Правила за поклонике у православним манастирима- разговори о њима

[o.Gavrilo]

“SVUDA JE ZEMLJA GOSPODNJA I SVE ŠTO JE NA NJOJ”
MANASTIR SVETOG NEKTARIJA

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/4337_1IMG_1083.JPG&size=500

Grčki manastir posvećen Svetom Nektariju nalazi se u državi Njujork. Osnovao ga je starac Jefrem (na grckom jeronda Jefrem) 1998. godine. Starac Jefrem je Svetogorski monah, učenik je Svetog starca Josifa Isihasta. Pre dolaska u Ameriku starac Jefrem bio je arhimandrit manastira Filoteja. Na molbu njegove mnogobrojne pastve u rasejanju, on je periodično dolazio u Ameriku sa još pet monaha. A potom zauvek ovde ostao. Trenutno na teritoriji Amerike i Kanade ima 19 muških i ženskih manastira koje je on osnovao. Grci kažu da starac želi da na Američkom kontinentu osnuje isti broj manastira kao na Svetoj Gori. Svi manastiri pridržavaju se Svetogorskog ustava.

Put manastira Svetog Nektarija krećemo u petak ujutro. Planiramo da tamo ostanemo do nedelje. Osećamo radost ali i malu strepnju kako će sve biti…sa nama kreće i naša dvogodišnja kćerka Anastasija koja je do sada posetila jedino Manastir Lepavinu. Brinemo zbog njenog ponašanja…dete tog uzrasta je bez pažnje i uvek u pokretu, no ipak uz Božju pomoć, nadamo se da će sve biti u redu.

Nakon nepuna tri sata vožnje nailazimo na prostrano manastirsko imanje. Sakriven od pogleda, tako daleko od civilizacijske vreve i buke dočekuje nas Sveti Nektarije. Blagodat se oseća čim se kroči na manastirsko tlo. Vladimir je boravio u Manastiru Svetog Antonija, koji je takođe osnovao starac Jefrem u Arizoni. Za njega je sva ova lepota nešto već viđeno i doživljeno, a ja se osećam kao u raju na zemlji.

Sve je tako savršeno, čisto, mirno i ta spoljašnja manastirska uređenost polako počinje da se useljava u naša srca i duše. U manastirskoj porti dočekuje nas nasmejanog lika otac Epifanije. Upućuje nas u manastirsku biblioteku. Tu brigu o nama preuzima otac German, koji će nam na dalje zaista biti pravi brižljivi domaćin. Posluženi smo kafom i kolačima. Znamo da nismo dostojni tolike pažnje. Nakon upoznavanja  i kratkog razgledanja manastirske biblioteke krećemo ka crkvi jer počinje Večernje.  
Pri samom ulazu dočekuje nas čudotvorna Ikona Svetog  Nektarija. Mnogima je svetitelj pomogao. Na to ukazuju brojni zlatni predmeti ostavljeni ispred ikone, a što će nam u kasnijem razgovoru potvrditi i otac German: ” Niko odavde nije otišao ne isceljen.” Sveti Nektarije isceljuje bolesne od raka i pomaže u porodičnim problemima.

Počinje Večernja služba. Unutar male kamene crkve drvenog svoda, koja ni malo ne liči na raskošne Ruske hramove koje sam do sada imala prilike da vidim, vlada tišina. Potpuni mrak svojom svetlošću narušava tek po koji titraj sveća. Čuje se samo pojanje i čitanje monaha…ništa ne razumemo, samo Kirie Eleison, Aliluja i Amin.

No nailazi prvo već očekivano iskušenje – Anastasija nakon kraćeg vremena traži da izađe van jer neće da sedi u mraku. Iz straha da ne remetimo molitveni mir, izlazimo na kratko iz crkve i zaključujemo da će biti najbolje ako je na smenu čuvamo. Ja ću odslušati  Večernje kao i  Malo Povečerje a Vladimir će prisustvovati Polunoćnici, zatim Jutarnjoj službi i Liturgiji koje sve skupa traje približno tri sata. Meni grešnoj je ipak pripao lakši deo.

