Правила за поклонике у православним манастирима- разговори о њима

[Дејан]

Na Svetoj Gori se stalno posti  0205_whistling

[Mиљан Танић]

Још нешто ми наумпаде у контексту неповерења према вернима у погледу спремности за Причешће.

Зашто дакле не претпоставити да неко гори од жеље за Христом, те да се сходно томе и припремио најбоље што уме?

И пред световним судовима је човек невин док се не докаже супротно - како то да у Цркви онда претпостављамо да је неко "крив" док се не докаже супротно?

[Макрина]

Још нешто ми наумпаде у контексту неповерења према вернима у погледу спремности за Причешће.

Зашто дакле не претпоставити да неко гори од жеље за Христом, те да се сходно томе и припремио најбоље што уме?

И пред световним судовима је човек невин док се не докаже супротно - како то да у Цркви онда претпостављамо да је неко "крив" док се не докаже супротно?

Ја свакако верујем да се сваки сасуд улепшава на њему најбољи могући начин 0205_whistling

Верујем у то што кажеш да је тако али треба разумети и овај строжији типик.Није он прописан да би се мучили и цедили људи,сигурна сам у то.

[Mиљан Танић]

Још нешто ми наумпаде у контексту неповерења према вернима у погледу спремности за Причешће.

Зашто дакле не претпоставити да неко гори од жеље за Христом, те да се сходно томе и припремио најбоље што уме?

И пред световним судовима је човек невин док се не докаже супротно - како то да у Цркви онда претпостављамо да је неко "крив" док се не докаже супротно?

Ја свакако верујем да се сваки сасуд улепшава на њему најбољи могући начин 0205_whistling

Верујем у то што кажеш да је тако али треба разумети и овај строжији типик.Није он прописан да би се мучили и цедили људи,сигурна сам у то.

Е видиш, ја се питам да ли је то типик самог манастира - дакле да ли важи и за житеље манастира, или је то нешто што важи само за поклонике.

[Макрина]

Na Svetoj Gori se stalno posti  0205_whistling

Једино овде, Царице Небеса, -

На мом језику се моли без застанка,

И не лаже ништа, и не једе меса,

И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,

Све, сем ове стопе на којој сад стојим,

Знам: још се из људи нисмо исписали,

А док тебе има да и ја постојим.

4chsmu1

(део песме Богородица Тројеручица,М.Бећковић)

[Макрина]

Још нешто ми наумпаде у контексту неповерења према вернима у погледу спремности за Причешће.

Зашто дакле не претпоставити да неко гори од жеље за Христом, те да се сходно томе и припремио најбоље што уме?

И пред световним судовима је човек невин док се не докаже супротно - како то да у Цркви онда претпостављамо да је неко "крив" док се не докаже супротно?

Ја свакако верујем да се сваки сасуд улепшава на њему најбољи могући начин

Верујем у то што кажеш да је тако али треба разумети и овај строжији типик.Није он прописан да би се мучили и цедили људи,сигурна сам у то.

Е видиш, ја се питам да ли је то типик самог манастира - дакле да ли важи и за житеље манастира, или је то нешто што важи само за поклонике.

Треба питати оца Гаврила...не знам шта бих рекла,најискреније,не идем том логиком,а како ви постите?

Ево примера,мој супруг као Служитељ Свете Литургије,причешћује се сваке Недеље,понекад и сама осетим,понекад ми и каже,да ми је потребна припрема,из личних разлога,да не наводим овде,не питам се,а што ти не постиш...знам...добро је за мене овако.

Не знам...

Шта кажете Ви ,оче Гаврило?

[Mиљан Танић]

А спрема ли се твој муж неким посебним вишедневним постом на води?

[uros]

Наравно да сваки манастир има право на свој типик, и да гости не могу наметати своје,

међутим оно што мене занима јесте како се дошло до броја 7?

Једноставно све и један православни типик строго забрањује пост на води Недељом,

(чак по неким предањима хришћани су и у Великом Посту привремено прекидали пост након Литургијског славља и причешћивања, па га настављали након Вечерње) а такође и суботом све и један, па ма и најстрожији типик одређује да се користи уље, риба и вино, дакле разрешује се од строгог поста на води, а једина субота у години када је тај пост дозвољен јесте Велика Субота.

Стога, мислим да са правом питам: како долазе до броја 7, ако у комаду православни хришћанин по свим могућим типицима смије постити у комаду 1) понедељак, 2) уторак, 3) сриједу, 4) четвртак, 5) петак, и онда има обавезу да суботу (као седми дан Господњи из Заповијести) разрешује на уље, рибу и вино?

