Епархија будимљанско-никшићка

[Данче*]

Четрдесетодневни помен схиархимандриту Јоаникију Зиндовићу

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у понедјељак 20. јула 2015, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Свете Тројице - Мајсторовина.

Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске.

    

По одслуженој Литургији Преосвећени Епископ је са свештенослужитељима обавио четрдесетодневни помен на гробу схиархимандрита Јоаникија Зиндовића, игумана манастира Мајсторовина.

Присутном народу бесједом се обратио Владика Јоаникије, који је казао да је отац Јоаникије служио Богу у овој обновљеној светињи без икаквог личног интереса, водећи се једино бригом о спасењу своје душе, ради славе Божје и љубави према Цркви.

"Наш отац Јоаникије, игуман ове свете обитељи је од свог дјетињства тежио као богочежњива душа да дотакне љубав Божију и милост Божију и Бог га је тога удостојио. Ми овдје данас желимо да о њему кажемо неку ријеч као о свештенослужитељу, као о монаху који је положио завјет да служи Богу без икаквога личног, пролазног интереса, да служи Богу једино ради спасења своје душе, ради славе Божије и ради своје љубави према Цркви“.

"Он је, у том погледу, био и остао добар примјер, а нарочито од како је дошао овдје, примио се тешке дужности обнове ове свете обитељи, која је више од сто педесет година била запуштена, пуста, понижена и остављена. Бог је нашао оца Јоаникија, рекло би се мало тврдоглавог човјека, али, заправо, човјека снажног карактера, јаког духом, који је знао да каже и строгу ријеч кад треба, али је сваку строгу ријеч одболовао, јер је имао љубави, саосјећања.Он је пазио на сваки трептај своје душе, на сваку ријеч, сваку мисао. Имао је дубоку, пробуђену савјест, до танчина је пазио на све што је радио, па ако гдје као човјек погријеши он је знао одмах да се исправи да се покаје“, бесједио је Његово Преосвештенство.

    

У томе је, према Владикиним ријечима, тајна величине оца Јоаникија, јер га је покајање стално вукло напријед, што нажалост, није својствено свим људима, јер многи гријеше и газе по својој савјести и по образу других људи, сматрајући себе најправеднијим човјеком на свијету.

"Отац Јоаникије је знао да пробуди све, и нас свештенослужитеље повремено. Имао је дар од Бога да ревнује за светињу, видимо његову бескрајну љубав према светињи. Човјек који је истински хрлио да се поклони светињи, који је истински вјеровао у силу молитве и који се непрестано Богу молио, непрестано Богу вапио и Бог га је услишавао и давао му снаге, а то се нарочито видјело приликом његовог краја, како је херојски носио тешке муке, тешку болест, неизлечиву“.

"Сада можемо рећи да је из те неравноправне борбе изашао, заиста, као морални побједник. Човјек који је посвједочио име Божије у овоме свијету, посвједочио своју љубав према Цркви, уградио се у ову светињу, оставио трајну успомену овдје и у овој светињи и у народу. Хвала Богу што је то тако. А да је био човјек великога срца знамо и по његовој гостопримности, мало је било људи, а још мање свештенослужитеља који имају тако широко срце, са каквом љубављу је дочекивао, често, вјероватно, да није имао од чега, али, кад је човјек у души богат, онда се увијек нешто нађе и снађе, а он је био такав и за то никада није жалио“.

    

"Драги оци, сестре монахиње, честита родбино оца Јоаникија Зиндовића, честита породице из које отац Јоаникије потиче, драга браћо и сестре, ми смо се ових четрдесет дана Богу молили, редовно свете службе вршили, јер нам је он, иако то од нас није тражио, на неки начин завештао својим животом. Свакодневно се Богу молио и свету службу вршио, молио се за ближње, молио се за живе и упокојене, па смо и ми, ових четрдесет дана, свакодневно служили службе Божије и молили се да га Господ прими у свом очинском животворном наручју, да му опрости све гријехе, да му да дивно и свијетло мјесто у Свом Царству међу својим слугама, међу свима светима. Према том циљу је тежио отац Јоаникије од своје младости и, хвала Богу, са тога пута никада није скренуо, нити посустао и Бог га је обдарио да на том путу буде до последњег свог издисаја“.

"Да заблагодарим свима вама који сте се потрудили приликом његове сахране, а данас посебно његовим кумовима, пријатељима, пријатељима ове светиње, којих има доста, а понајвише из Равне ријеке, из Мајсторовине до Бијелог Поља, који су се потрудили да учине све оно што је потребно за овај данашњи помен, да народ који дође има гдје сјести, попити чашу воде и ракије и појести парче хљеба за покој душе оца Јоаникија“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

    

Овом приликом је прочитано опроштајно слово пријатеља древне светиње, манастира Мајсторовина, и њеног доскорашњег игумана схиархимандрита Јоаникија.

Епархија Будимљанско-никшићка

[Данче*]

Литургијско сабрање у манастиру Милешеви

На празник Светог мученика Калиника и Свете мученице Серафиме, у уторак 11. августа 2015, Света Литургија служена је у манастиру Милешева.

Литургију је служио јеромонах Игњатије Шестаков, сабрат Сретењског манастира у Москви уз саслужење јерођакона Сава Вукајловића, сабрата манастира Ђурђеви Ступови.

    

Литургијском сабрању присуствовао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор милешевски Г. Јоаникије и монаштво милешевске светиње.

