Свето причешће

[Semberac]

Народ који долази у Цркву мора се заиста оцрковити, мора живети литургијски. За такве пришћешће је слободно на свакој Литургији.

Слажем се у потпуности. Али ја разумем свештенике који су опрезни. Пази сада следећу ситуацију: Ја рецимо живим у Швајцарској, имам свога свештеника и он мене познаје. Ако он мени каже да се сваке седмице требам причестити, ја ћу то и урадити. Али онда када одем у РС тамо мене свештеник не познаје добро, не зна дал постим редовно, не зна дал идем на литургије итд...дал ме он онда треба причестити ван поста?Видиш, то је веома шкакљиво питање. Можда ако би ја свештенику тамо рекао каква је ситуација самном и да ми је духовник благословио да се причешћујем сваке седмице, можда би ме он и причестио. Али на многим литургијама по Семберији када сам био свештеник изађе из олтара и каже: Са страхом Божијим и вером приступите и он одмах се врати у олтар...дал би ја тада требао да вичем по Цркви "еј оче, хоћу ја да се причестим", дал би то било примјерено, дал то већ не иду у гордост односно у уздизање спрам других парохијана који тамо иду сваке недеље у Цркву али ето не причесте се?

[Semberac]

A što se tiče 1000 ljudi na liturgiji, što se ne pitaš kako li će oni uzeti pričešće? I u takvim crkvama mora biti pet-šest i više sveštenika. I oni ne ispovedaju tokom liturgije, kao što sam ti već pisao.

Ја само знам да је тад владика Василије рекао: Ви који сте се припремили за свето причешће приђите са моје леве стране, а остали нека иду са моје десне стране да узму нафору, како се неби правила гужва. Дакле није спомињо исповест, знао је добро да је 90% причасника неисповедено.

Али пре једно две године сам се хтео причестити у једном манастиру. Када сам пришао путиру јеромонах ме питао "јесили се исповедио". Ја сам му рекао "нисам". Онда је он мени рекао да се не могу причестити и да дођем следеће седмице...дал је то у реду, нека Бог суди. Али чуо сам разних мишљења поводом тога. Неки оци су рекли да ме је тај јеромонах требао одма исповедити ако сматра да је то неопходно. Али ето, након две године сам опет желео да се причестим у том манастиру...сада није било тих питања и причестио сам се онако како ми је и духовник рекао, да се не морамо сваке седмице исповедати већ да требамо да мењамо себе након исповести и причешћа.

А иначе је тај манастир код владичанског двора гдје и владика Василије живи...а видите да он ипак није тражио исповест на својој архијерејској литургији већ је само очито разрешену молитву пре светог причешћа.

[syd]

Ја само знам да је тад владика Василије рекао: Ви који сте се припремили за свето причешће приђите са моје леве стране, а остали нека иду са моје десне стране да узму нафору, како се неби правила гужва. Дакле није спомињо исповест, знао је добро да је 90% причасника неисповедено.

Али пре једно две године сам се хтео причестити у једном манастиру. Када сам пришао путиру јеромонах ме питао "јесили се исповедио". Ја сам му рекао "нисам". Онда је он мени рекао да се не могу причестити и да дођем следеће седмице...дал је то у реду, нека Бог суди. Али чуо сам разних мишљења поводом тога. Неки оци су рекли да ме је тај јеромонах требао одма исповедити ако сматра да је то неопходно. Али ето, након две године сам опет желео да се причестим у том манастиру...сада није било тих питања и причестио сам се онако како ми је и духовник рекао, да се не морамо сваке седмице исповедати већ да требамо да мењамо себе након исповести и причешћа.

А иначе је тај манастир код владичанског двора гдје и владика Василије живи...а видите да он ипак није тражио исповест на својој архијерејској литургији већ је само очито разрешену молитву пре светог причешћа.

Ok, brate, ima različitih praksi. Nisam ni slutio da ima toliko pričešćivanja bez ispovesti u našoj crkvi.

I pišem ti latinicom zato što si nemilosrdan sa tim "као се неби правила ... ".

