Правила за поклонике у православним манастирима- разговори о њима

[Mиљан Танић]

"Понедељак 1. фебруар 1982.

...мени је одједном постало јасно да се, у крајњем исходу, унутар Цркве води ђаволска борба против Евхаристије и да то, наравно, није случајно. Без постављања Евхаристије у основ свега (у Цркви), Црква је само "религијски феномен", а не Црква Христова као "Стуб и Тврђава Истине..." (1. Тим. 3, 15). Читава историја Цркве је обележена, дакле, "побожним" покушајима да се Евхаристија "редукује" и "обезбеди" и да се, ради тога, раствори у "побожности", да се сведе на "припрему за Причешће", да се откине од Цркве (еклисиологија), од света (космологија, историја), од Царства (есхатологија). И постало ми је јасно: ако имам икакво "призвање", онда је оно управо ту, у борби за Евхаристију, а против таквог редуковања (Евхаристије), против разцкрвењења Цркве кроз њену "клирикализацију" са једне стране и кроз њено "посветовњачење" са друге."

отац Александар Шмеман: "Наш живот у Христу, Христов живот у нама" (стр 684)

Али шта зна Шмеман, он није "прави" духовник...

[Јефимија Крунић]

"Понедељак 1. фебруар 1982.

...мени је одједном постало јасно да се, у крајњем исходу, унутар Цркве води ђаволска борба против Евхаристије и да то, наравно, није случајно. Без постављања Евхаристије у основ свега (у Цркви), Црква је само "религијски феномен", а не Црква Христова као "Стуб и Тврђава Истине..." (1. Тим. 3, 15). Читава историја Цркве је обележена, дакле, "побожним" покушајима да се Евхаристија "редукује" и "обезбеди" и да се, ради тога, раствори у "побожности", да се сведе на "припрему за Причешће", да се откине од Цркве (еклисиологија), од света (космологија, историја), од Царства (есхатологија). И постало ми је јасно: ако имам икакво "призвање", онда је оно управо ту, у борби за Евхаристију, а против таквог редуковања (Евхаристије), против разцкрвењења Цркве кроз њену "клирикализацију" са једне стране и кроз њено "посветовњачење" са друге."

Хвала 0102_laugh 4chsmu1 sokiran

отац Александар Шмеман: "Наш живот у Христу, Христов живот у нама" (стр 684)

Али шта зна Шмеман, он није "прави" духовник...

[Mиљан Танић]

Питам се и зашто се увек "снисхођење" и дозвољавање причешћа рачуна као "слабост" свештеника. Откуд то да нико одбијање од Чаше без посебног разлога (нарочито у погледу припреме - како се спрема сам свештеник, а како народ), и оно већ поменуто неповерење према верницима и благословима њихових духовника не сматра за могућу слабост?

[Дража]

"Понедељак 1. фебруар 1982.

...мени је одједном постало јасно да се, у крајњем исходу, унутар Цркве води ђаволска борба против Евхаристије и да то, наравно, није случајно. Без постављања Евхаристије у основ свега (у Цркви), Црква је само "религијски феномен", а не Црква Христова као "Стуб и Тврђава Истине..." (1. Тим. 3, 15). Читава историја Цркве је обележена, дакле, "побожним" покушајима да се Евхаристија "редукује" и "обезбеди" и да се, ради тога, раствори у "побожности", да се сведе на "припрему за Причешће", да се откине од Цркве (еклисиологија), од света (космологија, историја), од Царства (есхатологија). И постало ми је јасно: ако имам икакво "призвање", онда је оно управо ту, у борби за Евхаристију, а против таквог редуковања (Евхаристије), против разцкрвењења Цркве кроз њену "клирикализацију" са једне стране и кроз њено "посветовњачење" са друге."

отац Александар Шмеман: "Наш живот у Христу, Христов живот у нама" (стр 684)

Али шта зна Шмеман, он није "прави" духовник...