Свети мученик Калиник

Родом из Киликије. Од малена васпитан у хришћанском духу, када је одрастао све је оставио и отишао да проповеда Јеванђеље. У Анкири га је ухватио незнабожачки кнез Сакердон, који га, након великог мучења, обу у гвоздене опанке са ексерима изнутра и нареди да га терају у град Гангру. Није смео ни да га више мучи, ни да га погуби у Анкири, јер гледајући Калиникове муке и постојаност, многи се обратише у веру Христову. Уз пут војници ожедњеше, али воде нигде није било. Свети Калиник се помоли Богу и изведе воду из једног камена. У Гангри су га бацили у зажарену пећ. Када се огањ угасио, нашли су му тело безживотно, али неповређено ватром. Свети Калиник је пострадао за Христа око 250. године.

    

Епархија Будимљанско-никшићка

12 / 08 / 2015

[Данче*]

Свети Арсеније Сремац прослављен у Пећкој Патријаршији

 

 

Празник Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског (13. вијек) молитвено и свечано је прослављен у манастиру Пећка Патријаршија гдје је Свети Арсеније саградио прву цркву.

Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и великог броја свештенослужитеља. Светој Литургији и прослави ктиторске славе овог древног српског манастира присуствовали су многобројни вјерници из свих крајева Србије, Црне Горе и Републике Српске, а литургијско сабрање употпунио је појањем хор призренских богослова.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

[Данче*]

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Научите дјецу љепоти вјере хришћанске

Током Свете Архијерејске Литургије коју је, на празник Светог великомученика Димитрија, уз саслужење бројног свештенства, служио у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије ријечима архипастирске поуке обратио се сабраном вјерном народу, поручујући родитељима да васпитавају своју дјецу да у храмове долазе са љубављу и страхом Божјим.

Научите дјецу љепоти вјере хришћанске
    
Преосвећени Епископ је, поред осталог, казао:
„Свети Божји људи нас уче који је смисао хришћанског живота, а то је сјединити се са Христом и живјети новим животом, имати Христа, Христов живот у себи. То је тај нови живот, то је оно што је једино трајно, што има трајну вриједност, што испуњава смислом човјеков живот. Наравно, и све друго у животу што је драгоцјено, вриједно помена, јесте важно, али је циљ сјединити се са Христом. Циљ је стећи благодат Светог Духа и зато, драга браћо и сестре, кад улазимо у храм чија је тајна велика и обухвата и небо и земљу, треба да улазимо са страхом Божјим, треба да улазимо отвореног срца, отворене душе да примимо Божју благодат и Божју милост што више, јер, храм није обична зграда, није пијаца, није кафана, него је Светиња над Светињама.
У храму стојимо пред лицем Бога живога и стојећи пред лицем Бога живога, молећи се Богу, тако се освећујемо, тако се оплемењујемо, препорађамо, постајемо нови људи и наш живот, наша заједница се испуњава смислом.
Зато и ви родитељи треба да поучавате своју дјецу; лијепо је кад имамо много дјеце у цркви, није страшно и ако неко дијете заплаче, ако се, помало, чује жамор дјечји, јер они не могу да стоје, нијесу још у том узрасту да буду озбиљни, али, ипак, дјецу треба да васпитавате. Учите их да улазе у храм Божји са страхом Божјим. „Приђите чада, послушајте мене, страху Господњем научићу вас“. То је онај позив родитељски. Ако хоћете да од ваше дјеце постану прави људи научите их љепоти вјере хришћанске, научите их како да улазе у храм, приволите их да заволе љепоту дома Божјег и онда сте учинили много. Уколико сте им стекли богатства и обезбиједили их материјално, то још не значи ништа. То може, уколико их нијесте правилно васпитали, да послужи за њихову пропаст и за њихову несрећу, па се често догађа, да несрећни родитељи како би угодили својој дјеци дају им рано и прерано да возе кола и зато много омладине страда.
Постали су родитељи неодговорни, постале су нам породице раслабљене, а због чега него зато што смо се удаљили од заповијести Божјих, па смо се раслабили, наше породице су раслабљене, али, Бог је Онај Који нас подиже, Који нас враћа, уздиже, оплемењује, оснажује, умудрује и показује пут спасења. Данас, на овај дивни, свети празник, да се помолимо Светом Димитрију солунском мироточцу, а он је познат по томе да је из његових светих костију потекло Свето миро, што је нарочити знак присуства и дејства благодати Светог Духа, да се њему помолимо који има слободу пред Господом, који је ту слободу задобио у Христу Исусу својом жртвом, својом вјером, својим неустрашивим исповиједањем вјере и својом крвљу. Да се помолимо њему да се он за све нас помоли пред Престолом Божјим да Господ ниспошље благодат Своју на народ свој, на Цркву своју, на све нас, на цио васиони свијет да нас оплемени, научи да идемо путем Божјим, да носимо свој крст и увијек славимо име Божје Оца и Сина и Светог Духа“.

 
Епархија Будимљанско-никшићка
16 / 11 / 2015

[Данче*]

Дучићев пут у Никшићу

 

У просторијама Друштва црногорско-руског пријатељства “Свети Ђорђе“ у Никшићу, недавно је одржана трибина Удружења књижевника Црне Горе „Свободијада“, која је била посвећена пјеснику Јовану Дучићу.