[Semberac]

Има различитих пракси и сматрам да треба бити послушан том свештенику који нас треба причестити. Ако он каже да се морамо исповедити, исповедићу се, свакако. Али ако он каже да не морамо сваке седмице да се исповедамо, онда и нећу баш сваке већ само онда када осјећам велику потребу  за тим.

Видиш ја да сам ове недеље код оца Ивана и ако он каже да се требам причестити и ако зна моје несавршено стање, ја ћу се причестити.

[Semberac]

Али у манастирима често траже строжије постове, обавезно исповедање пре причешћа и то је ок. Важно је да будемо послушни, јер само тако ћемо се причестити достојно а не на осуду.

[Анастасија]

Мој духовник је мени помогао да заиста ту фаму око "честог причешћивања" схватим јасно и концизно, јер ту нема велике филозофије, нити се треба око тога правити научни симпозијуми, скупови и др.

Довољно је само слушати возгласе Свете Литургије; док свештеник током Литургије оглашених чинодејствује, изговара "Оглашени, изиђите"-оглашени су некрштени, тј. они који се припремају за крштење и они који су одлучени од Евхаристије, тј. који имају епитимију (чак је постојао посебан ђаконски возглас по завршетку Литургије оглашених у делима св. Григорија Двојеслова (према Шмеману) који је гласио "Онај ко се не причешћује, нека напусти сабрање!")

Непосредно пред сам чин Евхаристије, началствујући изговара "Са страхом Божијим, вером и љубављу-приступите!" Дакле, глагол у императиву, неки вид наредбе-јер возглас не гласи "Можете са стахом Божијим приступите" или "Хм, ко жели, а не мора, нека приступи са страхом Божијим"

Поставља се питање-онај ко није одлучен од Причешћа, шта тражи на Литургији верних? Зашто квари заједницу? Шта тражи на Литургији уопште? Могао је преко радија да је слуша. Ако је пио кафу или доручковао пред Свету Службу-што је долазио? Јел је он удбин иследник, шпијун, или нешто треће па долази да извиди ситуацију?

Ствар није уопште компликована колико делује, нити захтева IQ  за менсу; само је проблем што је сувише свештеника, мада пре свештеномонаха, који су испрали људима мозак теолошки непоткрепљеном причом о "4х годишње" причешћивању "388 дана на води" и "7х недељно исповест" и који су срећнији уколико мање људи причесте и приближе Христу.

Ovo je jako grubo,brate Stefane,što si napisao.Kako šta traži na Liturgiji,ako se ne pričašćuje?Na koji način"kvari zajednicu",ako je došao na Liturgiju,pa se ne pričešćuje?I na koji način je neko špijun ili islednik,ako dolazi na Liturgiju,a ne pričešćuje se?Ovakav tvoj stav bi i ono malo vernika koji dolaze na Liturgiju,ubrzo oterao.A na koji način misliš da bi saznao o Liturgiji i kako da se pričesti,ako na nju ne dolazi?Osim toga,sve krajnosti su veoma opasne,tako i pričešćivanje po svaku cenu,kao i ne pričešćivanje.

[Александар Милојков]

Народ који долази у Цркву мора се заиста оцрковити, мора живети литургијски. За такве пришћешће је слободно на свакој Литургији.

Слажем се у потпуности. Али ја разумем свештенике који су опрезни. Пази сада следећу ситуацију: Ја рецимо живим у Швајцарској, имам свога свештеника и он мене познаје. Ако он мени каже да се сваке седмице требам причестити, ја ћу то и урадити. Али онда када одем у РС тамо мене свештеник не познаје добро, не зна дал постим редовно, не зна дал идем на литургије итд...дал ме он онда треба причестити ван поста?Видиш, то је веома шкакљиво питање. Можда ако би ја свештенику тамо рекао каква је ситуација самном и да ми је духовник благословио да се причешћујем сваке седмице, можда би ме он и причестио. Али на многим литургијама по Семберији када сам био свештеник изађе из олтара и каже: Са страхом Божијим и вером приступите и он одмах се врати у олтар...дал би ја тада требао да вичем по Цркви "еј оче, хоћу ја да се причестим", дал би то било примјерено, дал то већ не иду у гордост односно у уздизање спрам других парохијана који тамо иду сваке недеље у Цркву али ето не причесте се?

