је да је покајање усмјерено ка Христу. То је отворени, незапријечени и најпречи пут ка Христу и најбољи начин да се припремимо за сједињење са Христом кроз Свете тајне. О томе се напомиње на више мјеста и у овом Светом канону којег читамо, само ако пажљиво слушамо. Свака ова пјесма завршава се дивним славословљем, на различите начине исказаним, Светој Тројици и Пресветој Богородици, а и Светима – Светом Андреју Критском и Светој Марији Египћанки.

Ево, само да вас подсјетимо, на који начин нас овај Свети канон приводи Христу и на који начин нам напомиње да се кроз њега и, на сличан начин, кроз покајање треба припремати за примање Светих тајни и за сусрет са Господом. Кроз ову дивну повијест о покајању са којом се саживљавамо, приводи нас Христу и Светим тајнама, и овако прославља Господа „Распет за све, положио си своје тијело и крв. Тијело да ме обновиш, а крв да ме опереш. Дух си предао Христе да би мене привео Твоме родитељу“. Исто тако наставља „Творче, извршио си спасење посред земље, да се ми спасемо драговољно си на крсту распет. Затворени Едем је сада отворен. Све што је горе на небу и доле на земљи, сви народи спасени Теби се клањају. Крв из Твог ребра нека им буде купка и уједно пиће из којег тече вода опраштања да са обе стране будем очишћен помазујући се и пијући као помазање и пиће Твоје животворне ријечи“ и тако даље. Тога има много. Овај покајни канон је пун духовних поука и што је веома важно у овој првој недјељи поста, чистећи душу покајањем, припремамо се за велике празнике, за прослављање Светог Теодора Тирона, мученика, великог посредника и молитвеника за све нас и за Недјељу православља, за празник Светих икона и за велику службу Светог Василија Великог.

Тако из недјеље у недјељу ходимо свештеним путем, дугим скоро два мјесеца подвизавајући се и припремајући се за најсветлији празник Васкрсења Христовог.

Нека нам буде на спасење почетак поста и овако како смо започели да тако и наставимо и да издржимо, јер, свако ко пости како то Црква наређује, показује, открива и заповиједа ради нашег спасења, добиће велику плату од Господа, нарочито, уколико буде примјењивао покајање, уколико са молитвом и постом буде примијенио и добра дјела, дјела милосрђа, принио жртву која је Богу угодна, принио жртву за ближње своје, измирио се са Богом и са својим ближњима. На такав начин ће свако од нас осјетити велику радост, велико обновљење и велики духовни дар, који је скупљи од сваког земаљског блага. Кад нам је толико благо понуђено, драга браћо и сестре, да се потрудимо, колико год ко може, да Богу угодимо трудећи се, радећи, али не занемарујући своју душу, него увијек гледајући да се бринемо о својој души и да стичемо оно што је души најважније, а то је благодат Светог Духа која се даје кроз покајање и кроз Свете тајне Христове.

Нека буде на здравље и на спасење и на многаја љета!

Амин Боже дај!

[Guest]

Најава

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служиће на Теодорову суботу 3. марта, са почетком у 9 часова, Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру Ђурђеви Ступови.

Поводом Недјеље православља и празника Светих икона, Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије служиће у недјељу 4. марта у 9 часова, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Након Литургије, a поводом великог празника наше Свете Цркве, обавиће се Литија око манастира са ношењем светих икона, молебан и читање Синодика православља.

Црквена општина беранска вас позива на циклус предавања “Вјечна свјетлост Јеванђеља“.

Прво предавање, у недјељу 4. марта, одржаће Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Тржни центар “Нама“, велика сала, почетак у 18 часова.

Добро дошли!

[Guest]

Поука о покајању кроз примјер Свете Марије Египћанке

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у четвртак 1. марта, са свештенством Вечерњу службу у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке Ђурђевим Ступовима.

Након читања канона Светог Андреја Критског Преосвећени владика се ријечима поуке обратио сабраним вјерницима.

Он је казао да се у покајном канону Светог Андреја Критског, с разлогом више пута помиње и у помоћ призива Света Марија Египћанка, велика угодница Божија, која је имала изузетно велику и снажну наду у Божију милост.