Учесници вечери, коју је организатор назвао „Дучићев пут“, били су књижевници и чланови Српског књижевно-просвјетног друштва „Просвјета“ из Требиња: проф. др Радослав Милошевић, мр Рајко Танасијевић и мр Велибор Шиповац.

    

Они су говорили о књигама које су написане о Јовану Дучићу и књигама које је наш велики пјесник написао као дипломата: „Анексија Босне и Херцеговине и Српско питање“ и есеј „За мир“.

    

Напомињући да је веома тешко проучавати поетско стваралаштво Јована Дучића, а још теже његово дипломатско и умјетничко дјело, мр Рајко Танасијевић је казао да су се Дучићевим животним путем бавили многи аутори, међу њима је навео: проф. др Радослава Милошевића, Радослава Љубибратића, Гедеона Стајића, Миладина Милошевића, директора архива Југославије, којегТанасијевић сматра најбољим познаваоцем живота и дјела Јована Дучића.

    

„Мало ко зна да је Дучић био дипломата и љубитељ ликовне умјетности, да је правио кроки цртеже, скице, вињете, пројекте и графичка рјешења за многобројне споменике, капије, чесме итд. У Дучићевој заоставштини, која је значајна и разноврсна, а налази се у Народној библиотеци у Требињу, постоји Дучићева библиотека са више од 5.000 књига, кореспонденције, дипломатских аката, дневници, лични предмети, те слике, графике, мозаици, таписерије и збирка камене пластике са 70 експоната, претежно из Италије“, навео је Танасијевић.

У богатом стваралаштву Јована Дучића постигнут је врхунац како у поезији, тако и у прози, путописима, есејима, студијама и политичким расправама, казао је мр Велибор Шиповац, осврћући се на Дучићеву дипломатску књигу „Анексија Босне и Херцеговине и Српско питање“.

    

Ова књига коју је Дучић, боравећи у Риму, написао на италијанском, а коју је деведесетих година прошлог вијека пронашао др Миладин Милошевић, директор Архива Југославије у Одјељењу међу страним ауторима у Народној библиотеци Србије, те је пореведена на српски језик 1993. показује Дучића, као врсног познаваоца историје, прилика на Балкану и утицаја великих сила, посебно на Босну и Херцеговину.

    

„Од Кримског рата 1853. па до анексије 1908. Дучић је језиком суптилног дипломате изложио сва питања и интересе великих сила које су стремиле да овладају Балканом. Ова брошура је била намијењена посланицима италијанског парламента и била им је подијељена прије расправе о анексији Босне и Херцеговине у оквиру дебате о спољној политици Италије. Брошура је имала пропагандну сврху у којој се Дучић показао као добар зналац међународних прилика тог времена, историје и инетереса великих сила када су простори Балкана у питању“.

    

„Тежње и напори српске владе да и путем пропаганде представи анексију Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске као фаталну по мир на Балкану и као угрожавање српских националних интереса остали су без видног резултата, јер је диктат великих сила био одлучујући. Можемо закључити да су садашње анализе истовјетне данашњим условима на Балкану, Европи, интересу великих сила и проблему малих сила. Ово дјело би требало да буде буквар за све дипломате“, истакао је Шиповац.

    

Проф. др Радослав Милошевић је говорио о есеју „За мир“, који је Дучић, који је био делегат у Друштву народ у Женеви, написао 1931. Милошевић је подсјетио да је Друштво народа из Женевеупутило молбу представницима културе појединих народа да напишу по један чланак о потреби мира међу народима, након Првог свјетског рата, како се никад више ником не би поновио.

    

Добродошлицу учесницима вечери „Дучићев пут“ и бројној публиципожељела јепјесник Милица Бакрач, уредник трибине „Свободијада“. Вече су рецитовањем Дучићеве поезије употпунили студенти Одсјека за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Никшићу: Марија Јањушевић и Стефан Синановић.

 

Епархија Будимљанско-никшићка

02 / 12 / 2015

[Данче*]

Хуманитарно вече за дјецу на Косову и Метохији

У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, у петак 27. новембра 2015, одржано је хуманитарно вече, чији је приход намијењен дјеци на Косову и Метохији.

    

Ово хуманитарно вече,у оквиру акције „За дјечији осмјех на Косову и Метохији“, организовало је Удружење „Цар Лазар“. Скуп је поздравио протојереј-ставрофор Драган Крушић, благосиљајући активности Удружења, које су усмјерене за помоћ нашем многострадалном народу мученичком Косову и Метохији.

    

„Ви сте свој рад засновали у духу најбољих традиција наших славних предака са простора Црне Горе и Херцеговине, који су све у животу радили да би остварили косовски завјет и да би Косово и Метохија били ослобођени од турске окупације. Данас је, нажалост, та света српска земља, стара Србија, срце наше духовности и државотворности, опет, окупирана. Наш народ тешко подноси ту сурову окупацију и наша је света обавеза да им на сваки начин помогнемо“.

    

„Ви то, управо, радите и ја желим да вам Бог даје махове да своју дјелатност наставите у духу наше православне вјере, која нас учи да свом ближњем увијек и на сваки начин помажемо“, рекао је протојереј-ставрофор Драган Крушић.

    

Сабранима се обратио предсједник Удружења „Цар Лазар“ Првослав Средојевић.

