Епархија будимљанско-никшићка

[Guest]

Владика Јоаникије на Недјељу Свих Светих служио у манастиру Ђурђеви Ступови

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на Недјељу Свих Светих, у недјељу 10. јуна, Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру наше Епархије Ђурђевим Ступовима.

Саслуживало је свештенство архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаштво Манастира. У току Литургије сабраном народу бесједом се обратио Преосвећени Епископ Г. Јоаникије, говорећи о празнику који се прославља прве недјеље по Силаску Светог Духа на Свете апостоле и ученике Христове.

“Данас прослављамо Недјељу Свих Светих, а када помињемо Све Свете, којих је неизбројено мноштво, морамо да знамо и да разликујемо ко је Онај Који има светост по својој природи, Ко је извор светости, а ко су они који су свети зато што су постали причасници те светости, благодати и милости. Једини Свет је Господ Бог Саваот, али, Његова светост је таква да се она, по Његовој милости, проширује и на оне који љубе Господа, који се са Њим сједињују и служе Му. Зато свештеник на светој Литургији, при завршетку свете службе, позива народ да се причести позивом “Светиње светима“, јер се преко светих Тајни и ми освећујемо“, рекао је Владика будимљанско-никшићки.

Он је казао да они, који су крштени и миропомазани и који учествују у светотајинском животу Цркве, су већ и освећени, јер ако, заиста, живе светотајинским животом Цркве онда они непрестано примају освећење. На исти начин су и хришћани у првим временима поимали да су сви крштени чланови Цркве, који су се сјединили са Господом, освећени, те према томе, и свети, нагласио је Епископ Јоаникије, додајући.

“Али они нијесу свети по природи, него зато што су постали причасници Божије светости, коју Бог не задржава само за Себе, него је даје изобилно онима који Га љубе. Ако на тај начин посматрамо, онда је велико мноштво оних који су се освећивали у овом животу, а ми, прије свих и изнад свих, истичемо Пресвету Богородицу, Која је у својој утроби одњихала Спаситеља свијета Господа Бога Исуса Христа, Који се оваплотио од Њене пречисте крви силом Духа Светог, која је сва била испуњена светошћу, која је своје срце, душу и ум, цјелокупно своје биће учинила станом Бога живог, обиталиштем Бога и Спаситеља Господа Исуса Христа“.

“Послије Пресвете Богородице помињемо арханђеле и анђеле, који непрестано служе Богу живом и сједињују се са Њим, прослављају Његову вјечну славу и постају њени причасници, а послије светих арханђела и анђела помињемо Светог Јована Крститеља, Свете апостоле, затим Светитеље Божије, мученике, преподобне, Свете љекаре бесребренике и на крају Све Свете. Изобилни су и преизобилни дарови Духа Божијег, а то су, истовремено, дарови Христови, и то је реалност живота у Цркви, коју доживљавамо, непрестано, освећујући се и сједињујући се са Господом“, бесједио је Преосвећени Владика.

Ниједног човјека посебно Бог не бира да би га освећивао, него, према ријечима Његовог Преосвештенства Епископа Јоаникија, сви имају прилику да се освећују.

“Сви смо позвани да примимо светост, а то значи да примимо прави живот, односно да живимо правим, истинитим животом, да сви наши таланти, сви наши дарови засијају у слави Божијој. Свети Божији сијају у царству Небеском својим даровима, својим врлинама и оном светошћу којом их је Господ обдарио и осветио. Они су се обукли у вјечну славу Божију у љубави и милости Божијој и имају ту благодат, ту слободу да се моле за цио свијет. Врло често сви ми, налазећи се у тешкоћама, у гријесима, у отуђености у овом свијету, немамо слободу да се, непосредно, обраћамо Господу, него се обраћамо светима Његовим, јер су нам они, некако, ближи и молимо их да се они моле за нас“.

“Треба, наравно, и ми да се молимо Богу, јер је Бог Отац наш Небески, јер је Бог љубав, јер је Он једини човјекољубац, а, свакако, и оне молитве које упућујемо светима, нарочито Пресветој Богородици, услишиће Свети, а и Бог ће их примити, зато што на такав начин изражавамо поштовање и љубав према Светима Његовим. Као што се отац радује када неко поштује његову дјецу и љуби онога који љуби његову дјецу и прима их у свој дом, тако и Бог прима наше молитве, оне које су Њему лично упућене и оне које су упућене Његовим Светима“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

[Guest]

Први доктор богословских наука у Епархији будимљанско-никшићкој

У Фочи је, 11. јуна, на Православном Богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, ђакон мр Никола Маројевић, успјешно одбранио докторски рад.

Рад на тему: “Антропологија ф. М. Достојевског“ је одбрањен пред комисијом коју су сачињавали: доц. др Дражен Перић (предсједник комисије), проф. др Борис Брајовић (ментор) и доц. др Дарко Ђого. Тиме је Маројевић стекао титулу доктора богословских наука, која ће му бити уручена на Светог Кирила и Методија 2013. у Источном Сарајеву, када Универзитет прославља крсну славу.

[Guest]

Слава цркве Свих Светих у Забрђу код Андријевице

На Недјељу Свих Светих, у недјељу 10. јуна у селу Забрђе код Андријевице прослављена је слава храма Свих Светих, који је у изградњи.

Славски колач на темељима будуће цркве освештао је и преломио са свештенством, монаштвом и вјерним народом Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Он се потом обратио пригодном бесједом.

“Сабрали смо се данас овдје, драга браћо и сестре, да прославимо прву славу овог светог храма, који се подиже у славу Божију и у славу Свих Светих. Размишљајући којем свецу да посветимо ову нашу светињу, а пошто имамо доста цркава посвећених Светим аранђелима, које овдје највише славите, као и доста цркава посвећених другим празницима, ријешили смо да овај храм понесе славу данашњег светог празника. Недјеља Свих Светих се увијек прославља на покладе Петровског поста, у прву недјељу послије Тројичиндана, у најљепше доба од године, а то и приличи овом прекрасном мјесту на ком човјек, осим што може да се нагледа ове Божије љепоте, створене Божијом руком може и да прошири своје видике“.

“Заиста је одавде лијеп поглед на све стране, а то је само симбол оне љепоте коју ћемо гледати преко овог храма када га будемо саградили и украсили, када се у њему будемо саборно молили Богу. Данашњи празник нас на то подсјећа и као што је данас сабор Свих Светих на небесима и ми смо призвани да такав сабор чинимо овдје на земљи, сви ми који смо крштени у име Пресвете и животворне Тројице, Оца и Сина и Светог Духа, да славимо име Божије саборно и заједно“, казао је Епископ будимљанско-никшићки.

Владика је нагласио да је Дух Свети тај Који обједињује вјерни народ.

“И Бог наш има саборност, то су три Свете личности: Отац и Син и Свети Дух, света заједница, једно биће. Тако и ми, кад се год саберемо у Цркви Божијој, ми смо Једно, јер нас Дух Свети обједињује и прожима, истина Божија нас просвећује и обједињује те једно мислимо, једно осјећамо, једним устима, једним срцем прослављамо име Бога нашег Христа Спаситеља“.

“Градећи свети храм, драга браћо и сестре, треба најприје да се утврдимо у светој вјери православној, да подижући овај видљиви храм градимо и онај невидљиви храм у души, а то је прави, истинити, неразориви храм Божији, који је најважнији. Када градимо видљиви храм треба да га утврдимо на тврдом камену, а то је света вјера православна, коју молећи се Богу оснажујемо, а снажити вјеру у срцу свом значи снажити доброту, снажити љубав, проширивати своје срце, проширивати своје духовне видике да у нашем срцу увијек има мјеста за Бога, за добра дјела, за ближњег свог, да има љубави према свима, јер то је оно по чему ће нас Господ препознати као своје истините слуге“, бесједио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

Честитајући храмовну славу цркве Свих Светих у Забрђу сабраном народу Епископ будимљанско-никшићки је поручио да се свети храмови граде трудом, љубављу, жртвом и молитвом, да би били утврђени и саграђени у Божију, а не славу људску.