Vraćam se u crkvu. Puna je naroda…najviše ima Grka, ali tu su još i Rusi, Rumuni, pa i mi Srbi. Uverila sam se u veliku veru Grčkog naroda. Bez i jednog pokreta koji bi odao umor u stanju su da prestoje sate i sate - stari ili mladi - bez razlike. I dok  ja jedva uspevam da napravim četiri metanija Grkinja do mene već je učinila osam zemnih poklona. U Grčkoj crkvi vlada savršeni red i poredak…žene stoje odvojeno od muškaraca, a ako se slučajno neko ko nije grčkog porekla nađe na pogrešnoj strani nekako monasi to primete i odmah dođu da upute svakog na svoje mesto. Svi vernici su obučeni u odeću tamnijih boja a žene glavu pokrivaju tamnim maramama svo vreme boravka u manastiru.  Obuća je priklada, ravna, gumenog đona, bez visokih potpetica kod žena, te se ni jedan bat koraka ne može čuti ni u crkvi ni na dvorištu. Ništa ni u zvuku ni u pokretu ne sme da naruši molitveni mir… Sveće se pale na samom ulazu, u malom hodniku koji je odvojen od crkve. Prvo monasi celivaju ikone, zatim muškarci pa potom žene i deca.  O samoj službi ja ni sada ne mogu reći mnogo…molitve nisam mogla razumeti, ali sam se divila Vizantijskom pojanju grčkih monaha…Koliko je samo truda, volje, ljubavi, vežbe uloženo te sve savršeno teče od pesme do molitve. Svo vreme držala sam u ruci moju brojanicu i kada bih osetla da više ne mogu da slušam grčki koji ne razumem otpočela bi molitva: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas gresne.”
 

Nakon Večernjeg pripremljena je večera za monahe i sve nas hodočasnike. Iguman manastira, otac Josif,  sa još četiri svestenika ima poseban sto, zatim slede stolovi za monahe, muškarce pa žene i decu. Za turiste nepravoslavne vere, obed se služi nakon što bi svi završili sa večerom. A takođe im je uskraćeno pravo prisustva bogosluženjima.

Nakon Malog Povečerja tj. oko 7:30 svi se povlače u svoje kelije. Žene sa decom i muskarci smeštaju se u zasebne konake.
Polunoćnica, Jutarnje molitve i Sveta Liturgija počinju oko 3 sata ujutro. U 2:45 neko od monaha kuca na vrata nas mirjana – bude nas za Službu. U isto vreme čuje se zvuk klepala, jednom pa još 2 puta na svakih 5 minuta.

Anastasija mirno spava a meni san nikako da dođe na oči. Klepalo napolju po poslednji put poziva na molitvu Bogu, a ja moram da čuvam Anastasiju dok spava. Osećaj u duši ni malo lak…klepalo klepa, čujem ljude kako se spremaju za odlazak u Crkvu, a ja? Borim se sama sa sobom…Šta da radim? Ako bih probudila Anastasiju sigurno bih joj narušila san, plakala bi i opet problem. Teškog srca odustajem od te misli. Opet uzimam svoju brojanicu u ruke… opet “Gospode Isuse Hriste, sine Boziji, pomiluj nas gresne”… Minuti prolaze, sati…ne znam kada sam zaspala. Znam da sam oko 6 ujutro ponovo čula one revnosne poklonike kako se vraćaju u svoje sobe. Savest mi se umirila kada sam čula  da ni jedna majka sa malim detetom nije prisustvovala Liturgiji.
Noć sa možda jedva tri sata sna ostavlja posledica…jaka glavobolja i slabost u celom telu me obuzima. Vlada predlaže da istog dana krenemo kući ako se ne osećam dobro. No, dosli smo sa namerom da ostanemo…a i Anastasija bi trebalo da se pričesti a to je jedino moguće u nedelju kada Služba počinje u 7 ujutro. I kada smo doneli konačno odluku da ostajemo, glavobolja i težina u telu su prosto nestali. Slava Bogu i Svetom Nektariju.
 