“Марија је била жена блудница и због тога оптерећена многим гријесима. Своју природу, своју душу била је до те мјере испрљала и оптеретила гријесима да би многи помислили да за такве нема спасења. Међутим, покајање, које је доживјела када је приступила храму Васкрсења Христовог, поклањајући се Часном и животворном крсту, у њој је пробудило неку чудесну божанску енергију и дало јој снагу да остатак живота проведе у најсуровијим подвизима. До те мјере се духовно усавршила, очистила и просвијетлила да је постала велика Светитељка којој је Сам Господ откривао своје тајне, тајне спасења рода људског, обдарио је прозорљивошћу и чудесима, као све велике Светитеље у историји Цркве“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

Осврћући се на личност Свете Марије, владика Јоаникије је казао да је Господ на чудесан начин открио врлине ове Светитељке Божије, иако је она била одлучила да живот заврши у пустињи, далеко од људских очију. Велики духовник и врлински човјек Старац Зосима срео је изненада у пустињи, током Часног поста, Свету Марију и био свједок њених подвига и њеног светитељског лика.

“Дакле, драга браћо и сестре, у нашој вјери нема мјеста за очајање ни за најтеже грешнике, него увијек има мјеста за наду, за поправљање и то нам је велико ободрење. Нико од нас, наравно, неће помислити да је спреман на подвиге као што је била Света Марија Египћанка, али, угледајући се на њен примјер, сви имамо могућност поправљања и бескрајног усавршавања, бескрајног зато што је Божија милост бескрајна, неисцрпна и предубока и нема границе савршенства за оне који иду Божијим путем.“

“Од давнина су хришћани имали обичај да на почетку Часног поста прочитају житије Свете Марије Египћанке, па ето повода да се и ми сјетимо њене славне личности, њених врлина и њеног примјера, који је поучан за све хришћане и увијек се, у току овог Часног поста, истиче као узор свима који се кају, а, нарочито, највећим и најтежим грешницима“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Г. Јоаникије.

[Guest]

Теодорова субота прослављена у Ђурђевим Ступовима

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служиo je на Теодорову суботу 3. марта, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Саслуживало је више свештеника беранско-андријевичког намјесништва и свештеномонаха свете обитељи овог Манастира.

Вјерници који су се постом и молитвом припремали, приступили су, прве суботе Великог и Часног поста, Светој тајни причешћа. У славу на Светог Теодора, који је мученички страдао у 4. вијеку, јер није хтио да се одрекне Господа Исуса Христа, освештано је жито, као успомена на догађај који се десио у вријеме цара Јулијана Отпадника, великог гонитеља хришћана. Он је наредио да се намирнице по цариградским пијацама попрскају крвљу од жртвених животиња, да би се спријечило причешће хришћана. Теодор Тирон, који је већ био покојни, јавио се архиепископу цариградском Евдоксију и поручио му да о томе обавијести хришћане. Рекао им је да у својим домовима те недјеље кувају пшенично жито и њиме се хране. Тако су урадили и достојни се причестили у Недјељу Православља.

У спомен на тај догађај прве седмице поста, на дан када се то десило, Света Црква слави Теодорову суботу и тада се кува и једе жито.

Свети великомученик Теодор родом је из Мале Азије, а његове Свете Мошти налазе се у сремском манастиру Хопово на Фрушкој Гори.

[Guest]

Свечано и свенародно прослављена Недјеља Православља

Светом Архијерејском Литургијом, коју је у манастиру Ђурђеви Ступови, са свештенством служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, те празничном Литијом са иконама која је трократно опходила манастирску цркву, у недјељу 4. марта прослављена је Недјеља Православља.

Светом богослужењу су присуствовали бројни вјерници који су се, на Прву недjељу Великог, Часног поста, причестили Светим тајнама Тијела и Крви Христове. Свештенослужитељи су са вјерним народом изнијели иконе Господа и Спаса нашег Исуса Христа, Богородице, Светитеља и угодника Божијих, а у спомен на побједу Православља над иконоборачком јереси свечана Литија је трократно опходила храм. Прочитан је Синодик православља, који се, иначе, увијек чита у Недјељу Православља.