Да ли је прави или "прави" не знам. Али ово што у свом дневнику написа 1. фебруара 1982. са реалношћу и истином нема додирних тачака.  4chsmu1-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='0102_laugh' />

[о.ЗлаткоN]

Мислим да би требало отворити неку другу тему везану за свету тајну причешћа, јер није више реч о манастиру Лепавина, него уопште о смислу, утемељености, историји и искуствима различитих пракси итд.

Слажем се

[о.ЗлаткоN]

                                                 OVO UPUSTVO ZA HODOČASNIKE

               

                                                 OSTAJE OVAKO KAKO JE NAPISANO

UPUSTVO ZA POKLONIKE

Šta treba poneti?

- Flašu maslinovog ulja, za osvećenje

-Jedno pakovanje soli, za osvećenje

- Prazne flaše (najbolje plastične) za osvećenu vodu

Pri dolasku u manastir:

- Treba stići barem pola sata pre početka Svete Liturgije

- Žene treba da budu odevene u haljine ili suknje, a ne u pantalone

- Stvari ponesene za osvećenje ne iznositi odmah iz autobusa, da se ne bi stvarala gužva

- Stvari donesene kao prilog manastiru ne unose se u crkvu, nego se predaju u konaku, monahu (ili kome drugom) određenom za njihovo primanje

- Sa praznim flašama se može odmah otići na izvor; flaše se ostavljaju pored crkvenih vrata, a nakon što se ulije sveta voda mogu se odmah odneti u autobus

Posle toga :

- Ulazak u crkvu, ispovest (priprema za Sveto Pričešće uključuje post preko sedmice i to biljnom hranom spremljenom na vodi, teže bolesni imaju razrešenje na tri dana posta)

- Sveta Liturgija počinje u 9 časova i traje 1 sat i 30 minuta; posle nje sledi posluženje u manastirskoj trpezariji, oko 30 minuta

- U crkvu se unose stvari za osvećenje

- Manastirska zvona označavaju poziv na molitvu pred Čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske (imena najbližih za pominjanje na molitvi napisati na papirić pre polaska na put, u manastiru ga predat i ili ostaviti posle ulaska u crkvu)

- Posle molitve i osvećenja stvari može se sesti u trpezariji (ili napolju) i objedovati ono što se ponelo sa sobom

- U 16 časova se čita akatist Presvetoj Bogorodici pred Čudotvornom ikonom

- Blagoslov pre polaska na put.

Упутство за ходочаснике је више него јасно и прецизно што је на помоћ свима који крећу на поклоњење. И свакако треба се придржавати наведеног и прихватити, јер сваки добри домаћин се труди да влада честит ред и поредак.

        Опростите и молим Вас спомените ме у молитвама Вашим   

[Zvrljo87]

Да ли је прави или "прави" не знам. Али ово што у свом дневнику написа 1. фебруара 1982. са реалношћу и истином нема додирних тачака.  sokiran-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='4chsmu1' />

Па нема ако ујутро уз кафу уместо новина читаш "новинар.де" и "борба за веру".  0102_laugh

[Vlatka]

                                                OVO UPUSTVO ZA HODOČASNIKE

             

                                                OSTAJE OVAKO KAKO JE NAPISANO

UPUSTVO ZA POKLONIKE

Šta treba poneti?

- Flašu maslinovog ulja, za osvećenje

-Jedno pakovanje soli, za osvećenje

- Prazne flaše (najbolje plastične) za osvećenu vodu

Pri dolasku u manastir:

- Treba stići barem pola sata pre početka Svete Liturgije

- Žene treba da budu odevene u haljine ili suknje, a ne u pantalone

- Stvari ponesene za osvećenje ne iznositi odmah iz autobusa, da se ne bi stvarala gužva

- Stvari donesene kao prilog manastiru ne unose se u crkvu, nego se predaju u konaku, monahu (ili kome drugom) određenom za njihovo primanje