Arhimandrit Josif, iguman manastira Svetog Nektrija,  dolazi takođe sa Svete Gore i  duhovnik je mongobrojne pastve… Tog dana je imao puno svoje duhovne dece na ispovesti, te niko od monaha  nije bio siguran da li ćemo moći dobiti njegov blagoslov. No volja Božija bila je drugačija. Ugledali smo ga slučajno u dvorištu kako žuri ka manastirskim konacima. Možda ne bi bilo lepo da ga uznemiravamo, možda nas neće ni pogledati…. no odnekud setih se Očevih reči koje nam stalno govori:” Kucajte i otvoriće vam se.” Povikah skoro za njim : “Oče, oče molim vas, blagoslovite nas grešne!”  I ne razmišljajući napravih jedan poklon pred njim. On se nasmeja, sve nas blagoslovi, a mene uz blagoslov blago kucnu po čelu i glavi. Ne znam šta je to značilo, ali ja sam to razumela kao “budi dobra i poslušna.” Malo smo porazgovarali, već je znao da smo Srbi i bilo mu je drago što smo eto, kao bratski pravoslavni narod posetili ovako veliku svetinju. Pozvao nas je da i u buduće, kad god poželimo dođemo  u manastir Svetog Nektarija.  

Tog dana imali smo više vremena da porazgovaramo sa ocem Germanom. Proveo je tri godine na Svetoj Gori. Govorio nam je sa  puno ljubavi o svom starcu –jeronda Jefremu. Saznali smo da je starac Jefrem imao jako težak život, počev od detinjstva. Kao jedino zdravo dete, morao je da radi teško još kao mali da bi mogao da prehrani porodicu. Kažu da ako je njegova porodica jedan dan jela lubenicu, sledeći dan bi jeli koru od lubenice. Toliko su oskudno živeli. Potom je došao drugi svetski rat, te je kao dečak bio više puta zarobljen od strane Nemaca. Zamonašio se sa 19 godina i otišao na Svetu Goru. Bio je iguman manastira Filoteja. Odatle je došao u Ameriku.

Otac German ispričao nam je o čudu koje se dogodilo jednoj ženi iz Kalifornije. Žena je bila na operaciji. Njena duša napustila je njeno telo i ona je metar iznad operacionog stola mogla da posmatra sebe u ležećem položaju, i da čuje doktore kako govore o njenoj operaciji. Odjednom neko je ušao na vrata operacione sale, uhvatio je za glavu i počeo da gura nazad u telo govoreći joj: “Nisi još spremna, nisi još spremna, moraš da se vratiš nazad… kad sve prođe idi u manastir Svetog Antonija.”
Posle operacije žena je sve to ispričala majci i pitala je da li je ikada čula za manastir Svetog Antonija. No majka nije znala ništa o tom manastiru. Ta žena je kasnije pronašla manastir Svetog Antonija u Arizoni i otišla kako joj je bilo rečeno. Kada je kao zadnja napuštala kuhinju posle večere, starac Jefrem je stajao kod vrata i blagoslovio sve koji su bili prisutni. Kada ga je videla žena je vrisnula i uzviknula: “ To ste Vi! To ste Vi!” Starac joj je rekao “Da, Nikoleta, da…to sam bio ja.” Eto čuda za koje ljudski um nema objašnjenja.  

Kao zaključak na sve rečeno otac German je dodao: “Ali nas neće spasiti nikakva čuda, već potpuna poslušnost našem duhovnom ocu.”

