Епископ Данило Крстић

[Guest Izida]

Епископ Данило је био један од најобразованијих архијереја Српске православне цркве и веома познат широм православног света. У време његовог боравка у Београду, као викарног епископа Патријарха српског, изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета, за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама, часописима и књигама, објављеним како у Српској православној цркви, тако и у издањима других сестринских Цркава.

           

Епископ Данило Крстић је рођен 13. маја, 1927. године у Новом Саду као Славко Крстић у благочестивој породици православних хришћана, оца Бранислава и мајке Славне, рођене Пејић.

Основно школовање и гимназију завршио је у родном граду.

1946. године започиње студије права на Београдском универзитету, где се задржава само годину дана.

1947. године уписује упоредну књижевност на чувеној париској Сорбони, а после дипломирања проводи једну школску годину у Минхену студирајући техничке науке.

1953. године враћа се у Париз и уписује на Православни теолошки институт светог Сергија Радонешког, на којем успешно брани дипломски рад из Новог завета, у јуну 1958. године, код чувеног професора, владике Касијана Безобразова.

1958. године, септембра месеца, руковођен професором Георгијем Флоровским, руским емигрантом и потпомогнут од Американца Џорџа Вилијамса, започиње рад на докторској дисертацији Свети Јован Златоусти као теолог Божанског човекољубља на Богословском факултету Харвардског универзитета, најеминентнијој школи за то доба у Америци.

1960. године на Бадње вече, по благослову Српског патријарха Германа, прима монашки постриг у манастиру Светог Саве у Либертивилу код Чикага и добија име Данило, по светом Данилу II архиепископу српском.

На Велику Госпојину исте године и у истом манастиру бива рукоположен у чин јерођакона.

1962. године рукоположен је у чин јеромонаха у храму Светог Саве у Њујорку.

1968. године постаје доктор теолошких наука.

У међувремену служи у грчком православном манастиру у Бостону и опслужује малу румунску парохију у околини града.

1968. године враћа се у отаџбину. Прво бива именован за службеника Гласника, службеног листа Српске православне цркве. Касније ће постати уредник овог листа и уређиваће га преко двадесет година, од 1969. до 1990. Такође бива постављен и за уредника Теолошких погледа, верско-научног часописа, који управо у његово време, достиже углед најреномиранијих светских часописа те врсте.

1969. године, у препуном Саборном храму у Београду, Патријарх српски Герман и Епископи сремски Макарије и зворничко-тузлански Лонгин хиротонишу га за Епископа марчанског, викара Српског Патријарха.

1984. године постаје администратор будимски.

1988. године изабран је за епархијског Архијереја епархије Будимске, столује у Будимпешти.

1990. године 7. октобра, устоличен је у Сент Андреји за Епископа будимског.

Један је од оснивача, првих професора и дугогодишњи декан Академије за консервацију при Српској православној цркви, основане 1993. године.

Предавао је Пастирско богословље на Богословском факултету СПЦ (1993 - 1997).

Епископ будимски др Данило (Крстић) је уснуо у Господу у суботу, 20. априла 2002. године, пете недеље Васкршњег поста, у Сент Андреји.

Сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду. Опело је служио Његова Светост Патријарх српски Г. Павле са великим бројем архијереја, свештеника и монаха Српске православне цркве, као и верног народа. 

[Guest Izida]

МИСТЕРИЈА ИСТОРИЈЕ

Мој професор, руски емигрант, у Америци, почињао је речима: Историја је мистерија! Јер је човек рођен у атмосфери слободе. Ова планета има два омотача, први је ваздух који удишемо заједно са животињама, а други је слобода коју миришемо са ангелима, а ови природњаци, они ће знати да има и других електромагнетних атмосфера; значи свако поколење долази да полаже исти испит у слободи. Троугао слободе је: Бог на небесима, ван космоса, сатана на облацима и ја на земљи. И свако има да бира између несебичне тројичне љубави. Кад ми саставимо три прста, ако је палац Отац, Син кажипрст, а Дух Свети велики прст, када стегнемо три прста тиме назначујемо да Сваки у Тројици воли другу Двојицу, а не самог себе. Зато има две врсте људи: Божји људи који воле и друге око себе и сатански људи који воле само себе. Достојевски је као што и знате у ''Браћи Карамазовима'' нашао и трећи тип слободе: Иван је сатаниста, Алексеј је Христољубив, а Димитриј неопредељен. Млади човек може да живи до 30 година са неким хобијем: клавир или хемија, као да нема ни Бога ни Ђавола, а кад му неко умре од рођака близак, он се пита: ''А има ли то што попови говоре Васкрсења? Ја бих тако волео да је то истина да видим мога рођака живог наново''. Тек се буди онда неки око тридесетих година за стварност, најдубљу, тако да је слобода вртоглави дар и Бог, због сваког кога воли је ранив (не каже се рањив, него баш ранив). Зашто? Што се узвратна љубав не може изнудити...

[Guest Izida]

ВЕЧИТА ТРИЈАДА

    А онда имамо три спрата у цивилизацији; Први спрат је техника са пијацом, други спрат је култура, где је опера, позориште, болнице, судница, политичке партије, армија, а трећи спрат су култови или вере и свако мисли да је његова вера најбоља па зато ја имам право да ставим на трећи спрат у центар Православну Католичанску (Саборну) Цркву. Да ли је православна једина права а ове друге су јеретици!? Гледајући догматски (догматика то је учење Цркве), а та реч је добила неки јако пежоративан смисао на западу јер они имају своју догматику – комунистичку и хитлеровску. Али, треба веровати у ту догматику. Наша вера није насилна, као што каже Хитлер или Стаљин да верујеш у оно што он каже, да је то једина истина и то да нема Бога. Знате кад је био један комуниста у руском селу па дуго убеђивао народ како нема Бога, био је и попа седео тамо, морао је и он да слуша. А онај, кад је мислио да је све убедио, каже ''Ајде попе реци ти нешто сада ако имаш шта да кажеш'', а поп каже :''Ја ћу рећи само две речи: Христос Воскресе!'', а сељани одговорише: ''Воистину Воскресе!''.

    Дакле, њој с десне стране, нама с леве је римокатолицизам, а онамо је протестантизам, овамо је Јудаизам, а онамо је Ислам, иза Јудаизма је многобожије и хиндуизам, а онамо је Будизам, а овамо на левој култ личности: Стаљин, Хитлер – ''пошто нема Бога онда сам ја шеф партије ваш бог!'' А онамо најгори култ иза будизма, јер будизам је најпесимистичкија религија (да не кажем најгора) - иза Будизма је сатанизам отворени, који се и не крије.

    И сада ми имамо троспратни укус: наш пијачни укус – коју врсту јела и одело купујеш; на другом спрату то је културни укус: коју врсту музике волиш у опери, коју врсту слика, музеја, коју врсту медицине ако си доктор, коју врсту права ако си адвокат, или ако си историчар коју идеологију и интерпретацију, затим политичке партије (то је исто идеологија); али најважнији укус у човеку је култни, верски на трећем спрату - коју си религију изабрао, то је твоје највеће опредељење! Кад ми кажемо ''који је критеријум, која је најбоља вера?'', ми кажемо: ми смо Православна Ортодоксна Црква, она једина није имала инквизицију! Папизам је имао, чак и калвинизам (и Калвин је спаљивао живе људе). Онда ако је онамо иза тога Ислам, међу њима исто имаш неке фанатике, ако немаш инквизицију било је у турско доба набијање на колац, онда овамо даље имаш хиндуизам и будизам, а људи обично кажу: ''Па то су мирољубиве вере!'', а ако ти примиш њихов догмат о реинкарнацији, када си био у карми рибе или зеца онда су те пекли - значи и они имају своју инквизицију. Даље, најгори су култови као што су: стаљинизам и култови личности за Хитлера и онај на крају сатанизам са оне стране јер има отворених сатаниста.