    

„Није случајно да Удружење „Цар Лазар“ организује овакву манифестацију у Парохијском дому при храму Светог Василија Острошког, јер су Свети Василије и Свети Цар Лазар два светитеља по којима се српски народ препознаје и којима се увијек и са великим поштовањем радује и чија имена слави са неизмјерном радошћу. Знамо сви колико име Светог Василија има тежину у православљу и српству, такође, име цара Лазара је име које не може и не смије свако да носи, јер има огромну тежину и значење“.

    

„Ми смо свјесно за назив нашег Удружења узели име владара који је храбро и непоколебљиво повео српску војску у јуначку одбрану српске земље на Газиместану. Симболично смо и ми нашим активностима и радом кренули у одбрану, јачање и промоцију српства у Црној Гори. Неустрашиво и достојанствено смо изнијели сваку акцију до сада, нијесмо се крили и никада се нећемо крити када нешто радимо и јасно ћемо увијек нагласити да смо Срби, да се поносимо тиме и да се никада нећемо одрећи Косова и Метохије, Светог Саве, цара Лазара, Душана и Милоша. Бићемо на првој линији одбране српства у данашој Црној Гори коју тешко да можемо препознати“, поручио је Средојевић.

 

    

У програму хуманитарне вечери „За дјечији осмјех на Косову и Метохији“, које је наишло на велико интересовање Никшићана, учествовали су: хор Преподобне мати Ангелине, млади гуслар Никола Крулановић са пјесмом „Погибија Милице Ракић“, умјетнички центар „Корак“, изводећи сплет народних игара, пјесникиња Николина Ћеранић, КУД „Ђурђевданско коло“, народни гуслари Стеван Мишо Поповић, и хаџи Стеван Вујачић, вокални солисти Вукман Белојевић, Ивана Гајић, Зоран-Џиле Џикнић, Бранка Зечевић,те глумачка екипа серије „Нијесмо ми од јуче“. Водитељ програма је био Марко Ковачевић.

Епархија Будимљанско-никшићка

03 / 12 / 2015

[Данче*]

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Народ је овај позив доживио као позив на брисање памћења

Након Литургије, коју је, на празник Светог Амфилохија Иконијског, у недјељу 6. децембра 2015, са бројним свештенством Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске, служио у манастиру Жупа никшићка, Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије се, у разговору са новинарима, осврнуо на актуелности из нашег црквеног и уопште друштвеног живота.

Епископ Јоаникије о обнови духовног живота и осјећају који је у нашем народу изазвала позивница за учлањење у НАТО пакт
Говорио је о обнови и изградњи храмова на подручју Жупе Никшићке, гдје ће ускоро бити подигнута прва богомоља посвећена Светом Стефану Пиперском и Жупском.
"Манастир Светог Луке је центар, као звијезда у сазвежђу многих светиња знаменитих и значајних у Жупи Никшићкој. Имамо овдје старе, историјске светиње, а подижу се и нове цркве што значи да живот цвјета, напредује, иако многи кажу да као народ у много чему заостајемо и да имамо много проблема, што је донекле тачно. Ипак, постоји нешто што се догађа пред нашим очима да се, кроз сва та искушења, обнавља духовни живот, обнављају се светиње, праве се нове, рађају се нови хришћани“.
"Шта је, дакле, природније него да се у мјесту рођења Преподобног Стефана Пиперског, великог чудотворца који је родом из Жупе Никшићке, а морачки монах, касније ктитор манастира Ћелије Пиперске, сјетимо његовог родног мјеста, њега и његових заслуга и пред Богом и пред људима, па да се у то име подигне црква, у његов спомен, а у славу Божју и за благослов свима нама“, рекао је Преосвећени Епископ.
У току је завршна фаза и на санирању цркве манастира Светог Луке, која је, по ријечима Владике Јоаникија, била прилично оронула и пуна влаге. Сестринство Жупског манастира је,уз консултацију са најбољим стручњацима са наших простора, подузело значајне радове и они теку одмјеренои квалитетно, управо онако како захтијева једна оваква светиња.
У заблуди је ко мисли да данашња власт представља осјећање народа
Епископ будимљанско-никшићки се дотакао и актуелних тема из друштвено-политичког живота Црне Горе. Коментаришући недавни позив за учлањење Црне Горе у НАТО алијансу Преосвећени Епископ је казао да је у заблуди свако ко мисли да данашња власт представља осјећање народа.
"Та позивница нас је, прије свега, подсјетила на болна догађања од прије 15-ак година у нашој отаџбини када смо бомбардовани од стране НАТО пакта. Наш народ каже, и та пословица није од јуче, Ко ме лани био није ми ни ове године мио. Ако погледамо мало дубље у нашу прошлост ми, заправо, још нијесмо пребољели ране из прошлих вјекова, још памтимо тешки јарам петвјековног турског ропства овдје у Црној Гори и у свим српским земљама. Памтимо и сва бомбардовања од 1914. до 1999. године, а било их је више од стране земаља које нас позивају да се учланимо у НАТО пакт“.
"Та позивница је изазвала контроверзне реакције у Црној Гори. У заблуди је онај ко мисли да данашња власт, која је сва у некој егзалтацији због те позивнице, представља осјећање народа. Наш народ је овај позив доживио као позив на брисање памћења, на заборав наше историје, прошлости, културе, традиције, на заборав херојства и отпора свим окупаторима, који су били на овом подручју до дана данашњег, а било их је више. Мислим да су лоше процијенили. Ми смо имали, кроз прошла времена,позиве са разних страна да промијенимо памћење, мишљење, карактер, име и презиме, вјеру, писмо, језик, међутим, хвала Богу, остали смо на свом мјесту кроз сва искушења, пани ова искушења нијесу нашем народу непозната. Наш народ ће одговорити људски, поштено, храбро и честито у духу наших предака и на овај позив“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Епархија Будимљанско-никшићка
08 / 12 / 2015

[Данче*]

Празник у Кузбаској митрополији

 

Дана 10. децембра 2015. године, када Руска Православна Црква празнује икону Мајке Божје „Знамење“, Катедрални храм Митрополије кузбаске свечано је прославио престони празник.

