Свето причешће

[Guest свештеник Иван]

Размишља ли још неко о овоме? klapklap

[o aca]

Ја то у животу нисам срео,никада. То је мало рећи накарадно. По мени је то свтогрђе и скрнављење.Страшно.

[deda]

Па бре наравно да је то скроз погрешно. А и још жешће је што ето народ греши и нема развијену литургијску свест (иде кући одмах након причешћивања) него плус и свештеници снисходе томе. Мислим да је ту погрешно снисходити на тај начин. Наравно да је неразумно то радити јер за шта благодаримо ако се нисмо још причестили.

Литургија је словесна служба, разумна.

[Искушеник]

Ја мислим,али нисам сигуран,мислим да сам видео неколико пута,али сам сигуран да сам једанпут видео - то је било једанпут,када су неки људи кренули (стали у ред за Свето Причешће) па их је прота (старешина,који није служио) вратио на исповест (вероватно их није познавао,а код његе влада пракса без исповести нема причешћа),па су се тих неколико људи исповедало док су се остали причешћивали.И не могу да се сетим баш,да ли пре отпуста или после отпуста их је свештеник (који је служио) причестио (те људе који су се исповедали за време причешћа осталих (легуларног)). Искрено нисам знао да је то забрањено и накарадно,мислио сам да причешће није везано стриктно за свету Литургију.

[ивањушка]

Да,ја сам то видела милион пута у мом месту.Наравно да је то накарадно и страшно али некако да може човек и да разуме због чега то свештеници раде.То се дешавало на највеће празнике када има јако пуно причасника,толико да народ стоји напољу,не могу сви да уђу у цркву.Причешћују по три свештеника па и онда буквално причешћивање траје око пола сата.Буде велико гурање и галама у цркви па су онда свештеници смислили да је тако практичније.Наравно да то не оправдавам али кажем да ипак може да се разуме,јер они то не раде када нема гужве.

[Искушеник]

Питање:

Помаже Бог!

Хтео бих да ми одговорите на ово питање, наравно, по вашем мишљењу, али ако можете да ми кажете више шта о томе кажу канони и правила Светих Отаца.

Наиме познато је да се данас на све стране уводе новачења на Литургији, но у бањалучкој епархији којој припадам постоји једна специфичност, а то је да се не ретко верници причешћују након Свете Литругије, значи када свештеник да отпуст, дакле после "Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе помилуј нас грешне" свештеник позове присутне да понове за њим молитву пре причешћа, а потом приступају верни. Ово се дешава готово увек када је много њих који ће се причешћивати, а када их је мало онда иде редовно након што ђакон позове да се приступи са страхом Божијим, дакле у склопу Литургије.

Зоран

Одговор:

Бог Вам помогао!

Драги у Христу Господу брате,

не бих ти знао одговорити шта тачно канони кажу, али потпуно је неприхватљиво причешћивање послије Литургије, осим у заиста ванредним приликама (тј. када су у питању причасници који су због болести онемогућени да на Светој Литургији учествују или пак затвореници итд...)

Може се можда некада десити да ситуација то захтијева и приликом служења Литургије (мада ми никако на памет не пада која би то ситуација могла бити!?), али да то пређе у сталну или пак честу

праксу - то никако.

Мислим да би неко од отаца са листе могао прецизније и боље одговорити, али ево Толико за сада од мене.

срдачно о. Страхиња

http://www.svetosavlje.org/pastir/index.php?did=69&qa=939

[Искушеник]

Архиепископ Лука Војно-јасенецки

ШТА ЈЕ ТО СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ?

У молитви пре Светог Причешћа исповедате: "Верујем да је ово само Пречисто Тело Твоје и да је ово сама Пречасна Крв Твоја."

Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику Тајну Евхаристије.

Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања, прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћа Светим Тајнама - вечни живот.

А они отуђеници, који су изашли ван Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова.

За њих је Апостол Павле рекао: "А тјелесни човјек не прима што је од духа Божјега; јер му је лудост и не може да разумије, јер се то испитује духовно (1Кор.2,14).

А Света Тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере.

О тој тајни је сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: "Ја сам хљеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета... Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе Мене, он ће живјети Мене ради... који једе хљеб овај живјеће вавијек (Јн. 6,51,53,56-58).

Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: "Ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?" (Јн. 6,60).

И од тада престадоше да иду за њим.

Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег?

Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову Свету Тајну?

Никако! Будимо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом Светом Тајном.

Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову.

