Свето причешће

[Marjanovic]

.

[Баба]

Ух, кад чујем ово "причест" нешто ми се слоши у стомаку... :blink2:

То је зато што си антишокачки расположен , знам како ти је и мени је тако било док мој другар шокац Хрвоје није постао верски фанатик па ми сад та реч ушла у уши ...

0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

[Guest - . . .-]

Ух, кад чујем ово "причест" нешто ми се слоши у стомаку... :blink2:

Код нас се каже пречес

[Баба]

.

Хехехехе

[Душко Дугоушко]

Они који неће да се причесте да не би умрли , њих ни не треба причешћивати.

Магијски је такође схватање да причешће помаже спасењу душе по неком аутоматизму.

Нисмо ми Астерикс и Обеликс па да имамо чаробни напитак који чим попијеш одма делује.

Причешће се прима с вером , без вере оно нема никакав значај.

Много је тога магијског у веровању у вези причешћа и у Цркви и ван Цркве.

И они који се причешћују 4 пута годишње да "не би изгорели" или се "огрешили о причешће" јер су "недостојни" гледају на причешће магијски.И они које се причешћују "редовно" исто тако гледају на причешће магијски .Јер шта је то редовно? Шта уопште значи то редовно ?

Како може бити редовно или нередовно ?

Није то нека магијска терапија која се мора узимати редовно.

Причешће је саставни део литургије , на литургију се иде редовно без проскакања .

А не иде се на причешће редовно.

Да би уопште био Хришћанин у завету са Богом кроз Христа мораш се сједињавати са Богом кроз Христа , а завет се састоји у томе да се човек сједињује са Богом, ми тренутно имамо тај начин кроз причешће и саборну литургијску молитву . Други начин немамо , мож се деси , али још није.

Каже тако неки " ја се редовно причешћујем" , ајде , значи ти си редовно Хришћанин а неки други је нередовно Хришћанин.

Ма нема тога, или јеси или ниси Хришћанин.

И попови су као и наш народ склони ( јер су деца свога рода народа Српскога , чудно звучи у ова жута времена ал замислите истинито је то) оваквом магијском доживљавају причешћа.

Тако они који су заменили причешћивање лаика са 4 пута годишње на " редовно" нису ништа друго променили до приступ магијском чину. Пре је магијски чин био толико страшан да је практично постао непожељан а данас је захваљујући директиви с врха и неким клинцима и младим верницима постао пожељан и ту сад имамо нови приступ магијском чину као пожељном да буде редован.

Али и даље мислимо и гледамо на причешће као на нешто одвојено од евхаристије, од литургије, од заједнице , од завета .

Ето тако ја сам сада редовно Србин а био сам 4 пута годишње. Ако може ово онда може и Хришћанин.

Бадава заједничаримо телом и крвљу ако не заједничаримо вољом Божијом. Међутим, не бих се сложио да не редовно, већ непрестано причешћивање није услов да неко буде хришћанин, те да је то некакво магијско схватање. Не би иначе то рани хришћани схватили толико озбиљно да су се причешћивали сваки дан, и да су обавезно организовали евхаристијско сабрање недељом, без обзира што је то било веома опасно у доба великих прогона. Такође, у прилог томе сведочи и апостолски канон по којем следује изопштење ономе који се није причестио три седмице.

[Ведран]

Бадава заједничаримо телом и крвљу ако не заједничаримо вољом Божијом. Међутим, не бих се сложио да не редовно, већ непрестано причешћивање није услов да неко буде хришћанин, те да је то некакво магијско схватање. Не би иначе то рани хришћани схватили толико озбиљно да су се причешћивали сваки дан, и да су обавезно организовали евхаристијско сабрање недељом, без обзира што је то било веома опасно у доба великих прогона. Такође, у прилог томе сведочи и апостолски канон по којем следује изопштење ономе који се није причестио три седмице.

ранохристијанскиот етос, треба да стане евхаристиски предизвик за денешните современи христијани....

[Душко Дугоушко]

ранохристијанскиот етос, треба да стане евхаристиски предизвик за денешните современи христијани...

Да, како да молимо "хлеб наш насушни дај нам данас", ако мислимо да можемо без насушног хлеба живота вечног - тела Христовог, и чаше вечног спасења - крви Христове?