Празничну Божанствену свету архијерејску Литургију служили су Његово Високопреосвештенство Митрополит кемеровски и прокопјевски г. Аристарх, уз саслужење Преосвећене господе Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија (Српска Православна Црква), горњеалтајског и чемаљског Калистрата, маринског и јургинског Инокентија и новокузњецког и таштагољског Владимира.

У току службе најприје се у име архијереја вјернима обратио митрополит Аристарх, говорећи о јединственој Светој Чаши из које се причешћују сви вјерни у Православној Цркви. -Нарочита је радост стајати пред Престолом Творца, заједно са припадницима братске Српске Православне Цркве, истакао је Високопреосвећени Митролит г. Аристарх. На молитвени спомен овог великог празника, владика Аристарх је уручио свим архијерејима икону Мајке Божје „Знамење“.

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је заблагодарио домаћину у име присутних архијереја, поклонивши му икону Преподобног Симеона Мироточивог, једног од најпоштованијих светитеља у Српској Православној Цркви.

Претходну вече, митрополит Аристарх је, уз саслужење епископа Јоаникија и епископа Калистрата, у Катедралном храму началствовао свечаним празничним бденијем.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

[Данче*]

Гради се храм у част Светог Стефана Пиперског и Жупског

 

У мјесту Губељ у Жупи Никшићкој почела је да се гради црква, која ће бити посвећена Светом Стефану Пиперском и Жупском.

    

То је прва светиња у нашој Православној Цркви, подигнута у спомен овом нашем светитељу и подвижнику Божјем, који је био савременик Светог Василија Острошког и монах Морачког манастира, а касније ктитор манастира Ћелије Пиперске, гдје и почивају његове чесне мошти.

"У засеоку Губељ, жупског села Кута, налази се кућиште гдје се родио Свети Стефан. Житељи овог мјеста и читаве Жупе Никшићке су, благословом нашег Владике Јоаникија, а трудомЦрквеног одбора, одлучили да, управо, овдје градимо цркву Светом Стефану Пиперском и Жупском. Наша жеља је да подизањем храма буде још већи благослов на Жупи и читавом никшићком крају, јер је ово прва црква посвећена овом нашем великом светитељу и подвижнику Божјем“.

    

"Имао је и раније народжељу и намјеру да се изгради светиња у част Светог Стефана, али, Бог је дао овом нараштају да почне са градњом светиње“, каже протојереј Василије Брборић, надлежни парох.

Плац од око 350 квадрата, гдје ће се храм градити и приступни пут, Цркви је приложио блаженог спомена мјештанин Милоња Бечановић, а захваљујући новчаној помоћи Митрополије црногорско-приморске у Губељу јеоткупљена парцела од око 2,5 хиљаде квадрата земљишта.

"Мјештани се лијепо одазивају. Црквени одбор је прикупио до сада око десет хиљада евра прилога. Одредили су да свако домаћинство за годину дана да по педесет евра и сатим прикупљеним средствима црква ће,ако Бог да,моћи да се покрије“, рекао је о. Василије, напомињући да ће освећење темеља бити, највјероватније, на прољеће.

    

У близини цркве налази се извор за који мјештани кажу да је Светог Стефана Пиперског, те да је његова вода љековита. Он никад не пресушује и ниво воде у њему увијек је једнак без обзира на временске прилике, прича Иван Зечевић, предсједник Црквеног одбора Жупе Никшићке.

"Организацију око подизања цркве почели смо, прије двије године, са формирањем Црквеног одбора, чији рад је благословио Владика Јоаникије. Тада смо урадили читав низ пројеката, као што је постављање крсних обиљежја на више локација у Жупи и обнављање Светосавских академија. Тада се и јавила идеја о подизању цркве Светог Стефана Пиперског, анајзаслужнији за то је о. Василије, наш парох.“

    

"Финансирамо се самостално, од прилога од људи добре воље, који желе да учествују и помогну изградњу ове цркве. Обезбиједили смо, за сада, средства за градњу темеља, а остало ћемо наставити даље полако да прикупљамо, тако да се надамо, с Божјом помоћи, да ћемо успјети у нашем науму и подићи цркву Светом Стефану Пиперском“, казао је Иван Зечевић.

Спомен и поштовање Светог Стефана увијек је било живо присутно у народу овог краја, поготово у Губељу гдје је била светитељева родна кућа и гдје су се дешавала бројна јављања Светог Стефана.

Епархија Будимљанско-никшићка

13 / 12 / 2015

[Драгана Милошевић]

Слава манастира Никољац код Бијелог Поља

 

 

На празник Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, 19. децембра 2015. године, у цркви Светог Николаја Мирликијског у Никољцу свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, са свештенством.