U nedelju smo u prepunoj crkvi bili udostojeni da prisustvujemo Svetoj Liturgiji. Anastasija se pričestila. Nakon službe, blagoslova i primanja anafore, sa ocem Josifom i sa svim monasima u povorci, predvođeni ikonom Vaskrsenja Hristovog, uputili smo se ka kuhinji. Otpočeo je ručak. Zanimljivo je napomenuti da je tokom jela dozvoljeno piti vodu onda kada iguman da blagoslov. tj.skoro pred sam kraj.
 

Posle podne zahvalili smo se svima na ukazanom gostoprimstvu. U hrišćanskoj ljubavi oprostili smo se sa nadom da ćemo se ponovo videti.  Na samom izlazu sa manastirskog imanja susreo nas je jedan sveštenomonah koji nas je blagoslovio i rekao:” Još bezbroj puta doći ćete vi u manastir Svetog Nektarija.”

Do same kuće pričali smo i sređivali utiske. Znali smo da smo nedostojni ovolike milosti i ljubavi kojom nas Gospod i Majka Njegova svakodnevno obasipaju. A šta mi nudimo za uzvrat- grešimo svakog dana prema Bogu, bližnjem i sebi…I nemamo baš ništa dostojno što bi smo mogli prineti Gospodu kao dar za sva njegova nebrojena dobra.

Odjednom došla mi je u misli priča o Svetom Jeronimu. Ispričala sam je Vladimiru.
 

Jedne badnje večeri molio se Sveti Jeronim na kolenima u Vitlajemskoj pećini. Obratio se Bogu:

- Sveti Mladenče, kakav dar mogu da ti prinesem ja, siroti, nesrećni i grešni? Ja nemam ništa.

-Ipak i ti Jeronime možeš da mi daruješ nešto! - začuo se glas Gospodnji.

-Šta je to Sveti Mladenče? Šta ti ja mogu darovati?-upitao je Sveti sa strahom.

Svoje grehe Jeronime!- odgovorio je Gospod.

Suze su nam kao potoci lile od ovih reči Gospodnjih. Umorni ali radosni stigli smo svom domu tačno na vreme…Manastir Lepavina, naša Presveta Bogorodica Lepavinska, naš otac Gavrilo uvek čekaju na naš povratak…Akatist Presvetoj Bogorodici samo što je počeo na Radiju Blagovesti…
 

Tekst i fotografije Bojana Popović
1.decembar 2009.

[Макрина]

Слажем се Макс,да је твоја пријатељица имала и више него подвиг за мирјанина,с обзиром на посао којим се бави,умор,али и јаку жељу да посети Светињу.Жао ми је што се није Причестила али треба се смирити у томе,управо нас Причешће води љубави и смирењу,саобразу са Христом,који је кротак и смирен.

Опростите браћо и сестре,што ћу ово рећи,али мени је то мало размажен став,како нисам могла да се Причестим?Зашто?

Зато.Нека је благословено и крај...шта сад,додатан немир се само уноси...опростите prstgore

Мени је у целој овој причи заправо једино мало необично да искушеник прилази верујућем народу са тим питањима.

А ево приче коју су нам испричали дивни оптински оци када су били у посети Србији,отац Тихон и отац Афанасије.

Причали смо о Причешћу и припреми,отац Тихон,тадашњи игуман оптинског скита,каже да су праксе различите,негде се Причешћују људи без припреме,његов лични став је да је потребна одређена припрема али он не улази у другачије ставове.Његов благослов је овакав,што је по мени одлично решење,али опет само тамо где има услова за редовно богослужење.Благослов у њиховом манастиру је Причешће,уторком,четвртком и суботом...не знам како је што се Недеље тиче,а ово је одлично решење јер увек има дан припреме dada

Отац Афанасије се надовезао и говорио о томе,како је једног дана на Литургију дошла млада жена,истетовирана,пирсинг,кратка мини-сукња,јака шминка и по некој инерцији стала у ред са осталим женама да се Причести.

Каже отац Афанасије,

шта да радим,ако се не причести можда је изгубим заувек,можда је сад дошла и никад више .