“Све што је изграђено на људску славу пролазно је и пропадљиво, а оно што је подигнуто у славу Божију никада не пропада, као што није пропала жртва оних младића који су на овом мјесту побијени у 18. вијеку од турског окупатора. Њихова жртва се памти, јер је то невина жртва, а све што је створено на жртви и љубави неразориво је и непропадљиво,“ закључио је Преосвећени Владика.

Храмовна слава је настављена уз братску трпезу љубави, којој су се одазвали бројни вјерници.

[Guest]

Прослављен имендан јерођакона Агапита

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у четвртак, 14. јуна, поводом празника Преподобног Јустина Ћелијског и имендана јерођакона Агапита (Драгојевића), сабрата манастира Ђурђеви Ступови, Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке – Ђурђевим Ступовима.

Саслуживали су протојереј-ставрофор Боро Врховац, парох андријевички и монаштво Манастира. Богослужењу на овај велики празник наше Свете Цркве Православне присуствовао је вјерни народ беранског краја, који је приступио Светој тајни причешћа.

Освештан је и преломљен славски колач поводом имендана оца Агапита, који носи име у спомен на Преподобног Агапита Печерског, којег молитвено славимо на данашњи дан.

Преподобни Агапит Печерски је био љекар, ученик Светог Антонија Печерског, прослављеног даром исцјељења. Њему у пештеру дође из Кијева блажени Агапит, желећи душевно исцјељење кроз пострижење у монашки чин. Након пострижења свом душом својом следоваше ангелоподобном житију Преподобног Антонија, под његовим руководством. Агапит је био очевидац како Преподобни отац Антоније служаше болеснима и молитвом их исцјељиваше, али је скривао тај велики дар дат његовој молитви. Агапит се много трудио, ревносно подражавајући светог старца у подвизима. Помагао је болесној братији и непрестано се молио Богу за исцјељења. Подражавајући подвиге Преподобног Антонија, блажени Агапит се удостојио постати учесник исте благодати, јер је својом молитвом исцјељивао све болеснике, због чега је прозван љекаром. Глас о њему пронио се и изван Кијева, па су многи болесници долазили код оца Агапита и, захваљујући његовим усрдним молитвама, оздрављали. Свети Агапит се упокојио око 1095.

[Guest]

Завјетно свједочење Мира Микетића

У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, 14. јуна је одржана промоција књиге “Кроз пакао и натраг“ аутора Мира Микетића, који је 1945, као деветогодишњи дјечак, са избјеглим народом и војском Павла Ђуришића, прешао голготски пут до аустријске границе.

“На првих двије стотине страница прве књиге аутор износи сјећање на ратне године, на оно што се у његовом родном Пеовцу, код Андријевице и најближој околини, догађало од 6. априла 1941, до октобра 1944, до дана у којем су одатле, као и из других крајева Црне Горе, са четницима кренули и чланови њихових породица, нејачи – од дјеце у колијевкама до стараца и баба. А шта се догађало у том периоду, може се наслутити и из самих наслова поглавља“, рекао је, учествујући у представљању поменутог дјела, књижевник Влајко Ћулафић, главни уредник “Свевиђа“.

Трокњижје “Кроз пакао и натраг“ жанровски је тешко одредиво. Аутор је још као средњошколац почео са писањем и у осмој деценији живота објавио је импозантан збир сјећања на ратну драму која се одвијала на тадашњим југословенским просторима. Стога се ово штиво, према ријечима Ћулафића, може сматрати и ратном хроником, и сјећањем, накнадним дневником, свједочанством, својеврсним породичним албумом, а дјелимично је то и документарно, историографско штиво и приповијест.

“Микетићева сјећања освјетљавају драму недужног и нејаког, и упечатљиво свједоче о дубини трагедије оног немоћног и невиног дијела једног народа. То је и драгоцјено историографско штиво о ономе о чему се само у тајности причало, засновано на историјским чињеницама и изворима који су деценијама били недоступни или строго забрањена тема, како би се лакше и убједљивије кривотворила историја, а идеолошко преваспитање једног народа представило, не као свестрано насиље над њим, него као благородна историјска нужност“.

“Кроз Микетићево приповиједање јасно се указују најбитније и најдубље разлике између вјековног српског народног бића, његове вјере, културе, духа и духовности, традиције, животних обичаја и етичких начела и оног што је наговјештавано новим идеолошким покретом а што је, кроз неколико каснијих деценија, потврдило све страхове, прозрења и упозорења оних који су му се супротставили и резултирало вишеструким и погубним посљедицама по српски народ, не само у Црној Гори“, оцијенио је Влајко Ћулафић, напомињући да су одјеци свега тога и данас присутни на нашим просторима, само што се изражавају кроз неке друге, а не кроз идеолошке комунистичко-традиционалистичке супротстављености, у ужем смислу.

Посљедњих деценија појавио се знатан број научних, књижевних, мемоарских дјела која одсликавају ону другу страну наше прошлости из периода уочи и у току Другог свјетског рата, износећи на видјело „трагику безгробника и изгнаника који су, све до скоро, прогоњени и из памћења својих потомака и најближих сродника. Ауторима таквих дјела својом породичном ратном хроником придружио се и Миро Микетић.“

“Он, на око хиљаду страница, казује о осмомјесечној одисеји његове породице: оца, мајке, дједа, бабе, стрица, браће и сестре и других Пеовчана, и не само њих, одисеји за чији почетак бисмо могли означити тајно закопавање икона Светог арханђела Михаила, заштитника и крсне славе Васојевића и Светог Саве, под каменом плочом у јаслама, а као њен крај – откопавање тих икона по повратку са страдалног пута до крајњих граница Словеније. Између те двије слике ниже се мноштво оних са пута преко Мурине, преко спаљене и поклане Велике и Чакора, низ сурову Ругову, преко Пећи и Косова и Метохије у којима није имало Срба, а одатле, умјесто за Грчку, ка Рашкој, Прибоју и Рудом, па преко Босне и Хрватске све до Словеније, уз пратњу невремена и глади, кроз огањ куршума и гелера савезничке авијације, а некад појединачно или здружени партизани, усташе, Њемци...“, казао је Влајко Ћулафић.

Веселин Матовић, главни уредник часописа „Слово“, сматра да Микетићевим трокњижјем наша јавност тек сада, након више од шест деценија, добија прву цјеловиту литерарну обраду једног од најтрагичнијих догађаја у нашој историји, а то је, према Матовићевом мишљењу, уништење четничке војске под командом војводе Павла Ђуришића на њеном путу од Везировог моста до аустријске границе, крајем 1944. и почетком 1945.

“Хтјело се, по некој вишој правди, да то, иако са толиким закашњењем, буде аутентично, потресно, убједљиво и на високом умјетничком нивоу, свједочанство једног од учесника тог егзодуса, тада деветогодишњег дјечака Мира Бранковог Микетића, кога је тамо повела рука Господња да би видио, преживио и упамтио шта је све, у злом времену, и вођен злом мишљу, брат брату спреман да учини, али и шта је човјек, вјерујући да иде Христовим путем, спреман да истрпи и поднесе“, истакао је Матовић, називајући књигу „Кроз пакао и натраг“ „завјетним свједочењем“.

Аутор-наратор и главни јунак је у позицији дјечјег доживљаја и дјечјег поимања онога што се догађало и што се, како запажа Матовић, неизбрисиво уцртало у душу деветогодишњег дјечака, који пола године путује у једној од “најнесрећнијих људских колона које су се икада кретале земаљским путевима“.