[Николa]

Ја кад читам тај део у Јеванђељу по Јовану, то кад пецају рибу, ја баш то и видим: Христа који долази и каже им да наставе да пецају, да буду то што јесу, да не стварају неке мега-хипи побожно-евхаристијко-литургијско-онтолошко-есхатолошке услове за практиковање своје вере, да имају љубави и да једу рибу, као што су и јели, и да Христос у томе учествује баш зато што најбитнија јесте та свакодневица живота. Ако се смем усудити да кажем... много пута важнија и од евхаристије, или (у најмању руку) подједнако важна.

На евхаристији свако може да зине и прогута лебац и вино, али у животу је мало теже све то и показати на делу, ту заједницу са Христом коју си добио у евхаристији. Тешко.

[19горан80]

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ

ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

КАКО ДА СЕ ПОНАШАМО ЗА ВРЕМЕ И ПОСЛЕ ПРИЧЕШЋА

Приступајући светој Чаши, причасник треба да прекрсти руке на прсима, јасно изговори своје име и широко отвори уста. Како је саветовао преподобни Амвросије Оптински, малу частицу Светих Дарова треба уцело прогутати. Ако је частица велика, може се пажљиво раздробити зубима. Након што ђакон или црквенослужитељ отре усне убрусом, причасник треба да целива доњу ивицу чаше. У близини чаше не треба да се крсти нити да се чине поклони.

Обичај је да се после причешћа пије "теплота" - млака вода помешана са вином. Овом "теплотом" треба исплакнути уста да у њима не би остале частице Христовог Тела, а затим је прогутати [руски обичај].

Кад се причасник удаљава од Чаше и упућује према сточићу са "теплотом", не треба да се клања пред иконама нити да их целива. Такође, на дан причешћа не треба да приклања колена или да чини земне поклоне. Земни поклони су израз покајне жалости због грехова, а причасник треба да пребива у духовној радости и да славослови Бога. После причешћа Светим Тајнама треба да заблагодари Господу и да у храму пажљиво одслуша или код куће прочита молитве после светог причешћа. Неки Хришћани не придају велики значај овим молитвама. Да ли су у праву?

Митрополит Венијамин (Федченков) писао је да је знао једног благочестивог свештенослужитеља који је сматрао да је узрок многих искушења нечитање или ужурбано и површно читање правила после Светог Причешћа. На свом искуству он је доживљавао да га у том случају Божанска благодат коју је добио у Тајни напушта, а да искушења наваљују на њега.

Господ је човекољубив, али ми не треба и не можемо да Га некажњено вређамо својим занемаривањем, не сматрајући за потребно чак ни да заблагодаримо за неизрециву милост према нама.

Један од парохијана храма у коме служим испричао ми је случај који се догодио с његовим рођаком, слугом Божијим Василијем. Тај човек има врло дубоку веру и труди се да води благочестив живот. Сваке године он се причешћује седамнаест пута. Ипак, уза све његово усрђе за спасење своје душе, Василије није придавао велики значај читању благодарних молитава после причешћа. Наравно, он је свагда благодарио Богу, али је сматрао да је довољно да, кад дође кући, изговори пред иконама само: "Слава Теби, Боже, слава Теби!"

Једном је после причешћа Василије радосно расположен дошао кући, стао пред киот(одвојено направљени, по могућности украшени рамови или места за смештање светих икона) и, по обичају, од свег срца изговорио: "Слава Теби, Боже, слава Теби!" И одједном се зачуо строг заповеднички глас: "Зашто не читаш благодарствене молитве после причешћа?!" Василије се тако уплашио да је задрхтао целим телом. Од тада после примања Светих Тајни он свагда неизоставно чита предвиђене молитве.

Можемо ли својим речима да благодаримо Господу? Наравно, можемо од сувишка срца својим молитвословљима да благодаримо Господу за Његову милост према нама грешнима. Али при том не треба да пропуштамо читање молитвеног правила које нам је Црква одредила.

"Од самог тренутка причешћа Светим Христовим Тајнама, - поучавао је преподобни Никон Оптински, - док их не прогутате, треба да пазите да их не испљунете. Из страха Божијег неки се старају да се уздржавају пљувања током целог тог дана, иако о томе нигде није указано, и у томе нема греха". О овом питању старац јеросхимонах Сампсон строже је судио. Једном су га упитали:

Каткад на дан причешћа случајно пљунемо. Је ли то грех?