Не требаш да вичеш по Цркви. Треба да будеш смирен и послушан. Ја живим у Београду и у својој Цркви се причешћујем готово на свакој Литургији. Када одем код родитеља, у Банат, тамо сам послушан захтеву и благослову владике Никанора - причешћујем се када је пост. Имам своје мишљење о томе, али далеко од тога да дајем себи за право да ропћем и, не дај Боже, правим неке испаде на Литургији.

[syd]

Али ако он каже да не морамо сваке седмице да се исповедамо

Тако је. Зато и не мораш да се сваке недеље причешћујеш. Јер да то радиш, причешћивао би се не двадесет пута годишње, него педесет-шездесет пута. А и сам си цитирао покојног патријарха да је четири пута сасвим довољно.

[Јован Чакарески]

Има различитих пракси и сматрам да треба бити послушан том свештенику који нас треба причестити. Ако он каже да се морамо исповедити, исповедићу се, свакако. Али ако он каже да не морамо сваке седмице да се исповедамо, онда и нећу баш сваке већ само онда када осјећам велику потребу  за тим.

Видиш ја да сам ове недеље код оца Ивана и ако он каже да се требам причестити и ако зна моје несавршено стање, ја ћу се причестити.

[Никола Ђоловић]

Мој духовник је мени помогао да заиста ту фаму око "честог причешћивања" схватим јасно и концизно, јер ту нема велике филозофије, нити се треба око тога правити научни симпозијуми, скупови и др.

Довољно је само слушати возгласе Свете Литургије; док свештеник током Литургије оглашених чинодејствује, изговара "Оглашени, изиђите"-оглашени су некрштени, тј. они који се припремају за крштење и они који су одлучени од Евхаристије, тј. који имају епитимију (чак је постојао посебан ђаконски возглас по завршетку Литургије оглашених у делима св. Григорија Двојеслова (према Шмеману) који је гласио "Онај ко се не причешћује, нека напусти сабрање!")

Непосредно пред сам чин Евхаристије, началствујући изговара "Са страхом Божијим, вером и љубављу-приступите!" Дакле, глагол у императиву, неки вид наредбе-јер возглас не гласи "Можете са стахом Божијим приступите" или "Хм, ко жели, а не мора, нека приступи са страхом Божијим"

Поставља се питање-онај ко није одлучен од Причешћа, шта тражи на Литургији верних? Зашто квари заједницу? Шта тражи на Литургији уопште? Могао је преко радија да је слуша. Ако је пио кафу или доручковао пред Свету Службу-што је долазио? Јел је он удбин иследник, шпијун, или нешто треће па долази да извиди ситуацију?

Ствар није уопште компликована колико делује, нити захтева IQ  за менсу; само је проблем што је сувише свештеника, мада пре свештеномонаха, који су испрали људима мозак теолошки непоткрепљеном причом о "4х годишње" причешћивању "388 дана на води" и "7х недељно исповест" и који су срећнији уколико мање људи причесте и приближе Христу.

[w.a.mozart]

Али ако он каже да не морамо сваке седмице да се исповедамо

Тако је. Зато и не мораш да се сваке недеље причешћујеш. Јер да то радиш, причешћивао би се не двадесет пута годишње, него педесет-шездесет пута. А и сам си цитирао покојног патријарха да је четири пута сасвим довољно.

uz dužno poštovanje ali patrijarh nije merilo koje odredjuje učestalost pričešća... možda svojoj duhovnoj deci ali svakako ne može  svima... ja se držim onoga što sam čuo od vladike Porfirija-ne zato što je to ON rekao već zato što mi to izgleda kao jedini zdrav ,crkven stav...

postimo onda kada je Crkva to odredila i pričešćujemo onda kada nas Crkva poziva...