Жене је гурају из реда да изађе а монаси је гурају да остане у реду dadaсамо да се не изгуби душа,наступила је читава тиха борба,да се ова млада девојка Причести.

Отац Афанасије је причестио и она је отишла.После извесног времена,долази једна млада девојка,скромно обучена,у марами и пита оца Афанасија:

-Оче,познајете ли ме,ја сам она офарбана,истетовирана,са минђушама?

То си ти?Где су минђуше,где је све оно?пита је отац.

Е,баћушка,када сам се Причестила онда у вашем манастиру у мени се нешто преломило,пожелела сам да се потпуно променим.

мајкл

То су за мене велики људи.Они су потпуно предани посту и молитви и подвигу,али када затреба,све руше да би извукли живог човека и човек то зна да цени,заправо,ухваћен у мрежу љубави,он признаје да никада ништа слично није доживео и потврђује да је Христос мера свега.

Само још да додам,читајући пост оног свештеника из Америке,који се бави Литургијом,и читајући све ове дивне приче о старцу Јефрему а доста текстова има на Лепавини,верујем да га отац Гаврило цени и поштује,да у Скиту Светога Андреја на Светој Гори,где је игуман такође духовно чедо старца Јефрема служи се потпуно исто као код нас у Жичкој или по другим Епархијама где се служе"новотарије".

[мирођија]

Слажем се Макс,да је твоја пријатељица имала и више него подвиг за мирјанина,с обзиром на посао којим се бави,умор,али и јаку жељу да посети Светињу.Жао ми је што се није Причестила али треба се смирити у томе,управо нас Причешће води љубави и смирењу,саобразу са Христом,који је кротак и смирен.

Опростите браћо и сестре,што ћу ово рећи,али мени је то мало размажен став,како нисам могла да се Причестим?Зашто?

Зато.Нека је благословено и крај...шта сад,додатан немир се само уноси...опростите dada

Мени је у целој овој причи заправо једино мало необично да искушеник прилази верујућем народу са тим питањима.

А ево приче коју су нам испричали дивни оптински оци када су били у посети Србији,отац Тихон и отац Афанасије.

Причали смо о Причешћу и припреми,отац Тихон,тадашњи игуман оптинског скита,каже да су праксе различите,негде се Причешћују људи без припреме,његов лични став је да је потребна одређена припрема али он не улази у другачије ставове.Његов благослов је овакав,што је по мени одлично решење,али опет само тамо где има услова за редовно богослужење.Благослов у њиховом манастиру је Причешће,уторком,четвртком и суботом...не знам како је што се Недеље тиче,а ово је одлично решење јер увек има дан припреме

Отац Афанасије се надовезао и говорио о томе,како је једног дана на Литургију дошла млада жена,истетовирана,пирсинг,кратка мини-сукња,јака шминка и по некој инерцији стала у ред са осталим женама да се Причести.

Каже отац Афанасије,

шта да радим,ако се не причести можда је изгубим заувек,можда је сад дошла и никад више .

Жене је гурају из реда да изађе а монаси је гурају да остане у реду мајклсамо да се не изгуби душа,наступила је читава тиха борба,да се ова млада девојка Причести.

Отац Афанасије је причестио и она је отишла.После извесног времена,долази једна млада девојка,скромно обучена,у марами и пита оца Афанасија:

-Оче,познајете ли ме,ја сам она офарбана,истетовирана,са минђушама? мајкл

То си ти?Где су минђуше,где је све оно?пита је отац.

Е,баћушка,када сам се Причестила онда у вашем манастиру у мени се нешто преломило,пожелела сам да се потпуно променим.

мајкл

То су за мене велики људи.Они су потпуно предани посту и молитви и подвигу,али када затреба,све руше да би извукли живог човека и човек то зна да цени,заправо,ухваћен у мрежу љубави,он признаје да никада ништа слично није доживео и потврђује да је Христос мера свега.