- Sa praznim flašama se može odmah otići na izvor; flaše se ostavljaju pored crkvenih vrata, a nakon što se ulije sveta voda mogu se odmah odneti u autobus

Posle toga :

- Ulazak u crkvu, ispovest (priprema za Sveto Pričešće uključuje post preko sedmice i to biljnom hranom spremljenom na vodi, teže bolesni imaju razrešenje na tri dana posta)

- Sveta Liturgija počinje u 9 časova i traje 1 sat i 30 minuta; posle nje sledi posluženje u manastirskoj trpezariji, oko 30 minuta

- U crkvu se unose stvari za osvećenje

- Manastirska zvona označavaju poziv na molitvu pred Čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske (imena najbližih za pominjanje na molitvi napisati na papirić pre polaska na put, u manastiru ga predat i ili ostaviti posle ulaska u crkvu)

- Posle molitve i osvećenja stvari može se sesti u trpezariji (ili napolju) i objedovati ono što se ponelo sa sobom

- U 16 časova se čita akatist Presvetoj Bogorodici pred Čudotvornom ikonom

- Blagoslov pre polaska na put.

Praštajte oče Gavrilo i svi koji ste pročitali moj brzopleti komentar, ja sam u napisala sedam dana a jasno piše preko sedmice.  0442_feel

[o.Gavrilo]

ODBRANIMO BOGOSLUŽBENI POREDAK U CRKVI

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/1034_father_Sasha_thumb.gif&size=500

U poslednjih nekoliko godina bili smo svedoci totalne destrukcije našeg naroda na svim nivoima: na nacionalnom, na državno-političkom i na crkvenom nivou, koji dolazi kao kulminacija i posledica opšteg nacionalno-moralnog pada u kome se trenutno nalazi naš narod.

Ovo zabrinjujuće stanje u našoj crkvi ogleda se najviše u narušavanju bogoslužbenog poretka kao osnovnog vidljivog činioca jedinstva jedne pomesne crkve. U poslednje dve godine ove promene u ustaljenom bogoslužbenom poretku prelaze u jedan vid verske histerije izražene u netolerantnosti prema sveštenstvu i monaštvu čija je jedina krivica što poštuju odluku Svetog Arhijerejskog Sabora o pridržavanju utvrđenog bogoslužbenog poretka, poretka za čiju su se doslednost u sprovođenju zaklela i sva jerarhija SPC.

Jasno je da se ovakva necrkvena i protivkanonska pojava u nijednoj ozbiljnoj crkvenoj organizaciji ne može tolerisati, ali u našem slučaju opšte nacionalne dezorjentisanosti i pometnje koja se prenosi i na Crkvu, ova pojava nesmetano se primenjuje u praksu od strane pojedinih crkvenih velikodostojnika koji ne biraju sredstva da svoja lična Liturgijska i verska shvatanja sprovedu u delo, a sve pod okriljem obnavljanja ‘’zaboravljene tradicije’’ poznate, očigledno samo njima.U ovoj neprimernoj kampanji prekoračene su sve granice jednog crkvenog dijaloga, ili bogoslovske rasprave, upotrebom sredstava javnog informisanja kao oruđem za atak na one sveštenoslužitelje koji se ne pridružuju ovom novom pokretu unutar naše Crkve.

Najvrelije teme na internet stranicama i u novinama postale su izvesne izjave pojedinaca neprimerne njihovom visokom dostojanstvu u Crkvi Hristovoj. Usled čestih incidenata koji se dešavaju tamo gde se ne primenjuje odluka Svetog arhijerejskog sabora o bogoslužbenom poretku, stvara se pometnja kod vernika Srpske pravoslavne crkve. Patrijarhova bolest i nemoć stvaraju još bolju klimu za propagiranje ove ideje tzv. ‘’obnove liturgijskog života’’ Crkve. Činjenica je da je ova razjedinjujuća pojava u Crkvi naveliko procurila u javnost i postala deo dnevne rasprave na srpskim pijacama, trgovima i šetalištima. U čitavom vrtlogu obmana, beskonačnih ucena i uslovljavanja koje sprovodi Međunarodna zajednica pod parolom demokratije i ljudskih prava, ova pojava u Crkvi dolazi kao ulje na vatru ili so na ranu našoj Crkvi i našem narodu.