    Тако је дар слободе вртоглав и Бог је ранив пошто он одозго све воли, али сви одоздо му не узвраћају узвратну љубав. Зато је Христос на крсту викао, не само од телесних болова од клинова који су му проболи руке и ноге, него од психичких много више; јер ако је он имао лек против смрти, а то је она чаша где је хлеб и вино, тело и крв и Он каже: ''Ко пије крв моју и једе тело моје има живот вечни''. А то је само Јуда рекао: ''Из твоје руке нећу ништа па макар вечно умирао!''. Зато је Христос викао од тих душевних болова и духовних на које ми не можемо психолошки њега да тестирамо, јер човек је троспратно биће: духовно на највишем спрату око главе, (ту је наш дух, мало ''д''), човечији дух, духовни живот. Онда око срца је душевни живот (бити срчан, храбар – то су душевне врлине), а испод пупка ту је телесни, али и глава је у саставу тела и срце и душа. Значи човек од та три спрата је неделив од та три спрата – прожимају једно друго. Зато ако човек духом својим, умом својим прихвати Духа Светога са великим ''Д'', онда је он постао духовни, барем у мислима, а онај свети где је Дух Свети продро и до срца, до душе, док најсветији је онај где је Дух Свети продро у цело тело и испод пупка; јер мушки и женски уд је створио Бог за највишу употребу, најдостојније, за детеродије и мушки уд се зове детерод! Никаква вулгарност, то је онај уд којим се роди дете – детерод. Тако значи, то је, најстваралачкији је човек када рађа децу – човек и жена. Прво, најважније је донети плод. Један је овако рекао: ''Нормалан човек је жењен човек, зато што је Бог наредио рађање деце. Зато калуђер не може бити нормалан.Он је или наднормалан – мали светац, или поднормалан – велики бећар''. Тако, ја сам срео једну високу интелектуалку која није могла да нађе мужа и замолила је једнога архитекту – диван човек, ожењен, да она с њим има сношај само за оплођење, а не из блуда. И он је на то пристао (и његова жена је знала и ''благословила'') и тако да је она зачела од тога архитекте. И то се пред Богом рачуна да је она хтела да испуни Божију Благодат, а ниједан клипан није нашао њену лепоту изнутра, нико је није оженио. Тако, управо у том погледу је код православних - може да буде ожењен поп јер ми нисмо имали комплекс, богумилски онај дуалистички да је материја нешто зло а дух је нешто добро. Напротив – човек није човек без тела! Василије Острошки и толике хиљаде светаца чије су душе у рају, он никада не може бити потпуно блажен и срећан, докле види своје тело. Чак његово тело нису црви свели у прашину, него стоји му цело тело без балсамовања. Oстало је тело! Значи, он чека онај дан Васкрсења, када ће његово тело да се споји са његовом душом. Тек онда човек може да буде задовољан сам по себи.

    Тако драги моји, то вам је нешто уводно, али ова три спрата да не заборавите – да имаш три укуса: пијачни, културни и култни, или верски; значи, ако нека религија са трећег спрата (свачија религија се верификује на пијаци, у свакодневном животу). Ако нечија религија наводи своје вернике да у име Папе спаљује живе људе, или у име Калвина, или код исламиста у име Хомеинија или не знам кога – та вера није права, јер она дозвољава и благосиља да се људи убијају у име Бога!

[Guest Izida]

НЕБЕСКА И ЗЕМАЉСКА МОНАРХИЈА

    То је главни увод што сам хтео да вам кажем, а онда, зашто су православни попови кроз векове и интелектуалци били монархисти, зашто су волели монархију на земљи? Зато што су хтели једну аналогију са Небеским Царством где је Бог Небески Цар и желели су да један наш први политичар на земљи буде краљ или цар са круном где је на врху крст, а то је вертикала, вертикална веза са Богом, и онај као и патријарх има и краљ, цар, исто крст. Када су се царевине старе, рецимо Александрова, па они после Дијадоси (наследници, они мањи краљеви који су у Александрији и Антиохији разблудно као пагани живели), онда се монархија таква многобожачка дискредитовала. Онда су, нарочито у Риму, створили Res publica да је то јавна ствар, целога народа и ниже класе, не само аристократије - зато смо ми увек на страни Рима, чак и тог републиканског против Ханибала; јер су Картагињани имали један најгрознији култ Баала, где су њега као Бика, од бронзе усијавали и бацали тамо децу. То је био култ најстрашнији. И тако кад је та Феникија Картагину створила, па освојила Шпанију, па прешла кроз јужну Галију преко Алпа, улази Ханибал у Рим, е онда смо ми на страни Рима против Ханибала грознога, с тим култом Баала! Зато што је у срцима тадашњих Римљана било осећање човечности зато је Рим и постао једна велика држава и знак Рима је знак неке јуридичности, законитости.

    Али после републиканског Рима дошао је Август и тако, са оним законима републиканским додао је нешто што има монарх – једно право, и тако, та почетна династија је била за углед, а касније долази Нерон и карикатуре царева. Због тога су се јављале онда као корекција револуције демократије, да и нижи демос, а не само аристократи владају и тада је демократија имала оправдање, јер је давала једном ширем народу једну слободу, неки ред у том граду – држави. А касније, рецимо, Робеспјер дође на власт после француске револуције. Бог је допустио француску револуцију јер је француска аристократија замислила да је она плава крв и да је она нешто сасвим друго од сељака француза. Е таква аристократија је заслужила гиљотину! Она је себе осудила као јако егоистични слој који искоришћава без срца сељаке. Али, кад је на демагогију тобож демократије заузео власт Робеспјер, он је био као и Нерон. Демократија је дошла на крају у нашем XIX, XX веку да буде демонократија. Знате ова Democratia Italiana – та странка италијанска –Democratia christiana се звала у Италији, па су онда рекли demonocratia christiana, јер је страшна била корупција у тој демократији. Тако је и у Америци. То је рулет, сулуди рулет! Ко ће победити, Кенеди или Никсон? Ја сам тада био у Америци. То најпре зависи од оних богаташа који вуку конце, а то су само глумци – та два председника, ти кандидати. Који ће добити? Код мушкараца има оних који слушају демократски његов програм и тако, али пола гласачкога тела у Америци су жене - она гледа како се крећу усне Кенедија или Никсона и пошто Кенеди има више сексипила пола Америке гласа за њега!

    Значи, онај ко хоће да буде први, као Христос, треба да буде спреман да умре за мању браћу, а не да је то неки уживачки Луј XIV, него да су то потенцијални мученици и испосници, као што су били наши Немањићи у већини; каже: ''Од Свјатаго корена Симеонова''!

[Guest Izida]

ПЛЕМСТВО ОБАВЕЗУЈЕ

    Наравно да може међу царевима да буде и неки одпадник као што је Иван Грозни у Русији. Њега је патријарх тадашњи московски Филип критиковао. Каже: ''Ти треба да будеш благ, хришћанин а не да будеш тиранин'', а он нареди да задаве патријарха Филипа. Али Филип је остао за нас мученик, а Иван Грозни чека Страшни Суд. Тако да је најгоре када се најузвишенији идеал профанише, а то је кад тиранин постане краљ или цар. Или рецимо размажени Саша Обреновић који каже: ''Како то сваки сељак може да се ожени женом којом хоће, а мени забрањују да ја не могу да изаберем ону Машин''. Он треба да зна да племство обавезује и да зато, ко је кандидат за попа или за краља само се жени девицом - не може удовицом или распуштеницом. И с те стране је он себе довео у један такав страшан положај да је онда официрска једна хунта могла њега да убије; јер имао је задатак, да да тон, морални тон како нација треба да живи. Цар као и патријарх има да дају живи пример, јер краљ или цар то је прва породица у нацији. Он је само први међу племићима, а сви остали су племићи, јер племство ми добијамо духовно кроз крштење и миропомазање. Крштење је прање од греха наследнога од Адама, а миропомазање је печат дара Духа Светог. Печат стави ти на ум да мислиш Божански, на очи да гледаш Божански, на уста да говориш Божанске ствари, на руке да радиш Божанске ствари, на ноге да ходиш за Божијим речима. Ми смо објективно сви остали светци, е сад подвиг се састоји да постанемо и субјективно, да то продре у нас, а да не буде само одело споља. Тако, то је нама обавеза јер племство обавезује! Значи, да се понашаш као светац, да будеш жива икона Христова – то је нама циљ и то је могуће. Он не би заповедио нешто немогуће, али је рекао: ''Не можете ништа без мене'' – то значи ништа без причешћа.

