Епархија будимљанско-никшићка

[Срђан Ранђеловић]

Обиљежена 14-годишњица бомбардовања Мурина

 

 

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у уторак 30. априла 2013. у Мурину молебан жртвама страдалим током НАТО бомбардовања ове варошице које се десило на овај дан 1999.

 

 

Преосвећеном Епископу у служењу молебног канона Пресветој Богородици саслуживали су свештенослужитељи Епархије будимљанско-никшићке: протојереј-ставрофор Драган Ристић, парох берански, протојереј-ставрофор Боро Врховац, парох андријевички, јеромонах Георгије Рајаковић, игуман манастира Брезојевица и јерођакон Агапит Драгојевић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови.

 

Помену, служеном код спомен-чесме у Мурину, присуствовали су чланови породица, чији су најмилији, прије 14 година, страдали током НАТО агресије на ово насеље, а сјећању на њихову жртву одазвали су се и грађани Мурина, као и представници дипломатског кора, односно амбасаде Русије у Црној Гори, Клуба генерала и адмирала Србије, предсједници општина Плав и Беране Орхан Шахмановић и Вука Голубовић, као и више личности из друштвеног и политичког живота Црне Горе.

 

У својој бесједи Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је указао на то да никада не смијемо заборавити невино страдале у НАТО агресији, додајући да је заборав злочина управо оно што врх НАТО алијансе прижељкује.

 

 

“Безбожна НАТО армада побила је невину дјецу и народ, пролиливши невину крв. Није први пут да су нам „пријатељи са запада“ овако честитали Васкрс. Ми смо једини народ који је имао савезничко бомбардовање, који је имао “Милосрдног анђела“, казао је Његово Преосвештенство, истичући да је оно што је најстрашније то што од нас траже да “заборавимо жртве, дјецу, немоћне и невине, дјецу овог народа. Ми смо дужни да памтимо, да се молимо за жртве, да их сачувамо од заборава“.

 

Бомбардовање Мурина 30. априла 1999. сматра се једним од најтежих злочина током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Авијација је тада са десетак пројектила бомбардовала мост на Лиму који се налази у центру насеља. Страдали су цивили, који нијесу били учесници ратних дејстава, међу којима и троје дјеце Оливера Максимовић (13), Јулијана Брудар (10) и Мирослав Кнежевић (13), ученици Основне школе „Петар Дедовић“. Том приликом животе су изгубили Вукић Вулетић (56), радник школе, Манојло Коматина (72), пензионер и Милка Кочановић (69), домаћица. У нападу су тешко повријеђени Жељко Белановић, Светлана Зечевић и Тина Миловић, а лакше Мирко Шошкић, Данило Јокић, Васко Чејовић, Слободан Миросављевић и Славко Мирковић.

 

Спомен жртвама НАТО агресије “Да се не заборави – сјећање на жртве“ организовала је мрежа невладиних организација “Не у рат, Не у НАТО“ и НВО ИН4С.

 

[Срђан Ранђеловић]

Конференција за новинаре поводом манифестације "Дани Светог Василија Острошког"

 

 

У Никшићу је у четвртак 2. маја 2013. у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког, одржана конференција за новинаре на којој је било ријечи о програму предстојеће манифестације “Дани Светог Василија Острошког“.

 

Програм овогодишњих “Дана Светог Василија Острошког“ почиње на дан највећег хришћанског празника Васкрсења Господа Исуса Христа, у недјељу 5. маја, изложбом Васкршњих јаја, која ће бити уприличена у Црквеној гостионици “Пасха“, најавио је Ратко Кривокапић, предсједник Црквене општине Никшић, која заједно са Епархијом будимљанско-никшићком, већ петнаест година, организује ову заначајну културно-духовну светковину. Кривокапић је подсјетио да је свенародна Литија са моштима Светитеља Василија Острошког и Тврдошког улицама Никшића прошла 1996. и од тада је величанствена световасилијевска Литија постала саставни и неодвојиви дио поменуте манифестације, односно славе самог града и никшићког Саборног храма.

 

 

Јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићке Саборне цркве оцијенио је “помало чудноватим“ то што се и општина Никшић није, на неки начин, укључила у “Дане Светог Василија Острошког“. Прослављање Острошког Чудотворца је, сматра свештеник Тодоровић, догађај који окупља и обједињује народ у Црној Гори, ма каквих политичких и идеолошких опредјељења били.

 

“Свети Василије Острошки је слава храма и слава нашег града. Зато је помало чудновато да се, на примјер, општина Никшић није укључила јер, ма каквих политичких опредјељења и ставова били грађани Никшића, то је догађај у којем смо тог дана убједљиво заједно. Ако постоји један такав догађај у којем је окупљено толико грађана, сматрам, да би онда, на неки начин, морала бити укључена и власт и то би требала бити људска и, на крају крајева, демократска тековина. Мислим да се требамо одлучити за оно што нас спаја, а не за оно што нас раздваја. У Никшићу је то, очигледно, Свети Василије“.

 

“Очекујемо да се наредних година око “Дана Светог Василија“ пријави још много људи и невладиних организација, јер ова манифестација, као и Свети Василије, јесте благодат која се излива на све нас. Надамо се и очекујемо, а и Црква је по том питању потпуно отворена, да се саберемо око Светог Василија и да око њега направимо јединство у граду Никшићу. То јединство се много пута посвједочило и свакодневно се посвједочава у Острогу, а овдје то свједочи величанствена Световасилијевска литија, када читав град изиђе на Литију и када смо сви једно у Духу“, рекао је о. Миодраг Тодоровић.

 

 

Окосница овогодишње манифестације “Дани Светог Василија Острошког“, свакако, је округли сто под називом “Враћање Његошеве капеле на Ловћен – враћање смисла Црној Гори“. Ова изузетно значајна тема, коју је, поводом обиљежавања 200 година рођења Његоша, званично поднио Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, биће овом приликом сагледана и освијетљена са више различитих аспеката, истакао је Милутин Мићовић предсједник Књижевног друштва “Његош“.

 

Мићовић је рекао да је црквица на Ловћену, која је срушена 70-их година прошлог вијека, “објављивала смисао Његошевог животног и пјесничког дјела и пројављивала његов карактер, пјесничку богонадахнутост, духовну висину и животворну везу са својим родом и Богом“.

 

“Рушење његове Цркве и подизање Мештровићевог маузолеја на Ловћену, било је истовремено и укидање његове посљедње воље, коју је заповиједио Црногорцима, али било је и разарање дубинских значења његовог дјела, његовог карактера и препорука да се Његошево дјело тумачи одвојено од његовог истинског смисла. То преорганизовање симбола на Ловћену, показује се, било је стратешко-цивилизацијски промишљано, да се Црна Гора другачије разумијева, да се деструира њено памћење, да се одвоји од темеља и да се широко отворе врата историјским, духовним и културолошким импровизацијама у којима ће Црна Гора, на крају, и сама да се одрекне свог духовног поријекла и бити сама од себе побијеђена и обесмишљена“, оцијенио је Мићовић.