Свету Тајну Евхаристије установио је сам Господ Исус Христос на Тајној Вечери. Он је тада узео хлеб, благословио га, узнео Своме Оцу молитву благодарности, преломио га, и разделио Апостолима Својим, рекавши: "Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас."

Слично овоме, благослови и чашу са вином, и пружајући је Апостолима, рече: "Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха" (види: Мт.26,26-28; Мк.14,22-24, Лк.22,19-20).

Он, истинити Син Божји назива Себе Хлебом живим и Хлебом Живота.

Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота - вишњег, духовног, вечног.

Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова.

На Тајној Вечери Господ није дао Своје право Богочовечанско Тело и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освештани хлеб и вино, и рекао им да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи његове, ми као и све речи Христове, прихватамо као безусловну Истину.

Он је Себе назвао Хлебом Живота, који је сишао са неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима - истинском Крвљу Својом.

И уколико бисмо, причешћујући се, хтели да у освештаном хлебу и вину видимо изглед тела и укус крви, био би то грех неверовања Христовим речима, које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина Тела Богочовековог, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања Апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих.

Трудећи се да проникнемо у тајну претварања евхаристијског хлеба и вина у Тело и Крв Христову, не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова Живота било не само истински људско, већ и духовно.

Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова.

Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благосиља хлеб, говорећи: "Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега." А благосиљајући вино: "А што је у чаши овој у часну Крв Христа Твојега."

А потом благосиља истовремено хлеб и вино, призивајући на њих силу и дејство Духа Светога речима: "Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин."

И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи са трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истоснко Тело и Крв Христову.

У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима када је Свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупио и ушао у Чашу са Светом Крвљу.

Зар ни ово није довољно јасно?

Нека нико од нас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову.

Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тело и пије моју крв пребива у мени и Ја у њему.

С Телом и Крвљу Својом улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситиније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот.

Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен.

Њима и искључиво њима, Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Божанствену Евхаристију онако као што је Он сам управо то био учинио. А Апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Светих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима.

Сви многобројни протестантски правци и секте, којима припадају баптисти, евангелисти и адвентисти (суботари), не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано "преламање хлеба" они сматрају само обредом сећања који се обавља да би се испуниле речи Ово чините за мој спомен.

Међутим, код њих Света тајна Евхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Свете Тајне Евхаристије - епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Светој Тајни Свештенства, коју ови секташи такође одбацују.

Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Светом Тајном Евхаристије.

За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Светој Тајни и веру у њену истинитост.

Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб и пије чашу Господњу, биће крив Тијелу и Крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1Кор.11,27-29).

Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије.

Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освештања хлеба и вина призивањем Духа Светога: "Светиња Светима!"

Зато штo oве речи значе да је велика светиња Тела и Крви Христове намењена само светима, онима који су дубоким покајањем у, суштински битној, Светој Тајни Исповести добили разрешење и опроштај грехова. И увек са послушношћу прихватите забрану вашег духовника да се причестите Светим Тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших греха, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим Апостолима, а преко њих - епископима и свештеницима, власт не само да разрешују људске грехе, већ и да их свезују. Амин.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Pricesce.htm

свети Лука Војно-јасенецки

[дибидусрус]

Потпуно погрешна пракса. Литургија је икона Будућег Царства и све има свије установљено време и поредак. У храму  (Москва) некад причешћују након литургије јер има много исповедника па нису успели, а исповест је у  другом "пределу" и на Литургији (!). Например у другом храму тога нема.

Немојмо Литургију да сведемо на требу!

[Александар_Срнић]

ПРАВИЛА СВЕТИХ АПОСТОЛА

Правило осмо

Који се епископ, презвитер или ђакон, или други из свештеничког именика, када бива принос, не причести, узрок нека каже, пак, ако је разложит, нека добије опроштај, ако не каже, нека се одлучи, јер је проузроковао штету народу и навео сумњу на онога који је вршио принос, као да га ниоје правилно вршио.

Правило девето

Све вјерне, који долазе, (на окупљање) и слушају писма, а не остају за вријеме молитве и светога причешћа,као такове који неред у цркви узрокују, треба одлучити.

Зборник правила из кога сам направио овај извод, је превео епископ Др. Никодим Милаш, много пре него што се крајем двадесетог и почетком двадесетпрвог века повело питање причешћивања. Правила светих апостола је сакупио и изложио свети Климент, епископ римски.