“Више од шездесет година требало је да то зрене, да се филтрира и ферментира, да нарасте до своје кратке и јасне реченице, до оног присног и свевременог приповједачког презента, који читаоце с лакоћом увлаче у вртлог грађанског рата, углавном на простору ауторових родних Васојевића, у којима се, три године, без узмаха, прегоне зло и добро, мржња и човјекољубље, витештво и нечовјештво, жеља за животом и порив за његовим уништењем. А потом и у драму избјегличке колоне од преко 20 хиљада војника, четири хиљаде жена, дјеце и стараца и око 80 свештеника на челу са Митрополитом Јоаникијем, која остављена и издана од сваког, креће на погибељни пут, са кога ће се, након пола године, као заробљеници побједничке партизанске војске, вратити само немоћна и свим и свачим понижавана нејач“, наглашава Веселин Матовић.

“Након дугих педесет и седам година рада ова хроника је угледала свјетлост дана у септембру 2010. Није потребно причати о утрошеном времену, јер сам у ову хронику унио своју вољу и своје срце, чиме сам испунио своје обећање дато дједовима и, што је најважније, у хронику сам уклесао истину о нашем путу, нашим тешкоћама, нашој голготи и нашем паклу, који је прогутао плејаду црногорских Светосаваца, хиљаде нашег народа. Међу њима су и ваши дједови, очеви, стричеви, ваши рођаци, ујаци и комшије, који дадоше своје животе на олтару вјере своје за Крст и за оно у шта су вјеровали“, рекао је пред никшићком публиком Миро Микетић.

Својом дужношћу он је сматрао да ову људску трагедију наслика ријечима на папиру, како би онима који у себи носе осјећај православља, представио судбину тих тридесет хиљада крстоносаца, који су прошли један исти пут, одлазећи свјесно на своје распеће.

“Иако сам се већином бавио Васојевићима и оним што сам у њима видио и чуо, хроника није само о њима. Ту је уклесано цијело српство које је хрлило у непознато са вјером православном и вјечним Крстом. Ово је хроника свих српских фамилија из Црне Горе. Ту су хиљаде имена и презимена од Игала, Херцег Новог, Будве, Улциња, преко Цетиња и Подгорице, од Никшића, Даниловграда, Спужа, Шавника, Жабљака, Колашина, Мојковца, Андријевице, Берана, Бијелог Поља и Пљеваља. Није ова хроника листа имена, нити албум слика, она је хроника сваке црногорске фамилије, јер пут је био исти за све“, поручио је Микетић.

[Guest]

Косово је камен темељац пјесничке васељене Момира Војводића

Књига “Божурова суза бројанице“ пјесника Момира Војводића представљена је у суботу 16. јуна у Црквено-народном “Светог Василија Острошког“ у Никшићу.

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је, учествујући у промоцији нове књиге пјесника Момира Војводића, запазио да је косовска мисао најпрепознатљивија црта српске књижевне антологије у којој је, као мајстор стиха и пјесник особитог лирског израза, већ заступљен Момир Војводић.

“Нијесам срео писца у наше вријеме који је дубље заокупљен Косовом и који ту тему на зналачки начин исказује. О Косову се много говори, али је мало правих ријечи, па је, у том смислу, поезија Момира Војводића незаобилазна. Косово, његова жртва, светост и памћење је динамичко начело српске историје и културе, неизбрисиви печат у колективној свијести српског народа. Косовска мисао је најпрепознатљивија црта српске књижевне антологије у коју је, већ, заслужно укључен књижевник Момир Војводић, као велики мајстор стиха, извор пјесничке ријечи и пјесник оригиналног лирског израза“, рекао је Преосвећени Епископ.

Косово својом историјском реалношћу и духовним значењем, према мишљењу Владике Јоаникија, представља камен темељац Војводићеве поетике. Њега, као пјесника и познаваоца језичких изражајних могућности, одликује способност обликовања нових ријечи у српском језику, а у књизи “Божурова суза бројанице“ поједине ријечи, које имају функцију поетског символа, сабирају, заправо, дубину памћења и богатство осјећања.

“То су имена личности из наше крстоносне историје: Лазар, Милош, Милица, Јефимија, Лауш, Милутин, Душан, не изостављајући ни Амурата. Његова поезија је незамислива без Грачанице, Пећаршије, Дечана, Самодреже и Љевишке, без царског Призрена. Момирову пјесничку васељену обиљежавају српски топоними Газиместан, Голеш, Проклетије, Чакор, Шар планина. И опјеване ријеке Ситница и Бистрица, такође, имају моћ симбола, а, посебно, зрело пшенично класје Косова и Метохије, кос и кости и, понајчешће, косовски божури, црвени и плави“.

“Врховни симбол је крст којег уздржано, са страхом Божијим, употребљава, стављајући га на врх своје пјесничке грађевине. Символику појединих ријечи појачава и проширује стапањем символа, дајући успјешно назнаку за правилно разумијевање. Тако Грачаницу, зависно од контекста, назива Коштаницом или Божурицом“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки.

Према његовим ријечима пјесник Момир Војводић је препознао и дубоко доживио смисао косовске жртве цара Лазара, царске властеле и војске и посљедице те жртве у цијелој историји српског народа од Косова до данашњег дана. Тајна Косова је у томе што се та битка и њена историјска и духовна сложеност, продужава до наших дана. У тој драми, казао је Преосвећени владика Јоаникије, у којој се мијењају чинови и учесници, многе личности, кроз ликове кнеза Лазара, Милоша, Југ Богдана, девет Југовића, мајке Југовића, царице Милице, али и Вука Бранковића, обиљежиле су нашу драматичну историју и послије Косова.

“У Момировој поезији прошлост, садашњост и будућност сустижу се у један тренутак. У Косовском боју који траје, заједно се боре и међусобно храбре против ранијих и каснијих амурата, истовремено гину и прослављају се преци и потомци, које профано вријеме раздваја, али их српски духовни календар обједињује“.

“Пјесничким уобличавањем, мотив жетве зреле пшенице на житоносном Косову, уводи нас у тајну жртве косовских јунака. У један дан је на Косову пало више јуначких глава, него што се за дан, на жетвеној моби, покоси пшеничног класја. Ово поређење засновано је на хришћанској символици пшеничног зрна. Јеванђељска поука о пшеничном зрну, које када умре нови род доноси, добила је код Војводића ново рухо, изаткано од мисли и осјећања вјековима осмишљаване косовске трагедије, која се сагледава као носећи стуб српског духовног бића. Као што се зрела пшеница сабира у домаћинску житницу, тако се у Војводићевој поезији српске жртве збирају у вјечну небеску ризницу“, казао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије, закључујући:

“Највјернији чувари те ризнице су српски писци и црноризци. Српска жртва је смјештена у незаборав који је постао тврђава и прибјежиште, сазидана од лобања зиданих по реду вјекова, подједнако од јуначких глава које су падале на бојном пољу и оних које су достојно чувале свијест о српској жртви“.

Др Будимир Алексић сматра да увијек, када је ријеч о Војводићевој поезији, па и о овој књизи, треба нагласити да је овај пјесник највише књига и пјесама посветио Косову и Метохији. Косово је његова опсесивна тема; он је и својом биографијом повезан са Косметом – тамо је рођен, отуда изгнан као двогодишње дијете, па је и та чињеница, односно његова изгнаничка судбина, опредијелила правац пјевања и мишљења Момира Војводића.

“У његовом обимном и разноврсном стваралаштву много је тема и мотива, од лирских и емоционално најинтимнијих, преко устаничких и родољубивих, до метафизичких и егзистенцијално неизбјежних и судбински трагично утканих у наше животне токове. Али, коријен његове поетике и естетике, његовог пјевања и мишљења, је у Косову, у косовској завјетној мисли под којом се подразумијева не само пораз на бојном пољу, пад једног царства, губитак слободе, упадање у ропство, него и болни одјек тога пораза, те вјера и нада у васкрсење, и чврста воља, свети завјет да се ослободимо ропства, стекнемо слободу, подигнемо царство и осветимо косовски пораз“.