 

Он је додао да у Црној Гори, ипак, живи Његошево насљеђе, жив је истински смисао Његошевог дјела, а полемика која се води око Капеле, скоро вијек, говори колико је тај идентитетски симбол важан. Дубина којом је живио Његош имала је своје проводнике и браниоце у свим генерацијама до данас, па и у овој нашој, поручио је Мићовић.

 

 

 

“Свједоци смо, како се у посљедње вријеме, врло организовано, са псеудо-државотворном стратегијом, цијело културно и духовно насљеђе Црне Горе, доводи у питање по обрасцу замјене симбола на Ловћену. У то смо умијешани сви, за то смо одговорни сви. Преиспитивање иде до дна, и увијек се траже истински свједоци. Захваљујући духу слободе и борбености коју је Његош засијао у свој род, обнова аутентичног лика Црне Горе и свеукупног духовног насљеђа у српском културном памћењу траје и даје нове плодове и нове свједоке“, сматра Милутин Мићовић.

 

Уз поменути округли сто на којем ће, поред осталих, учествовати Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, академик Матија Бећковић, на програму манифестације „Дани Светог Василија Острошког“, која је посвећена обиљежавању јубилеја 200 година рођена нашег највећег Пјесника Петра II Петровића Његоша, биће заступљена и изложба цртежа Његошеве капеле на Ловћену архитекте Николаја Краснова, те промоција Антологије новијег српског пјесништва из Црне Горе “Језерски врх“, која се објављује као трећи зборник Књижевног друштва “Његош“. Ова Антологија окупља, према Мићовићевим, ријечима оне пјеснике који су у нашем времену убједљиво пројавили своју пјесничку оригиналност, додали нову енергију и значење српском језику и који су посвједочили слободу и припадност духовној вертикали, коју је тако моћно подигао Његош.

 

Манифестацију “Дани Светог Василија Острошког“ традиционално организују Епархија будимљанско-никшићка, Црквена општина Никшић и Голијски сабор културе, а ове године суорганизатор програма је и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори.

 

[Срђан Ранђеловић]

Страсна седмица молитвено обиљежена у Никшићу

 

 

Недјеља великих и спасоносних страдања Христових обиљежена је у никшићкој Саборној цркви богослужењима, која су од Велике сриједе до празника Васкрсења, у присуству бројних вјерника, служили свештеници архијерејског намјесништва никшићког и свештеномонаси наше Епархије.

 

 

Велика сриједа, која је посвећена сјећању на жену која је миром помазала Христа, припремивши га тако за погреб и сјећању на Јуду, који је одлучио да изда свог учитеља за тридесет сребрника, обиљежена је Светом Литургијом Пређеосвећених дарова. На овај дан служена је Света тајна јелеосвећења. Након одслужене службе Божије, сабрани народ је помазиван освећеним уљем, јелејем. Свештенство је, благосиљајући присутне вјернике, пожелио да им Света Тајна Јелеосвећења буде на исцјељење душе и тијела, да у љубави и праштању дочекају најрадоснији дан Васкрсења Христовог.

 

 

Литургија Светог Василија Великог служена је у никшићком Саборном храму на Велики четвртак, када се слави успомена на Христову тајну вечеру са ученицима и када је установљена Света тајна причешћа. Вјерном народу бесједио је протојереј-ставрофор Драган Крушић, говорећи о Тајни Свете евхаристије, коју је установио сам Господ Исус Христос на Тајној вечери прије свог страдања и смрти.

 

“Узевши хљеб у своје свете, пречисте и непорочне руке, благодаривши, благословивши, осветивши, преломивши Он даде својим светим ученицима и апостолима: „Узмите, једите, ово је Тијело моје које се ради вас ломи за отпуштење грехова. А исто тако и чашу по вечери, говорећи: “Пијте из ње сви: ово је крв моја Новога завјета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова.“ И ево, драга браћо и сестре, више од 2000 година, на молитве православних канонских свештеника и епископа у православним храмовима и олтарима, на светим престолима наш овоземаљски принос хљеб и вино призивом Светог и животворног Духа божијег постаје истинито тијело и крв Господа и Спаса нашег Исуса Христа“.

 

 

“Сама ријеч причешће долази од словенске ријечи причаститије која значи заједничко учествовање, судјеловање: причастити односно причестити се, значи учествовати, судјеловати, имати удјела, постајати и сам једна част, један дио Божанских тајни, учествовати у њима. Причешћујући се овим најсветијим тајнама Христа Спаситеља ми постајемо заједничари у Његовом распећу, Његовим спасоносним страдањима на крсту и свеславном Васкрсењу. По ријечима Светог апостола Павла који каже: „кад год овај хљеб једете и чашу ову пијете ви смрт моју објављујете и васкрсење из мртвих проповиједате“, казао је свештеник Драган Крушић.

 

 

На Велики четвртак Христос је ухваћен и предат на страдање и смрт, па је у никшићкој Саборној цркви, у вечерњим часовима служено велико бденије, у којем се читало 12 Јеванђеља Христовог страдања. Ову службу служили су протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, протосинђел Никифор (Миловић), секретар Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке, протојереј-ставрофор Драган Крушић, јереји Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког, Здравко Ђуровић, Данило Зиројевић, Остоја Кнежевић и Никола Зечевић.

 

На Велики петак ујутру су одслужени Царски часови, увече Вечерња служба са изношењем Плаштанице, а у наставку Јутрење Велике суботе са Статијама и Литија вјерног народа у којој је ношена Плаштаница око храма. Бројни вјерници, сабрани у служби Изношења платна на коме је приказано полагање Христово у гроб, приступили су потом цјеливању Плаштанице.

 

[Срђан Ранђеловић]

На Васкрс у Бијелом Пољу и црква постала тијесна

 

 

Васкршњом литургијом и причешћем око 450 вјерника, потом освећењем и даривањем вјерницима освећених јаја, у бјелопољској цркви Светих апостола Петра и Павла, свечано је прослављен најрадоснији хришћански празник.

 

Литургију у овој цркви служио је протојереј Дарко Пејић са почетком у 5 сати, док је у цркви Светог Николе у Никољцу са почетком у 7 сати, служио протојереј-ставрофор Мираш Богавац.

 

 

Протојереј Дарко, обраћајући се вјерницима, захвалио је Богу што је васкршњој литургији приступио велики број вјерника.