[w.a.mozart]

postao sam alergičan na komentare koji su toliko šablonski i hladni... uniformisani do bola... briga me ko je izjavio da je 4 puta dovoljno...

ljudi ne shvataju da pričešće nije prosto neka tamo praksa ili nagrada za post i pokušaje da budemo dobri... to je MOJ pokret ka  Bogu.... ka Hristu koga volim više od svega... zabraniti  pričešće ili ga ograničiti znači  isto što i zabraniti da volimo Boga... u ovom nesavršenom svetu u kome još uvek samo imamo predukus Božjeg carstva, udaljenje od pričešća je zaista,blago rečeno nerazumljiv akt... možda se to odnosi na neke koji tek ulaze u Crkvu,to mogu da shvatim ali braniti pričešće crkvenom,ocrkovljenom čoveku znači staviti ga u gasnu komoru... jer i taj DEO carstva koji sada predokušavamo nam otkriva Boga koji nas voli i za kojim čeznemo i to je prilika da Ga zagrlimo i sjedinimo se... u ovim ograničenim okolnostima.....  ne znam za vas, ali ja tek očekujem pravu ŽURKU 

[Срђан Шијакињић]

link=topic=6248.msg346556#msg346556 date=1295525928]

postao sam alergičan na komentare koji su toliko šablonski i hladni... uniformisani do bola... briga me ko je izjavio da je 4 puta dovoljno...

ljudi ne shvataju da pričešće nije prosto neka tamo praksa ili nagrada za post i pokušaje da budemo dobri... to je MOJ pokret ka  Bogu.... ka Hristu koga volim više od svega... zabraniti  pričešće ili ga ograničiti znači  isto što i zabraniti da volimo Boga... u ovom nesavršenom svetu u kome još uvek samo imamo predukus Božjeg carstva, udaljenje od pričešća je zaista,blago rečeno nerazumljiv akt... možda se to odnosi na neke koji tek ulaze u Crkvu,to mogu da shvatim ali braniti pričešće crkvenom,ocrkovljenom čoveku znači staviti ga u gasnu komoru... jer i taj DEO carstva koji sada predokušavamo nam otkriva Boga koji nas voli i za kojim čeznemo i to je prilika da Ga zagrlimo i sjedinimo se... u ovim ograničenim okolnostima.....  ne znam za vas, ali ja tek očekujem pravu ŽURKU  :cheesy:

Ја свакако нисам компетентан да дајем неке оцене по овом питању,али моје неко размишљање је да би градирање ко је колико достојан да се причести и да ли је неко достојан да се причести 4 пута али не и 24,било слично као када бисмо ми из наше перспективе гледали мравињак и дискутовали који је мрав лепши па заслужује више нечег,као што је нама разлика између нанометра и пикометра небитна,јер обоје је мноооого мало па мало,мислим да је иста ствар са човеком који је "мање грешан" и "више грешан" само што је разлика и још мања.Ја бар причешће и све друге поклоне од Бога,баш тако и схватам - као поклоне,не као нешто што се може заслужити.И на крају мислим да и то на крају кад дође до журке како рече брат Моцарт,неће бити толико битно дал си се причешћивао 3 пут или 53пут годишње.. Можда грешим али тако некако размишљам.

[Guest - . . .-]

Блаженопочивши Патријарх Павле је написао један текст о светом причешћу и писао је како Хришћанин треба НАЈМАЊЕ 4 пута годишње да се причести. Ево ја се причешћујем око 20 пута годишње, изнад сам тог минималца

Шала на страну, али ово што си ти написао брате Стефане је то што ја називам "присиљавање" за причешће. Ти отворено кажеш "шта ће вјерници на литургији који се не причесте"...знаш ли ти уопште шта са тим кажеш?Са таквом реториком ћеш истјерати и ово мало Срба који су остали вјерни литургији. Мени је драго и када буде 100 људи на литургији, па макар се само 3-4 причестило, јер бар знамо да има наде, потенцијала...

Ово што ви тражите брате Стефане (причешћивање сваке недеље без обзира на духовно стање вјерника) је неизводљиво без претходног преображаја нашег вјерног народа. Морамо постати од демоса етнос, а од етноса лаос (ако сам то добро схватио).

Тачно. Не треба ићи у другу крајност: причешћивање по сваку цену. Народ који долази у Цркву мора се заиста оцрковити, мора живети литургијски. За такве пришћешће је слободно на свакој Литургији.