Не треба то чинити, - одговорио је старац Сампсон. - Обавезно треба прикупити [испљунуто]. А ако је неко испљунуо у марамицу, онда је треба прати одвојено. Кроз причасника се освећују сви предмети, укључујући и одећу, па и келију.

У погледу једења хране после причешћа поучне су речи митрополита Венијамина (Федченкова): "Између осталог, запажена је врло необична и карактеристична појава: после причешћа нисмо гладни "масног", него нечег "лаганијег", поснијег.

Овде се испољава инстинктивна физичка "свест" о неслагању "телесног" са духовним стањем у које је и тело уведено заједничењем са Богом, Господом Исусом Христом и Светим Духом. Познавао сам човека који на дан причешћа скоро уопште ништа није јео, осим што је пио обичан чај.

И обрнуто, када се човек наједе масних јела или уопште преједе се после причешћа, може одмах да запази како у њему нестаје све оно светло, танано и духовно што је непосредно пре тога јасно осећао.

Несродне стихије не могу да буду заједно.

Међутим, у пракси ми тако често поступамо управо супротно и искуству и савести: после причешћа не знамо за меру у храни и пићу. И због тога губимо и "телесну" и "духовну" благодат Причешћа"[3].

Душа и тело човека који је примио Тело и Крв Господа испуњени су Божанском благодаћу коју треба пажљиво чувати. Ова благодат посећује не само самог причасника, него и простор око њега. Понекад се по промислу Божијем људи удостојавају да својим телесним чулима осете благодат која исходи од причасника.

Једном се старац Гаврило (Зирјанов), будући болестан, причестио Светим Даровима. После причешћа навратио је у његову келију монах отац Епифаније. Осетивши миомирис у соби, он се обратио келејнику:

- Чиме си намирисао старца? Боже мој, вероватно су то неки скупоцени мириси? Како лепо мирише...

Ускоро је оцу Гаврилу навратио у посету још један монах - отац Авенир. Он је такође осетио необичан миомирис у соби и поставио слично питање келејнику: где и по којој цени су купљени тако дивни мириси? Међутим, ни старац Гаврило ни његов келејник нису користили мирисе. "Ја сам, - сећао се касније старац Гаврило, - лежао исцрпљен, као онај човек који је запао међу разбојнике. Али био сам причасник Христовог Животворног Тела и Крви; и ево: Дух оживљује! и сви ми осећамо Његов миомирис чулом мириса. Он као јеванђелски Самарјанин уљем и вином Своје благодати залива ране човека запалог међу разбојнике".

После причешћа треба да се са нарочитом брижљивошћу старамо о томе да Господ, Који је ушао у наша срца, не буде ожалошћен неким сагрешењем. По речи схиигумана Саве: "После смрти бићемо много испитивани и мучени ако не чувамо благодат Светога Духа. Ако се деси да се на дан причешћа раздражимо, озлоједимо или осудимо неког, онда треба да се трудимо да ту мрљу у души очистимо покајањем. Најбоље је провести тај дан у ћутању и молитви или у читању Светог Писма и поука Светих Отаца, јер је душа у то време нарочито пријемчива за добро и чудесне јеванђељске речи пашће у дубину срца".

Ако смо се удостојили да по милости Божијој за време причешћа добијемо благодатне дарове, потребно је да их чувамо, строго надзирући покрете свога срца, помисли ума и коришћење телесних чула. Преподобни Алексије Зосимовски говорио је: "Плодови Светог Причешћа делују ако не вређамо светињу. Ако је вређамо, онда ће она на сам дан причешћа престати да делује. А чиме вређамо светињу? Видом, слухом и другим чулима; многим говорењем и осуђивањем. Зато на дан причешћа треба да уздржавамо првенствено чуло вида и да више ћутимо и држимо језик за зубима".

Познати грчки духовни писац архимандрит Херувим (†1979) у данима своје младости неко време је живео на Атону под духовним руковођењем једног од светогорских стараца. Једном је тај старац позвао у своју каливију (колиба, посебна грађевина са окућницом, намењена за живљење мањег броја монаха) неколико атонских подвижника на празнично богослужење. Свеноћно бдење и Литургија трајали су целу ноћ. У зору монаси су се причестили. Отац Херувим је био потресен пламеном молитвом праведника, горењем њиховог духа и обиљем суза које су текле из њихових очију.