Из те мисли, како је оцијенио Алексић, развија се Војводићев живот у свим својим манифестацијама, умним, осјећајним и дјелатним, она доминира њиме, он почиње с њом своје бављење поезијом и креативно се бави њоме све до данас.

“Јер, Косово је за њега ,,Кнез свих српских речи“, како гласи наслов једне његове пјесме из ове збирке, и он настоји да исприча људску судбину на српској косовско-метохијској земљи у континуитету од 600 година. Иако је Косово еминентно српска национална тема, коју Војводић обрађује у својој поезији, поруке његове поезије су универзалне: Косово је поприште борбе између добра и зла, истине и лажи, правде и неправде. У његовим пјесмама се јасно препознаје неугасива нада и оптимизам да ће добро увијек побиједити зло, да ће правда увијек тријумфовати над неправдом, и да ће живот савладати смрт и ништавило“, оцијенио је Алексић, који је овом приликом истакао и версификаторску виртуозност Момира Војводића, која карактерише читаво његово поетско стваралаштво, па и нову збирку.

Публици се обратио и аутор, казивајући стихове из књиге “Божурова суза бројанице“.

“Написао сам четири књиге поезије посвећене Косову и Метохији. Из њих су за ову збирку изабране по 33 пјесме, колико бројаница има чворића, симболишући Христове године. Усудио сам се да ја начиним избор из поменутих књига, а издавач – Књижевна задруга Српског националног савјета Црне Горе, овај избор именовао је антологијом. Књига „Божурова суза бројанице“ изишла је и захваљујући великој подршци Преосвећеног владике Јонаикија и драго ми је да га, како сам могао чути вечерас, нијесам разочарао. Збирку чини пет бројаница, и тај пети дио садржи пјесме из необјављене књиге. Док год будем писао писаћу о овој нашој вјечној теми, јер шта је нама Србима важније од Косова? Пета бројаница носи назив „Косово је кнез свих српских речи“, рекао је Момир Војводић.

Промоцију су организовали Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић.

[Guest]

На празник Светог Јоаникија Липовца и мученика пострадалих са њим

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог свештеномученика Јоаникија Липовца, Митрополита црногорског и свештеномученика и мученика пострадалих са њим, у недјељу 17. јуна Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овом празнику на Пардусу код Подгорице.

Владици су саслуживали свештеници Митрополије црногорско-приморске: протојереј-ставророф Милун Фемић, архијерејски намјесник подгорички, протојереј мр Велибор Џомић, свештеници Ђуро Томовић и Миладин Кнежевић и ђакон Момир Вулевић.

Празничном богослужењу и храмовној слави новоподигнуте цркве на Пардусу, присуствовао је у великом броју вјерни народ љешанске нахије и шире, којима се архипастирском поуком обратио Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је казао да су се Светитељи и угодници Божији увијек трудили да свету вјеру православну свједоче најприје својим животом, а онда и ријечима, јер се вјера у Бога, свједочи истинитим животом и спремношћу на жртву, на шта су призвани сви “у чијем срцу жубори дашак праве, истините вјере Божије“.

“Таква свједочанства, драга браћо и сестре, имамо од памтивијека. Свету вјеру, на такав начин, проповиједали су и свједочили Свети пророци и апостоли Христови. Од Дванаест великих Христових апостола сви су, по промислу Божијем, пострадали, осим Светог Јована Богослова који се сараспео Христу Господу под крстом, не оставивши Га приликом распећа, а тако и ученици апостолски и њихови насљедници кроз историју. Бог је дао па смо и ми, у нашем народу, имали такве свједоке праве истините вјере од Светог Оца нашег Саве, Светог великомученика косовског Кнеза Лазара, Светог Патријарха Гаврила Рајића и све до наших дана, Светог свештеномученика Јоаникија Липовца, Митрополита црногорског, најсмјернијег и најкроткијег архипастира, који је сјео на престо митрополита црногорских послије Светог Петра Цетињског“, рекао је Владика будимљанско-никшићки.

Цијелог живота Свети Јоаникије Липовац је био примјер свештеничке благости, честитости, доброте, милосрђа, снисходљивости и љубави, увијек испред себе стављајући друге и оне старије, тако да се због његове скрушености и скромности, према ријечима Његовог Преосвештенства, није примјећивао.

“Таквом богобојажљивом архипастиру, који је био као јагње Божије, Господ је дао храброст лава и неустрашивост, и ништа га, када је у питању била вјера и њено свједочење, није могло поколебати. Живио је у злом и ужасном времену, времену Другог свјетског рата, свјетског крвопролића, а на нашим просторима, понајвише, братског крвопролића. Ми смо до тада били навикли да се боримо са непријатељима друге вјере и разним окупаторима, али ово зло није било ништа мање, ако не и веће, јер братско крвопролиће је највеће зло. Та безбожна идеологија кренула је била да пустоши оно највриједније што су вјекови сабирали у Црној Гори, све оне врлине, честитост, доброту, гостопримство, крсну свијећу, кумство, пријатељство“.

“Пред таквим изазовом Свети Јоаникије је добијао све већу снагу и храброст од Господа да се супротстави том злу. И супротставио се страдајући до крви. Пострадао је као невино јагње Божије уподобивши се својом смрћу вјечном Архијереју Цркве Божије Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу. Своју мученичку крв помијешао је са крвљу голготског Мученика и Господ га је, због његове љубави и његове жртве, примио у Своје вјечно Царство, прославивши га као новог свештеномученика Цркве Божије, нашег заступника и молитвеника коме је Господ дао слободу да се моли за нас и за цио васиони свијет. Мученици Божији добијају такву слободу и славу да стоје са анђелима и арханђелима, са апостолима и са свима светима пред престолом Божијим и непрестано славе Пресвету и животворну Тројицу“, бесједио је Преосвећени владика Г. Јоаникије.

Он је истакао да се, на жалост, испунило пророштво Светог Митрополита црногорског, који је говорио да ће безбожна комунистичка идеологија одвојити дјецу од Цркве, затворити храмове, оскрнавити и порушити свете олтаре, крсну свијећу угасити, кумство обесмислити и да ће се и свако друго зло, преко тог зла, проширити на овај народ. И, заиста, зло које је пророковао и претрпио свештеномученик Јоаникије Липовац наставило се послије његове мученичке смрти, а посљедице трпимо и ми данас.

“Ми данас видимо да постоје људи који желе да све оно што је свето и велико, оно по чему се препознаје Црна Гора у васељени, обесмисле и оскрнаве. То зло није престало и зато, драга браћо и сестре, треба пажљиво да слушамо ријеч Светог свештеномученика Јоаникија Липовца, јер свака његова ријеч драгоцјена је као бисер и као злато, а и све друго што је остало иза њега као успомена у нашем народу. Негдје је, кажу, нађен његов прстен, његове бројанице, његова мантија. Све је то за нас данас драгоцјено и заслужује поштовање, јер подсјећа на светитеља Божијег“.

“Његово име и његов спомен су све до скоро затирани. Било је вријеме када се његово име није смјело поменути јавно, као ни име Светог владике Николаја, као ни имена највећих људи из нашег народа који су се супротставили комунистичкој идеологији, али, ево видимо да је, хвала Богу, то вријеме, ипак, прошло. Зло вријеме буде, па прође и остави пустош, остави срамоту, али из тога треба да извучемо поуку, ако имамо памети“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки.

Током Свете Литургије у храму Светог свештеномученика Јоаникија Липовца и свештеномученика и мученика пострадалих са њим, на брду Пардус у љешанској нахији, првој светињи у Црној Гори посвећеној овим новомученицима Божијим, освештан је и пререзан славски колач. Домаћин славља, које је, у име Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, благословио Преосвећени владика Јоаникије, био је г. Чедо Радуновић, чијим трудом се, послије свете службе Божије, наставило благодарење Богу и заједничарење у радости храмовног славља.