Само још да додам,читајући пост оног свештеника из Америке,који се бави Литургијом,и читајући све ове дивне приче о старцу Јефрему а доста текстова има на Лепавини,верујем да га отац Гаврило цени и поштује,да у Скиту Светога Андреја на Светој Гори,где је игуман такође духовно чедо старца Јефрема служи се потпуно исто као код нас у Жичкој или по другим Епархијама где се служе"новотарије".

                Хвала Балентина за ове дивне и смирујуће речи. prstgore

                Јако ме је ганула прича о девојци.

                Сада сам још више захвална свештеницима из моје парохијске цркве.Јер на исти начин се

                односе према вернима који иду ка путиру као и оци из Русије. dada

[Дража]

Текст Јереја Саше из Сједињених Америчких Држава обилује нетачним и необјективним подацима, препун је кукавичке осуде "неких великодостојника" од којих очигледно о.Саша боље познаје литургику.

Примјера ради он спочитава в.Атанасију како он, ето, не зна да архијереји на служби не носе "камилавку",

него "митру која је симбол духовне власти". Чист безобразлук...

Ти си се ухватио за примедбу о "камилавци" а она је у овом, по мени, објективном тексту јереја Саше најмање важна.

Остатак наведеног је много већи проблем (реалан, свеприсутан). Не слажем се да текст обилује нетачним и необјективним подацима, нити да је препун кукавичке осуде, нити да је текст производ чистог безобразлука. Мислим све супротно од тога.  0212_rolleyes

[JESSY]

Отац Афанасије се надовезао и говорио о томе,како је једног дана на Литургију дошла млада жена,истетовирана,пирсинг,кратка мини-сукња,јака шминка и по некој инерцији стала у ред са осталим женама да се Причести.

Каже отац Афанасије,

шта да радим,ако се не причести можда је изгубим заувек,можда је сад дошла и никад више .

Жене је гурају из реда да изађе а монаси је гурају да остане у реду klapklapсамо да се не изгуби душа,наступила је читава тиха борба,да се ова млада девојка Причести.

Отац Афанасије је причестио и она је отишла.После извесног времена,долази једна млада девојка,скромно обучена,у марами и пита оца Афанасија:

-Оче,познајете ли ме,ја сам она офарбана,истетовирана,са минђушама? ljut

То си ти?Где су минђуше,где је све оно?пита је отац.

Е,баћушка,када сам се Причестила онда у вашем манастиру у мени се нешто преломило,пожелела сам да се потпуно променим.

319.gif 4chsmu1

[Guest Evgenik]

Ти си се ухватио за примедбу о "камилавци" а она је у овом, по мени, објективном тексту јереја Саше најмање важна.

Остатак наведеног је много већи проблем (реалан, свеприсутан). Не слажем се да текст обилује нетачним и необјективним подацима, нити да је препун кукавичке осуде, нити да је текст производ чистог безобразлука. Мислим све супротно од тога.  1000000001010

Дражо брате мој,

молим се Богу да одеш да обиђеш једно десетак парохија СПЦ у Америци па да видиш тамошње стање,

и тек кад видиш јавашлук и нерад, тачније потпуни недостатак мисије и старања и преданости за паству,

онда ћу те поново питати да ли мислиш да поп американац треба да држи слово Епископима.

Он је показао да не познаје историју литургике, а спочитава критику управо из литургике Епископима,

и то онима којима је та област ужа струка и који су признати у читавом васељенском православљу.

Просто, не треба да се мијеша у ствари за које није позван, и у које није довољно упућен.

Прича о "посту без припреме" је прича оних којима одговара да народ дође на Литургију само прву и последњу седмицу поста.

Ако има људи који посте све дане које Црква прописује као такве, и има оних који на службу долазе 2-3 пута годишње: КОЈОМ ЛОГИКОМ СЕ ОНДА СВИМА ИЗЈЕДНАЧАВА ПОСТ?