Иако ово о чему причам није директно везано за тему, треба и томе посветити пажњу.
Да кренемо. Свака литургија се састоји из молбениих молитава, песама хвале, и благодарних молитава. И то отприлике тим редоследом. мада се песме хвале и молбене молитве мешају током литургије. Па тако на почетку одмах певамо  изобразитељне псалме, а некао упоредо са тим и износимо молбе са речима да нас Бог удостоји да примимо Часне Дарове. Благодарење следи одмах након причешћивања.

Иначе првобитно, док није било олтара и иконостаса, причешће свештенства и верних није било одвојено, већ се најпре причешћивао онај који је принос вршио, а затим они који су му саслуживали у приносу, а затим они који су били присутни и учествовали молитвено у приносу. Све се то обављало уз песме и молитве. Разлика између свештенства и народа тада није била као данас. Та пракса да се људи у Цркви деле на клирике и лаике, је дошла са запада, из Рима, а данас они који приговарају такозваним ''новотаријама'' управо покушавају да бране ту западну праксу. Још један парадокс. (Мислим да би требало направити енциклопедију свих људских парадокса). То се најбоље види из старијих текстова Литургије Светог Апостола Јакова. Где нема тих раздвајања. Имате епископа који је икона Христа, (по благодати, зато није битно какав је човек и да ли га волимо или не - отуда свети Сава говори: ''Ако је грешан поп, није грешна молитва'') и имамте људе сабране око њега од којих свако има своју службу и задужење. Проблем римокатолика није у томе што имају папу, већ у томе што имају само једног папу. Православна пракса нам говори: ''Један епископ, једна црква'' Док Римокатоличка каже: ''Римски епископ је црква, а сви остали епископи су му потчињени''

Дакле није проблем у томе што римски епископ назива себе ''викариус кристус'' већ у томе што тако само себе назива. у Православљу саки епископ је ''викариус кристус'' Што је једино нормално ако већ говоримо о ''светим Божијим црквама'' и молимо се за њихово јединство. Из тог разлога је Јаков Брат Господњи био први епископ Јерушалаима. Требало је створити континуитет, на основу кога би се могло наставити са схватањем да је епископ слика Христа на земљи. Клерикализам је далеко каснија пракса, јер пракса првих Хришћана је Била да ја је сваки човек свештеник, Јер још од када нас је Бог извео из Египта рекао нам је да од нас жели створити ''Царство свештеничко'' Дакле у првобитној цркви сваки верник, кога епископ изабере, могао је учествовати у вршењу приноса,  ако је за то спреман и зна, а Епископ је вршио принос. Тек пуно касније када је Црква омасовљена епископи су давали ингеренције презвитерима да могу самостално вршити принос у удаљеним местима итд. итд.

Отићи на Литургију, аутоматски значи узети (у)чешће у њој, (отуда реч (при)чешће). Ако не узмемо учешће онда је то изазивање нереда.Јер шта нам говор литургијеке молитве?
У свакој од литургија која су активне ми тражимо од Бога да пошалје Духа Свога ''на предложене дарове и на све људе своје, милосрђем Јединородног сина свог...''  А онда наставља да му благодари зато што нас није оставио ни када смо отпали , ''већ си нас опет подигао и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство твоје Будуће'' Затим врши принос, благодарећи за жртву Јединородног Сина његовог и тражи да од Оца Небеског да принесени Хлеб учини ''Часним Телом Христа (Месије) Твога; А оно што је у Чаши овој Часном Крвљу Христа Твога; Претворивши их Духом Твојим Светим. '' Дакле, Служитељ позива Бога да Целокупним својим бићем узме учешће у приносу. Јер без Његовог Учешћа наше учешће не би имало сврху. Јер ове свете тајне треба да буду ''онима који се причешћују на отрезвљење душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа Твога Светога, На испуњење Царства твога, на смелост према теби, а не на суд или на осуду'' Затим спомиње ''Праоце, оце,Патријархе итд.