[Guest]

Полазници вјеронауке посјетили светиње у Пљевљима и Жабљаку

Школа вјеронауке при парохији страшевинској и старотребјешко-кличевској у Црквеној општини Никшић организовала је у суботу, 16. јуна поклоничко путовање светињама на сјеверу Црне Горе.

Четрдесетак малишана, са надлежним парохом свештеником Велимиром Јововићем и вјероучитељем попадијом Лавиником Јововић, на овом једнодневном излету обишли су манастир Свете Тројице у Пљевљима, гдје су се поклонили кивоту у коме су почивале мошти Светог Саве, првог архиепископа српског, као и дјеловима моштију Четрдесет Мученика севастијских, Светих Козме и Дамјана и Светом стопалу првомученице Текле. Овом приликом посјетили су и новоподигнути храм Светог великомученика Георгија, надомак Пљеваља, који је у мају прошле године освештао Патријарх српски Г. Иринеј.

Полазници вјеронауке обишли су, затим, град Жабљак и Саборни храм Преображења Господњег.

“Надахнути духовношћу наше Светосавске Цркве и њених светиња, благодарни смо Богу на оваквом духовном укрепљењу. Наша поклоничка путовања, која организујемо трећу годину заредом, помогло је приватно предузеће Глунекс из Кличева, које нам своје услуге превоза уступа бесплатно на чему смо захвални, као и управама манастира и парохија које су нас дочекале са пажњом и љубављу. Од срца им благодаримо, са молитвом да им Господ вишеструко узврати“, каже јереј Велимир Јововић.

[Guest]

У Никшићу одржано такмичење полазника вјеронауке

Под покровитељством Црквене општине Никшић, у недјељу 17. јуна у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког, одржано је такмичење из вјеронауке.

У такмичењу, првом ове врсте у Никшићу, учествовало је шест екипа из Никшића, Страшевине и Шавника, чији вјероучитељи су: Јована Зиројевић, Коста Дојић, Лавиника Јововић, те свештеници Велимир Јововић и Драженко Ристић.

Надметање је било прилика да дјеца и омладинци, основног и средњошколског узраста, екипно и појединачно искажу своје познавање основа наше свете вјере православне, Светог Писма и Светог Предања.

Након веома изједначене “борбе“ и показаног завидног нивоа знања, о побједницима су, ипак, морала одлучивати резервна питања. У екипном дијелу такмичења од осталих су за нијансу били спремнији и уигранији основци из Страшевине, чији вјероучитељ је Лавиника Јововић, док је у појединчаном дијелу прво мјесто освојио Анастасије Јововић, такође из школе вјеронауке у Страшевини.

Црквена општина је за најуспјешније обезбиједила и пригодне поклоне – медаље и по примјерак Светог Писма, са честитком Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија.

Послије такмичења у вјеронауци, дјеца су имала прилику да искажу и своје атлетске способности у неколико спортских дисциплина. Најбољи су били чланови екипе школе вјеронауке из Шавника.

“Жељели смо да, организовањем овог такмичења, популаризујемо школе вјеронауке, које постоје у нашем граду и шире, као и да подстакнемо и наградимо ову дјецу која се, током школске године, труде и вриједно уче. Надамо се да ће такмичење мотивисати малишане, њихове родитеље и учитеље да наставе да се труде на њиви Господњој и да ће оваква надметања у знању постати традиционална и још посјећенија. Наша жеља је да се школе вјеронауке покрену и у осталим парохијама Епархије будимљанско-никшићке, како би дјеца у нашој средини открила сву љепоту свете вјере православне и била што образованија на корист својих породица и цијелог друштва“, каже вјероучитељ Коста Дојић, који је био успјешан водитељ и аниматор такмичења.

[Guest]

Владика Јоаникије служио у манастиру Црна Река

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско–никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог Петра Коришког, у понедјељак 18. јуна, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Црна Река у Епархији рашко–призренској и косовско–метохијској.

У бесједи којом се, током Светог богослужења, обратио вјернима Преосвећени Епископ Јоаникије је говорио о Преподобном оцу нашем Петру Коришком, чије се Свете и цјелебне мошти чувају у овом Манастиру, а који је у живио и подвизавао се у 13. вијеку, у селу Кориш недалеко од Призрена, гдје и данас постоји његова испосница.

“Свети Петар Коришки и Преподобни Јоаникије Девички, два велика свјетилника у монашком чину, овдје су се Богу молили, ово мјесто својим молитвама и својим сузама осветили, Божију помоћ и милост са неба сводили у своје срце и на све оне који су овдје долазили, тражећи од Бога милости и помоћи Његове. И ми се, данас овдје, поред моштију Светог Петра Коришког, заједно са њим молимо, своје молитве приносимо Богу, удружујемо молитве наше са молитвама Светих и прослављамо име Пресвете и животворне Тројице, Оца и Сина и Светог Духа Бога нашег, славимо Христа Господа Спаситеља нашег и Пресвету Богородицу“, рекао је Владика.

Он је нагласио да су истински хришћани даривани од Бога великом повластицом, а то је вјера у Господа Исуса Христа, која нам је предата од Светих Апостола, Светих Отаца, њихових ученика и предака наших. Те повластице, на жалост, често нијесмо свјесни.

“Ево и данас када смо, због немарности према својој вјери, према светињама и светој косовској земљи, дошли у ту неприлику да нас је још мало остало на Косову и Метохији, али то није мало ако смо свјесни духовне величине и вриједности наших светиња. Зато сваком треба да је јасно да је велика повластица за сваког човјека, а нарочито за православног Србина, доћи на Косово и Метохију у Епархију рашко-призренску и њене светиње, и надахнути се светошћу косовске земље, освећене молитвама и жртвом Светих мученика“.

“Велика је повластица доћи у Црну Реку и поклонити се моштима Светог Петра Коришког, у манастир Дечане и поклонити се моштима Светог Стефана Дечанског, у Пећку патријаршију и поклонити се моштима на десетине Светих Божијих угодника, патријараха и архиепископа српских, и све до свете Грачанице, Љевишке, Девича. То је света српска земља“, поручио је Његово Преосвештенство.

У манастиру Црна Река данас је, према ријечима Владике Јоаникија, диван и богоугодан сабор народа Божијег, који је дошао да се Богу помоли, да се, током Петровског поста, причести Светим тајнама Христовим и поклони моштима Преподобног Петра Коришког, Светитеља из нашег рода и савременика Светог Саве, првог Архиепископа српског.

“Као што се Свети Сава подвизавао у студеничкој и карејској испосници, тако се и Преподобни Петар Коришки подвизавао овдје и у коришкој пустињи, Богу угађајући. Он је, очистивши своје срце и мисли, биће своје учинивши станом Бога живог, постао Христоносац, Богоносац и духоносац и добио слободу пред Богом да, још у овом животу, заступа све оне којима је милост и помоћ Божија потребна, а, нарочито, послије његовог престављења Бог га је прославио због његове вјерности, његовог трпљења, подвига, љубави и жртве, те је окупљао наш народ око својих светих моштију, тјешио га и давао му снаге да носи крст свој у свим временима која су била тешка, а свако вријеме је вријеме спасења“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Благосиљајући сабране вјернике, Владика је, на крају свог архипастирског слова, захвалио Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Г. Теодосију, чијим благословом присуствује прослављању празника Преподобног Петра Коришког у Црној Реци. Заблагодарио је и Архимандриту Јовану и његовом братству, на љубави са којом дочекују све намјернике и моле се Богу у овој светињи, служећи, како је навео Преосвећени Епископ, исту ону службу, коју је овдје, док се подвизавао на земљи, служио и Преподобни Петар Коришки.