    Тако је то драги моји, речено је да сваки отац жели да му син буде савршенији; то је једино што допушта да син буде. Али наш Божански брат, један од Тројице који је постао човек, Исус Христос, он је рекао, наредио је једну наизглед немогућу и неоствариву: ''Будите свети као Отац ваш Небески'', а Отац, Бог Отац је бескрајно савршен. Значи, то је један пројекат за бесконачно усавршавање, али које се може почети на земљи. Он је додао и ово: ''Не можете чинити ништа без Мене!''. То значи ништа без причешћа. Бог је један као једно сунце, наша логика дневна. Јевреји, Христијани, монотеисти – ми смо синови дана, а логика ноћи то је логика многобожаца – старих Хелена, Словена и данашњих Индуса. Они кажу: ''Колико звездаа толико боговаа'', а ми кажемо: ''Ми смо синови дана а не ноћне митологије''!

[Guest Izida]

МИСТЕРИЈА НЕБА И ЗЕМЉЕ

    Зато ми не прихватамо ни нови календар. То је одавно решено јер имамо ми бољи – хелиоцентрични календар из Александрије великог хеленског културног центра и нисмо узели грегоријански, јер он има геоцентрични систем који је провинцијални у смислу да није уопште тачан. За неколико векова ће се видети како тај календар није исправан, а ми заједно са јеврејским имамо хелиоцентрични и то значи код нас је узето овако: Христос није дошао да нам мења календар - Он је дошао да мења наше душе, наш начин живота. Важно је имати вертикалу са небеским календаром, а то значи где је Царство Небеско, где наши светци певају Небеску Литургију и то је нама главно, а то се постиже моралним напором кроз пост и молитву, а не да зависи од положаја месеца и звезда. Али ипак су наши оци решили да Пасха буде увек прва недеља после пуне Луне. Пуна Луна, прва недеља после јеврејске пасхе. Значи, не може бити пре и зато код нас никад није јеврејска пре наше, а за католике јесте. Папа је својевољно поништио тринаест дана, али није видео да има ту много дубљих проблема од мерења времена. Свети Оци на првом сабору у Никеји су рекли да не може никад наш бити пре јеврејског и да се мора после пуног месеца и после јеврејскога празника. Зашто? Јер у Александрији или Риму ако би била иста велика субота за Јевреје и за Хришћане, онда би се на улици среле литије па би се тукли барјацима. Зато да се избегне сукоб наша мора бити после старозаветне пасхе. И тако је, то је мудрост отаца, а ови нису чекали. Зато, ако је јако рано Ускрс онда немају ти новокалендарци, времена за светопавловски пост, јер онда је и празник вазнесења све касније. Тако, они су нарушили хармонију унутар две врсте празника: једни су који иду по сунцу тј. по датумима (као Свети Никола или Божић) и то је фиксирано; а има други, који је настао од Луне, то је Пасха. Васкрс зависи од лунарног календара и зато ако је јако рано Васкрс, или јако касно, онда неће бити времена за пост. Тако наши побожни људи кажу: ''Па то су измислили безбожни људи да би само нарушили наше правило поста''.

    Наш највећи астроном Миланковић понудио је свој декадни, не да буде седам дана него да буде десет дана у недељи. То је потпуно неприхвативо код нас! За нас мора да буде сваки петак велики петак, свака субота велика субота у малом и свака недеља у малом Васкрс. Знате, календар, ипак, није битан, ако ми спознамо ово главно добро: да је сваки човек од Бога створен за вечни живот и ми се у тајној молитви на Светог Јована Златоустог Литургији молимо овако: Yper tis Ikumeni – ''За целу Васелену''. Екумена је на хеленском – Васелена. Прво се молимо за Васелену, а то значи за цело човечанство, па онда за Свету Православну Цркву као мању унутар човечанства, а са надом да ће све човечанство постати православно, јер смо ми оптимисти да сваки као и онај разбојник који је умро поред Христа са десне стране, кад се покајао, у последњем моменту, он је чуо: ''Данас ћеш бити самном у Рају''! И зато Кинез или Индус који умире у оним предсмртним мукама – то се њему урачунава као да је крштен у крви својој. Зато ми очекујемо и сваког човека иако је он јеретик објективно према православнима – не зна праву веру, али он за нас није човек за спаљивање као код римокатолика. То је човек у заблуди и он још има времена до краја живота где ће ангели да стигну тамо где ми лењи попови нисмо стигли. У том погледу смо ми оптимисти, а Бог избрише из мозга све наше успомене, тако да онај који дође у рај, он се не сећа оног свог доба јеретичког.

    И то је први аспекат Божанства да је то сунчана лава – једно сунце. А колико личности Божанских поседује то сунце – ту усијану лаву? Ми кажемо Тројица и око белог сунца опишемо три златна круга. Први златни круг је Отац, други из Њега рођени је Син, трећи који из њега исходи је Свети Дух, а кад он рађа Сина – другу светлост Он њему даје цело своје сунце, сву лаву и зато је син исто толико Бог колико и Отац, а исто толико и Дух. Значи наш Бог Хришћански је једносуштан, једносуштински, али је триличностан.

    Више не говоримо три лица јер се лице данас профанисало, па ако је неко лош кад има два лица, дволичан, још гори је с три лица. Зато ми кажемо да има три личности у Светој Тројици. Прва личност тројице је Бог Отац, друга личност је Његов рођени син, и трећа личност је Свети Дух. Има неке разлике међу њима, зато је Син Божји рекао: ''Отац је већи од Мене'', јер је он извор самоме себи, Нерођен, извор Сину кроз рођење и извор Духу кроз исхођење. Зато је Он центар Тројице.

    Трећи аспект Божанства су енергије Божанске. Прва – Суштина личности и енергије као зраци, зраци који излазе из Сунца. Један зрак је Огањ (треба разликовати ватру и огањ - ватра спаљује ум у пепео, а огањ не). Друга је Мудрост Божија, Истина Божија, Доброта Божија, Мир Божији... тамо има девет тих енергија, а има и више. Значи, све те енергије и зраке називамо Благодат Божија, а то је благо дато од Бога. Коме – људима! А људи су насликани из тих зрака сребрнасти као парче гвожђа и свако има своју орбиту око Сунца Божанства. Неко има ужу орбиту, као ми попови јер смо телесно ближе Богу, а неко има даљу, али сви имамо мање или више рђе на нама. Та рђа су наши греси. Сад, ако ја имам много греха, иако ја имам уску орбиту, не може у мене да продре та топлина те Божанске љубави, а неки сељак и сељанка, који су чисти у животу брже упијају у себе огањ Божанске љубави. И онај који дође до усијања, спадне са њега сва рђа, он у маломе личи на Велико Сунце - е тај је постао Бог, али бити Бог и постати Бог, то је апсолутна разлика. Па у свим језицима, знате хеленски (to ine eparhe), Бог је битујући у глаголу бити, а ми смо само постојећи. Sein und werden који уче Немачки. Werdende, то је као што је битујуће на српском. Код Енглеза to be and to be come. Тако драги моји, то је основа јер основа теологији је лингвистика. Лингвистика тих старих језика јесте кључ за то старо преданско знање, које се предаје, а предање се разликује од предавања јер је сажето и не може бити досадно. Није то моја нека мудрост. Ја сам само добио од оних претходно од мене генерације професора који су то мени предали и ја морам да предајем даље.

[Guest Izida]

ПРАВА ПРИРОДА ЗЛА

    Уопште, ко ме позове, ја сам дужан да идем и да кажем онолико колико могу, а нагласио сам слободу, тајну слободе, да нико не може, ни Бог не може на силу увући неког у Рај. Зато је један прота, Хелен, у Хелади рекао: ''Људи који су прошли кроз овај последњи век Фројда, они знају само о сексу. Савест је централно у човеку, а не секс''. Већина човечанства иде у Рај. Зашто? Зато што рађају децу. Прва заповест када је Бог изгонио Адама и Еву из Раја, Он је викао: ''Рађајте се и множите''; и сви ти маме и тате, који су живели за своју децу, сад сви они иду у Рај, а калуђери и калуђерице исто - они су рађали духовну децу. Не телесну, него кроз веронауку и молитву. Сви они дакле, већина човечанства иде у Рај, а само мањина лудака, мазохиста, који уживају себе да муче и воле своје садисте мучитеље, они иду у пакао, јер је то за њих њихов гадни рај! Значи, ако неки наш рођак није у Рају са нама, ми нећемо плакати за њим, зашто? Јер знамо да њега није Бог бацио тамо у пакао, него он сам није хтео да дође са нормалним људима.