 

„Добро је што је ова црква постала тијесна, али не зато што се не волимо, него зато што нас доста има. Да Бог да да нас буде све више, окупљених у нашим светим храмовима и једни са другима. Да као браћа и као дјеца Христова, славимо све дане и празнике, посебно Васкрс, најрадоснији, најзначајнији празник у хришћанској цркви.“

 

 

“Нека би милостиви Господ, васкрсењем својим учинио да васкрсну доброта и честитосту душама свакога Србина, свакога честитога православца, и свакога човјека. Нека Господ благослов свој пошаље на народ овај, добри и честити, и на град овај, да нас он васкрсењем својим закрили и чува и води.“

 

Највећа радост у цркви сијала је на лицима дјеце, а послије литургије народ се сабрао испред цркве да подијели радост једних са другима. И ове године, Црквена општина Бијело Поље, даривала је јаја болесницима бјелопољске Болнице.

 

 

[Gerhard]

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:435796-Gusinje-Radovi-uz-policajce

[Срђан Ранђеловић]

Његошев јубилеј у Русији

 

 

 

 

 

Недавно је на државном Универзитету руског града Твер одржана међународна конференција “Русија и словенство – к 200 годишњици рођења Петра Његоша“.

 

Том приликом је изишао и Зборник радова учесника конференције. Конференција је посвећена дијалогу словенских култура, а одржана је у склопу Словенског фестивала “Појушчије писмена“.

 

Од 15 радова угледних научника и стваралаца, шест је посвећено Његошу: М. Ј. Анисимов “Петар II Петровић Његош и руска државна администрација“, Матија Бећковић “Свети Петар II Петровић Његош, пустињак цетињски“, Радмило Маројевић “Руски пјеснички преводи спјева Петра Петровића Његоша, Горски вијенац“, Милутин Мићовић “Онтолошки темељи Његошевог пјесништва“, Желидраг Никчевић “Два века Његоша – удар самосвести“, Ј. А. Созина “Поезија Петра II Петровића Његоша и Русија – к 200 годишњем јубилеју рођења“.

 

Међу званицама, које су имале поздравну ријеч на овој конференцији, наступио је и академик Републике Српске, пјесник Рајко Петров Ного.

 

Изван теме о Његошу многи реферати су се односили и на балкански културни простор, као на примјер рад професора А. О. Акимове “Царство Словена Мавра Орбина и његови рефлекси у Русији“, Але Коненкове ректора Државне академије словенске културе “Нове тенденције у црквеној архитектури“, кроз који су показана и стручно коментарисана нека архитектонска рјешења новоизграђених цркава на Косову, посебно у Косовској Митровици. Преводилац српске поезије Андреј Базилевски је говорио о превођењу савремене словенске поезије на руски језик као особеном дијалогу култура.

 

Словенска конференција и фестивал “Појушчаја писмена“ одржавају се у оквиру прославе Дана Светих словенских просветитеља Кирила и Методија, који се, под покровитељством Руске Федерације, организују широм Русије.

 

 

На пјесничком фестивалу учествовале су делегације из Пољске, Србије, Хрватске, Украјине, Белорусије, Македоније и Црне Горе.

На завршној вечери, у свечаној сали тверске филхармоније, наступили су фолклорни ансамбли из словенских земаља, међу којима је био врло запажен хор Филолошког факултета из Београда.

 

На тој вечери додијељене су награде и признања, а учесник из Црне Горе, пјесник Милутин Мићовић, добио је свечану грамату Тверско-касенског Митрополита Виктора за духовну поезију.

 

Умјетнички директор фестивала је пјесник и преводилац поезије са словенских језика, уредник колекције антологијских издања “Из века у век“ Сергеј Главјук, који често борави у Србији и Црној Гори. Покровитељ цијеле манифестације је Министарство културе Тверске губерније које води госпођа Елена Шевченко.

Што се тиче Његошевог јубилеја његово обиљежавање наставиће се у Москви на Институту за славистику, гдје ће се у новембру ове године одржати велики међународни симпозијум поводом 200 годишњице рођења црногорског владара и великог српског пјесника и мислиоца.

 

Иначе, крајем маја Државна академија словенске културе организује велики међународни симпозијум под називом “Словени у трећем миленијуму – дијалог култура“ на ком ће с темом “Његош и Достојевски – неке паралеле“ учествовати пјесник Милутин Мићовић.

 

[Срђан Ранђеловић]

Мјештани села Мартиновићи код Гусиња обнављају црквиште Светог Василија Острошког

 

 

Према ријечима пароха горње-полимског и гусињског јереја Жељана Савића радови на обнови локалитета који се налази уз регионални пут Плав-Гусиње, а на којем се, осим црквишта некадашњег храма Светог Василија Острошког, налази и гробље у којем су сахрањивани православни житељи овог гусињског села, почели су у октобру 2012.

 

 

 

Парохијани су, том приликом, са надлежним свештеником покушали да ограде црквиште и гробље како би их заштитили од даљег пропадања и скрнављења. Црквиште је потпуно неограђено и мјештани су кроз њега направили пречицу, иако постоји пут кроз село уз ограду црквеног земљишта. Током читаве године овдје улази и стока, што је додатно скрнавило светињу гробних мјеста.

 

Жеља (дијела мјештана) да се гробље и црквиште очисте и постави ограда није наишла на одобравање Албанаца из Мартиновића, који су се тада окупили са намјером да спријече извођење радова. Један број њих, објашњава о. Жељан, био је спреман и да се физички разрачунава, а већи сукоб спријечила је полиција која је, на позив свештеника и парохијана, успоставила ред. Ограда која је тог дана постављена током ноћи је почупана и бачена поред оближње ријеке Ључе, а иако је полиција направила увиђај починиоци овог вандалског чина, који је узнемирио православне житеље гусињског краја, до сада нијесу пронађени.

 

 

Ове године на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, којег због његових чудотворстава у славу Божију, поштују и ходочасте га, чак и припадници других вјера, служена је света Литургија на остацима храма у Мартиновићима. Литургију је служио јереј Жељан Савић, а служби Божијој, због новонастале ситуације, присуствовао је мали број вјерника.

 

Свето богослужење на овај велики празник наше Свете Цркве, и претходне двије године, обезбјеђивала је полиција, подсјећа свештеник Савић и додаје да их све то не обесхрабрује у жељи и намјери да сеоско гробље и некадашњи храм, који ће, ако Бог да, опет васкрснути, уприличе и врате у стање које заслужују. Зато се један мањи број парохијана, али и људи добре воље из околних села, који су чули за ова догађања, окупио 14. маја да помогну у радовима на чишћењу темеља цркве од рушевина и постављању ограде око гробља. Радове су покушали да спријече они мјештани Мартиновића, који се противе обнови црквеног комплекса под изговором да земљиште не припада Цркви већ њима.