“И они данас, у овим тешким временима, временима многих искушења, носе достојно и примјер су, многима, ношења крста и идења за Христом. Нека Господ буде на помоћи, молитвама Преподобног Петра, оцу Архимандриту и нашем драгом Владици Теодосију, који носи крст на Косову и Метохији и, заиста, му није било лако. Од оног дана кад је дошао у ову светињу, па све док је постао Епископ рашко-призренски, он је примио бреме свог народа на своја плећа, али, хвала Богу, има помоћ од Бога и светих Његових, и велику подршку од свештенства, монаштва и вјерног народа, а то тако и треба да буде, драга браћо и сестре, да сви, једни друге, подржавамо на путу спасења, а нарочито оне који носе највеће бреме. Нема већег бремена данас, него што је бреме које носи Преосвећени владика Теодосије и треба га, не само разумјети, него и помоћи“.

Током празничног богослужења је освештан и пререзан славски колач поводом имендана јерођакона Петра, сабрата манастира Црна Река.

[Guest]

Посјета руског амбасадора Епархији будимљанско-никшићкој

У уторак 19. јуна 2012. епархију Будимљанско-никшићку посјетио је Његова Екселенција амбасадор Руске Федерације у Црној Гори Aндреј Алексеjевич Нестеренко и Сергеј Ферапонов, савјетник амбасадоров.

Уважене госте Епископ будимњанско-никшићки Господин Јоаникије примио је у манастиру Ђурђевим Ступовима код Берана. Владика је изразио радост што је господин амбасадор посјетио Ђурђеве Ступове, који се припремају да прославе 800 година постојања и изразио увјерење да ће традиционално добри односи са Руском амбасадом у Црној Гори убудуће бити још чвршћи и испуњени новим садржајима.

Његова екселенција амбасадор је такође изразио задовољство што је посјетио први пут ову светињу а и град Беране и имао сусрет са Епископом Јоаникијем.

У срдачном разговору било је ријечи о обиљежавању осамстогодишњице Ђурђевих Ступова, као и о унапређењу сарадње у разним областима.

[Guest]

Дом Божији подижемо вјером, љубављу и жртвом, а храм своје душе у Цркви и на молитви

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, у недјељу 24. јуна, Свету Архијерејску Литургију у цркви Преображења Господњег у Беранама.

Саслуживало је неколико свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке, а сабраним вјерницима бесједио је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије. Он је у свом архипастирском слову говорио о Цркви Божијој коју чини вјерни народ, сабран у дому Господњем коме је глава Господ Исус Христос, а народ тијело Његово.

“Господ Исус Христос, Спаситељ наш је глава, а ми који смо сабрани око Њега, смо тијело Његово и то је онај неразориви организам, она божанска грађевина, прави и неразориви истински дом Божији коме стремимо, у који желимо да уђемо, у који треба сви да се уградимо. Један учитељ Цркве Божије из првих времена, говорио је хришћанима да су они попут живог камења, обрађеног и просвијетљеног камења које се уграђује у неразориву грађевину Божију, а то је Црква Божија, то су живе душе“.

“Хришћанин, који редовно долази на службу Божију и живи као члан тијела Христовог, обнавља непрестано храм свог бића и своје душе, уграђује се у ту вјечну Божију грађевину. Када градимо видљиве храмове и украшавамо их, све је то у функцији дома Божијег коме је архитекта и градитељ сам Господ, јер свети храмови Божији су освећена мјеста у којима се сабирамо да бисмо се уцрковили, да бисмо се сјединили са Господом и једни са другима у живом организму Цркве Божије“, рекао је Владика будимљанско-никшићки.

Као што се храмови Божији разликују у односу на друге грађевине, тако се и сваки човјек, испуњен правом, истинитом вјером препознаје међу осталим људима. Онај чије су духовне очи отворене, лако распознаје човјека који је испуњен истинитом вјером. Прави хришћанин препознаје се, као што се одмах препознаје и онај човјек који је отуђен и удаљен од Цркве.

“Према свједочењу једне Рускиње, обраћенице из комунистичких времена, која је почела да иде у цркву и тамо сретала хришћане, а то су били гоњени хришћани, који су прави свједоци вјере, она је казивала да је лик сваког хришћанина, који је ушао дубоко у тајне хришћанског и црквеног живота, другачији, да свијетли и личи на икону. То, заиста, и јесте тако. Човјек је створен по слици и прилици Божијој и то Бог никада не одузима. И највећи грешник има црте лика Божијег на себи, али од нас зависи, од наше слободне воље, наше љубави, ревности, отворености да ли ћемо се саображавати Господу свом. Кад волимо некога ми се са њим и саображавамо, а сви ми, најприје, треба да се саображавамо са Оним Који има највећу љубав и Који је своју крв излио за нас, са Спаситељем нашим и Господом“.

“Зато ми, драга браћо и сестре, градимо видљиве храмове, који нијесу обичне грађевине, али су, ипак, дјело људских руку и људског умијећа и тек када их посветимо слави Божијој оне постају свете, а нарочито када се у њима сабирамо и Богу молимо. Такав позив упутио бих свима вама који се овдје налазите и редовно долазите у овај храм, као и свим житељима овог града, позив за градњу Саборног храма у Беранама, да, прије свега, градимо дом своје душе и обнављамо своје биће у цркви на молитви, а истовремено, да се уграђујемо, колико можемо, у градњу храма посвећеног Светом Симеону Мироточивом“.

“То је, свакако, нераздвојиво и једино тако је благословено. Једино тако можемо, на прави начин, изградити Саборни храм Светог Симеона Мироточивог у Беранама, на славу Божију, онако као што је Свети Симеон Мироточиви Стефан Немања градио свете храмове, те се и дан-данас њима поносимо – са најдубљом вјером, са највећом љубављу и највећом жртвом. Нешто најљепше што нам је остало, као спомен на Светог Симеона, су његове задужбине, а он је, као велики родољубац, уложио свега себе у изградњу државе и обједињавање свог народа. Све то је радио ради славе Божије и зато га је Господ прославио и овјенчао вијенцем вјечне свјетлости, вјечне славе Божије и вјечног живота“, закључио је своју бесједу Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

[Guest]

Смотра црквеног хорског пјевања у славу Видовдана

Поводом Видовдана, једног од највећих празника српског народа, у порти манастира Савина у Херцег Новом, у суботу 23. јуна, одржан је Видовдански сабор црквених хорова.

Духовно сабрање, у којем је учествовало девет хорова из Црне Горе, Србије и Републике Српске, благословио је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намјесник бококоторски, који је, између осталог, казао да са оваквих светковина човјек увијек носи најљепше утиске, јер је, према његовим ријечима, било величанствено када су сви хорови заједно запјевали, исказујући снагу наше духовне пјесме и традиције.

“Тачно је да ово свето мјесто доноси инспирацију свима. Величанствена је и дивна ствар што Српско просвјетно-културно друштво “Просвјета“ носи идеју да на Видовдан у Херцег Нови долазе хорови из Требиња, Никшића, Подгорице, ове године и из Ужица, дакле, српство на једном мјесту“.

Поздравном ријечју, у име организатора, обратила се Оливера Доклестић, предсједник.

“Братство манастира Савина је одувијек знало цијену човјечности, јунаштва, цијену науке, културе и сваког духовног уздизања и саборовања. Слиједећи традицију, ми то чинимо и данас, када су тешка времена, увјерени да само тако можемо опстати, поштујући претке, свијетла образа изићи пред потомке. Част нам је што сте сви редом, својим срцем и искрено из душе наши гости“, рекла је Оливера Доклестић.