    Најважније је што сам рекао да је слобода вртоглави дар, ти не можеш да објасниш, зашто си се оженио том девојком, а не неком другом. Значи, човек је сам себи загонетан, а тамо је онај његов избор између Бога и Сатане. То је нешто надразумно. Није уопште логично јер мржња и љубав су изнад логике, нарочито мржња сатанска. И тако значи, то је оно с чиме се ми суочавамо. Питање раја и пакла. Овако ми кажемо: Породица је домаћа Црква где је тата икона Христа, мама икона Цркве, а деца су ваши парохијани, које ви треба да водите ка Богу. Да имате у стану икону, кандило, тамјан и да вам мирише кућа на Цркву. То је богатство оних који су са Богом, а сиромаштво је онога негатора. Како је Свети Августин дефинисао зло: ''Absentia boni'' – ''одсуство добра''. Само добро постоји. Зло не постоји без добра. То је само негација. Прво је лепота, а после је ругоба и страшно је то да је рецимо Пикасо, који је у младости ценио људски лик, касније постао сатаниста па је рекао: ''Ја хоћу да гледам женски лик који портретишем са три становишта истовремено!''. И он је направио монструма: нос овамо, једно ухо онамо, уста онамо – грозота! Један његов пријатељ му је рекао: ''Знате шта господине? Ви сте себе казнили том сликом, тим монструмом, зато што сте ви окружени увек младим лепим девојкама, а да вас неко ожени овим чудом то би вам била казна''. Сам се казни човек. Пијаница ако пије, није га казнио Бог што је добио цирозу јетре, нити курвар, који је ишао са блудницама па добије сиду. Није га казнио Бог него он сам себе, лудошћу својом. Тако да знате да је то, учити сина свога у кући за лепоту, рецимо музике. То је већ јако тешко. Сликарство, исто тешко, али најтеже је морална лепота, да буде жива икона Христа, телесно – то је прави аристократа који поштује и Небеског Монарха, који је рекао: ''Будите савршени као Отац ваш Небески!''. Значи, жеља за савршенством је нормална, у нама уписана и зато су деца нормално лепа и савршена, скоро несвесно, зато што нису узели зла од овог света. Још и зато је лепота природна, а ругоба није природна, зато ружан не може да буде равноправни члан у естетици са лепим, а они су то тако у прошлом веку прогласили: Да је ружно, слобода и ропство, да је то равноправно.

[Guest Izida]

БОГАТСТВО ПРЕДАЊА

    Даље, није истина што атеистички биолози говоре да је смрт природна - уопште није! Свако има апетит за вечни живот. Нико не жели да умре, а мало дете психолошки до шесте године, ако бака умре кажу му ''отпутовала је''. Оно и нема представу о смрти. А и ми касније, нико не жели да умре, па тражимо онда лекове против смрти да одложимо смрт, а у старости кад видимо да не помажу ни лекови идемо код попова, који једини имају лек против смрти, а то је причешће. А зашто Његово тело још има укус хлеба и зашто Његова крв још има укус вина? Да би остало простора за слободу вере, јер вера предпоставља слободу, а не очигледност хемије и магије. Јер она је присилна – хемија и магија.

    Зато драги моји, то је оно богатство које имамо кроз предање. Када су Словени ковали речи словенске на оној вавилонској кули (када је Бог помешао језике), то је био велики изазов стваралаштва поетскога; сваки је ковао свој језик. И ти генијални људи су сковали реч бог-ат да је корен Бог. Бог је богат и само онај је бог-ат који има Бога у себи после причешћа; и онда склопиш књигу и знаш најглавније. Једино, једина храна нетрулежива је Тело Христово и Он је први примерак моштију од Великог Петка, кад је умро до недеље Васкрсења, она три дана. А ми имамо (сваки језик има) три спрата: говорни, средњевековни и црквени. Тако је у француском и шпанском – говорни, средњевековни и латински; код нас Срба, Бугара и Руса – говорни, средњевековни и црквенословенски. Ко не зна црквенословенски – Србин, Бугар или Рус, није образован, ко не зна латински међу Италијанима и Французима није образован. Јер образовање иде из култног, најсветијег језика, највишег. Код Хелена има чак пет спратова, јер много дужу историју имају - они имају говорни, средњевековни, па онда у Христово доба црквени хеленски (никад немојте рећи грчки јер то је поспрдно име. Латини су их назвали ''мекушцима''. То значи Graeculus, него зовемо их Хелени; то су наши кумови, а то значи светли, светлоумни).

    На првом спрату сви су језици лепи, јер су човечански, на другом спрату неколико лепших - то је латински, црквенословенски, санскрит и још неки се додају, а на трећем спрату има само један најлепши – то је хеленски. Бог није узео ни свештени језик Старог Завета – јеврејски, ни државни тадањи римске империје, латински, него је хтео тај пагански језик хеленски, јер је Видео и знао да су највећи песници и философи ковали речи за Јеванђеље. Зато је наша терминологија најбогатија, а словенски у европској књижевности, једини је успео да преведе реч католики (коју не могу ни латински ни енглески - остала је реч грчка не преведена). Кад ми кажемо ''Соборна'', то је katoliki, Соборна, Саборна, Сабир-на, она која сабира све нације у једну Цркву. Ето то вам је укратко увод, зашто ми толико ценимо, некад се чак и не преводи, па чак и од старојеврејског не преводимо ''Алилуја'' - прва општина хришћанска су били Јевреји у Јерусалиму. Тако драги моји. Библија је каже једна књига зато што Нови Завет не постоји без Старог Завета, а цела Библија је кад има оба Завета и Стари и Нови, а осовина Библије, која чини да је то једна књига, то је вера да је оно што је обећано у Старом Завету испуњено у Новом. Тако драги, вера је слобода непринудива, неизнудива, као и љубав.

[Guest Izida]

ПРАВА И ЛАЖНА ЕСТЕТИКА

    Још једном бих хтео да кажем нешто важно за наше госпођице и даме, а и за мушкарце будуће ђувегије, да девојка није мила зато што је лепа, него је лепа зато што је мила, а милота душе вреди више од лепоте тела. Јесте да по старој хеленској естетици, ако је девојка у профилу руска прћастога носа – она има птичији профил – није лепа, ако има као Иркиња пеге – није лепа за старе Хелене. Али деси се овако: да баш та пегава Иркиња и она са прћастим носом Рускиња има милоту душе. И то неки лепотан открије и зна да је то важније од холивудске лепотице. А онда, одкуда та лепота? Само од њене вере! Она зна да је Бог највећи вајар, који кроз љубав маме и тате ствара нову живу статуу. Свако од нас је у утроби своје маме био та статуа жива. И зато ми имамо, свако, чак и телесно смо уникати; отисак палца је сваком другачији; то значи да код Бога нема индустрије него уметност. И то је оно главно – да знаш себе ценити, да тебе Бог воли и да си ти усиновљен кроз јединство Сина Божијег, који се родио као човек; да си постао усвојени син. Српски народ је најлепше име дао за Божић - Руси кажу ''Рождество'', Грци – ''Рођење'', а ми кажемо: ''Родио се Богић'', на Божић родио се Богић Бата, Божић Бата, наш брат – мали Бог.