А поготово ако се јури цифра од 7 дана, човек би морао да почне такав пост од претходне Недеље,

што је по канонима чак и кажњиво епитимијом због непоштовања дана Васкрсења?

Дакле, по свим православним типицима, могуће је постити само и једино 5 дана на води.

Мене такође интересује како је могуће да човек пости на води 7 дана у низу а да не прекрши типике које је споменуо брат Евгеник? Једини начин који ја видим је да се почне са таквим постом у четвртак 1. недеље, да се у суботу и недељу пости на уљу (или чак мрси али само у недељу) па да се онда настави до следећег петка након чега се пости на уљу у суботу и причешћује у недељу.

Пост на води од 7 дана за редом би био изводљив једино током страсне седмице када се то наравно и иначе ради тако да се то не рачуна.

Евгениче да ли знаш овако "из главе" који канони и/или типици би били прекршени постом на уљу у суботу и недељу? Па да их ОЦР-ујем и закачим

[Недељка]

Сви добри духовници управљају светињом и руководе верни народ Духом Светим. Зато, ако нам се догоди да не добијемо благослов за нешто што тражимо, тим пре за Причешће Светим Тајнама, то треба прихватити са смирењем, јер нам Причешће сигурно не би било на корист.

Брате Миљане, ти можеш да се љутиш колико хоћеш и да сузе проливаш колико хоћеш, али свака епитимија или не добијање благослова од правог духовника за мене јесте управо  ЉУБАВ БОЖИЈА, на коју и ти позиваш. Та епитимија, самим тим и духовник, нас, слабе, чува од греха и сигурне пропасти. Зато нам је Господ по милости Својој и дао духовнике. Света Марија Египћанка се само једном у животу причестила, па је постала светитељка...

Али, ми се често градимо изнад наших духовника и својим високоумљем замагљујемо очи и себи и другима.

А свима нам је исти циљ - ЦАРСТВО НЕБЕСКО. АМИН!Боже, дај! Праштај, брате, и ово је из чисте љубави сестринске!    

[Mиљан Танић]

Ја говорим о љубави ПРЕМА Богу. Љубав Божија се подразумева.

Него, кажи ти мени, шта је "прави" духовник?

Откад то постоји "конкуренција" благослова?

Зашто неки свештеномонаси по манастирима неће да причесте народ који има благослов свог надлежног духовника? У реду је да имају свој типик (но опет, с моје тачке гледишта, уколико исти важи и за њих саме), али шта значи такав однос према процени и благослову другог свештеника? Откуд тај свештеномонах може боље да познаје духовни живот ходочасника него његов духовник? И зашто не би веровао самом вернику и његовом духовнику? Какав елитизам, потпуно стран Православљу, пропагирамо?

И поновићу питање - откад за свештенослужитеља не важи оно што он намеће верницима?

Ποстоји ли канон који одређује да између клирика и верника има разлике у припреми за Причешће?

Сасвим друга прича је кад ти твој духовник да епитимију.

И пусти причу о "правим" и неправим духовницима...

[ile]

Pošto sam niz godina redovno posećivao ruski hram Vaskrsenja Hristovog u Berlinu , a povremeno sam išao i u srpsku crkvu u Berlinu, navešću razlike koje sam tamo doživeo.

U ruskoj crkvi pravilo je bilo da se na svakoj liturgiji pričešćuju oni koji redovno idu na bogosluženje i poste sve postove i sredu i petak tokom godine. Ispovest je bila uglavnom na večernjoj, a izjutra na liturgiji bi se pričešćivali. Zbog velikog broja vernika i zato što su ispovesti pojedinaca trajale prilično dugo, ispovedali smo se i tokom liturgije. Za one koji redovno poste sve postove i redovno posećuju bogosluženja, mimo postova pravilo je bilo da se tri dana posti pre pričešća, a petkom na vodi. Tako je bilo tokom celog godišnjeg ciklusa. Ako bi bila liturgija npr. utorkom onda je jasno da se nedelja ne posti. Znači ta tri dana posta nisu aspolutna. Aktivnih vernika je bilo puno. Pošto je ispovest za redovne vernike bila na svakoj večernjoj i liturgiji, to je onda maltene  bila stalna ispovest, a rezultat je bio postepeno odsecanje slabosti sve dubljim ulaskom u pokajanje. Ni ovo pravilo ne može se apsolutizovati, ali je uslovno važilo za redovne vernike i one koji su želeli da to budu.