Неко сам постио више од 200 дана у години уз огромна искушења (јер није исто постити у манастиру и у граду, гдје је пост ДОСЛОВНО подвиг), а неко је живио ПОТПУНО ВАН ЦРКВЕ, обавио пост од 7 дана на води и он се ДОСТОЈНО???? причешћује?

Зашто се на исти ниво стављају људи који живе за Христа и за своју Цркву,

са онима којима сва "побожност" почиње и завршава са слављењем славе и причешћивањем 2 пута годишње?

Зашто се уводи ванредни пост људима који у свијету успију да проведу више од пола године у посту,

и зашто им се и на основу чега ускрећује причешће?

Разумљиво је да се повратницима у Цркву одређује епитимијски пост од 7 дана (што је свакако премало),

али није разумљиво зашто се иста епитимијска мјера (јер сваки пост ван прописаног може бити само Епитимија ако га не пропише надлежни Епископ или Сабор) одређује људима без разлога.

ЗАШТО ЈЕ ПРИЧЕШЋЕ ЗА ЦРКВЕНЕ ЉУДЕ ПОСТАЛА НЕКАКАВА ВАНРЕДНА СТВАР А НЕ ОСНОВ ЖИВОТА У ХРИСТУ???

[anastasija rimljanka]

Pomaže Bog svima,

ja živim u Americi, istočno američka eparhija. Ovde sigurno ne vlada nikakav javašluk i nered.

Brate Evgenik, odakle vama informacija da je takvo stanje u Americi? Na šta mislite kada kažete javašluk i nered?

Sestra Bojana

[Guest Evgenik]

Мислим на врло конкретна дешавања:

- границе Епархија и парохија су се након зацјељивања раскола преклапале,

што је потпуно супротно свим принципима православне еклисиологије и Канонима,

али скоро до данас овај проблем није до краја ријешен

- прича се о некаквом "очувању традиције" а у већини храмова се на служби сједи и постављене су клупе

- многи млади новопостављени свештеници су дошли на парохије, образовани и пуни воље да мисионаре,

а од стране старог свештенства им је на крају отворено пријећено уз поруке типа "рећи ћемо Владици да побуњујеш народ"

Има још гомила примјера, али је и ово побројано више но довољно.

[anastasija rimljanka]

Šta je bolje- da narod misli o  umornim nogama dok stoji ili o Bogu dok sedi." reči su našeg Sv. Nikolaja. Istina je da u crkvama postoje klupe za sedenja, ali ne sede svi. Klupa ima i kod Rusa i kod Grka, ne samo kod Srba. U našoj crkvi uglavnom se stoji, tradicija ničim nije narušena, ili bar ja ne vidim da je narušena.

[Guest Evgenik]

Сестро Анастасија, није ни мени проблем да се уморном народу омогући да сједне,

него ми је мука слушати наклапања о "очувању предања" од стране тог америчког проте.

Чланак очигледно није писао јер је велики познавалац литургике, нити што му је до предања.

[anastasija rimljanka]

Neka prote, mi da se čuvamo od osude, bar tokom ovog posta.

1414_feel

[mirjanap]

Мислим на врло конкретна дешавања:

- прича се о некаквом "очувању традиције" а у већини храмова се на служби сједи и постављене су клупе

Има још гомила примјера, али је и ово побројано више но довољно.

Мислим да није реч само о "традицији" без унутрашњег садр4жаја и смисла.

Живимо у времену комфора који не трпи ништа аскетско у себи.

Све се више и више диже глас против постова и подвига. Рационалишу се разлози и оправдавају кроз разно разне теолошке теорије и сл.

Али, нема љубави без жртве.

Трпези љубави, причест, требало би да се принесе жртва за пример.

Ипак данас се оспорава зарад слабости савременог човека. И не само да се такви оправдавамо разним теоријама него још и дижемо дреку на оне који још имају снаге.

Но аксетско, жртвено, неће се моћи истерати из овог времена, и тек тако ући у Царство.