Иконоборачка јерес појавила се у 8. вијеку, за вријеме цара Лава Исавријанца, а прогон хришћана, уништавање икона и светитељских Моштију, наставио се и у вријеме његовог насљедника Константина Копронима. Прогон хришћана и поштовалаца икона донекле је зауставила царица Ирина, која је 787. сазвала Седми васељенски сабор на којем је донесена одлука да се иконе поштују. Иконоборачки покрет је коначно осујећен 11. марта 834. када је царица Теодора донијела званични проглас да се иконе поштују. Тог дана направљена је у Цариграду свечана Литија, носиле су се иконе и свечано је проглашена побједа православља. Како је то било у првој недјељи поста, од тада се сваке прве недјеље васкршњег поста слави Недјеља Православља, у знак сјећања на побједу иконопоштовалаца над иконоборцима.

[Guest]

Испуњавајући свете врлине облачимо се у Господа и Спаса нашег Исуса Христа

На дан када наша Света Црква Православна прославља успомену на Светог Теодора Тирона, у суботу 3. марта, Света Литургија служена је у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, уз саслужење протосинђела Никифора Миловића и свештеника Василија Брборића и Остоје Кнежевића. Вјерницима, сабраним на Теодорову суботу у празничном богослужењу, бесједио је протосинђел Никифор, секретар Епархијског управног одбора Епархије будимљанско-никшићке. Он је говорио о оним великим и радосним вијестима, које је донијело Свето Јеванђеље, од којих се прва односи на Божије стварање овог свијета, а друга, “ништа мање блага и радосна вијест је да ми људи треба да се обучемо у Христа“.

“Господ је створио овај свет да бисмо се ми испунили Њиме, да бисмо се сјединили са Њим и зато је овај свет толико драгоцен, због тога је човек тако велико и драгоцено биће, јер је створено за живот вечни. Али, ми људи у овај свет унели смо грех, а кроз грех у свет је ушао ђаво, који покушава да нас одвоји од Бога да се не бисмо испунили Њиме и да не бисмо живели Њиме. Сваки наш грех, свака наша завист, наша мржња, пакост, злоба јесте дело ђавола којим се испуњујемо, уместо да се испуњујемо Господом“, казао је протосинђел Никифор.

Подсјећајући на ријечи апостола Павла, којима он позива на испуњење Господом, говорећи “Обуцимо се у Господа Христа и не угађајмо телу по његовим жељама“, протосинђел Никифор је нагласио да се у Христа облачимо светим крштењем у име Оца и Сина и Светог Духа. Међутим, да бисмо се, заиста, обукли у Господа ми морамо да се, нарочито, држимо другог дијела ове Његове заповијести и не угађамо свом тијелу, јер је људско тијело похотљиво и подложно свакој нечистоти.

“Ово је благословено време, време Часног поста, зато, браћо и сестре, као што је то Господ Исус Христос својим примером показао, постивши 40 дана у пустињи, и ми треба да постимо, не угађајући телу своме по жељама његовим, већ да се кроз молитву, кроз вршење светих врлина, испунимо Њиме и обучемо у Христа. Ми се постећи, приближавамо Светом Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа, Који је уништио смрт, Који је уништио грех, Који је уништио ђавола. Зато треба да се трудимо да постимо читав пост, јер какав је смисао нашег поста, ако постимо само прву недељу и причестимо се, а онда даље не постимо“, запитао се протосинђел Никифор.

Он је додао да Господ не тражи немогуће од нас, не тражи више од онога што можемо да испунимо. Није немогуће бити хришћанин, а у нашим подвизима најкорисније је поучавати се примјерима светитеља Божијих којима се надахњујемо, о којима слушамо на светим службама и читамо у светим књигама.