    Значи то је ново у овом космосу и зато је Нови Завет такав. То је оно што нема ни у једној вери, да је Бог постао човек, јер у свим религијама света мудраци и мистичари пењу се на планине да би видели своје богове – Хелени на Олимпос, Индуси се пењу на Хималаје да виде своје богове, Јевреји се пењу према Синају, а Синај је онда изгледао за народ као вулкан од оне Божанске љубави, од оног огња, па су Јевреји рекли: ''Мојсије, ми се бојимо, иди ти разговарај са Богом''! А једино у Новом Завету Бог силази са неба, постаје човек, наш брат, разоружан од Божанске свемоћи и иде на крст зато што он зна да људи заражени егоизмом од сатане, од оне змије, не верују да их неко воли, ако тај није спреман да умре за њих. Тако, када мама и тата виде како змија иде на дете, он или она се баце на њу и жртвују неких четрдесет или педесет година живота. Али Христос је безгрешан; није наследио Адамов и Евин грех. Значи, Он никад није имао умрети. Зато је његова жртва бесконачна и он се бацио на космичку змију – сатану, а не неку малу змијицу. Тако да знате – тајна умирања на крсту има анти-смртно дејство и кад онај велики сатана се слика оно Dance Maccabre (ко зна француски, то је као коло, које воде скелети са косом) и он коси главе, а кад је ударио Христа њему је, препукла та коса смрти; остао је само патрљак. Зато за хришћане није више страшна смрт. Тако знате, он је успео да одере његову душу од тела, али није могао да спроведе свој план до краја, а то је да пошаље своје вирусе и црве у његово тело, јер Бог ствара све лепо, а ђаво кад усмрди тек онда украде од Бога, а ово није могао да усмрди. Његово је тело непропадиво, рекох вам, тајна под небом, то су хиљаде километара између олтара у Јерусалиму – Београду – Москви – Токију – Вашингтону – Јоханезбургу, хиљаде километара, а на сваком олтару хлеб и вино се претворе у тело и крв Христову. Али, нема толико хиљада телеса Христових, колико има олтара наших православних. Ту је увек оно једно тело, Вазнесено. Шта је ново у Новом Завету? Он може да изађе из утробе кроз трбушне мишиће своје маме без царскога реза, а она остаје девојка; тако излази и кроз камену плочу из гроба која остаје запечаћена; улази кроз закључана врата у собу где је био сумњајући Тома да га додирне, а у Вазнесењу на очиглед свих ученика својих Он се диже, не да маше као птица, већ подиже руке и одлази кроз облаке и кроз усијане звезде, без скафандра, без авиона. Такво ћемо и ми тело добити.

    И тако драги моји, ми се боримо против смрти једино усвајајући једног од Тројице, који је постао човек и у том своме телу човечанском је донео све те енергије о којима сам говорио. У Његовом мозгу је свезнање Божанства без школе, јер је Он Вечни Син. У Његовим очима енергија лепоте Божије, која је надсексуална, тако да се Марија Магдалина дворска блудница загледала дубоко у Христове очи, и блудница је постала калуђерица! И тако значи, у његовом срцу је сав Огањ Божанске Љубави. Е то је наша храна у причешћу, а његово тело је непропадиво. А имате два начина мишљења: логика и логистика. Логика – то је мишљење на пијаци, да знаш геометрију, аритметику, да те не преврну на пијаци, али постоји један виши начин мишљења, а то је логостика. Јустин је увео, да се и у српски језик уведе реч Логос, а не ''реч'' која је женскога рода (као код Вука), јер онда кад ти кажеш ''реч постаде тело'', а овако ми кажемо: ''Христос постао је Логос''. И Логос и Христос је мушка именица. Зато је један нашао да је требала мушка именица, а не ''реч'', па је нашао да је ''Смисао'' – У ПОЧЕТКУ БЕШЕ СМИСАО! То је именица мушког рода и то више Србину говори – ''У почетку беше Смисао!''

[Guest Izida]

+ + +

СА НЕБА РОМОН

Јунаку незнаном пој,

(Генерали знани – нехрабри сој)

Одлетели, одлетели орлови бели

где Бог лепоту дели.

А ту лешинари и стрв

гутају злато и крв.

И мре на путу избегла Крајина

о врату камени тег.

Све до небеса туга бескрајина

И неопростив је твој бег

Од гусала и од Јанковића.

У клетви ту букти Книн и срам

у њему лажни мир и храм

свих Бранковића.

Из неба севну Миличин вез

ка` сињи соко.

То вели одозго храбри Кнез

орловско око:

''Тако и треба

кад немате у себи неба''.

Али Богородица тихо:

Србине мудри Савва,

тебе ангели моле

Не дај да племе твоје бије лихварски маљ.

Иди доле

да помазан буде од Србије краљ.

Да буду сунчани рој као пчеле.

Ако ли то не желе

Србадија ће пасти (бескрилци мрави)

пред Златно Теле.

Но свети Савва: То не дај Боже!

У час прави

Србијани се сложе.

Благослови ме Боже.

+ + +

[Guest Izida]

[andrej]

Светитељ и навеститељ славе Божије, преподобни епископ наш преосвештени Данило, нека нас помене грешне у Царству Пресвете и Животворне Тројице.

[раб.аџија]

Светитељ и навеститељ славе Божије, преподобни епископ наш преосвештени Данило, нека нас помене грешне у Царству Пресвете и Животворне Тројице.

Сећања

мати Макарија Соколичка

Владика Данило

Светлоносац Благодати Божије

Срела сам Га у неки јесењи дан давне 1971. године, управо после мог промовисања за доктора хемијских наука на Универзитету у Љубљани и повратка у Београд на мој матични Универзитет. Ја, окорели материјалиста и некадашњи комуниста, сам, уз велики компјутер, звали смо га "електронски

мозак", дошла до Бога. Тренутни врхунац науке, који сам управо освојила, упутио ме је на истину да сем Врхунске Истине, Једине Истините Истине и Објективне Правде, постоји само таштина, празнина, ништавило...

А ево како је то било:

После заморног рада од само једанаест месеци на дисертацији, а дан уочи одбране тезе, обула сам гојзерице, обукла пумперице, упртила мали ранац и сама се попела на врх Триглава. Није ми то било први пут. Волим планине. Оне и концерти озбиљне, класичне музике, били су ми велика инспирација у мојим животним поривима.

Лежала сам у осами сасвим испружена и опуштена пола дана на врху од 2863 метра надморске висине, удисала разређени ваздух и посматрала небо, ведро и насмејано. Испразнила сам се од свих својих мисли, а када се смирио дан и када је вече почело да нагиње и пала ноћ, звезде су почеле симфонију за

моју душу. Гледала сам их, сестрице моје, а иза њих је мене гледао Бог и ја сам, по први пут у моме животу, видела Његов поглед. Пустила сам Га да уђе у моје срце. Постала сам Његова. Био је то звездани тренутак целокупног мог бића, заиста свети дан.

По ноћи сам се вратила у Љубљану и први пут са искреном љубављу посматрала град, његове ноћне светиљке, а посебно осветљене прозоре станова и схватила да иза њих сигурно постоје и Божији људи. По први пут су ми они били блиски и драги. Иначе, до тада нисам волела тај град. Он ме је одвео из мог вољеног Београда, одвукао у печалбу за науком са мог матичног Природно-математичког факултета, одвојио од Марије, моје предивне и највеће пријатељице, која ме је на пут у Љубљану испратила до аутобуске станице, а ја сам, после нашег опроштаја у сузама путовала све до Загреба, иако сам знала да

путујем у загрљај својој великој, до тада највећој љубави структурној хемији, оној која објашњава садржај материје, истину о њој. Веровала сам да је у тој истини живот.

Бог, Који је после Триглава, већ владао целим мојим бићем, учинио је да на одбрани дисертације апсолутно владам и испитном комисијом и свим присутнима, који су, уосталом, имали право да ме испровоцирају и да ми поставе незгодна питања. Као да тада то нисам била ја. Да, то нисам била ја -

био је Бог у мени и сазнање да је све што сам урадила у својим експериментима и многобројним ноћним друговањима са веома великим компјутером била само милост Божија да бих ја, владајући једним делом структуре хемије, схватила да Он у Љубави, али врхунској Љубави, влада мојим срцем и мојом душом.

Сетила сам се тада и моје мајке Видосаве, благочестиве хришћанке, паћенице и несрећнице, која је у најлепшим годинама остала без мужа сама са четворо мале деце.

Нашег оца су убили комунисти само зато што је пре рата био достојанствен и поштен официр жандармерије, одан краљу и монархији. Још сам се сетила и слике наше мајке, која се, обливена сузама, поред упаљених свећа, дуго ноћу молила. Знала је она да јој је муж убијен и закопан Бог зна где,

а сигурно се молила за децу своју, можда посебно за мене која сам умела да, из пркоса, на Велики Петак одем на таван и наједем се кобасица од свиње, коју је она једва зарадила и у јесен заклала да њена дечица преко зиме не би оскудевала. И данас, као одрастао човек, сећам се мајчиних ноћних суза.