 

 

“Намјеравали смо да откријемо темеље црквишта и оградимо површину комплекса, међутим, комшије Албанци су покушали да нас спријече у томе, насрнувши на нас уз образложење да је то њихов посјед. Мир је нарушио нарочито комунални инспектор Адем Миљуш, који сматра да зидина која постоји на овом мјесту може да буде и остатак нечије куће, иако његов посао није да пресуђује о карактеру објекта. Захваљујући професионалном односу полиције, која нас је обезбјеђивала током радова, избјегнути су тежи сукоби и посљедице“, каже свештеник Савић и додаје:

 

“Да је земљиште у власништву Цркве потврђују и пресуде надлежних државних институција Црне Горе, Основног суда у Плаву, Вишег у Бијелом Пољу и Врховног суда Црне Горе. Наиме, 2010. Хасан и Ветон Прељвукај тужили су Митрополију, без и једног доказа, говорећи да је та земља њиховог дједа Реџа Прељвукаја. Основни суд у Плаву септембра 2011. донио је пресуду у корист Митрополије, којом се одбија тужбени захтјев поменутих Прељвукаја као неоснован. Исто је потврдио Виши суд у Бијелом Пољу у марту 2012. и Врховни суд Црне Горе неколико мјесеци касније. Нажалост, наше комшије Албанци све то не признају, као што не признају катастарски посједовни лист и тврде да је све нелегално“.

 

 

Поменута документација потврђује да је земљиште на коме се налазе црквиште и гробље, а које је у катастру заведено као ЛН 160 КО Мартиновићи 1, катастарска парцела бр. 733 (површине 1653 метара квадратних и к.п. бр.734 површине 716 метара квадратних што укупно износи 2369 метара квадратних) власништво Митрополије црногорско-приморске.

 

Радови на чишћењу рушевине црквиштва Светог Василија Острошког у Мартиновићима настављени су и у суботу 25. маја. Албанци су, каже о. Жељан, „живим зидом“ опет покушали да спријече свештенике и вјерни народ да приђу црквишту, дочекавши их нимало комшијски и пријатељски. Након што је полиција уклонила барикаде, које су поставили Албанци посао на откопавању зарушеног земљишта и чишћењу гробља, настављен је уз полицијско обезбјеђење.

 

У интервенцији полиције приведена су 22 мјештана Мартиновића, због непоступања по наређењу, односно зато што нијесу дали да се прође, те су они затим прослијеђени судији за прекршаје, након чега им је изречена новчана казна.

 

 

Враћајући се на историјске податке јереј Савић каже да документација јасно говори да камени зид на црквишту представља остатке цркве, а то су олтарска апсида, бројни елементи градње и остаци крста са некадашњег храма. Он подсјећа да је ондашњи Митрополит Митрофан Бан писмом (бр. 550 од 3. априла 1902) наложио свештенику гусињском Ђорђу Шекуларцу да огради мјесто за цркву и гробље у Мартиновићима. Градња храма Светог Василија Острошког Чудотворца почела је 1928. године, а у радовима су учествовали и комшије Албанци. Димензије црквеног каменог здања биле су 7,50 м са 6,20 м, ширине зида 0,50 м. Црква је завршена и освештана у октобру 1938. Освећење је извршио викарни Епископ будимљански Николај Јокановић са свештенством, које је, том приликом, ријечима добродошлице поздрављало локално албанско становништво, указује на историјске податке свештеник Савић.

 

По документима, односно годишњем извјештају свештеника Ђорђа Шекуларца Архијерејском намјесништву андријевичком из јануара 1940. године, у Мартиновићима је живјело 73 мушке и 52 женске особе, који су православни Срби. 1941. године црква Светог Василија Острошког је срушена и остао је само један метар висине зида у читавој основи. Међу рушитељима је био и Тахир Балидемај, (чији унук се хвалио о томе на суду у Плаву 2011.) и Рам Монов, који се попео на цркву и бацио звоно. Након тога руке су му тресле до смрти о чему је на поменутом суду у Плаву 2011. свједочио Радоје Турковић.

 

 

Разочаран поступањем Албанаца у Мартиновићима отац Жељан сматра да ометањем радова на обнови овог светог мјеста они, заправо, не поштују законе државе и покушавају да заведу ред онако како то њима одговара.

 

“Надамо се да ће Свети Отац наш Василије Острошки, који својим молитвеним окриљем помаже свим људима добре воље, без обзира на вјеру или нацију којој припадају, уразумити наше комшије Албанце. Надамо се, исто тако, да ће нас, ако другачије буде, држава заштитити и да нам неће бити ускраћено право да, у 21. вијеку у Црној Гори, која тежи демократији и европским стандардима, његујемо своју вјеру и православну традицију управо у мултиетичкој средини, каква су мјеста која се налазе на граници са Албанијом“, поручује свештеник Жељан Савић.

 

[Срђан Ранђеловић]

Литургија и помен монахињи Агнији

 

 

 

 

 

Поводом једногодишњег помена монахињи Агнији, игуманији манастира Шудикова код Берана Света Литургија служена је у суботу 25. маја 2013. године Господње.

 

Литургију је служио протојереј-ставрофор Драган Ристић, архијерејски намјесник берански уз саслужење јерођакона Агапита Драгојевића, сабрата манастира Ђурђеви Ступови.

 

Одслужен је потом и помен којем је уз родбину мати Агније присуствовао и вјерни народ беранског краја, који су дошли да се сјете и у молитвама пред Господом помену мати Агнију, прву игуманију обновљене древне немањићке задужбине манастира Шудикова.

 

Нека Васкрсли Господ упокоји душу слушкиње своје мати Агније и насели је у Царству Небеском. Христос васкрсе – ваистину васкрсе!

 

[Срђан Ранђеловић]

Храм у Драговој Луци прославио своју славу

 

 

Поводом празника Преноса моштију Светог Николаја, у храму посвећеном овом светитељу у никшићком приградском насељу Драгова Лука, служена је Света Литургија у недјељу 26. маја 2013. године.

 

 

Литургијом је началствовао јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки уз саслужење јереја Данила Зиројевића и свештеника Николе Зечевића, надлежног пароха. Послије читања Светог Јеванђеља сабраном народу пригодном бесједом обратио се отац Слободан.

 

“Највећа истина у историји човјечанства је та да Господ постаје човјек, силази на земљу, постаје један од нас, исти као и ми. А зашто? Да би опет човјека довео у заједницу са Богом, да би га призвао и привео да буде оно за шта је створен – лик и подобије Божије. И та Ријеч Божија шираше се међу народима, и ево већ више од двије хиљаде година та ријеч нас држи и одржава. Та ријеч је оно што нас чини да будемо хришћани и Божији људи. Та ријеч нас чини да будемо и свети, како смо чули и у посланици, да се апостол обраћа светима који тамо живљаху. На то смо призвани, да будемо свети и да будемо са Богом“, рекао је у својој бесједи отац Слободан.