Никада крајности нису добре. У праву си када си рекао да се прво човек треба оцрковити и живети литургијски, али где ћеш већу црковност и катихезу од саме Литургије? Када кажеш "по сваку цену" опет се враћамо на оно "мора". Људи и браћо, нико не мора ако не жели или не знам због којег другог разлога, али то никада неће бити правац којим треба да идемо. Ако баш хоћете, ја сматрам да ми хришћани и морамо и требамо по сваку цену да се причешћујемо јер беуз причешћа нема живота. Ја нисам успео да нађем ни једно једино оправдање за непричешћивање осим несувислих протестантско-фарисејских покушаја одбране неодбрањивог.

@syd

Овај се разговор распршио на неколико страна. Једно је питање ретког-честог причешћивања, а сасвим друго питање да ли се човек мора исповедити да би примио Тијело Христово.

Што се тиче ове прве ствари у тој дискусији нисам ни учествовао, и не знам шта да мислим. Причешћујем се колико се причешћујем, мање више исто колико и моја браћа и сестре у цркви у коју идем (има нас стотинак, без деце) и под вођством смо таквог духовника и свештеника који би могао и патријархе да исповеда. (Да, патријарси имају своје духовнике и исповеднике; исповедају се, као што се и свеци исповедају, јер нико није без греха, осим Христа). Тако да се не бринем да ли је број причешћа редак или чест. У добрим сам-смо рукама.

Што се тиче исповести пред причешће, о томе не може бити никаквог спора нити дискусије. То је ствар не само праксе у којој сам учествујем, већ и праксе о којој вам могу посведочити у још макар пет или шест цркава (притом, не знам за другу праксу какву ви овде описујете); даље, то је пракса (понављам, обавезне исповести пред причешће) у свим манастирима по Св. Гори. (Ево, једне илустрације за браћу која посећују Св. Гору: у Ватопеду се можете причестити, само се треба јавити Србину свештеномонаху, да би вас могао исповедити; слично је било и у Дионисијату пре неколико година; и не треба посебно наглашавати да ће свако (у Хиландару) ко није био код оца Кирила на исповести, а пришао Чаши добити остав.)  

Ако се човек не исповеди (било који човек, од свеца до знатижељника који је ушао у ту моравску цркву код оца Ивана) онда прети опасност да се, тако неисповеђен, дакле пун греха, сусретне са Тијелом. То је велика опасност, и8 обично се код искусних духовника описује као духовна пропаст. Евхаристијска молитва не може заменити исповест. Шлус.

Природно, да се не би правила гужва у цркви и да би исповест могла да буде дугачка и ваљана и да се причасницима не би реметило учествовање у Литургији, мој свештеник исповеда дан пре Литургије: или вечерња служба, или је у цркви преко дана. Колико знам, нико од нас ништа не узима у уста од те исповести до причести, а боље је одустати од причести ако су те спопале неке рђаве помисли то вече, или си се брецнуо на жену, а ниси стигао до оца да то исповедиш непосредно пре Литургије.

Што се деце тиче (то је оно ваљда питање на које дугујем одговор), то је исто утврђено: деца до седме године се сигурно не исповедају, неки кажу до десете. Уместо исповести они кажу своје име (ако су довољно велики за то) што је у њиховом случају исто што и исповест.

Имам осећај као да причам неким непознатим језиком. Зар јасно нисам рекао да у цркви нема ретко-често причешћивање већ редовно?

Ово што сам подвукао не желим ни да коментаришем.

Што се тиче праксе ваше литургијске зеједнице, све је у реду. Но, ниси ми одговорио ни на једно постављено питање и све што сам чуо је ништа друго него подела између свештеника и народа,  и ако сам јасно нагласио да у Цркви не постоји подела већ разлика (или се не слажете са тим ставом, а очигледно се не слажете, мада ми нисте дали ни један аргумент против). Друго, видим да на грех гледаш са чисто правне тачке, а не и са онтолошке. Зар ниси чуо да "смо у гресима зачети и данас у гресима роди мајка наша", како каже псалмопевац Давид? Ако идемо Твојом логиком онда је потребно да се и деца без обзира на годиште, свештенство и владике ОБАВЕЗНО исповедају пред сваку Литургију, јер смо сви у гресима зачети и сви смо нечисти пред Богом. Но, неће то бити да је тако. Света Тајна исповести није истражни суд, већ израз љубави и поновно враћање у Литургију.