Оно што је овде битно јесте да ми узимамо учешће у приносу из следећих разлога:
На отрезвљње душе
На отпуштење грехова
На заједницу Духа Твога Светога
Наиспињење Царства твога,
На смелост према Теби

Због ових ствари се врши принос и причешћује. Ако не се не Причешћујемо, губимо и Заједницу Духа Божијег и Царство Небеско, а са тиме губимо и себе у времену и простору.
Због тога онима који су бране причешће на Литургији и одговара да се литургијске молитве не читају гласно, јер ако ми кумимо и молимо Бога да нас удостоји, да се причестимо, и то тражимо изнова и изнова, а онда кда нам он каже ''окусите и видите како је благ Господ'' ми кажемо њему: ''Не Господе, ми те нисмо достојни, шта тиме чинимо? Па ругамо му се и вређамо га. Замислите да неко од нас тражи да му нешто учинимо и моли нас, а оног момента када приступимо да му помогнемо, он нам каже, ''Не треба, хвала, сам ћу.'' Како би се сваки човек осећао у таквој ситуацији, а ми се тако опходимо са Христом. Ту је срж проблема. Без заједнице са Богом нема спасења, а ми се правимо мудријим од Бога, будући неблагодарни за његову жртву.

Мени је једном неко приговорио да речи молитве нес нме да се чују, јер ако се чују онда дух Свети неће доћи на Дарове, пошто су оне наводно тачно формулисане да би се то збило. То наравно звучи као оно схватање египатских многобожачких свештеника који су веровали да ако знају име некога од богова моћи ће да корисне његове моћи, али нико други не сме то да зна. Међутим, нису битне речи већ дух. На свакој литргији молитва принос а Је различита, а опет на сваку молитву Дух Свети освештава Дарове, Јер Бог слуша језок Душе, а не Језик говора. ''Новотарије'' у Литургију уводили су многи: Свети Василије Велики, свети Јован Хризостом, Па је постојала Сиријска и Византијска литургија Апостола Јакова, Па се у Александрији служила Литургија Апостола Марка, Затом Петрова Литургија , која је уједно и најкраћа. Свети Ћирило и методије су написали Литургију за Србе, када су кренули да им објаве Христа и талитургија се служила у њихово време и време њихових ученика. Све те различите литургије нису сметале Црквама Божијим да живе у Јединству Духа и Истине. А данас само то да ли се молитве читају тихо или гласно многи постављају као сметњу служењу. Шта то говори. Говори да смо ми озбиљно нарушили заједницу Духа Светога у Цркви.

А сад да се вратимо на тему.
Благодарење за причешће, може доћи само пошто се причестимо. У сваком другом случају је празнословље. А ако се причестимо после благодарења, па одемо, остајемо неблагодарни, па тиме две грешке чинимо. Пракса старе цркве је била да ако човек не дође на три окупљања, престаје бити део сабрања Божијег. Данас су околности живота мало другачије, па може се и прогледати кроз прсте ако неко не дође на три службе за редом, али верујем да свако од нас може доћи бар једном месечно и узети учешће у литургији.

Поред овога постоји још пуно проблема, као што су Језик служења, припрема за Литургију итд. Међутим, постоји једна ствар коју треба знати. Човек је обавезан да се причећује увек, осим ако није под забраном.

[pavlera]

дибидусрус сјајно

поздрав свима

[w.a.mozart]

Оно што је овде битно јесте да ми узимамо учешће у приносу из следећих разлога:

На отрезвљење душе

На отпуштење грехова

На заједницу Духа Твога Светога

На испуњење Царства твога,

На смелост према Теби

не на суд или на осуду

на насловну цео срнићев пост-предлажем,наравно..... 8084.gif 8084.gif 8084.gif 8084.gif

[pavlera]

на живот вјечни

[дибидусрус]

Наравно да све Литургијске молитве нас призивају на Причешћивање. Укључујући " Оче наш ". Е сад, по Јерусалимском типику, Литургија се служи сваки дан. И код бнас и код уса је исти тај типик. Они у Москви у скоро свим храмовима служе сваки дан. Код нас у градовима и селима поготово није таква пракса. Мало смо изашли оз контекста. Ало вреди  о  томе размишљати. Ја нисам за ту "руску " савремену праксу. Ради се о томе шта ми имамо онда у пракси?

[Ђорђе Р]

У Шабачкој епархији је причешће у то време (кад му време није) пракса. Веома се борим и трудим да не осуђујем свештенике и владику због те праксе. Мада, морам признати, има пар свештеника који се не држе ове праксе. Ко причешћује после литургије то ради без обзира колико има причасника, десетак или пар стотина. Чини ми се да је после позива да се држи вековна пракса служења литургије ова накарадна пракса појачана (неки свештеници који су почели да је мењају су се тада вратили на њу), што је тада био мој утисак.

[ssimke]

ja mislim da je u vecini crkava praksa da svestenici pricescuju kad je puno naroda posle otpusta.

bar je to moje iskustvo.

ali smatram da bi trebali pricescivati u toku liturgije kad je i vrijeme.