На овогодишњем Видовданском сабору наступили су хорови: Светог Василија Острошког из Требиња, Светог јеванђелисте и апостола Марка из Подгорице, Светог новомученика Станка из Никшића, Светог Јевстатија Превлачког из Будве, Светог Василија Острошког из Кумбора, Светог Саве из Херцег Новог, затим Српско пјевачко друштво “Светосавник“ из Подгорице, Српско пјевачко друштво “Јединство“ из Котора и “Златиборска вила“ из Ужица.

Хорови су изводили по двије духовне композиције по сопственом избору, а на крају Видовданске смотре црквеног хорског пјевања, чланови свих хорова заједно су отпјевали неколико пригодних свјетовних и изворних народних пјесама: “Видовдан“, “Српкиња“, “Оро се вије“, “Маријо бела кумријо“, “Густа ми магла“, “Тамо далеко“.

Хор “Светог новомученика Станка“, под диригентском палицом проф. Ленке Дурутовић, који дјелује под окриљем Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, овом приликом је отпјевао композиције “Слава во вишњих Богу“ и “Кто Бог велиј, јако Бог наш“.

Овом догађају присуствовали су генерални конзул Републике Србије у Херцег Новом госпођа Марина Јовићевић, предсједник општине Херцег Нови Дејан Мандић, архимандрит Варнава, старјешина манастира Савина и друге званице.

[Guest]

Видовдан прослављен у новоосвештаној цркви Лазарици на Буковој Пољани

Празник Светог мученика кнеза Лазара и свих Светих мученика српских – Видовдан, прослављен је молитвеним и свечаним народним сабрањем, којим су, у новоосвештаној цркви Лазарици на Буковој Пољани, началствовали Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Светој Архијерејској Литургији, у новоподигнутом храму Светог великомученика Лазара косовског и свих Светих мученика српских на Буковој Пољани, мјесту на којем су храбри Васојевићи, предвођени војводом Миљаном Вуковим 11. јуна 1877. године до ногу потукли бројну турску војску, претходио је чин освећења обновљене светиње. Високопреосвећеном Архиепископу цетињском Г. Амфилохију и Преосвећеном Епископу Јоаникију саслуживало је више свештеника и монаха Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке: протојереј-ставрофор Боро Врховац, парох андријевички, протојереј Драган Ристић, парох берански, протојереј Бранко Тапушковић, парох кучко-братоножићки, свештеник Стаменко Станковић и Остоја Кнежевић, ђакон Никола Пејовић, јеромонах Антоније Корунић и јерођакон Агапит Драгојевић, сабраћа манастира Ђурђеви Ступови.

Током освећења Литија вјерног народа, предвођена архијерејима и свештенослужитељима опходила је око храма уз ношење моштију Светих превлачких мученика, које су потом уграђене у Часну трпезу новоподигнуте цркве. Вјерном народу, који је у великом броју присуствовао празничном сабрању, обратио се Митрополит Амфилохије.

“Нека је слава мученику Виду, по којем овај дан зовемо Видовдан, пророку Божијем Амосу и мученику косовском Лазару. Благословом вашег духовног оца Владике Јоаникија, уграђене су у Свету трпезу мошти Светих 70 мученика Превлачких, који су пострадали средином 15. вијека, тамо гдје је било сједиште Зетске митрополије, садашње Митрополије црногорске. Њихове мошти уграђене су у овај свети храм, као што су у ову светињу уграђене крв и кости оних који су на Буковој Пољани животом својим бранили Крст часни и слободу златну. Из њихових костију и њихове крви никао је и обновљен је овај храм“.

Након Литургије, коју је појањем пратио хор Светог Козме Етолског из Подгорице, пред црквом на Буковој Пољани одслужен је парастос свим страдалим јунацима од Косова до данашњих дана. Пригодном бесједом обратио се Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

“Срећан вам, драга браћо и сестре, Видовдан и нова црква Лазарица на Буковој Пољани. Стара светиња, која је била уронула у дубину земље, привукла је к себи побожне људе из овог краја да нађу њене темеље и укријепила њихове руке да подигну овако дивну светињу, исту онакву каква је некада била. Познато вам је свима да је и стара светиња чудом Божијим рађена, а зар и побједа Миљана Вукова и његових соколова над туђинском силом није чудо Божије. Дубоко вјерујемо да је тада ова светиња укријепила срца и мишице ваших предака те су тако славно и јуначки поразили непријатељску војску злогласног и силног Мехмет Али паше гусињског“.

“Користим се приликом да захвалим честитим градитељима; касније ћемо заслужнима уручити наша одликовања, а, понајвише, желим да захвалим нашем Митрополиту, титулару Светог Пећког трона, који косовске ране носи на свом срцу и који је данас дошао овдје, иако је сваког Видовдана, као Митрополит црногорски, био на Газиместану, али од данас, ево и овдје једно обиљежје Газиместана и Грачанице, па је Високопреосвећени, са великом љубављу и поштовањем према бранитељима нашег отачаства и свете вјере православне дошао да освешта заједно са нама ову светињу. Добро нам дошли Вископреосвећени и благословите нас“, рекао је Владика Јоаникије.

У својој архипастирској поуци Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Г. Амфилохије је казао да новоосвештана црква Лазарица на Буковој Пољани није прва, нити једина коју је наш народ посветио Светом великомученику косовском цару Лазару. Једнако лијепе и чудесне, као она старокосовска, древна Грачаница у којој данас служи Свети Патријарх српски Г. Иринеј, су, према ријечима Високопреосвећеног Митрополита, и оне новије Грачанице, Грачаница у Чикагу, срцу Америке, иста дивна Грачаница је она Лазарица која постоји у Аустралији, и она у Канади, а, ево, има је и овдје на Буковој Пољани, да свједочи истинитост оних Христових ријечи да нема веће љубави него кад неко живот свој положи за ближње своје.

“Ово мјесто је живи свједок те велике и свете истине, не само са овим храмом процвјеталим, него и са онима који су овдје живот свој жртвовали за вјеру и отачаство у она тешка и тегобна времена, као што су и многа друга мјеста широм наших земаља, почевши од Косова, свједочанство да је наш народ светосавски, ћирило-методијевски, народ Симеона Мироточивог, Светог Јована Владимира, зетског краља мученика, народ Петра Цетињског, да је, на многим мјестима и у свим временима које му је Бог подарио, посвједочио својом крвљу и жртвом, својом несебичном саможртвеном љубављу, ту велику и свету истину да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје. У знаку те жртве је и овај свети храм“.

“А први Који је положио живот свој за спасење свијета јесте управо Онај чијим именом смо освештали свети храм овдје подигнут – Христос Господ, Онај чију благодарну жртву смо принијели данас на начин како је то Он учинио на тајној вечери, на начин како то Црква Христова чини кроз вјекове, приносећи на жртву Тијело Христово за спасење свијета. Послије Њега и кроз Њега, у Његовом Светом Духу, на Његов начин, ево, у свим хришћанским народима та велика, света жртва и Божанска љубав која нам се јавила и открила, увијек се изнова освједочује и јавља, а јавила се и данас у овом светом храму“, бесједио је Архиепископ цетињски Г. Амфилохије.

Према Митрополитовим ријечима Видовдан је дан када се несамјерљива љубав Божија посебно јавила и потврдила за вријеме Косовске битке, а кроз Косовску битку и у свим оним каснијим ратовима и одбранама части и достојанства светосавског народа. Само Господ зна колико је оних који су живот свој жртвовали за своје ближње, за вјеру и отачаство у прошлим временима и у ово наше вријеме, све до најновијег косовског страдања које је, по много чему страшније, него сва она страдања од Косовске битке до данас, поручио је Високопреосвећени Митрополит.