Za sve ove godine iskušenja i stradanja, jedina sigurna staza kojom je naš narod hodio i koje se držao bila je Srpska crkva. Ali sada se i ta staza gubi i zatire kroz neprirodne i Crkvi i crkvenom poretku strane reforme koje sve više poprimaju razmere jednog razdora koji neosporno postoji, ali samo još nije ozvaničen. Dakle, u ovim teškim vremenima smutnje i rasparčavanja Srbije kroz otimanje Kosova i Metohije, kao duše i jezgra nacionalnog i duhovnog identiteta srpskog naroda, naš narod je još više zbunjen i rastrgnut posmatrajući izvesne incidente u crkvenom životu.

U izvesnim slučajevima narod je bio prinuđen da brani svoju Crkvu i njen poredak na način na koji je znao i onako kako je svoju pravoslavnu veru doživljavao kroz vekove svoga mukotrpnog, ali ponosnog postojanja na vetrovitom Balkanu. Varali su se oni koji su mislili da srpski narod ne poznaje Svetu Liturgiju i da će mu se tek tako lako i eprimećeno podmetnuti tzv. ‘’obnova liturgijskog života’’. Da naš narod ne zna šta je srpsko pojanje; da ne zna da srpski vladika kada ne služi treba da nosi kamilavku na glavi, a kada služi da treba da nosi mitru, jer je duhovno krunisana glava. Nedavno smo bili svedoci nemilih slučajeva i na ovim stranama, kada se prenebregla ustaljena praksa bogoslužbenog poretka. Takođe, bio sam prisutan u ovčarsko-kablarskom manastiru Sretenje, 2003. godine, kada je na Svetoj arhijerejskoj Liturgiji nedostajalo duha smernosti, trpljenja i ljubavi. Pošto su za ove reformatore svi koji se drže dosadašnjeg ustaljenog bogoslužbenog poretka i poštuju odluku Svetog Arhijerejskog Sabora taoci zapadnog terzijansko-mogilovskog uticaja koji je tobož došao kroz Karlovačku mitropoliju, nema potrebe ulaziti u dubinu ovoga spora jer to nije ni potrebno, ali moramo naglasiti samo dve neosporne činjenice od kojih je jedna istorijska, a to je da je Karlovačka mitropolija, u periodu od 1710. pa sve do obnavljanja Srpske patrijaršije 1920. godine,bila rasadnik znanja i obrazovanja i neprikosnoveni nosilac verske i nacionalne buktinje srpskog naroda, koja je obasjavala sve porobljene srpske pokrajine kroz tamu petvekovnog turskog ropstva.

Ona je u kanonskom smislu održavala u kontinuitetu crkvenost, nacionalni i verski identitet ne samo srpskog, nego i drugih naroda, štiteći ih od unijatske propagande. Sve u svemu najkraće i najsažetije rečeno: kada Srpske crkve nigde drugde nije bilo, bilo je u Karlovačkoj mitropoliji. To su činjenice koje se ne smeju prenebregavati. Druga neoboriva činjenica, kojoj se sva ljudska filozofiranja i umovanja ne mogu suprostaviti, jeste da je Sveti Arhijerejski Sabor jasno i nedvosmisleno doneo odluku da se do daljnjeg ima služiti po ustaljenom tipiku.