 

 

“И тако се и Ријеч Божија осјећа овдје у овоме храму који васкрсава заједно са овим мјестом. Није само довољно да обновимо Цркву, него да обновимо и душе своје. И радост је и кад се овдје сваке недјеље служи Литургија Божија, кад се људи причешћују, кад се окупљају, кад се друже – то је Црква. А онда из те љубави се обнавља све. И данас је радост бити у овако лијепо обновљеном храму“, нагласио је отац Слободан.

 

 

На крају богослужења благосиљан је и пререзан славски колач и освештано жито у славу имена Светог Николе, а за покој душа преминулих оснивача, обновитеља и свештенослужитеља овог храма.

 

Сабрање је, уз братску трпезу, настављено у црквеној гостионици Пасха, на којој се окупио вјерни народ, који с љубављу и трудом учествује у обнови донедавно запустјелог храма у Драговој Луци. Вјерницима се, у име Одбора за обнову драговолучке цркве, обратио надлежни парох, отац Никола, захваливши свима на показаној љубави и доброчинству према овој светињи.

 

[Срђан Ранђеловић]

Одржан сабор у цркви Свете Петке Параскеве у Расову код Бијелог Поља

 

 

 

У Цркви Свете Петке Параскеве у Расову, у недјељу Самарјанке, свету литургију протојерејеј-ставрофор Мираш Богавац, послије чега је одржан свенародни сабор.
Обраћајући се пригодном бесједом, отац Мираш је подсјетио на четврту седмицу по Васкрсу, недјељу Самарјанке и сусрет Христов са њом.

 

“На данашњи дан наша света црква слави успомену на један догађај из живота Христовога, док је ходио по земљи и ширио науку. Свети Јеванђелиста Јован описао је тај сусрет на бунару, извору Јаковљевом. Исус Христос идући из Јерусалима за Јудеју, у љетњем дану, уморан, жедан, сјео је код тог студенца да се одмори. Наишла је жена Самарјанка и он, као сваки уморан путник тражио јој је воде да пије. Могао је он, браћо, као и многи светитељи, да једном ријечју или помишљу отвори воду. Он, који је могао од два хљеба да нахрани 5 000 људи. Али је тај догађај поука нама људима, од тога дана до данас. У то вријеме Јудеји са Самарјанима нису много општили, па се и жена Самарјанка зачудила како то да Јудеј тражи од ње воде. А он јој одговара “кад би знала ти ко са тобом разговара, тражила би и добила воду живу“. Господ Исус Христос говори о духовној храни. Треба храна и тијелу да би опстало, али и души. Тијело се храни и поји али за једно вријеме. Може човјек да се напије, али да за неколико сати ожедни. Али вода коју даје Христос уводи свакога у живот вјечни и бесмртни. Жена Самарјанка ширила је науку Христову, најприје у своме граду, а историја је записала да је за вријеме чувеног и злог Нерона са породицом и пострадала за Христа“.

 

 

“У овој причи Самарјанка поставља Христу питање, гдје да се Богу молимо. И Господ јој каже, нити ћете се на гори молити, ни у Јерусалиму, него у Духу Божијем, јер Бог је дух и истина је Божија. Ево смо се ми данас окупили у овоме светоме храму који мало по мало добија изглед какав треба да буде“, бесједио је протојереј Мираш, изражавајући задовољство бројем причасника и вјерника који су се окупили у светињи. Он се захвалио хаџи Звонку Јеврићу, који је са поклоничког путовања из румунског града Јаши, гдје почивају мошти Свете Петке Параскеве, донио на дар цркви јастук светитељке, као и Рајку Ђачићу, који је са ходочашћа из Јерусалима, донио дрвени крст. „Јастук који се налазио под главом светитељке налазиће се у кући дародавца, док храм не буде завршен и док се не стекну још неки услови. Наиме, мора се наћи неко да свакога дана, као што је правило, прочита акатист преподобној матери Параскеви, казао је протојереј Мираш.

 

У име црквеног одбора присутне је поздравио предсједник тог одбора Светозар Цвеле Величковић. Он је подсјетио да је од прошлог сабора црква заштићена од мраза и киша. “Видите и сами, велика купола је покривена и остали радови су у току. Набављен је сав потребан материјал за покривање цркве а тај посао раде врхунски мајстори из Љубиња, из Херцеговине, који су својим златним рукама прекрили велики број храмова на овом подручју. Урађено је много више него што смо планирали и обећали“, казао је Величковић, прецизирајући да је у протеклој години, вриједност радова износила 48 000 евра. Он истиче да је заштићена фасада, урађена изолација на крову, постављањем кондора, постављена комплетна столарија, а у току су радови покривања цркве са бакром. - Ми овај посао ни приближно не бисмо могли одрадити без ваше братске помоћи донатора и приложника, па се надамо да ће тако бити убудуће, како би цркву што прије завршили. Потребно је посебно поменути дародавце, предузеће “Соларис“, које је дало 10 000 евра за набавку бакра за покривање цркве. Његов син Борис је финансирао комплетне радове на покривању цркве заштитним материјалом, чиме је спријечено њено пропадање до постављања бакра. Захваљујемо Вукоти Радуловићу, пословном пријатељу „Бравере“, који је уплатио 2000 евра, за набавку бакра, као и братству Перишић и Мијајлу Булатовићу, на донацији за врата на цркви. Захваљујемо се и црквеној општини и колу Српских сестара, који су својим радом помогли да ова црква буде саграђена, казао је Величковић.

 

Захвалнице су добили бројне фирме и појединци, који су дали свој допринос за градњу цркве. Међу њима су, “Орто-пројект“, “Месопромет-Франца“, “Веритас“, “Стадион“, “Јувел“, братство Перишића, Радивоје Ровчанин, др Милорад Ковачевић, Славиша Раичевић, Момир Јоксимовић, Јаблан Обрадовић, Звонимир и Миомир Кнежевић, Мијајло Булатовић, Вукота Радуловић, проф. др Миловоје Мићо Радовић, Слободан Глушчевић, Душан и Ненад Шекуларац, Мирко, Маринко и Живко и Петар Кочовић, Васиљ, Петар, Горан и Слободан Величковић, Жељко Рутовић, Борис Перовић, Веско и Бранко Шћекић и др Милутин Мишо Јаћимовић.

Протојереј Мираш је уручио помен – захвалнице оним породицама и појединцима, који су у име даћа за покојне чланове својих породица, новац опредијелили за градњу цркви.

 

“Нема ништа љепше, него на тај начин уградити и дио себе и дио наше породице, у нешто што је од општег значаја и важности“, казао је протојереј Мираш.