“Поучимо се и примером светитеља, кога данас прослављамо, примером Светог Теодора Тирона. Ми данас, заправо, прослављамо чудо које се догодило половином 4. века, дакле, после његове мученичке смрти. Тај догађај се односи на време византијског цара Јулијана Одступника и архиепископа константинопољског Евдоксија. Безбожни цар Јулијан је наредио да се сва храна на пијаци у Константинопољу попрска крвљу идолских жртава да би се верни, који су желели да се причесте, омрсили, да би се испрљали крвљу идолском, да не би били спремни и приправни за Христа.“

“Тада се јави архиепископу Евдоксију Свети мученик Теодор Тирон и рече му начин на који хришћани треба да избегну једење такве хране. И рече нека хришћани скувају пшеницу, нека је помешају са медом и од ње једу, а онда се причесте Божанским тајнама. Тако беху сачувани и приправни за примање Божанских тајни, јер Господ нам је у овом благословеном времену, као круну нашег подвига, нарочито у посту, дао Свето причешће, Свету тајну тела и крви, којом постајемо једно са Њиме и сједињујемо се са Њим за живот вечни. Дакле, причешћујући се на свакој Литургији ми пројављујемо, у конкретном историјском тренутку, ту вечност која ће доћи“, закључио је у својој бесједи протосинђел Никифор Миловић.

Уочи Теодорове суботе и на сам празник, Светој тајни исповијести приступио је велики број вјерника, који су се, потом, причестили Светим тајнама тијела и крви Христове.

[Guest]

Гледајући на Светим Иконама живот нашег Господа, спознајемо истину живота и пут спасења

Светом Литургијом која је служена у Саборној цркви Светог Василија Острошког и свечаном Литијом у Никшићу је прослављена Недјеља Православља.

Свету Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког служило је свештенство архијерејског намјесништва никшићког: протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, протосинђел Никифор (Миловић), протојереј Драган Крушић, јереј Василије Брборић и ђакон Никола Маројевић уз појање црквеног хора Свете мати Ангелине.

Светој служби Божијој у Недјељу Православља присуствовао је велики број вјерника, којима се пригодном бесједом обратио протојереј Драган Крушић. Он је подсјетио да се Прва недјеља Великог, Часног или Васкршњег поста зове чиста недјеља, јер су се хришћани тог дана, наоружани постом, молитвом и Светим причешћем, “чистили од гријеха“. Ова недјеља зове се и Недјеља Православља, јер се тог дана прославља побједа православне вјере и светоотачког, богоугодног учења над јеретичким, богомрским и богохулним учењем, побједа над јеретицима иконоборцима, који су се борили против светих икона.

“Један од најтежих периода у историји Цркве Божије јесте вријеме гоњења Икона. Иконоборство је трајало више од једног вијека, силовито потресајући моћну Византију. Ова криза условила је сазивање Седмог Васељенског Сабора који у својој одлуци прави јасну разлику између идолатрије, обожавања и поклањања светим иконама. Одлуку Сабора, која садржи догматски и практични смисао, саставили су оци Сабора, поучени и надахнути богословљем Светог Јована Дамаскина, који је Икону свједочио својом мученичком крвљу. Велики и неустрашиви борац за иконе и побједу православног учења над јеретичким је и Преподобни Максим Исповједник, који је говорио о Цркви као литургијској Икони или Символу.“

Учење о икони, према ријечима свештеника Крушића, разрадили су Патријарх Никифор и Свети Теодор Студит. Свети оци нас уче да је човјек створен по икони Логоса и Сина Божијег, Који је у Оваплоћењу постао човјек.

“Човјек је, зато, иконично биће, биће молитве, биће богослужења, биће славословља, биће Литургије. Зато је важно да човјек изабере пут богопоклоњења, а не пут идолопоклонства, пут идолатрије свијету и човјеку, пут поклоњења дјелима руку својих, пут егоцентризма. Човјек није створен да слави себе самог, већ је створен да слави Бога и да у средиште свог живљења и постојања ставља Христа Богочовјека. Средиште нашег живота треба да буде богослужење – Света Божанствена Литургија. Поштујући и цјеливајући иконе ми не обожавамо њих као материјалне предмете, као што приговарају они који не разумију тајну иконе, већ цјеливајући икону ми указујемо поштовање ликовима Христа Богочовјека, Пресвете Богородице, Анђела и Светитеља Божијих, који су изображени на икони“, поручио је о. Драган.