Sva tumačenja ove odluke u nekom drugom smislu, tj. da novouvedena Liturgija predstavlja upravo to ustaljeno bogosluženje, ista su kao i tumačenje Evropske unije koja nam ‘’pomaže’’ otimajući nam najsvetiji deo državne teritorije. Osnovni princip funkcionisanja Crkve jeste sabornost i bez ove karakteristike Crkva i ne može postojati, te ne možemo a da ne konstatujemo da ove promene dovode do suprotnosti stavova, što može da uzme i šire dimenzije. U Crkvi ne postoji nikakav dualizam,i stvari su jasne: ili smo u Crkvi ili van nje! Postavlja se nezaobilazno pitanje svima nama koji radimo na njivi Gospodnjoj na ovom kontinentu i koji priželjkujemo da crkveno jedinstvo konačno zavlada i u ovom delu Crkve, a to je: kako ćemo uspostaviti crkveno jedinstvo na ovim stranama pozivajući se na odluke tog istog Sabora, kada se odluke tog istog Sabora ne poštuju u otadžbini:!

Na koji autoritet ćemo se pozvati u odbrani kanonskog poretka na ovom kontinentu, ako se taj vrhovni autoritet naše Crkve osporava u otadžbini. I suviše je naša Crkva na ovom kontinentu propatila i još uvek pati zbog nesrećnog raskola od pre više od 40 godina, koji nije zadirao u Liturgijska i dogmatska pitanja.

Pa zar nam je potreban još jedan raskol mnogo širih i dubljih razmera?! Isuviše je veliki broj i onih koji o ovome problemu ćute i misle da će sam od sebe isčeznuti, ali naprotiv, ova epidemija narušavanja bogoslužbenog poretka i ‘’modernog bogoslovlja’’ je počela polako da se širi i na ovu stranu okeana. Zato ustanimo svi u odbranu kanonskog poretka naše Crkve i ne dozvolimo nikome da nam u ovim smutnim vremenima unosi pometnju i nemir kada nam je nacionalna sloga i crkveno jedinstvo potrebno, više sada nego ikada!

Ostaje da se molimo Bogu, Svetom Savi, Svetom vladici Nikolaju i Sv. avi Justinu da nas sačuvaju od svakog zla i da moralno podržimo našu hrabru braću sveštenoslužitelje u otadžbini, koji imaju hrabrosti i revnosti da se suprostave svemu što narušava bogoslužbeni poredak.

Hram Sv.Nikole, Omaha

Tekst: Jerej Saša Petrović, Paroh hrama sv. Nikole, Omaha, Nebraska

Preuzeto sa: http://www.serborth.org/files/path/julyaugustsrbpages.pdf

[Mиљан Танић]

"Понедељак 1. фебруар 1982.

...мени је одједном постало јасно да се, у крајњем исходу, унутар Цркве води ђаволска борба против Евхаристије и да то, наравно, није случајно. Без постављања Евхаристије у основ свега (у Цркви), Црква је само "религијски феномен", а не Црква Христова као "Стуб и Тврђава Истине..." (1. Тим. 3, 15). Читава историја Цркве је обележена, дакле, "побожним" покушајима да се Евхаристија "редукује" и "обезбеди" и да се, ради тога, раствори у "побожности", да се сведе на "припрему за Причешће", да се откине од Цркве (еклисиологија), од света (космологија, историја), од Царства (есхатологија). И постало ми је јасно: ако имам икакво "призвање", онда је оно управо ту, у борби за Евхаристију, а против таквог редуковања (Евхаристије), против разцкрвењења Цркве кроз њену "клирикализацију" са једне стране и кроз њено "посветовњачење" са друге."

отац Александар Шмеман: "Наш живот у Христу, Христов живот у нама" (стр 684)

Али шта зна Шмеман, он није "прави" духовник...

Да ли је прави или "прави" не знам. Али ово што у свом дневнику написа 1. фебруара 1982. са реалношћу и истином нема додирних тачака.  0442_feel-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt=':(' />

Itekako ima.

To samo može da ne vidi onaj ko ne želi da vidi.