“У том страдању, тој жртви, том насиљу на Косово и Метохију и на сав наш народ, није само једна земаљска, безбожна сила учествовала, него је преко НАТО пакта и других силеџија и насилника покушала да покаже своју моћ, уништавајући светиње, трујући земљу и воду, убијајући невиност природе Божије, а покушавајући да убије душу једног народа којем је Бог оставио ово мјесто да кроз њега у житнице непролазне уноси плодове свог живљења овдје на земљи. Видовдан је, благодарећи и овом мјесту и многим другим мјестима до данашњег дана, свједочанство жртве, а и ми данас овдје сабрани смо свједоци, одајући безмјерну пошту и љубав према онима који су живот свој жртвовали за вјеру и отачаство. Нека би Господ укријепио сав наш народ светосавски, ма гдје се налазио, да остане вјеран тој несебичној љубави и том жртвовању за вјеру и отачаство, било да је на распетом Косову и Метохији, које је данас онакво, како га је предвидио Петар Петровић Његош, дакле и тамо и свуда, у Србији, Црној Гори, Републици Српској, широм Европе и свијета, гдје год постоји потомак Симеона Мироточивог и великомученика косовског Лазара. Нека би био и остао вјеран онима који су били вјерни Богу и отаџбини својој, вјери својој, Крсту часном и слободи златној“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије.

У име Одбора за изградњу храма Светог мученика кнеза Лазара косовског обратио се г. Светозар Мартиновић, предсједник.

“Ми, унуци старине Васа, уз помоћ Бога и добрих људи, 2003. године сабрасмо расуто камење по орлосјединама комског донебесја и саградисмо овдје споменик. Тада, по пројекту арх. Ранка Вуканића, замислисмо да једног дана саградимо храм. Прије три године, са мало средстава, али са много воље и љубави кренусмо у реализацију те идеје на посједу који је Цркви и народу поклонио наш брат у Христу Вуксан Михаилов Зечевић, потомак Јована Ђукина Зечевића, барјактара, јунака са Букове Пољане“.

“Ево и овог дана којег Господ створи. Данас су се душе прађедовске над Буковом Пољаном узвијале. Упути нас Господ да на сред чисте ливаде, без икакавих трагова, нађемо темеље цркве истих димензија предвиђених архитектонским пројектом. Постојала је она у легенди, у памћењу народном, у сновима Михаила Зечевића, оца Вуксановог. Црква се вратила тамо гдје је била. Благословом Оца, дејством Сина и садејством Светог Духа, а уз велики допринос СО Колашина, Берана и Андријевице, многих фирми, појединаца одавде па до оне стране планете, Аустралије, уз помоћ и благослов Митрополије црногорско-приморске и лично Митрополита Амфилохија, а посебно Епископије будимљанско-никшићке и Владике Јоаникија, подигосмо овај свети храм у славу Господа Бога. Од данас сви који буду хитали овамо на сабирање, вјенчавање и крштавање, разгледаће споменик и посјетити овај свети храм – те камене љетописе времена, чије ће странице у тишини Богом датог планинског мира вјечност да прелистава“, казао је Мартиновић.

Освештан је и пререзан славски колач, а домаћин славе био је г. Бранислав Баћовић, кум на освећењу цркве, иначе члан Одбора за изградњу храма на Вучјем долу.

“И ми у Бањанима, уз западну границу Црне Горе, на Вучјем долу градимо спомен-цркву, посвећену Светом мученику Атиногену, заштитинику вучедолских бесмртника, којом ћемо од заборава и неких нових вјетрова бјелосветских моћника, отгрнути славу оних што показаше да бој не бије свијетло оружје, већ срце у јунака. Четири хиљаде турских глава оста на Вучјем долу, Осман пашу заробише, Селим пашу посјекоше, а Муктар паша побјеже ка Требињу. У том славном боју преко 70 црногорских јунака стече своју бесмртност“.

“Црква на Буковој Пољани, надам се, као и црква на Вучјем долу биће, не граница већ мост и светионик који спаја братске народе, Црну Гору, Републику Српску и Србију, културу овог народа и духовност шири, подстиче и подсјећа не само на јунаке косовско-видовданског страдалништва, Карађорђеве Србије, Дучићеве Херцеговине, Букове Пољане и Вучјег дола, већ и на све културне и духовне дјелатнике. Нека Господ Бог дарује благослов свим људима који овдје живе и долазе, нека у овом храму буде све више крштења, вјенчања и саборовања како народа из Васојевића, тако и њихових гостију“.

Одржан је културно-умјетнички програм у којем су учествовали гуслари Славко Горановић, Зоран Ђекић и Јован Лакићевић, рецитатор Јелена Ђукић и други. Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уручио је овом приликом архијерејске грамате и захвалнице свима који су помогли подизање цркве на Буковој Пољани.

[Guest]

“Видовдан је око свевидеће српског народа“

Празник Светог великомученика кнеза Лазара и свих Светих српских мученика прослављен је литургијским сабрањем у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Литургију у присуству бројних вјерника служили су протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, свештеници Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма и Никола Зечевић, и ђакон др Никола Маројевић. Празнично богослужење је појањем пратила пјевница храма и хор Преподобне мати Ангелине, а након читања Светог Јеванђеља бесједио је ђакон Никола Маројевић.

Говорећи о значају коју жртва Светог мученика косовског кнеза Лазара и Светих мученика српских има за цио наш народ кроз сва времена и сва покољења, ђакон Никола је казао да је опредјељење Светих косовских великомученика за Царство небеско постало путоказ и светионик цјелокупном српском народу за сва времена. Предводећи војску, цар Лазар није ни слутио да започиње битку којој краја нема у границама овог свијета и вијека, нагласио је ђакон Маројевић.

“Лазарев завјет – Косовски завјет, свјесно стајање на страни истине Божије, бирање непролазног Небеског царства – заправо је сјеме новог живота – живота окренутог истинским хришћанским вриједностима, вјерности Богу, прецима, истинском човјештву – и, као такав, даје историји нови смисао и пуноћу. Историја није ту да би се завршила, њен смисао је у испуњењу, усврховљењу – не у крају. С небеског становишта, са становишта вјечности, историја тек има да добије смисао. Зато лазаревско-косовско прегнуће води озбиљењу мрачне свакодневице, и дан-данас не губи на животности и општељудској важности“, рекао је ђакон Никола Маројевић.

Усјековање Лазареве свете главе одраз је усјековане главе Светог Јована Крститеља. Од тада до дана данашњег Лазарева сјетва и жетва, према ријечима ђакона Николе, пуне косовску житницу, пуне је сваким добрим дјелом и узрастањем у врлини српског напаћеног народа.

“Шта је божур него символ Лазареве жртве, изникао из крви косовских страдалника. Свети цар Косовски показује да крсно страдање постаје цјелебно не само за судионике боја, већ за свако покољење. Видовдан постаје око свевидеће српског народа. То је призма кроз коју гледамо на небеса, а убијеђени смо да нас и Светитељи и сâм Свевишњи кроз Лазареву жртву и принос посматрају и пружају милост и благодат, по мјери нашег страдања и вјере. Српски народ је у прошлом и овом вијеку изабрани народ Божији. Шта је Видовдан до видиковац, с кога најбоље расвјетљавамо и као на длану видимо читаву историју српског народа. Само је перспектива изокренута: од краја ка почетку“.

“Косовска жртва је парадигматична за сваког човјека. Она је издигнута изнад свакодневног живота. Надрастајући учеснике постаје универзална, прераста у општечовјечанску борбу између добра и зла. Свељудски карактер косовској борби – боју за правду, жртви и памћењу – даје Лазарев примјер несебичног даривања себе за другог. Човјек није слободан, ако је сам. Без другог нема слободе, а без слободе нема љубави. Видовданска љубав је христолика љубав, а косовска жртва је христоименита жртва“, поручио је ђакон Никола Маројевић.

Свештенство никшићког храма је, у присуству сабраног народа, обавило помен за покој душа српских јунака, који су своје животе принијели на олтар вјере и слободе од најзначанијег датума српске историје – битке на Косову пољу до данашњих дана.