Протојереј Крушић је додао да, цјеливајући иконе, ми се од светих учимо побожности, смјерности, озбиљности, смирености и благости. Гледајући њихове свете ликове ми спознајемо какви треба да будемо.

“Они су наши духовни родитељи, наша духовна браћа и сестре. Управо ми, светосавци имамо много разлога да заблагодаримо светим иконама за одржање наше свете вјере. Робујући под Турцима, кроз неколико стољећа, наш народ је био без школе и писмености. Осим свештених лица мало ко је знао да чита Свето Писмо. Али, Богу хвала, читање смо надомјестили гледањем, гледали смо догађаје из Светог Писма, осликане на иконама и зидовима храмова. Гледали смо у тим иконама живот нашег Спаситеља и животе светих и на тај начин, сазнавали смо истину живота и пут спасења“, бесједио је протојереј Драган Крушић.

На Прву недјељу Великог Часног поста велики број вјерника причестио се Светим тајнама Тијела и Крви Христове. Потом је свечана Литија вјерног народа са иконама Спаситеља, Богородице, угодника и Светитеља Божијих, опходила никшићки Саборни храм. Прочитан је Синодик православља, који се чита у Недјељу Православља, дан када се слави спомен васпостављања поштовања икона 843.

[Guest]

Најава

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржаће у петак, 9. марта предавање на тему "Празник Таворске свјетлости" у црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, са почетком у 19 часова.

[Guest]

“Кроз пост и молитву Господ нам даје прилику за освећење“, поручио на предавању у Беранама Епископ Јоаникије

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржао је у недјељу 4. марта, у препуној сали тржног центра “Нама“ у Беранама предавање, посвећено посту и молитви.

У уводној ријечи свог предавања Преосвећени Владика је казао да се Јеванђеље Христово остварује у свим временима, а његова свјетлост допире до сваког срца, нарочито, до оних који свој живот темеље на оним основним хришћанским врлинама, а то су пост и молитва. То, према ријечима Епископа Јоаникија, није наша, људска, него Божанска препорука, јер сам Господ каже “Бдите и молите се“.

“Он сам дао је примјер поста, иако пост Њему није требао, али, Он је својим постом утемељивао и облагодаћивао ту врлину и нама је дао за освећење. Када постимо и када се Богу молимо, ми извршавамо Његову заповијест, а кроз Његову заповијест и Он је са нама, Његова милост и Његова помоћ.“

“Господ је, нарочито, скренуо пажњу на молитву. Он сам се молио Оцу свом Небеском, а и нама је дао изванредне, спасоносне поуке о молитви, да се не молимо као књижевници и фарисеји са многим, али празним ријечима, већ да научимо да се повучемо у тишину свог срца и у тој блискости са Богом, са Њим разговарамо, да му кажемо своје жеље, да му исповједимо своје тешкоће и од Њега тражимо оно што је потребно за наше спасење“, нагласио је Његово Преосвештенство.

Господу се не треба обраћати са много ријечи, већ искрено, онако као што се дијете обраћа свом родитељу, са пуним повјерењем да ће га отац чути и услишити.

“Тумачећи ријеч Божију, неко од Светих отаца је казао да Господ не спречава дугу молитву, него да не буде празнословља приликом наше молитве. Молитва може бити дуга и Он сам се дуго молио, повремено се, по цијелу ноћ, повлачио ради молитве, али то првенствено значи да молитва треба да буде искрена, са молитвеном пажњом, са усрђем и потпуном посвећеношћу и преданошћу Богу. Господ нам је и дао молитву, научио нас оној основној молитви, која је темељна молитва и за наше лично молитвено правило, када се молимо у своме дому, а и на црквеним богослужењима. То је молитва „Оче наш“ и колико год изгледало да је ова молитва једноставна, кратка и лака за памћење, њен смисао је дубок, а њено молитвено и теолошко значење велико и свеобухватно“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Већи дио свог излагања Преосвећени Владика је посветио тумачењу молитве “Оче наш“, која се сматра темељном молитвом, како за сваког члана Цркве појединачно, тако и за цјелокупно биће наше Свете Православне Цркве.