[Vlatka]

Slava i hvala Gospodu na ovom forumu. Mi možemo uz pomoć naših otaca i u zajedničkom razgovoru najčešće da riješimo dileme i nejasnoće koje nas muče i do kojih dođe slučajno ili neznanjem. Ima veliki broj vjernika koji ne znaju ili nemaju mogućnost da se informišu putem interneta. Tada im preostaje da se snalaze sami. Naravno,postoji još i mogućnost da pravilnim odabirom duhovnih knjiga dobiju potrebne informacije. Postoji mogućnost da ako sami biramo duhovnu literaturu napravimo još veći haos nego što već jeste.Ovo je, hvala Bogu, vrijeme duhovnog preporoda našeg naroda,poslije dugogodišnje tame. Zato nam je sada zaista potrebno da imamo što više sveštenika koji se bave duhovim i crkvenim "opismenjavanjem", kao što to čini otac Gavrilo, otac Ivan, otac Ugrin i još mnogi vrijedni pastiri. Odlazeeći u Crkvu primjetila sam da  ima mnogo naroda koji dolazi redovno u Crkvu, prisustvuje Svetoj Liturgiji i pričešćuje se ali ne poznaje osnovna pravila Crkvenog života.Želim reći da sam i ja jedna od relatino mlađih članova Crkve (mislim po stažu a ne po godinama starosti). Oni koji redovno posjećju sajt manastira Lepavina znaju koliko se otac Gavrilo trudi da ukaže o potrebi organizovanja "vjeronauke za odrasle". Neophodno je da parohijski sveštenici povedu više računo o "opismenjavanju" svojih stada.

[Mиљан Танић]

Ja mislim da je neophodno da se propoveda jedino i osnovno pravilo: ljubav.

Kroz nju se sve ostalo samo po sebi ispuni.

[JESSY]

"Понедељак 1. фебруар 1982.

...мени је одједном постало јасно да се, у крајњем исходу, унутар Цркве води ђаволска борба против Евхаристије и да то, наравно, није случајно. Без постављања Евхаристије у основ свега (у Цркви), Црква је само "религијски феномен", а не Црква Христова као "Стуб и Тврђава Истине..." (1. Тим. 3, 15). Читава историја Цркве је обележена, дакле, "побожним" покушајима да се Евхаристија "редукује" и "обезбеди" и да се, ради тога, раствори у "побожности", да се сведе на "припрему за Причешће", да се откине од Цркве (еклисиологија), од света (космологија, историја), од Царства (есхатологија). И постало ми је јасно: ако имам икакво "призвање", онда је оно управо ту, у борби за Евхаристију, а против таквог редуковања (Евхаристије), против разцкрвењења Цркве кроз њену "клирикализацију" са једне стране и кроз њено "посветовњачење" са друге."

отац Александар Шмеман: "Наш живот у Христу, Христов живот у нама" (стр 684)

.

4chsmu1

[anastasija rimljanka]

SVETI VASILIJE VELIKI - O POSTU

Post je mnogoceni dar Božji. Ustanova prastara, koja se očuvala kao otačko nasleđe i stigla do naših dana. Primite post sa radošću. Primite siromašni svoga drugara. Primite sluge vaš odmor. Primite bogati njega koji vas spasava od opasnosti prejedanja i koji čini ukusnim ono što od stalne upotrebe postaje bezukusno.

Bolesnici primite majku zdravlja. Zdravi - osiguranje vašeg zdravlja. Upitajte lekare, i reći će vam kako ništa nije toliko sumnjivo i nesigurno kao zdravlje. Zbog toga savesni pomoću posta nastoje da sačuvaju svoje zdravlje i da se izbave od razrušavajuće težine ugojenosti tela.

Ne tvrdi kako ne možeš da postiš, navodeći kao izgovor bolest ili telesnu nemoć, pošto, s druge strane, celog života svoga mučiš telo svoje sa proždrljivošću. Znam vrlo dobro kako lekari mnogo češće nalažu bolesnicima oskudnu dijetu i post nego raznovrsnost i obilnost hrane.