Просто људи у себи имају унутрашњи мистични доживљај да је љубав неодвојива од подвига и са оваквим трепетним страхом се и прилази светињама, светом, љубљеном .... трпи се, јер жели човек да на љубав љубављу узврати и не жали се.

У Царсртву се неће тражити овакав подвиг. Љубав неће бити условљена жртвом. Они који нису у ово време поднели жртву за љубав, тј. нису волели, гореће од жеље да воле али неће моћи.

Па сад нек свако сам види. У реду црквени прописи и правила али ништа без личног одговора. Свако правило тражи слободног Човека.

[Guest Evgenik]

Свака "лична" побожност која се одвија ван црквом дефинисаног подвига јесте одувијек у Православљу означавана као оно што заиста јесте - прелест.

Проблем православаца данас је то што су се као личности формирали под утицајем медија, у којима човјек о духовности прије добије некакву источњачку или западно јуридичку концепцију него здраво расуђивање Православља.

Ни највећи подвижници никада нису ишли мимо заједнице и црквених типика и прописа,

а прича о комфору пролази само ако причамо о нецкрвеном свијету, јер, ево отворено питам:

да ли је нормално да се епитимијски пост уведен за оне који нису чланови Цркве

(џаба што се сами тако изјашњавају, будући да не посте све постове и не иду на литургију)

са породичним људима који живе у свијету и више од пола године проведу у посту?

Покажите ми данашњег монаха у СПЦ који живи попут црноризаца од Христа наовамо.

А ја ћу вам веома лако показати многе страдалнике и подвижнике са асфалта, који страдају Христа ради, дане проводе у посту и молитви а њима ускраћујемо редовну причест и уводимо исти пост као и за некрсте којима је литургија егзотика.

[mirjanap]

Свака "лична" побожност која се одвија ван црквом дефинисаног подвига јесте одувијек у Православљу означавана као оно што заиста јесте - прелест.

Проблем православаца данас је то што су се као личности формирали под утицајем медија, у којима човјек о духовности прије добије некакву источњачку или западно јуридичку концепцију него здраво расуђивање Православља.

Ни највећи подвижници никада нису ишли мимо заједнице и црквених типика и прописа,

а прича о комфору пролази само ако причамо о нецкрвеном свијету, јер, ево отворено питам:

да ли је нормално да се епитимијски пост уведен за оне који нису чланови Цркве

(џаба што се сами тако изјашњавају, будући да не посте све постове и не иду на литургију)

са породичним људима који живе у свијету и више од пола године проведу у посту?

Покажите ми данашњег монаха у СПЦ који живи попут црноризаца од Христа наовамо.

А ја ћу вам веома лако показати многе страдалнике и подвижнике са асфалта, који страдају Христа ради, дане проводе у посту и молитви а њима ускраћујемо редовну причест и уводимо исти пост као и за некрсте којима је литургија егзотика.

А где си ти у мом посту прочитао да заговарам ванцрквено и ванлитургијско спасење. Ако то следи из мог текста онда ево, сада га допуњујем да тога нема. Али је одговор унутар цркве исто тако лична а не безличан, израстао из мноштва јединки. Сложићемо се око тога јер сам сигурна да ниси мислио на тако нешто.

И где си видео да сам поделила подвижнике на црнорисце и асфалташе. Ако то следи из мог поста ево га исправљам одмах са не. Подвиг је свима доступан и на то и рачунам, управо на такву потребу унутар сваког човека.

А да ли ти браниш неке појаве унутар цркве који теже да избаце подвиг и аскетско то је друга прича. Таквих тема има. Ја нећу такву препирку. Рекла сам своје не да бих неког убеђивала него да би се рекло.

[JESSY]

А ја ћу вам веома лако показати многе страдалнике и подвижнике са асфалта, који страдају Христа ради, дане проводе у посту и молитви а њима ускраћујемо редовну причест и уводимо исти пост као и за некрсте којима је литургија егзотика.

smej.gif