“Ова молитва је повезана са Светим тајнама, јер онај који није крштен, који није примио печат Духа Светог, који се није препородио водом и Духом, он није духовно рођен и није усиновљен, није на себе примио знамење Божије и нема ту слободу да се обраћа Богу као свом Оцу. Онај ко је рођен водом и Духом, ко је свој дух посветио Богу, на кога је сишао Дух Свети и доведен у близину Божију, у наручје Божије кроз Свето крштење, кроз вјечну милост Божију, која се излила на онога који је крштен, има ту слободу да разговара са Богом.“

“Дух Свети, који даје пуноћу вјере и пуноћу истине, покреће вјерујућег да се моли Богу као своме Оцу, да са њим разговара и од њега иште оно што му је потребно за спасење, не само за своје спасење него и за своје ближње, као и за цијелу Цркву. Господ нас је, не само научио овој молитви и њеним ријечима, она нигдје раније није била записана, нико се са том молитвом и баш на тај начин, није раније молио, а оно што је веома важно да знамо јесте, да нам је Он омогућио да се тако молимо, јер нас је довео у близину свог Оца Небеског“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Владика је додао да је наш земаљски живот много сложен, а ова молитва нас уводи у стање, у позицију да наше свакодневне проблеме можемо лакше да рјешавамо, те не чуди што је Господ вјернима заповиједио да ову молитву редовно користе.

“Сви ми се, понекад, осјећамо потпуно немоћним када су у питању наше, а и слабости других људи, искушења од ђавола и од свијета. Свако од нас хришћана осјећа да без Божије помоћи не може ништа да уради, нарочито у компликованим ситуацијама. Па како, онда, да се човјек спашава, како да се не огријеши? На такав начин што ће стално призивати милост Божију и користити милост свог Небеског Оца, која му је дата добровољно, коју је Господ донио овом свијету и свима нама.“

“Господ нам је дао могућност да се стално користимо том милошћу. Господ нуди своју милост, али је не намеће, она је дата, њоме се можемо користити увијек и можемо је увијек призивати. Наравно, треба да се трудимо да ту милост одржимо и да будемо уподобљени за добијање милости Божије али, ако је не тражимо, не можемо ни очекивати да се она даје без нашег тражења и наше слободне воље. Треба искати, “Куцајте и отвориће вам се, тражите и наћи ћете“, говори Господ, управо, зато што нас је Он довео у близину свог Оца, усиновио нас Богу Оцу и дао нам ту присност“, истакао је Преосвећени Епископ Господин Јоаникије, завршавајући своје предавање следећим ријечима:

“Ми људи склони смо да не придајемо превелику пажњу ријечима ове молитве, молимо се, али, помало, механички. Многи хришћани, чак и они који редовно долазе у цркву не знају правилно “Оче наш“. Она је, на неки начин, запостављена, а кад би људи знали колику благодат доноси ова молитва, не само да би је научили, него би је и често говорили. Она је основа и за сваку другу молитву, она је образац молитве, али, у монашком искуству много се говорило о другој молитви, “Исусовој молитви“. Те двије молитве су међусобно зависне, али, ипак, молитва “Оче наш“, као образац молитве на првом је мјесту, она је попут врата за молитву, нарочито за “Исусову молитву“.О „Исусовој молитви“ је веома тешко говорити, јер је то једна дубока, углавном монашка дисциплина, али она није резервисана само за монаштво. Ако научимо да се, најприје, молимо са “Оче наш“ улазићемо дубље и дубље у смисао сваке друге молитве.“

Излагање Преосвећеног Епископа Јоаникија, прво је у низу планираног циклуса предавања под називом “Вјечна свјетлост Јеванђеља“, којa ће се, у току Великог и Часног поста, одржавати у организацији беранске Црквене општине.

[Guest]

Истинско богатство је живот са Христом Господом

На празник Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља, у четвртак 8. марта, Литургија Пређеосвећених дарова служена је у цркви Зачећа Светог Јована Крститеља у Страшевини код Никшића.