Чим се Литургија завршила, отац Херувим је отрчао да скува кафу за учеснике богослужења. Али, није ни стигао да запали ватру, а сви су већ отишли. Тада је отац Херувим упитао свог старца: "Зашто су оци отишли не попивши кафу?"

- Могу ли они после овог свеноћног бдења да седну да пију кафу? Они су примили у себе Христа, многоцени Бисер, и одмах отишли да у разговорима не би губили оно што су им подарили свеноћно бдење и Литургија, - одговорио је старац.

Треба истаћи да многи атонски подвижници после причешћа проводе време у молитвеној будности. Једном су по завршетку богослужења послушници предложили старцу Гаврилу Пустињаку да легне да се одмори. Одговарајући старац је рекао:

- Не! Не треба да спавамо после Божанствене Литургије и Божанственог Причешћа, јер смо примили у себе Пречисте Христове Тајне и заједнички непријатељ, ђаво, не сме да нас затекне заспале да нас не би кушао, скрнавио наше тело и душу и уносио у нас нечисте помисли и штетне похоте, од којих ишчезава благодат Божија која је ушла у нас са Божанственим причешћем.

"Примећено је, - писао је митрополит Венијамин (Федченков), - да ако причасник убрзо после причешћа легне да спава (нарочито после заситног ручка), кад се пробуди не осећа више благодат. Као да се празник за њега већ завршио. И то је разумљиво: преданост сну сведочи о небрижљивости према небеском Госту, Господу и Владики света; и благодат се удаљава од немарног учесника Царске вечере. Боље је да то време проводимо у читању и размишљању, па чак и у пажљивој шетњи. Имао сам прилике да то посматрам међу монасима. А у свету људи могу да посете болесника, да чине неком добро или да уживају у благочестивом дружењу са браћом или да оду на гробље својим упокојенима".

Преподобни Нектарије Оптински саветовао је својим духовним чедима да после причешћа не журе да обављају било какве послове, него "да дају себи олакшицу до половине дана, да читају Свето Писмо и пребивају у молитви и благодарењу Господу".

Уопштимо све горе наведено. Дакле, како треба да се понашамо после причешћа?

1. Треба да пребивамо у размишљању о томе какав страшан у својој величини дар смо добили. Треба да благодаримо за то Господу и да будемо духовно трезвени, да ничим не повредимо Божанску благодат коју смо се удостојили да добијемо у Тајни Евхаристије.

2. Имајући у себи Самог Господа, треба да искористимо време после причешћа за продубљивање нашег духовног живота, стицање врлина и борбу са страстима и греховним навикама.

3. Господ који обитава у нама неизмерно појачава нашу духовну снагу. Зато је период времена који следи после примања Светих Дарова - драгоцен. Треба да га високо ценимо и неопходно је да га разумно искористимо.

Наишао сам на овај добар текст па ме занима како се ви понашате после причешћа?

Да ли целивате руку свештенику по примању нафоре,целивате ли икону и врата по изласку из храма,задржавате ли се у порти да попричате са пријатељима,одлазите ли на кафу или идете кући,читате ли молитве "после причешћа",пијете ли водицу ,какав вам је оброк,како проводите тај дан,покушавате ли да размишљате о Богу и причешћу тог дана,молите ли се...да ли се уопште разликује дан кад сте се причестили од дана када то нисте учинили

[Ведран]

апсолутно се слажем с Лазаром...

свакодневица живота је битна...

ми то свакодневно на македонском кажемо „катаден“, што је грцизам и означава „според денот„ или на српски „спрема дана“....

[Ведран]

Да, како да молимо "хлеб наш насушни дај нам данас", ако мислимо да можемо без насушног хлеба живота вечног - тела Христовог, и чаше вечног спасења - крви Христове?

незнам, можда грешим и поправи ме ако је тако, али мислам ово:"хлеб наш насушни дај нам данас",(можда ради грчког „иперусион“) односи се на „хлеб Живота“. Какво је твоје мишљење о овоме?