Uostalom, šta je lakše za telo, da provede noć sa jednom lakom večerom ili da legne u krevet opterećeno mnogojedenjem? Može li tako da se odmori ili će se svu noć okretati pretovareno i namučeno? Kojim brodom jedan kapetan može lakše da upravlja i da ga spasi u morskoj buri, onim koji je pretovaren ili onim koji nosi normalan teret? Onaj pretovareni neće li potopiti i sasvim mala bura? Tako i tela, kada se muče od mnogo hrane, lako podležu bolestima. Dok kada se hrane lako, održavaju svoje dobro zdravlje.

Pogledajmo istorijsko pitanje posta, da vidimo kako je poštovan od strane Svetitelja i kolika je dobra doneo.

Bogovidac Mojsije posle posta od četrdeset dana usudio se da se popenje na vrh gore Sinaja i da primi od Boga ploče sa deset zapovesti. Ne bi imao tu smelost da se približi vrhu, koji se dimio od božanskog prisustva, da se nije bio naoružao postom. Postio je, i tako je mogao da razgovara sa Bogom.

Prorok Samuilo bio je plod posta. Njegova majka Ana, pošto je postila, pomolila se Bogu: “Gospode sila, pomiluj me i podari mi dete, pa ću ga posvetiti Tebi”.

Kod velikog junaka Sampsona, šta je bilo ono što ga je činilo nepobedivim? Post! Preko posta je začet u utrobi matere svoje. Post ga je rodio. Post ga je odojio. Post ga je odhranio. Onaj post kojeg je odredio anđeo: “Dete koje ćeš roditi, ne treba da okusi ništa od plodova vinograda. Neće piti vina niti bilo koje drugo opojno piće”. Dok je Sampson živeo sa postom, pobeđivao je na hiljade Filistejaca, rušio vrata utvrđenih gradova, zadavio rukama lava. Međutim kada je napustio post i Dalilda ga navela na pijanstvo i u blud, bio je zarobljen, oslepljen i ismejan od svojih neprijatelja.

Post rađa Proroke. Ojačava moćne. Umudruje zakonodavce. Naoružava junake. Vežba borce. Odbija iskušenja. Stanuje zajedno sa trezvenošću i čistotom. U ratovima čini podvige a u vreme mira uči tihovanju. Osvećuje posvećene i usavršava sveštenike. Niko ne može da se približi Žrtveniku i da završi božansku Liturgiju, a da prethodno nije postio.

Posle posta od četrdeset dana udostojio se prorok Ilija da se sretne sa Gospodom licem u lice. Posle posta vaskrsao je umrlo dete i pokazao se jačim od smrti. Posle posta zatvorio je nebo da ne pada kiša za tri i po godine. To je učinio da bi omekšao tvrdokornost srca Izrailjaca koji su se bili predali razvratu i bezakonju. Tako je izazvao prinudni post u celom narodu, dok se ne pokaju i isprave svoje grehe, koji su proistekli od udobnog i razneženog života.

Prorok Danilo, koji za dvadeset dana nije okusio hleba niti pio vode, poučio je čak i lavove da poste. Gladni lavovi nisu ga rastrgli, kao da je imao telo od kamena ili bakra ili nekog drugog tvrdog materijala. Post je ojačao telo Proroka i učinio ga nepovredivim za zube zveri, kao što boja čini gvožđe nepovredivim za rđu.

Post pojačava molitvu. Postaje krilo njeno na putu ka nebu. Post je majka zdravlja, vaspitač omladine, ukras staraca, On je saputnik putnika i sigurnost onih koji žive zajedno.

Muž nimalo ne sumnja u supružansku vernost svoje žene, kad je vidi da druguje sa postom. Žena ne kopni od ljubomore, kada vidi svoga muža da posti.

Ko je ikada pretrpeo štetu od posta? Proračunaj ekonomski stanje kuće svoje za jedan dan posta. A izračunaj i za jedan običan dan. Tako ćeš se lako uveriti, koliko veliku dobit imaš od posta.