Можда су ме баш те сузе од Бога измолиле као што су некада то учиниле и сузне молитве Веронике, мајке блаженог Августина, епископа Ипонскога. Када ме је, нешто касније, на промоцији за доктора наука, док смо се сви докторанти заклињали да ће се наши радови одвијати само у правцу добробити

човечанства и да ћемо бранити углед и достојанство Универзитета који нас је за докторе наука промовисао, млади колега математичар Словенац запросио, гледала сам га бело, као нестварну жељу једног људског бића. Био је симпатичан, паметан и леп Јанез, али мене је већ у Смедереву чекао Милутин,

честит и веома моралан младић, пореклом из Врњачке Бање, али ја више нисам могла да мислим на човека, јер уосталом човеку никада и нисам припадала. Не ја сама, него Неко Други ме је чувао за неку далеко узвишенију заједницу. Милутин је био мој истомишљеник: чистота душе и тела је велики

предуслов за успех брака. А са младим Јанезом се никада и нисам виђала, сем на концертима Љубљанске Филхармоније, где смо и он и ја били претплаћени на све концерте, али никада нисмо ни остварили ни чезнули за сусретима неке друге врсте.

Моја права и одређена припадност је постао Бог, Који је кроз хемију, а на Триглаву заручио моју душу за Своју Вечност. О, како су били дивни моји дани! Испуњени чежњом за том Вечности. Али како да до ње дођем? И тако сам у неки јесењи дан срела владику Данила. Од нашег сусрета постао је најсудбоноснија особа мог живота, али тада ни Он ни ја тога нисмо били свесни. У нашем првом сусрету тог давног јесењег дана 1971. нисам Га распознала као свог будућег духовног Родитеља. Напротив, после првог

сусрета сам пожелела да Га више никада у животу не сретнем. Било је то овако:

По повратку у Београд, желела сам да радост обраћања Богу и топлину Његовог присуства доживи још нека лутајућа душа, али сам исто тако трагала за духовником, који би ме сигурно водио кроз беспућа која су била предамном. Разрадила сам читав план како 6и могло да се ради са младим људима, дошла у Патријаршију и тамо су ми рекли да се јавим викарном епископу. На срећу, био је слободан, узела сам благослов и пошто ме је одмерио од главе до пете, без позива да седнем, а и Он је стајао, почео је да

проповеда. Волео је да се среће са младим људима. Неки су долазили код Њега из жеђи да чују реч Божију, други из реалне физичке глади и Он их је све хранио, а трећи опет, сазнавши кад је примао плату долазили су да 6и му је однели. Већ сутрадан, по пријему плате, био је празнијих џепова него они који

су му сав новац однели.

Владика је проповедао и проповедао. Сећам се, тада ми је причао о духовном племству оног Србина који слави своју славу и на тај начин наставља заједништво са својим великим прецима. Он икону свог светог заштитника прихвата и уважава као грб своје племићке породице. Када Србин упорно жели да у потомству има мушко чедо, то није само зато што ће оно бити наследник његове имовине, него више због тога што ће син наследити племићки грб његових предака, дакле икону крсне славе.

Ја сам све чешће погледавала на сат.

"Опростите, у једанаест имам час са студентима."

Није ме чуо.

И даље је проповедао, али Га ја више нисам разумевала.

"Моји студенти..."

Није ме чуо.

Ја никада нисам каснила на часове. Моје обавезе биле су за мене света дужност. Отворила сам врата и кренула према портирници. И Он је кренуо замном. Очито проповед није завршио. На брзину сам му зграбила руку, целивала је, а онда почела да трчим у правцу мог факултета. На кратко сам се

окренула да видим какав је израз његовог лица. Да ли је можда љут, да нисам увредила човека? Не, на Његовом лицу је био широки осмех.

"Дођите ми опет некад. Обично суботом од осам примам."

"Ма нећеш Ти мене више никада видети" - у трчању ка мојим студентима нико, сем Бога, није могао да дозна моју мисао, али ни да протествује.

Студенти су ме чекали и ми смо лепо провели наше време. Била сам врло прибрана на часу и учила их хемији. Али одмах после часа скувала сам јаку црну кафу, закључала се у моју лабораторију и уронила у дубоку анализу сусрета са владиком Данилом, о чему ми је све та света душа причала? Док сам је слушала не мислећи на обавезе са мојим студентима, јер после ништа нисам могла да слушам, било је управо оно о чему је моја душа желела да сазна. Ох, можда је ово Учитељ кога тражим? Али, дај, да још аналитички истражимо ову ствар - хемичар и стари човек су дејствовали у мени. Од тог тренутка сам

бројала дане када ће доћи субота, а у суботу када ће се напунити осми час. Дошла сам пред Владикин кабинет нешто пре времена, тако да у одређено време будем прва особа која ће прочитати молитву пред Његовим вратима и закуцати на њих.

"Амин!"- био је одговор.

"Како је лепо да сте ми дошли."

"Е, па и ја сам једва чекала да Вас опет слушам. Само, овог пута сам цео дан потпуно слободна, а прошлог пута сам читавих пет минута закаснила на час. Знате, ја увек волим да поштујем свачије време, као што, уосталом, тражим да и други поштују моје време."

"Ох, па онда ми је жао. Опростите, а и ваше студенте молим да ми опросте. Хајде да седнемо. Али, чиме да вас послужим?"

Следећа четири Његова сата су припадала мени. Покушавали су други да уђу код Њега, али их је Он стално одбијао изговарајући се: "Заузет сам."

Једна мисао је стално испитивала моју душу: "Да ли је то Он - Учитељ?", а ум ми је понављао: "Ма дај још да видимо."

Од тада сам сваке суботе била у кабинету владике Данила, који је све извесније постајао Отац, водитељ и инспиратор моје душе. Ја никада нисам била спремна да Му приступим и отворено замолим за очинство, а да сам то учинила, Он би ме одбио, јер ми је касније причао да никада није веровао да је толико спреман да некога прими под Свој омофор, а и да прави духовници често дуго и снисходиво одбијају људе да би проверили и њихову постојаност, а и своју сигурност. Духовни отац је Бог. Шта он каже, то је од Бога. Или, другачије речено, он је мост ка Христу, телефон кроз који се Сам Бог обраћа души. Духовни отац прима на себе целу душу и биће свога чеда, и као што се удата жена спасава послушношћу своме мужу и рађањем деце, тако се и духовно чедо спасава кроз послушност духовном оцу испуњавајући његову вољу и рађајући око себе нови духовни пород. Духовни отац је свет, у огњу духовне борбе добро испробан човек.

Данас, међу монасима, има доста младих духовних отаца". Неки се чак утркују ко ће од њих имати више духовних чеда. Неки су чак и игумани манастира, врло лепо и достојанствено изгледају, јер им је снажна мушкост браду израсла чак до појаса, али са собом носе и упитник - да ли они имају

духовних снага да душе приведу Богу и руководе људским животима? Мало је игуманија које могу да буду стварне духовне мајке, било сестрама својим, било људима из света, јер је њихово материнство обавеза пред Богом да ће оне у одређено време душе својих чеда изручити у руке Господа и за њих одговарати пред престолом Оца небескога. Прави духовни оци и духовне мајке душе својих чеда поверавају Богу, а

не везују их за своје људске маленкости, па ма они били чак и духовни горостаси.

Да, духовни родитељ, био он отац или мајка, он је твој и мој Бог. Продор владике Данила у мој духовни свет био је тих и ненаметив, али Он је све извесније од мог окорелог срца био распознаван као духовни Родитељ. Полако смо се, у духовном смислу, зближавали. Почели смо суботом заједно да радимо на преводима неколико брошура оца Шмемана, прво о Великом Посту, а онда и о Великој Недељи. Ја бих му обично читала свој превод, Он је пред собом имао енглески оргинал и кориговао је превод, јер је и у енглеском, као и у језику духовности био далеко испред мене. У једном тренутку је ставио примедбу коју ја нисам могла да прихватим. Волела сам Га, прихватала Његову реч, али сам бранила своје ставове. На то се Он наљутио и буквално извикао на мене. Лице му је било поцрвенело, жиле на врату искочиле и назвао ме је теолошком незналицом. Па нека сам и незналица, али зашто да ме не поучи, него да виче на мене. Саслушала сам Га разрогачених очију, а када је завршио свој монолог устала

сам, прекрстила се и мирно рекла: "Ох, Господе, како је ова предивна икона Твоја, сада потамнела!"

Ухватио ме је за руку, повукавши ме да седнем и грохотом се насмејао. Пребродили смо тренутно искушење и мирно наставили наш заједнички рад. Док смо једном опет тако радили на неком тексту, Он се узврпољио и некако често погледавао на сат.

"Шта Вам је, да ли могу да помогнем?"