 

 

Послије Литургије преломљен је славски колач у славу небеског заштитника овог светог храма, као и бројних свечара из Бијелог Поља. Обраћајући се пригодном бесједом Преосвећени Владика г. Јоаникије је подсјетио на ријечи Светог славног и свехвалног апостола Павла, који каже да су хришћани православни миомир Христов. "А да је то тако најбоље свједоче светитељи Божји, јер шта су светитељи Божји? И они су хришћани као и ми, једино што су засвијетлили више врлинама него ми остали хришћани. Засвијетлили су свјетлошћу, милосрђем, побожношћу, љубављу, добротом, праштањем, трпљењем и осталим божанским врлинама."

 

"Да је то тако свједочи и свети отац наш Николај Мирликијски Чудотворац. Он је тај миомир Христов. Он се сјединио са Господом и зато његов спомен тако мирише, његове свете мошти тако миришу а његова дјела су миомир Христов, а то је заправо Божја благодат која обнавља и мисао људску и осјећање просвјетљује и оплемењује и вољу нашу окрепљује. Међу нас православне хришћане насађује љубав, зближава нас једне са другима, зато се ми окупљамо око тога стуба, кога је Господ поставио у цркви својој, који се зове свети отац наш Николај – велики Чудотворац. Има велики број чудотвораца, Бог није сиромашан да има само једнога Светога Николаја, него има и светога Василија Острошкога и Светога Нектарија Егинскога и многе друге чудотворце у цркви Божјој. Али ипак када се каже Чудотворац тај епитет се највише везује за Светог оца нашег Николаја коме је овај храм посвећен."

 

"А овај свети храм представља продужену биографију Светога оца нашег Николаја, па се ова црква зове Никољац и цијело насеље је под именом и заштитом Светога Николаја. И многа друга мјеста и светиње посвећене су овом светитељу, зато што је он за вријеме земаљскога живота заиста ишао путем Христа. Њега у цркви доживљавамо као апостола послије апостола, иако не знамо колико је говорио и писао, јер није сачувано ништа од тога, али његова су дјела рјечита. Његов живот се претворио у вјечно јеванђеље Божје, зато што се он сјединио са Христом. Давно је живио, у 4. вијеку, али он је наш савременик и штавише наша будућност. Такви су светитељи Божји, јер се сједињују са Господом и они имају Божански живот у себи и превазишли су прошлост, садашњост и будућност и све сјединили, превазишли су уобичајена мјерила времена и простора која важе за нас обичне људе. Али заправо свака душа је својој боголикошћу изнад времена и простора и вриједи више од цијелога свијета, тако да ми имамо Светога Николаја испред нас као једнога од нас, као нама блискога, и зато га многи славе па се каже у српском роду да сви славе Светога Николу, многи као кућну славу своју."

 

"И лијепо је то да се саберемо на овај свети дан уочи Божића, а већ доживљавамо радост Божића и радујемо се рождеству Христа и свете службе које се врше Светом Николају једним већим дијелом су посвећене њему зато што је празник, а други Богородици и Богомладенцу Христу. Па се некако и те двије службе преплићу“, бесједио је владика.

 

Он је опоменуо вјернике и свечаре да цедуљице са именика за здравље не исписују латиницом већ ћирилицом. То је наша традиција, наша историја и култура. Што се ми стидимо своје ћириличне културе па тако олако занемарујемо њу а прихватамо латиницу, да бисмо као били паметнији. А заправо ту се пројављује један страшни примитивизам и људски заборав, многи то не раде ни из каквог лошег порива него по стихији, а човјек је умно биће а треба да размисли куда тај пут иде. Изузетак су професије које су везане за латиницу.

 

У овим временика која су по много чему преломна требало да би да не вријеђамо и не занемарујемо предање отаца и дједова. Хоће ли нас они препознати кад изиђемо пред њих и Госпдоа, хоће ли нас препознати Свети Николај? Хоће ако будемо ишли њиховим путем. Каже и сам Господ: "Они који говоре Господе, Господе, а који дјелима то не портвђују, па каже у Светом писму на Страшном суду: "Заиста вас не познајем". Да будемо блискији по дјелима онима који су нам примјер, које Бог поставио као примјер.

 

Домаћин овогодишње славе Рајко Ђачић предао је члановима Удружења Кнез Мирослав дио славског колача за наредну годину.

Посвећен Св. Николи, по предању је задужбина Немањића. Често се спомиње у XVI вијеку. Живописан је 1570. године, а обновљен 1688. године. Чува драгоцјене рукописе и књиге из прошлости, како свог, тако и оближњих манастира.

 

 

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

[Драгана Милошевић]

Молитвено сјећање на учеснике

славне Мојковачке битке

4. јануар 2016.

На празник Светог Игњатија Богoносца, 2. јануара 2016. године,

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије

служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Христовог Рождества у Мојковцу.

 

 

По завршеној Литургији, Преосвећени Епископ је са свештенством и сабраним вјерним народом, одслужио парастос учесницима славне Мојковачке битке, сердару дивизијару Јанку Вукотићу, Петру Мартиновићу и свим оним одважним, храбрим и пожртвованим јунацима, који су, надахнути нашом светом вјером и силом Часног крста, положили своје животе за слободу отечества и обезбиједили спас српској војсци у одступању према Средоземљу.