Литургију, којој је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, причестивши се Светим тајнама Тијела и Крви Христове, служило је више свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке. Пригодном бесједом о Светом Јовану Крститељу и догађајима који су везани за обретења његове Свете главе, обратио се јереј Велимир Јововић, надлежни парох.

“Најбољи примјер како да, у овим данима Великог и Часног поста, Богу угодимо даје нам Свети Јован за кога можемо слободно рећи да је био безгрешан, мада нико, осим Бога безгрешан није, али он јесте. Свети Јован је цијелом својом природом, свим срцем својим и свом душом својом, свега себе предао на жртву Богу и тако завршио свој живот. Мученички је страдао, глава му је одсјечена зато што је свједочио истину и правду Божију, зато што је опоменуо ону безбожну жену Иродијаду и Ирода цара да не могу бити у вези која је противприродна, противзаконита и потпуно нељудска.“

“Опоменуо је Свети Јован у име Божије, неустрашиво и непоколебљиво, поносећи се именом и правдом Божијом, и добио казну од људи земаљских, добио казну од цара и царице. Одсјечена му је глава, а ми смо се данас молитвено сабрали, прослављајући и спомињући оне догађаје, који су се збили, управо, на прво и друго обретење главе Светог Јована“, рекао је отац Велимир.

Он је подсјетио да је глава Крститеља Господњег кроз историју, нестајала, али и поново проналажена, јер је Бог откривао мјесто њеног постојања. Празник Првог и другог обретења његове Свете главе односи се на догађај, који се десио одмах након одсијецања главе Светог Јована.

“Иродијада је била толико безочна у свом безбожништву и безобзирна у својој нељудскости да је наредила да се глава Крститељева баци, али Јована слушкиња на двору цара Ирода, жена његовог војводе Хузе, није могла да носи на савјести толико нечовјештво својих господара, па је узела главу Светог Јована, похранила је у златни суд, однијела у град Јерусалим и положила је на Гори Јелеонској. Много касније, један богати великаш, који је одлучио да прими монашки образ, Инокентије, настанио се баш на мјесту гдје је била закопана глава Светог Јована. Копајући, да направи темеље ћелији, гдје ће се Богу молити, наишао је на овај златни суд и на златну главу Светог Јована у њему. И јавио му се Свети Јован и открио му да је то његова глава, а овај је, са великом чашћу и побожношћу, држао Свету главу Јованову на мјесту гдје је Богу молитве приносио. Касније је глава Крститељева нестајала и поново се обретала, а обрела се и у вријеме цара Константина и мајке му Теодоре, који су je пренијели у Цариград, тамо похранили и пред њом молитве Богу приносили“, бесједио је свештеник Јововић.

Најбољи примјер и путоказ православним хришћанима, према ријечима свештеника Јововића, треба да буде живот Светог Јована, љубав, истрајност и одлучност да себе посвети Господу.

“Тако и ми, браћо и сестре, треба да се трудимо да чинимо у свом животу. Јесте да није лако, тешка су времена, али ми људи чинимо времена. Свако од нас учествујући у времену, простору и друштву, може то друштво и сваког од нас појединачно да мијења, ако кренемо најприје у промјене на себи самима. То није мала промјена, јер ће се промијенити и породица наша, и комшилук наш, село, град, укупно друштво и држава.“

“Да се угледамо на Светог Јована, да му се молимо да нам помогне, посебно, у овим данима поста, да се, заиста, покажемо правим подвижницима Христовим, јер Господ Христос каже: “Ко ће вам повјерити истинско богатство“, а истинско богатство је царство Небеско, истинско богатство је Тијело и Крв Његова, истинско богатство је живот са Господом Христом. Ко ће нам то све повјерити, ако нијесмо способни у оном најмањем, а то најмање је пост, прво онај “технички“ пост када се трудимо да не једемо мрсну храну, али тај “технички“ пост узводи нас ка оном узвишенијем посту, а то је да постимо мислима, ријечима, дјелима и да покажемо нелицемјерну љубав Божију, према Богу и према ближњима својим. То је циљ поста“, закључио је јереј Велимир Јововић.

Након Светог богослужења, одржан је братски састанак сабраног свештенства и трпеза љубави у парохијском дому у Страшевини.