Пoмeн – зaхвaлницe су добили: Дрaшкo, Сaшa и Срђaн Фурунџић, Здрaвкo Ћoрoвић, Toдoр Шeбeк, Вeскo Шћeкић, Aлeксaндaр Рaкoвић, Рaнкa Срeдojeвић, Брaнислaв и Рaдисaв Шeкулaрaц, пoрoдицa Вукajлa Пeришићa, Стojaнa Шћeкић, Брaнкo Лaлeвић, пoрoдицa Mиљaнa Фурунџићa, Рaдe Бaoшић, Joвaн Meрдoвић, Jaгoш Шeкулaрaц, Зoрaн и Чeдoмир Пoпoвић, Дрaгицa Koвaчeвић, пoрoдицa Блaжa Журићa, пoрoдицa Лeксa Вeличкoвића, Вeљo Рaднић, Вeрoљуб Нeдoвић, Љубo Kргoвић, пoрoдицa Mићoвић, Блaжeнкa Лукoвић и Дaницa Пajeвић.

 

Послије уручивања захвалница уприличен је свенародни сабор.

 

[Срђан Ранђеловић]

Свети равноапостолни цар Константин и царица Јелена прослављени у Никшићу

 

 

 

На празник Светих цара Константина и царице Јелене, у понедјељак 3. јуна 2013, у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу, служена је Света Литургија.

 

Богослужењем је началствовао протојереј-ставрофор Драган Крушић уз саслужење ђакона др Николе Маројевића. У литургијском прослављању Светих цара Константина и царице Јелене, чије дјело је од великог значаја за сву васељенску Цркву, учествовао је вјерни народ Никшића.

 

О значају празника сабрани народ поучио је протојереј-ставрофор Драган Крушић.

 

 

“Племенито и узвишено дјело Светог цара Константина и мајке му, царице Јелене данас слави свеколико православље широм овог земаљског шара. Да бисмо боље спознали од какве је вриједности за православне хришћане проглас цара Константина, познат као Милански едикт, којим признаје и потврђује православну вјеру, потребно је да се укратко подсјетимо историјата хришћанске вјере до времена цара Константина. Када се хришћанство појавило и почело ширити по римској империји ондашњи закони нијесу дозвољавали другу вјеру осим многобожачке. Закон је био јасан – ко је исповиједао нову вјеру сматран је за непријатеља државе и цара и над њим су се примјењивали најстрожи казнени закони“.

 

“Жестина гоњења зависила је од самих царева, а живот хришћана у великој мјери је био угрожен. Међутим, тешко је било тајити вјеру, јер су се хришћани животом и обичајима потпуно разликовали од незнабожаца. Римљани су вољели прославе и често се празновало уз приношење жртви. Ко није учествовао у овим прославама знало се – хришћанин је и морао је живот свој изгубити. Не могу се описати све муке којима су бездушни Римљани подвргавали хришћане. Бацали су их у врелу воду, смолу или креч, пекли их живе на жеравици, везивали за точак и вукли их. Ипак, никаква клетва, ни протест се није чуо од хришћана, већ само молитва и опроштај. Римски затвори, прва три вијека хришћанства, били су препуни ухапшеника, оних који су исповиједали хришћанство“, казао је о. Драган.

 

Он је истакао да се управо у таквим околностима, пуна три вијека борио сатана са Христом у душама првих хришћана, борио се Крст и мач, све док се мач није скршио о палмову грану, а ломача угасила од проливених суза праведника и крви мученичке.

 

 

“На хришћанском небу почело се разведравати, освануо је крај хришћанским патњама једном за свагда. Христос је побиједио и спасио свијет од јарма, а цар Константин са мајком Јеленом, сатро траг бездушницима заувијек. Ни сам цар није још увијек дисао православном душом, али десило се нешто што га је привело и утврдило у хришћанској вјери. Уочи битке са много надмоћнијим царем Максенцијем на небу се појавио знак у облику крста и ријечи: “Овим ћеш знаком побиједити“. Битка се завршила побједом цара Константина и од тада је он примио Христову вјеру и са својом мајком, царицом Јеленом саградио је многе храмове, чак у Јерусалиму и Витлејему“.

 

“Његов указ, звани Милански едикт из 313, којим проглашава хришћанску вјеру државном, а све остале забрањује, учинио је непроцјењиво дјело за све нас. Од тог момента гоњења су престала, хришћани се више нијесу морали сакривати по катакомбама да се Богу моле, већ су јавно исповиједали вјеру у Свету Тројицу. За неколико година хришћанство се толико раширило да је у сваком мјесту био подигнут храм Божији. Ето шта значи Божанска моћ! Да Христова вјера није била истинита, зар би толики мученици жртвовали своје животе, зар се неки под теретом окова не би одрекли своје вјере да нијесу били убијеђени у Христово Божанство и да ли би се знак Крста јавио цару Константину да Христос није Бог?“, бесједио је свештеник Крушић.

 

Протојереј-ставрофор Драган Крушић је истакао да је од свих помјесних православних Цркава управо Српска Православна Црква високо почаствована да ове године буде домаћин свехришћанског Сабора, који се одржава у Нишу, мјесту рођења благочестивог цара Константина. Велики јубилеј 1700 година од проглашења знаменитог Миланског едикта обиљежиће се на достојан, литургијски начин.

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Спасовдан је круна свих празника Господњих

 

 

 

Празник Вазнесења Господњег прослављен је Светом Архијерејском Литургијом у манастиру Ђурђеви Ступови, коју је, уз саслужење братства Манастира и свештенства архијерејског намјесништва беранског, служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

 

 

Празничном богослужењу присуствовао је велики број вјерника, који су се причестили најсветијим тајнама Тијела и Крви Христове.

 

Велики празник Цркве Божије сабраном народу честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије, који је, између осталог, казао да Вазнесење Христово представља круну и пуноћу празника Господњих.

 

 

“Свети празник Вазнесења Христовог можемо сагледати као пуноћу празника Господњих. Ако је Божић почетак и коријен свим Господњим празницима, онда је празник Вазнесења Христовог завршетак и круна празника Господњих. За десет дана слиједи, наравно, још један велики празник, празник Силаска Светог Духа, али зашто повезујемо Божић и Вазнесење – јер се први пут у историји спасења рода људског догодили да на Божић сиђе Бог, а, такође, на овај празник први пут се догодило да на Небо узиђе човјек, што све треба схватити у оквиру Јеванђења Христовог“.