 

Ријечима надахнуте архипастирске бесједесабраним вјерницима обратио се Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије, који је говорио о значају Мојковачке битке, оне „велике и славне епопеје нашег рода, која је понос не само града Мојковца и Црне Горе него и васколиког српства“, а чија ће стогодишњица бити свечано и молитвено прославњена на Божић ове године.

 

На празник Рождества Христовог, у четвртак 7. јануара, свету архијерејску Литургију са почетком у 8 часова, у Саборном храму у Мојковцу, служиће Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски Г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са бројним свештенством и монаштвом.

 

У суботу 9. јануара, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, у сали мојковачког Центра за културу одржаће се свечана академија поводом обиљежавања великог јубилеја – стогодишњице Мојковачке битке. Ову културно-духовну академију, која почиње у 18 часова, организују Епархија будимљанско-никшићка и Српски национални савјет Црне Горе.

• Сава Центар: Обележавање 100 година Мојковачке битке
• Мојковац: Сто година Мојковачке битке

 

 

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

• Епархијске вести

[Данче*]

Посјета Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија Соловјецком архипелагу

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је, по благослову Његове Светости патријарха Московског и све Русије Г. Кирила посјетио ставропигијални Светопреображењски Соловјецки манастир, гдје је у уторак 1. марта 2016, на празник Светог великомученика Теодора Тирона, служио Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење свештеномонаштва ове свете обитељи.

 

    

 

    

Приликом ове посјете Епископ Јоаникије се сусрео са архимандритом Порфиријем, намјесником свете Соловјецке обитељи, који га је упознао са прошлошћу овог манастира, са освртом на садашње стање и искушења која доноси савремено доба.

 

    

 

    

Посебно је архимандрит Порфирије упознао владику Јоаникија са значајним историјским знаменитостима Соловјецког краја, нарочито за вријеме након Октобарске револуције, када су овдје мученички скончали многи архијереји, свештенослужитељи и мирјани, у крви исповиједивши вјеру у незалазно Царство Христово.

 

    

 

    

Епархија Будимљанско-никшићка

11 / 03 / 2016

[Драгана Милошевић]

Освештани темељи цркве

 

Светог Стефана Пиперског

 

 

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије освештао је 12. марта 2016. године

темеље цркве Преподобног Стефана Пиперског, прве светиње у Црној Гори

посвећене овом великом угоднику Божјем, која се подиже у засеоку Губељ

у Кутима у Жупи Никшићкој, родном мјесту светитеља.

 

 

У чину освећења и полагања камена темељца саслуживали су протојереји Василије Брборић, надлежни парох, Велимир Јововић и Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, као и ђакон др Никола Маројевић.

 

Преосвећеног Епископа, присутно свештенство, монаштво и госте сабрања дочекао је, у великом броју, вјерни народ жупских села.

По освећењу темеља храма архипастирским словом обратио се Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије, који је казао да је Жупа Никшићка позната као завичај Преподобног Стефана Пиперског.

 

Владика је подсјетио да је овај велики светитељ и угодник Божји живио у 17. вијеку, да се дуго подвизавао у манастиру Морачи, у Пустињи ровачкој, а касније у манастиру Ћелије Пиперске, чији је био ктитор. Према ријечима Владике Јоаникија Преподобни Стефан Пиперски и Жупски познат је као бранитељ вјере православне од ислама и католицизма.

 

„У то вријеме тешког турског ропства, вршили су притисак западни мисионари по Црној Гори и Херцеговини, све до Пећке Патријаршије, а наш се народ одупирао. Међутим, не би се могао одупријети да није било таквих стубова вјере православне као што су Свети Василије Острошки и Преподобни Стефан Пиперски, који су били вође свештеника, монаха и цијелог народа. Иако су била тешка времена и зло се велико спремало, захваљујући таквим пастирима наш се народ очувао, очувао вјеру, очувао част, своје светиње и своје поштење“.

 

"Када сте, драга браћо и сестре, изразили вољу да подижете овај храм то значи да сте спремни да се жртвујете за слогу, за јединство, за љубав, да сте спремни да се мијењате на боље, а овај храм треба да се сагради са слогом, са љубављу, са прилозима свих Жупљана и оних који поштују Светог Стефана Пиперског, који се њему моле, њему обраћају за помоћ коју он изобилно шаље свима који му се обраћају.

 

Нека Бог благослови ово племенито дјело и вас који сте кренули да подижете овај храм. Лијепо сте започели, да овако дивно наставите и да у слози и у љубави ову светињу довршите“, поручио је Његово Преосвештенство.

 

Надлежни парох протојереј Василије Брборић је рекао да је велики благослов за ово мјесто, за овај крај, за читаву Жупу, а и шире, што његов род подиже цркву у славу Божју и у спомен Светог Стефана.

 

„Сабра нас данас Свети Стефан Пиперски и жупски на својој старевини, на свом имању гдје се подигао и земни живот угледао. Од данас сабираће нас око своје цркве да нас духовно подиже и уздиже. Зато Светац и овдје служи да нам живот Јеванђеља продужи“, казао је свештеник Брборић, подсјетивши на јављања Светог Стефана у свом родном крају, којих је биловише послије блажене кончине његове и која су, вјероватно, подстакла Жупљане на градњу цркве.

 

„Мислим да је то прва црква посвећена овом Светитељу. У градњу је укључено преко 99% жупских домаћинстава која су до сада обишли људи из Црквеног одбора, а они су се највише и потрудили. То је знак да Жупа воли Христа Бога и Светог Стефана свога. Радује се Свети Стефан овом храму, али ће се још више радовати да упоредо градимо храм Божји у срцу свом“, поручио је о. Василије.