"Ето, у десет часова треба да ми дође један теолог из Рима, католик, желим да га домаћински дочекам иако, наравно, нисмо једномишљеници, али те чистачице никако нема, а молио сам је да дође да скува кафу."

"Будите спокојни. Иако нисам Ваша чистачица, скуваћу кафу Вашем госту и Вама. Какву кафу желите да скувам?"

"Онако домаћинску. На једну шољицу ставите по три кашичице шећера и

по две кашичице кафе."

"А шта ће Вам тако густа кафа?"

"Нека види гост да домаћин није циција. Ако хоћете, скувајте и за себе."

"Хвала лепо. Ја радије тај владичански отров не бих пила."

Онда ме је послао до улазних врата Патријаршије да дочекам госта.

Објаснио ми је како он изгледа и рекао да му се на енглеском обратим.

“Do you have an appointment with Bishop Danilo?”

У потврдном случају:

“This way, please,” и да га одведем у Владикин кабинет.

Њихов сусрет је био срдачан, чак врло срдачан, иако су били теолошки противници. Али овог пута они нису говорили о теологији, него о неком заједничком познанику. Касније ми је Градимир Станић причао да је владика Данило веома толерантна личност. Испоштовао је западног теолога и био веома љубазан, јер

је у њему хтео да види људско биће, саздано по лику Божијем. Али да су два теолога говорила о теолошким питањима, онда би владика Данило био "бритка сабља". Давно су ми две монахиње из светог Ваведењског манастира београдског, мати Анастасија - данашња настојатељница манастира и мати Серафима причале како их је патријарх Герман често позивао у Патријаршију да кувају за његову славу светог Јована Крститеља. Оне су се радо одазивале на позив свог доброг Архијереја. И тако, неке године, после заморног рада у кухињи, једног дана су добиле собу у Патријаршији, негде на четвртом спрату, да се одморе. Мало су прилегле да одморе уморне ноге. Био је дан пун сунца. Кроз прозор им је упорно допирала покретна светлост неког предмета који је на сунцу одсијавао. Нису могле да буду спокојне, јер је траг светлости у њиховој соби осењивао знак крста. Погледале су кроз прозор и са оне стране зграде Патријаршије угледале силуету монаха, који је са крстом у руци, метанисао и молио се и не знајући да тако супротној страни шаље крстообразне светлосне сигнале. Мати Серафима се спустила у портирницу и упитала који то калуђер живи у соби на другом спрату, на супрот њеног и мати Анастасијиног одморишта.

"Па, то је владика Данило."

"Ох, па зар се у овој кући неко толико приљежно подвизава и Богу моли" - биле су њене интимне помисли, које ми је касније поверила.

Време је полако, али сигурно одмицало. Духовна веза између владике Данила и мене је све више расла и бивала све чвршћа, тако да више нисам себи постављала питање да ли моја душа може, до последњих својих атома, да се повери Њему. Било је само питање да ли ће ме Владика прихватити или одбити.

Како сам била у сталном радном односу на мом матичном факултету, имала сам обавезу да, после одсуства због рада на дисертацији, останем на њему неко време и одрадим своје неплаћено одсуство. У то време сам имала понуде да постанем професор у Скопљу, у Немачкој и Калифорнији. После одређеног

времена, вративши дуг факултету, била сам слободна да наставим своју каријеру на њему, или да одем. Моја решеност је била да одем, али не у правцу освајања научних звања, него у загрљај православне духовности за којом је трептао сваки мој дамар.

Да Господе, ништа што је моје није без Тебе. Човек има само један свој живот, који није задобио нити ће га скончати без Тебе. Када је тако, како сам неука да управљам својим животом, ја га враћам у Твоје руке. Ти најбоље знаш шта ми ваља чинити. И опет се исказала моја воља: можда ћу ти Господе најбоље угодити ако постанем монахиња? Али на том путу мора неко да ми помогне? Владика Данило? Да моја душа се прилепила уз Њега. Ако ме Он одбије остаћу сироче. А ја нисам желела да Га изгубим, нити да останем без Његових духовних поука. Ево, шта ми је испричао пред Велики Петак 1973. године:

Рођен је у Новом Саду, у патријархалној породици православних Срба. Био је веома талентован ђак и у смутна предратна времена из љубави према свом народу и својој земљи постао је скојевац. Као и многи други млади људи, за време окупације, у вечерњим сатима, пре полицијског часа, облепљивао је град

и околна села комунистичким лецима пуним позива на бојкот немачке власти, као и позива на устанак. Кад је то његов отац сазнао: "Скинуо ми је и панталоне и гаће и толико ме истукао да три дана нисам

могао да седим, колико ме је задњица болела." Неком другом приликом испричао ми је како су  новосадски скојевци на неки Велики Петак, не сећам се које године, покушали да спрече владику

Иринеја Ћирића, мученика и исповедника, да уђе у Саборни новосадски храм ради вечерњег богослужења: изношење плаштанице и потом појања Статија. Владика се са својом пратњом из двора упутио у храм, а млади скојевци су га окружили и почели око њега да играју козарачко коло узвикујући погрдне пароле и против Владике и против Бога.

"Ја нисам учествовао у томе, али сам био присутан и нисам ни покушао да спречим оно што се спречити није могло. Било ми је жао Владике. Он је мирно стајао чекајући да се разуздана младеж навелича и засити бесмисленим погрдним речима, Бог да им опрости. Када је, напокон успео да уђе у храм и

када су се млади људи разишли, стидиво и покајнички и ја сам ушао за њим, изабрао најтамнији кутак цркве и горко заплакао, иако сам још увек био без Бога. Касније у животу сам се са великим стидом свега сећао, замерајући себи што сам дозволио да се те вечери поистоветим са младићем Савлом, који није учествовао у каменовању Христовог првомученика архиђакона Стефана, али није ни спречавао оне који су то чинили остављајући пред Савлове ноге своје хаљине. Био је то грех моје младости, који ме је увек тиштао и због којег сам имао много да пропатим у животу. И данас има људи који не верују да је апостол Павле некада био Савле. Има људи који не верују ни у искреност мог обраћања Богу, чак постоји

подозрење и међу неким мојим колегама Архијерејима. Многи додају и различите клевете. Али нека, нека ја свој грех исакајем кроз патњу због свега тога. Ово вам причам да будете спремни јер ће и вас пратити иста судбина. Али не страхујте. Истина остаје на устима двојице, или тројице сведока. Нама је Бог

један сведок, а сами себи други. То је довољно."

Mного година послe овог Владикиног казива ња срела сам, у манастиру светог Нектарија Егини, старицу монахињу, последње живо духовно чедо самог егинског Светитеља. Она ми је испричала причу која иде у прилог чињеници да чак и светим људима смета неверовање и клевета. Уосталом, зар на Првом Часу Великог и Часног Поста не појемо: «Избави ме од клевете људске и сачуваћу заповести Твоје? Како ја то разумем? Господе, Твоје сам слабо биће, али ако ме избавиш од људске клевете, тада ћу имати снаге да

сачувам Твоје заповести и ходам путевима њиховим. А ево шта се десило са светим Нектаријем: Он је велики чудотворац и није потребно препричавати његово житије. То сви знају. Као епископ био је приморан да се удаљи од своје катедре, Пентапољског трона у Африци, а када је сличну судбину доживео и у Атини, населио се на острву Егина и тамо основао манастир. Монахиње су биле његова верна духовна чеда свакако имајући велики благослов да им врли праведник, аскета и паћеник буде учитељ монашких и људских врлина и путоказ у Царство Небеско. Њихов заједнички живот је текао тихо, спокојно и непорочно. Али, не лези враже! Теби врлина смета, па си подстакао нека нечиста уста да изјаве како тобож Светитељ има неке прљаве везе са својим монахињама. Њему је то тешко пало, не њега ради, него ради монахиња, које су заиста живеле ангелским животом. Не могући да издржи клевету, једног дана је ушао у олтар, мислећи да је сасвим сам у храму, загрлио је Крст са Распетим, који се налази са источне стране Часне Трпезе, горко заплакао и јецајући прозборио:

"Господе, Господе шта сам им учинио, да ме оволико гоне?"

А Распети га је тихо, гласом који милује душу, удостојио одговора:

"Нектарије, Нектарије, а шта сам им ја учинио, те су ме разапели?"