 

 

“Господ Исус Христос сишао је на ову земљу као Богомладенац, као дијете младо, предвјечни Бог, а узишао је на Небо четрдесети дан послије васкрсења, као Син Божији, као истинити Бог, као истинити човјек. Важно је нагласити да је узнешена људска природа у Христу и сједи са десне стране Бога и Оца, а када кажемо са десне стране Бога и Оца, то се не говори само у неком просторном смислу, него је десна страна, страна највеће части и највеће славе. И ту је наша природа, људска природа смјештена благодарећи Христовом дјелу спасења и искупљења“, нагласио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

 

[Срђан Ранђеловић]

Служен помен на празник Светог Јоаникија, Митрополита црногорског

 

 

Поводом празника Светог свештеномученика Јоаникија Липовца, Митрополита црногорско-приморског и осталих свештеномученика са њим пострадалих, у понедјељак 17. јуна 2013, Света заупокојена Литургија служена је у храму Светог Игњатија Богоносца у селу Почековићима у Бањанима код Никшића.

 

 

Литургијом је началствовао протојереј Петар Крговић, парох граховски уз саслужење јереја Александра Илића, пароха требињског, јеромонаха Арсенија Самарџића, настојатеља манастира Косијерево и јереја Раденка Копривице, надлежног пароха. Послије Литургије на јами Видне служен је парастос пострадалим монасима Тимотеју Ковачу, настојатељу манастира Добрићево и Теофану Бејатовићу, сабрату манастира Косијерево, који су страдали од безбожних комуниста у децембру 1942, тако што су их живе у јаму бацили.

 

Овом приликом је прослављен и спомен свештеномученика Риста Јарамаза, пароха косијеревског, који је такође пострадао од безбожника на Јовањдан исте године, а чије мученичке кости почивају код храма Светог Игњатија Богоносца у Почековићима. Сабраним вјерницима бесједом се обратио јеромонах Арсеније.

 

[Срђан Ранђеловић]

Кроз културу и туризам за бољу сарадњу

 

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, Епархија Будимљанско-никшићка је, у сарадњи са Туристичком организацијом Плужине и Туристичком организацијом Златибор, организовала студијско путовање, за туристичке раднике из Пивског краја на Златибор, у оквиру пројекта Прекограничне сарадње “Кроз културу и туризам за бољу сарадњу“.

 

Они су, као гости Туристичке организације Златибор, боравили 18. и 19. јуна 2013. године.

 

Пројекат Прекограничне сарадње, да подсјетимо, представљен је 1. марта 2013. године на прес конференцији у Подгорици, коју је благословио Његово Преосвештенство Епископ Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, а присуствовао јој је и амбасадор Европске уније у Црној Гори г. Митја Дробнич.

 

 

Духовни руководитељ путовања на Златибор протосинђел Данило (Трпчевски), иначе игуман манастира Светог Саве у Голији, каже да је Црква Христова жива институција, сабор Хришћана, сабор људи који треба да буду активни не само у црквеном, богослужбеном животу већ и у свим сферама хришћанског живота, јер сваки човјек, сваки Хришћанин, осим духовне, има и физичке, културне, едукативне и научне потребе.

 

"Црква и Хришћани треба да буду укључени у све сфере живота да би показали да су Хришћани били и остали свјетлост свијету. Ако би се Црква затворила само унутар себе та мисија не би била довољна. Мисија Цркве је да покажемо Пут, Истину и Живот и другим људима, тиме што учествујемо у разним пројектима, у разним сферама живота, међу којима је и туризам. Јер све је на земљи дато да се усавршавамо до краја свог земаљског живота. Живот Хришћана мора да тежи ка савршенству и ка непрестаном усавршавању. Исто тако, и живот у будућем вијеку, такође, је усавршавање у бесконачности. Да се Хришћани не би улијенили, Црква мора да буде активна и у другим сегментима хришћанског живота, да би тиме показала да је Господња земља и све што је на њој. Све што је створио Бог је спасоносно и корисно, па тако и вјерски туризам, и туризам уопште. И на тај начин човјек спознаје творевину Божју, спознаје и друге људе, и кроз све то може се схватити да је Бог свуда присутан" – каже протосинђел Данило.

 

Отац Данило појашњава да Црква све чини како би била на корист народу, и ако се Хришћани обогаћују духовно на овај начин и Црква је задовољна, јер је Црква устројена за спасење Хришћана.

 

"Била би срамота да Хришћани не виде оно што је остало кроз историју човјечанства и Хришћанства на тлу Црне Горе. То су цркве и манастири и од нарочите је вриједности оно што је Бог сачувао као доказ да је ту живио неки народ. Вјерски туризам нас враћа у прошлост, показује нам садашњост и будућност" – додаје о. Данило.

 

 

Манастир Светог Саве, чији је игуман отац Данило, саграђен је у Голији на граници са Херцеговином, али за вјерни народ границе не постоје, што свједочи и сам отац Данило, који каже да су на богослужењима увијек присутни у једнаком броју како вјерници из Црне Горе, тако и из Херцеговине.

 

"Овај манастир је, на неки начин, мост преко кога се људи упознају и друже, који спаја српски народ, јер су границе постале баријере за комуникацију народа. Ктитор манастира је г. Миодраг – Дака Давидовић, који је ову Светињу саградио својим трудом, својим средствима и љубављу према својој крсној слави Светом Сави. И шта рећи, осим оне исте ријечи које је рекао Свјатјејши Патријарх Иринеј на освећењу храма: „После Немањића највећи ктитор у Српској Цркви је г. Миодраг Дака Давидовић, јер не постоји ни један Србин који је урадио такво црквено ремек-дјело, такву велељепну задужбину и предао је Српској Цркви, Епархији Будимљанско-никшићкој, као што је то он урадио" – рекао је отац Данило и додао да је прошло тек годину дана од како је овај манастир заживио, али да је он изузетно задовољан посјетама вјерног народа и њиховим учешћем у Светим богослужењима.

Координатор пројекта прекограничне сарадње "Кроз културу и туризам за бољу сарадњу" г. Коста Дојић напомиње да су у оквиру овог пројекта одржане двије прес конференције – 1. марта у Подгорици и мјесец дана касније, на Златибору, на којима је било ријечи о плановима пројекта.

 

"Ово је први пројекат из инструмената за претприступну помоћ Европске уније из компоненте два, односно Прекограничне сарадње, који остварује једна вјерска заједница из Црне Горе. Нико од регистрованих вјерских заједница у Црној Гори, досад, није тражио од Европске уније фондове. Ми сада радимо један пионирски посао, и у том смислу, пројекат је изузетно значајан" - каже Дојић.

 

 

Пројекат Прекограничне сарадње, по ријечима Косте Дојића, састоји се у томе да се сјевер Црне Горе, који је под црквеном јурисдикцијом Епархије Будимљанско-никшићке, туристички унаприједи, кроз обогаћивање културних садржаја, упознавање културних споменика и кроз сарадњу са туристички развијенијим регионом као што је Златибор, који има фантастичну природу и културно наслеђе. Наше културно наслеђе су цркве и манастири.