[Марио Токовић]

Све је О.К.

Само ми није јасно где је пронашао онај човек број 17.

!7 причешћа годишње,ни више ни мање.

Каква неуротичност,а можда нешто још горе.

Ако је сам себи задао број 17,значи он је сам себи духовник.

А ако му је "благословио" свештеник број 17,онда свештеник и није при чистој памети.

На несрећу,типичан пример како се човек одвлачи у ропство форме.

А Црква ослобађа,не покорава бројевима,нормама,морањима.

Иначе такав укалупљен човек постаје мора и себи и другима.

Знам из искуства.

Када сам признао пораз,људи које ме воле,након мог египатског ропства,су ми рекли-

еј,много те волимо,али ти си био невиђен смор са својим калупима.

Али било нам је тешко да ти кажемо.

Да нам не би полупао калупе о главе.

[w.a.mozart]

Господ је човекољубив, али ми не треба и не можемо да Га некажњено вређамо својим занемаривањем, не сматрајући за потребно чак ни да заблагодаримо за неизрециву милост према нама.

У погледу једења хране после причешћа поучне су речи митрополита Венијамина (Федченкова): "Између осталог, запажена је врло необична и карактеристична појава: после причешћа нисмо гладни "масног", него нечег "лаганијег", поснијег.

"Примећено је, - писао је митрополит Венијамин (Федченков), - да ако причасник убрзо после причешћа легне да спава (нарочито после заситног ручка), кад се пробуди не осећа више благодат. Као да се празник за њега већ завршио.

voleo bih da otac ivan ili neki drugi sveštenik ili teolog pojasni ovo što sam citirao... jutros se pričestismo, Hvala Bogu ... celivao sam ruku svešteniku koji mi dade naforu, neki to rade,neki ne... nema nekog pravila

a evo mog omiljenog dela o pričešću i ponašanju tokom i posle pričešća

Pavle kaže Korinćanima 3,3- Zar niste telesni i zar se ne vladate po čoveku? Jer,iako su bili duhovni-bar što se tiče blagodatnih darova-to im nikako nije bilo dovoljno da izbace iz svojih duša sve što je štetno.

Ništa od ovoga se,medjutim,ne dešava sa svetom Evharistijom jer one na koje je Hleb života uistinu delovao i koji su se njime zaštitili od smrti, te nisu pokazali nikakvu lukavštinu ni prilikom pričešća a ni kasnije-niko ne može nazvati telesnima. Jer, nemoguće je, zaista nemoguće,da sveta Tajna odista bude delotvorna a da oni koji njoj pristupaju, imaju učašća u bilo kakvom sagrešenju. Zašto-zato što činjenica da je sveta Tajna delotvorna, znači da onima koji se u nju posvećuju ne manjka ni jedna vrlina. Obećanje koje nam je dato u vezi sa sveto mTrpezom useljava nas u Hrista a Hrista useljava u nas. Jer kaže-U meni prebiva i ja u njemu. (Jovan 6,56)

sveti Nikola Kavasila, O životu u Hristu 119-120. str.

[Ведран]

Све је О.К.

Само ми није јасно где је пронашао онај човек број 17.

!7 причешћа годишње,ни више ни мање.

Каква неуротичност,а можда нешто још горе.

Ако је сам себи задао број 17,значи он је сам себи духовник.

А ако му је "благословио" свештеник број 17,онда свештеник и није при чистој памети.

На несрећу,типичан пример како се човек одвлачи у ропство форме.

А Црква ослобађа,не покорава бројевима,нормама,морањима.

Иначе такав укалупљен човек постаје мора и себи и другима.

Знам из искуства.

Када сам признао пораз,људи које ме воле,након мог египатског ропства,су ми рекли-

еј,много те волимо,али ти си био невиђен смор са својим калупима.

Али било нам је тешко да ти кажемо.

Да нам не би полупао калупе о главе.

има један прелепи текст „ГОСПОДИ САЧУВАЈ НАС ОД БЛАГОЧЕСТИВИХ“ од Лемесоског митрополита Атанасија, јел ти је познат можда?

[Марио Токовић]

Nije,pošaqi molim te.

Nagore stawe je kada čovek poveruje sebi.

Zato treba proveravati sebe,uvek,kroz braću.