Можда би се дијалог између Господа и Светитеља наставио да није монахиња, која ми је ово испричала, поспремајући ђаконик, а да је свети Нектарије није приметио, чула разговор и, будући узбуђена, тупо пала на под и онесвестила се. Запрепашћени Светитељ јој је одмах притрчао, попрскао са

мало воде, а кад је она дошла свести, замолио је: "Заклињем те, чедо Богом живим, да о овоме никоме не причаш док сам ја у животу."

Владика Данило је у неколико махова тражио да му овај догађај испричам, а касније сам од других чула да је и сам волео да о њему приповеда. На почетку Кнез Михајлове улице у Београду, идући од Трга Републике према Калемегдану, одмах са десне стране, налази се велика Просветина

књижара. Кад год сам пролазила туда нисам могла а да не зароним, бар на часак, у велико царство и разноликост књига. Сећам се, било је зимско вече, уличне светиљке су већ биле упаљене, ја сам дуго посматрала књиге у излогу кад, одједном, иза великог обода мог словеначког шешира, у стаклу излога

испод владичанске камилавке запазих познато насмејано лице.

"Гледам да ли сте ви та дама у тако елегантном шеширу?"

Узех благослов, а Он настави:

"Управо идем из биоскопа. Тамо се даје чувени филм Тарковског "Андреј

Рубљов". Треба некад да га погледате. Замислите, ја нисам одолео: непосредно

после прве представе отишао сам на другу... Прекрасан филм... Да ли сте

изабрали књигу? Баш бих волео да вам поклоним неку. Тренутно сам при

парама."

"Хвала, али од Вас желим неку из патријаршијске продавнице."

"Добро, дођите сутра, а ја одох да се прошетам по Калемегдану, да после

дугог седења у биоскопу исправим своје ноге и напуним плућа свежим

ваздухом. "

Кренуо је, начинио два корака и вратио се:

"Желео бих још нешто да вам кажем: свака женска особа је позвана да буде дама, Госпођа, значи да има Божански племско господство у себи, као што је уосталом и сваки мушкарац позван да буде Господин" - овде је Владика толико акцентовао последњи слог, као да је хтео да добро запамтим шта је желео да ми каже. И није се преварио, за цео живот сам запамтила Његове речи, али и приповедање, које је уследило и било веома логично и пријемчиво за памћење.

"Дама мора увек да се труди да буде на нивоу људског достојанства, наравно оног који приличи женској особи, али не и да буде мушкарача. Њено господство се не огледа само у изгледу њеног спољашњег лика, него далеко више у господству унутарњег лика, лепоти душе и речи које из уста излазе. Ословљавати некога са Госпођице, Госпођо, Господине је исто као и приписивати некоме артибуте Божанског достојанства, наравно уколико је Бог настањен у тој души, или бар таквом врстом ословљавања подсетити особу на основни порив њеног постојања - будите слични Господу Богу вашем. То је минимум без којег људско достојанство нема истинску и трајну вредност. Када се дивимо некој лепотици, значи лепо извајаној фигури чије је лице складно, црте су префињене, правилне, очи дубоке... а стас је као у кипова еладских богиња, ми се у ствари дивимо Творцу Који је, кроз љубав маме и тате

обликовао лепу фигуру. Ако девојка то разуме и прихвата Бога као вајара њене спољашње лепоте и ако се труди да њена унутарња лепота засени ону спољашњу, онда смо заиста добили праву лепотицу, чијој лепоти можемо истински да се дивимо, наравно сасвим чисто, без икакве сексуалности."

Сутрадан, у паузи између мојих обавеза на Факултету, била сам код Владике. За мене више није важило време у које је Он примао странке, јер ја више нисам била странка, била сам Чедо. Ипак, знајући Његов распоред, никада нисам долазила у време Његовог одмора, или у време Његовог обеда. Само једном ми се десило да сам стигла код Њега одмах после ручка и у ходнику затекла двојицу људи, који су  чекивали да од Владикиног обеда остане нешто и за њих. Наравно, оно што је остало није било довољно за двојицу људи.

"Баш лепо што сте ту. Имате ли времена да одете до прве бакалнице и да нам купите највећу векну хлеба, десет јаја и сланине за остали новац" -пружио ми је неку новчаницу и ја сам брзо отишла на задатак.

Одмах у близини Патријаршије, преко од конака кнегиње Љубице, налазила се пристојна бакалница. Купила сам све што ми је речено, али новаца није било ни за половину. Владика није био "брљив" човек, како су то недобронамерни и они који Га нису разумевали, говорили, али заиста, Он није имао појма о новцу, сем када га је требало трошити на сиротињу. Сећам се нашег заједничког путовања у свету Русију са групом коју је организовало Руско Подворје у Београду са митроносним протом Василијем на

челу. Једно поподне је било резервисано за посету музеју Колхоза у Петрограду, а нас троје: Владика, једна девојка и ја смо узели такси да одемо на гробље манастира светог Александра Невског и посетимо гроб Достојевског, чија сам дела још у раној младости сва прочитала, а онда, понекад, кад 6и ми то

време дозвољавало, поново се враћала на "Идиота", Део о старцу Зосими и о Великом Инквизитору из "Браће Карамазова". Тамо се налази и гроб Чај- ковског, чије композиције, нарочито оне са најдубљим класичним тоновима, су ме одувек привлачиле и узбуђивале. Када смо од хотела стигли на гробље таксиметар је показао нешто мало више од пет рубаља. Таксиста је затражио 25, а Владика, не контролишући таксиметар, пружио му је новчаницу од 50 рубаља, што је таксиста зграбио и

одвезао се буквално атомском брзином. Ја сам ово прећутала, али моја колегиница је приметила:

"Таксиста Вас је преварио, Владико."

"Није он мене преварио, него себе" - насмејао се Владика.

"Уосталом, верујмо да ће му новац бити потребан."

Исте вечери су нас на рецепцији хотела, којем је поменути таксиста припадао, питали да ли смо и ми били у ауту када је претрпео удес. Хвала Богу да нисмо. Када сам донела купљену храну за она два сиромаха, Владика је већ загрејао решо, онда је исецкао сланину, ја сам разбила јаја у једно лонче и за час је обилан ручак био готов. Хлеб смо пресекли на пола и све изнели у ходник. Када су она двојица, кроз само десетак минута, покуцала на врата да врате шерпу, приметила сам да је она била добро помазана хлебом, скоро олизана. Да у овом контексту поменем и приповедање жичке монахиње Марије, која је више година служила Владику у Сент Андреји. Многи сиромаси, а међу њима и неки пијанци су долазили пред Владикина врата. Она је имала благослов да изгладнеле нахрани, а пијанцима је Сам Владика, кад је био у двору и када је имао, давао по нешто новаца. У супротном, ови људи би се помокрили на Његова врата, али на начин ди би мокраћа продрла унутра. Своје приповедање монахиња би завршавала: "Опет сам ја била та која их је услуживала. Тек по њиховом одласку, јер ми је Владика забрањивао да се пред њима појављујем кад немамо новаца и кад Он није ту, да ми пијанци не би учинили неко зло, јадна ја сам имала да скупљам са пода њихову мокраћу и да под добро изрибам да се непријатни мириси не би упили и то одмах иза главних улазних врата у владичански двор." Када смо Владика и ја завршили са она два човека, позвао ме је да седнем, а испред мене је већ на тацни било послужење: пар банана. Владика је сам служио своје госте, сем наравно оне високе теологе и државнике.

http://www.pravoslovo.net/tekstovi/bogoslov/pdf/makaria.pdf

---

---

---

Episkop Danilo (Krstić) (1927 - 2002) † (1/4)

Episkop Danilo (Krstić) (1927 - 2002) † (2/4)

Episkop Danilo (Krstić) (1927 - 2002) † (3/4)

Episkop Danilo (Krstić) (1927 - 2002) † (4/4)

[Зортодокс]

Ево једно од последњих предавања овог великог епископа и проповедника Свете Тројице.

Одавно сам хтео да обрадим овај снимак али никако нисам имао времена и баш данас када видим да је почела полемика о исламском поимању Бога заврших ово предивно и премудро предавање.

Уживајте.ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!!

O Svetoj Trojici-Episkop Danilo Krstic

Заборавих да кажем да је предавање било у Врњачкој Бањи а на коме су присуствовали разни лекари.

[Јован Чакарески]

slava3 Hvala !!!