 

"Имамо много цркава и манастира који нијесу нарочито познати" – истиче Дојић, напомињући:

 

"Само у Полимској долини има седамдесет пет манастира. Манастира Подврх, који је фрескописао Страхиња Будимљанин, нема чак ни у каталогу Александра де Рока; остао је непознат само зато што је удаљен од пута. Велики број Светиња на сјеверу Црне Горе није означен на картама, тако да људи нису успјели ни сазнати да оне постоје, како би дошли, и обишли их. Кроз овај пројекат желимо да их представимо јавности".

 

Дојић наглашава да је „лавовски“ дио пројекта обнова Петрове цркве у Бијелом Пољу, задужбине кнеза Мирослава, стрица Светог Саве, која се већ неколико година обнавља. Неких 200-300 година ова црква је била џамија. Сада се на њој обнавља јужни звоник, црква се доводи у завршну фазу, па надлежни парох већ примјећује да вјерници долазе у све већем броју. Древни Петро-Павловски храм постаје полако познати и значајни културно-историјски споменик. Ова црква је везана за први српски ћирилични споменик, Мирослављево Јеванђеље, које је уврштено у најважнија документа свјетске историје. Дакле, овим пројектом су препознате вриједности које ми баштинимо и зато је он и подржан од стране Европске уније", каже Дојић.

 

 

"Поред Петрове цркве валоризује се и манастир Заграђе на Шћепан Пољу, гдје се поставља панорамски телескоп за посматрање кањона. Планирано је да у оквиру пројекта буде што више представљања манастира са сјевера Црне Горе. Овдје је, свакако, битан и људски фактор, што подразумиjева да се наши туристички радници и представници Цркве упознају са туризмом на Златибору, који ове године слави 120 година постојања и има преко милион и двије стотине ноћења годишње, што само говори о њиховом веома богатом искуству. Ради се о томе да се споменици културе, цркве и манастири промовишу а људи повезују. Ово је друго овакво путовање. Прво је било зимус, када смо имали прилику да упознамо зимски туризам. Овим пројектом Епархија Будимљанско-никшићка потврђује своје признање у свијету, видимо да нас јавност доживљава као легитимну институцију, а што се овим пројектом, свакако, потврђује", наглашава Коста Дојић.

 

Подсјећајући на ријечи Владике будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, на раније поменутој конференцији за новинаре, да је ово година великих јубилеја: 1700 Миланског едикта, 800 година од оснивања манастира Ђурђеви Ступови и 200 година од рођења Петра Другог Петровића Његоша, Дојић каже да је манастир Ђурђеви Ступови нераскидиво везан за постојање Епархије Будимљанске, чији је Епархија будимљанско-никшићка наследник.

 

"Овај манастир је, за 800 година постојања, носилац мисије Цркве у двадесет првом вијеку и он се, као и Епархија будимљанско-никшићка, носи, са истим жаром као и прије 800 година, са савременим свијетом. То је Божји знак да тако треба и да се настави" – рекао је координатор пројекта г. Коста Дојић.

 

Сарадник Епархије будимљанско-никшићке на пројекту Прекограничне сарадње је Туристичка организација Златибор. Њен директор г. Дарко Ђуровић каже да је предмет овог пројекта туристичка валоризација нашег културног и духовног наслеђа.

 

 

"Ми овдје на Златибору уређујемо један црквени комплекс, цркву брвнару посвећену Покрову Пресвете Богородице у златиборском селу Јабланица, која је заштићено културно добро од великог значаја. Црквени комплекс се састоји од цркве, звоника, сале и комплекса дрвених шатри-собрашица или родовских трпеза. Ово је један изузетан амбијент, пошто се налази у стољетној боровој шуми, и из тог разлога је, још давне 1945. године, заштићен као културно добро од великог значаја за Републику Србију" – каже г. Ђуровић и додаје да они желе да овај комплекс и цркву у њему ставе у туристичку функцију, да обнове и заштите објекте, да изврше туристичку валоризацију и презентацију како би поменута богомоља постала ново излетиште на Златибору.

 

"Данас смо дочекали госте из Црне Горе да им покажемо како планирамо да валоризујемо овај комплекс, да виде и остале туристичке атракције, да размијенимо знања и искуства из области туризма. Надамо се да ћемо наставити сарадњу и након завршетка овог пројекта. Пројекат Прекограничне сарадње нам је помогао да се још боље упознамо и увидимо богатство нашег наслеђа, наше духовне баштине како би били свјеснији онога са чим располажемо" – каже директор Туристичке организације Златибор.

 

Ђурић каже да су цркве златиборског краја веома посјећене. "Ове године завршава се црква на Златибору која је дуго година била у изградњи, и, управо, се највећа примједба наших гостију односила на незавршену цркву на Златибору. Али, хвала Богу, и друге цркве, нарочито цркве брвнаре, које су специфичне због своје архитектуре и историје, све више су посјећене" – напомиње домаћин овог путовања.

 

Представник Туристичке организације Плужине г. Петар Ћаласан каже да је ово релативно млада туристичка организација, која је почела са радом 2007. Њен задатак је помоћ туризму Пивског краја, што подразумијева и сарадњу са локалним чланицама, као што су етно и еко села, људи који се баве организовањем сплаварења на ријеци Тари и сви остали којима је туризам једна од примарних дјелатности којима се баве.

 

 

"Територија Пиве има богате туристичке потенцијале али су они, нажалост, недовољно искоришћени. Један од основних и главних задатака ове организације је промоција туристичких потенцијала Пивског краја". Ћаласан сматра да ће пројекат Прекограничне сарадње увелико помоћи у томе и додаје да ово пријатно путовање открива како се други туристички посленици баве пословима у сфери туризма. "На основу упознавања са њиховим начином рада моћи ћемо да искористимо њихова знања и вјештине и надамо се да ћемо их искористити како би промовисали туристички потенцијал који Пивски крај посједује", наглашава Ћаласан.

Учеснице овог студијског путовања, представнице етно села "Монтенегро" и рафтинг центра "Green Montenegro" Драгана Тасић и Милица Ружић мишљења су да ће им туристичка искуства која носе са Златибора помоћи да их пренесу и употребе у Пивском крају.

 

Учесници путовања посјетили су Кустуричин "Дрвенград", гдје су обишли цркву –брвнару посвећену Светом Сави, јединствени етно музеј "Старо село Сирогојно", које чува стару традицију Србије, а у коме се налази и црква Светих апостола Петра и Павла, Стопића пећину која је дуга 1691 метар, и село Јабланицу, гдје се налази црква брвнара посвећена Покрову Пресвете Богородице.

 

 

репортер: Слободанка Капа, новинар Радија Светигоре

[Gerhard]

Evo i video snimak obnavljanja crkve

 

Sta simbolizuje ona osmokraka zvijezda?