Такође, нисими ништа одговорио о ричешћивању ако су литургије данима за редом. Како тада чините? Шта радите онда? дали се причешћујете други и трећи дан Божића, Васкрса и Духова, или ако неки празник падне у петак или суботу а у недељу се опет служи Литургија?

Молим да ми се јасно одговори на питања, јер ако већ браните неки став, браните га до краја. Ја разумем оне којима Литургија није срж вере ( а Литургија се наставља кроз живот, свакодневно док на самој служби потврђујемо своју преданост и посвећење Богу) да непрестано изналазе разлог. Но, то никада неће бити мерило вере, јер ако не дај Боже крене Црква тим путем, изгубиће свој индетитет и претворићемо се само још уједну организацију у мору сличних. Постаћемо православни протестанти.

Заиста, не морате да се причешћујете и не морате да устајете рано ујутру да би ишли у Цркву, не морате ни да постите, ма не морате ништа. Ја морам је сам хришћанин а то моје "морање" је израз моје љубави према свему што је Бог за мене учинио, за моју породицу, за моје пријатеље и за цео свет. Свако себи бира пут па изволите. Само, када будете говорили и бранили Литургију од екумениста, новотараца, јанка-марка, питајте се шта браните и од кога браните. Ја ћу увек бранити Литургију где ћу се борити свим својим скромним интелектуалним силама да сваке недеље и празника буде причасника јер јасно знам и верујем да без тога немамо живота. Још примећујем да постоји једна неодољива жеља да се Литургија окамени и претвори у позоришну представу где се ми постављамо као ауторитет који ће да проицењују њен квалитет. Зато и не треба да чуде расколници у Цркви с обзиром да нам је евхаристијска свест на веома ниском нивоу. Још једном се вратите и прочитајте одељак из Дела Апостолских који сам поставио, па ћете видети где је место покајању а где Евхаристији- благодарењу.

[Guest - . . .-]

link=topic=6248.msg346556#msg346556 date=1295525928]

postao sam alergičan na komentare koji su toliko šablonski i hladni... uniformisani do bola... briga me ko je izjavio da je 4 puta dovoljno...

ljudi ne shvataju da pričešće nije prosto neka tamo praksa ili nagrada za post i pokušaje da budemo dobri... to je MOJ pokret ka  Bogu.... ka Hristu koga volim više od svega... zabraniti  pričešće ili ga ograničiti znači  isto što i zabraniti da volimo Boga... u ovom nesavršenom svetu u kome još uvek samo imamo predukus Božjeg carstva, udaljenje od pričešća je zaista,blago rečeno nerazumljiv akt... možda se to odnosi na neke koji tek ulaze u Crkvu,to mogu da shvatim ali braniti pričešće crkvenom,ocrkovljenom čoveku znači staviti ga u gasnu komoru... jer i taj DEO carstva koji sada predokušavamo nam otkriva Boga koji nas voli i za kojim čeznemo i to je prilika da Ga zagrlimo i sjedinimo se... u ovim ograničenim okolnostima.....  ne znam za vas, ali ja tek očekujem pravu ŽURKU  

Због оваквих људи увек сматрам да се вреди борити. Ово је права борба за Литургију и свако ко има имало црквене свести ово ће јасно разумети. Фарисејство и лажна побожност која одлази у осуђивање свакога ко не мисли по шаблону (који је настао изветоперењем литургијског живота) нас нигде неће одвести сам у пропаст. Још верујем да ће свако ко је и једном на било који начин зауставио брата или сестру дасе причести бити питан на Страшном суду због тога и неће бити наследник вечног Царства јер није хтео да и други имају живот вечни, колико год сада њему то изгледало како се он брине да се "неко не причести достојно".

Лично ћу увек да посведочим да сам у мом малом моравском селу једино тако придобио људе за Христа. Сви остали покушаји су се сводили на то да је Црква институција као што је то војска, полиција... али давањем људима вере у живот вечни који сигурно имамо учествовањем у Литургији је многе душе окренуло ка Богу.

Нисам успео да "направим паре" али смо сви заједно бар мало успели да помогнемо развој живе, евхаристичне иторжествујуће Цркве. Ево, и овај интернет пројекат је, надам се, бар мали одраз онога у шта верујем и шта живим.