S druge strane u srpskom hramu skoro da nije bilo sem manjeg broja dece i sveštenika nikoga ko se redovno pričešćivao van postova, ali su se vernici masovno pričešćivali tokom Božićnog (uglavnom na kraju) ili nekog drugog posta. Zašto je to tako bilo kod Srba, u to ne mogu da ulazim. Pretpostavljam da je minimalan broj vernika bio koji su redovno postili sve postove, sredu i petak i bili redovni na bogosluženjima. Na prvi pogled bi moglo izgledati da su razlike ogromne, ali  suštinska razlika je bila verovatno u intenzitetu duhovnog života zajednice tj. razlika u duhovnoj zrelosti zajednice.

U vreme blaženopočivšeg Patrijarha Pavla dešavali su se slučajevi  u Beogradu da je on odbijao od pričešća neke mlađe ljude, jer je odmah po pogledu prepoznavao da nisu pravilno ispostili post. Kada sam jedno duže vreme boravio u Lepavini, nakon ruskog iskustva nije mi  strogost poretka izgledala neobičnom, pogotovo što je jasno da manastiri imaju strožije uređenje, mada kao mirjanina izvesna oskudnost ( ali ne i neraznovrsnost) u manastirskoj ishrani me je isprva iritirala, ali sam shvatio vremenom da je duboko smislena. Bilo kakva ishrana u okrugu manastira van propisane tj. bez blagoslova oca Gavrila već bi predstavljala kršenje poretka i ugrožavanje manastira na neki način, pa sam izbegavao da jedem npr. jabuke u manastirskom voćnjaku, ili čak da nepotrebno pijem vode. Ovo "propisano" pravilo nigde nije bilo zapisano, ali je odmah bilo jasno da je to jedno pravilo u okviru poretka i da ako želim da poradim još više na svom duhovnom životu, moram da ga sledim.

Takođe intenzivan ritam života u Lepavini zahteva tu strogost, jer ako bi se "liberalizovao" poredak, pitanje da li bi manastir kao takav mogao dugo opstati. Čovek s vana kada to posmatra, možda ne  vidi logiku u tome, ali ako je imalo bio unutra, shvati da je svaki detalj bitan i smislen.

[Недељка]

Брате, намерно сам написала "прави духовник"  и добро си то уочио, једино немој одмах због тога да се љутиш. Саслушај свакога па и мене са смирењем.

Много пута сам чула од свештених лица: "Пази код кога се исповедаш?" Ово није неповерење, већ  упозорење да је верника све више, а правих духовника мало или недовољно. Ово је одговор и на други део твог текста. Ти стално у Цркви тражиш неку уравниловку, али, да ли си видео фреску у манастиру Милешеви која изображава Страшни суд? У првом реду је монашто и свештенство које је својим чињењем и нечињењем донело духовну штету верницима. Свети Сампсон каже колико је душепогубно за свештеника ако по слабости својој благослови вернику да приђе Светој Чаши неприпремљен. Дакле, и вернику и свештенику то само доноси духовну штету.  

[Mиљан Танић]

Е сад, а ко си ти (или било ко, а да је човек) да одлучује о томе кад је свештеник исправно одлучио, а кад не? И не можемо делити духовнике на "праве" и неправе - то је прелест. Све време имамо случај појединаца који себе постављају као неко мерило истине и судије, све нека правила црно-бела, а нигде љубави. Љубав и Причешће су оно по чему се хришћанство разликује од свих осталих вера које имају тако своја законоправила...

Поновићу само да у православљу не постоји повлашћеност свештенства у погледу причешћа.

Такође, ова прича о све више верника, а све мање "правих" духовника је шупља на све стране.

Сумњам и да је фреска у Милешеви мерило Страшног суда.

Не може један свештеник (који притом верника и не познаје) да мери благодат благослова другог свештеника. То нити је хришћански, нити има љубави у томе.

И не може се према вернима наступати с подозрењем. Јер то не да не води никуда, него баш води никуда. Уместо да људе учимо љубави према Причешћу, ми их плашимо... итд., да се не вртим у круг.

Рећи ћу само још једном, као и на свакој другој теми о овом проблему - решење свега је у причешћивању свештеника и њиховој припреми.

[Недељка]

Брате Миљане, свака наша реч, говори све само о нама самима...Није грех не знати, него не желети да сазнаш. Не треба бити глув и слеп, ако нам је Господ по милости Својој даровао вид и слух.

Свако ти добро од Господа!

[Mиљан Танић]

Прво ме извређаш на фињака, и онда ми још свако добро желиш... Али и то је некако типично и очекивано.

То о незнању и мањку жеље за истим заправо можеш приписати онима који хришћанству уместо заповести љубави пришивају на силу разна "правила".

Али у праву си сасвим - свака наша реч говори о нама самима, зато свако треба прво добро да се погледа у огледалу пре но што крене да  загледа друге.