 

У име Црквеног одбора Жупе Никшићке обратио се Иван Зечевић, предсједник. Он је рекао да је велика част и благослов што се први храм, посвећен овом дивном Светитељу, подиже у Жупи код родне куће Светог Стефана на Губељу и што је управо нашој генерацији припала та дужност и велика радост.

 

„Свако вријеме носи своје тешкоће и своја искушења, тако је било и у времену Светог Василија Острошког и Светог Стефана Пиперског и Жупског, а тако је и данас. Увијек се нађу неки „нови турци“ којима смета православна вјера и Света саборна и апостолска Црква. Ипак, Црква Божја је опстала и преживјела сва гоњења којима је била изложена и преживјеће и постојаће све до краја свијета и вијека“, казао је Зечевић, позивајући сабране, али и све људе добре воље, да се у мјери, колико је то могуће, укључе у изградњу овог светог храма.

 

Скуп је здравицом поздравио Баја Крулановић. Потом је у дому у Царинама у Жупи Никшићкој, уприличена трпеза љубави на којој је изведен пригодан културно-умјетнички програм.

 

 

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

[Данче*]

Епископ Јоаникије обишао остатке манастира Пресвете Богородице у селу Житин

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор милешевски Г. Јоаникије обишао је, на празник Рођења Светог Јована Крститеља, у четвртак 7. јула 2016, у поподневним сатима остатке манастира Пресвете Богородице у селу Житин и цркву Свих Светих у селу Боровице, у пријепољском намјесништву.

 

    

 

Владика је, у пратњи протојереја-ставрофора Живорада Комљеновића, пароха Велике Жупе и јерођакона Саве обишао остатке овог древног манастира.

 

    

 

 

    

 

Након тога је посјетио и цркву Свих Светих у селу Боровице, која такође припада пријепољском намјесништву.

 

    

 

 

    

 

 

  

 

 

Епархија Будимљанско-никшићка

08 / 07 / 2016

[Данче*]

Молебан за почетак нове школске године у Ђурђевим Ступовима

Молебан за почетак школске године у манастиру Ђурђеви Ступови служен је на празник Преподобног Јована Рилског, у сриједу 31. августа 2016.

Молебан са призивом Светог Духа пред почетак школске године служило је свештенство архијерејског намјесништва беранског и монаштво Манастира.

Поред вјерног народа,служби су, у великом броју,присуствовали ученици беранских основних и средњих школа са родитељима. Послије молитве за успјешно учење, просвећење ума и умножење љубави у новој школској години сабраним се пригодном бесједом обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је рекао да Божја милост прати сваког човјека у овом свијету и да Господ, као наш благи Отац небески, жели свима срећу, здравље, дарујући свима изобилна добра.

 

    

 

"Ипак, зависи много и од нас. Уколико ми тражимо од Бога, као свог Оца Који је пун љубави, ако Му тражимо добра Његова онда ћемо их и добити. Господ Исус Христос каже: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.А то значи, драга дјецо, да ви треба да се потрудите у школи, да учите корисне науке, да уложите свој труд, онолико колико то ви можете,за развој ваше личности, јер Бог вам је дао разум, срце, осјећања, вољу и друге способности."

 

"Те способности треба да се развијају, а онда ће и Божја милост притећи у помоћ и укријепити ваше способности умне, физичке, душевне, вашу интелигенцију развити, вашу способност за учење укријепити да научите све науке којима се бавите у вашим школама, у основном и средњемобразовању, на факултету, а поједини ће наставити своје школовање и послије факултета, достићи висока научна звања. То је многима од вас могуће, али има једна друга наука коју, нажалост, не учите у школама, а која се може научити у Цркви, а то је она врховна, божанствена наука о човјековој души, човјековој савјести, човјековој личности, о људској заједници са Богом и са ближњима“, казао је Преосвећени Епископ.

 

Владика је у својој бесједи поручио да су науке које се уче у школама, свакако корисне, драгоцјене, неизоставне, али је, такође, ако не, чак и више, драгоцјена ова наука која се учи у храму Божјем.

"Јер ту Господ, непосредно, Својим Духом Светим, Који је, заправо, живо знање и жива способност Божја која дарује знање, ту Он непосредно подучава, непосредно просвјетљује све наше способности умне, физичке и душевне и укрепљује цијелог човјека. То видимо и по томе што су највећи научници међу научницима, од постања свијета до дана данашњег, углавном били веома побожни, религиозни људи као што је Никола Тесла, Михаило Пупин, као што је наш велики гениј и Златоусти проповједник Свети владика Николај, који је био један од најобразованијих људи свог времена, али исто тако и апостол Христов."

 

    

 

"Свима вама може бити примјер неко од њих, или Свети Сава, или Никола Тесла, Михаило Пупин, Миланковић, Отац Јустин јер све сви ми, углавном, угледамо на некога, а нарочито у времену док дјеца расту. Треба им добар узор. Ми,у нашем народу, имамо велике личности као што је и Његош, велики врховни учитељ за сва времена, јер, оно што је Бог нама даровао то треба и да поштујемо и да будемо благодарни и да знамо шта нам је све даровао“, поручио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

 

Епархија Будимљанско-никшићка

02 / 09 / 2016