Pomisli da i poreznici ostave poreske obveznike da malo vremena žive mirno i ne ometani. Neka dozvoli dakle i telo jedan mali predah ustima. Neka učini jedno malo primirje ono, koje kada se najede, mudruje nešto oko uzdržanja, a kad gladuje, zaboravlja ono što je ranije primilo.

Onaj koji posti nema potrebe za pozajmicom. Niti je prinuđen da plaća kamatu. Post postaje razlog da se čovek veseli. Jer kao što žeđ čini slatkim piće i glad prijatnom trpezu, tako i post čini jela ukusnim.

Ako hoćeš, dakle, da ti trpeza bude prijatna, prihvati promenu koju donosi post. Ako si, pak, uvek okružen bogatim jelima, činiš nepravdu sebi, jer uništavaš prijatnost neumerenim uživanjem.

Ništa nema, što ne dosadi stalnom upotrebom. Dok, nasuprot, često želimo ona jela, koja retko okušamo. Stoga nam je i Tvorac naš izmislio raznovrsnost u našem životu, tako da bi smo osetili prijatnost od svih blaga Njegovih. Pogledaj šta se događa u prirodi: Sunce zar nije svetlije posle noći? San zar nije slađi posle bdenja? Zdravlje zar nije više poželjno posle stradanja od bolesti? Tako i trpeza biva prijatnija posle posta. Ovo dabome važi za sve. I za bogate, koji imaju obilje jela. I za siromahe, koji raspolažu oskudnijom hranom.

Da se sećaš i da se bojiš primera onog bogataša iz jevanđelske priče. Stalna uživanja odvela su ga u večni oganj. Ovaj bogataš nije bio osuđen za bilo kakvu nepravdu. Međutim zbog komfora i razneženosti koju je uživao, kao i zbog njegove indiferentnosti za siromaštvo Lazara, kažnjen je tako teško. Nasuprot tome, post i trpljenje u stradanju zar nisu bili, ono što je darovalo pokoj Lazaru? Priča ne govori za njega (neke) druge vrline, do samo za ove navedene. One (post i trpljenje) uzdigle su ga i uspokojile u naručju Avraama.

Pazi, dakle, i ti, možda, dok sada piješ različita pića i odvraćaš se od vode, kasnije ćeš zaželeti jednu kap njenu, kao onaj bogataš. Nikome ništa nije bilo što je pio vodu. Niko se nije opio. Niko nije osetio glavobolju i vrtoglavicu. Dok, nasuprot, loše varenje, koje nužno prati neumerene i luksuzne večere, stvara strašne boleštine.

Život Časnog Preteče bio je jedan neprekidni post. Nije imao ni kreveta, ni trpeze, ni imanja, ni stoke, ni magacine hrane, niti bilo šta drugo od onoga što se smatra neophodno za život. No upravo zbog toga Gospod je posvedočio da je on “najveći od rođenih od žene”.

Post je podigao do trećeg neba i apostola Pavla. Njega čak ubraja u nevolje i stradanja koja je podneo u svome misionarskom radu za slavu Božiju i spasenje ljudi.

Međutim, za sve vrline, za vrhunski primer i obrazac imamo samoga Gospoda. Gospod Isus Hristos, dakle, posle četrdesetodnevnog posta počeo je svoje delo na zemlji. Prvo je utvrdio i naoružao telo, koje je primio nas radi, postom, a zatim dopustio kušanja od strane đavola. Slično i mi, postom da se pripremimo i uvežbamo u našoj borbi protiv duhovnih neprijatelja.

U jednom sumnjivom ratničkom sukobu, prisustvo nekog saveznika uz stranu jednoga, dovodi do poraza drugoga. Dakle, duh i telo nalaze se u stanju (stalnog) sukoba. Kome ćeš biti saveznik? Ako si saveznik telu, oslabićeš duh. Dok, ako si saveznik duhu, podčinićeš telo. Ukoliko želiš da ojačaš svoj duh, kroti telo postom. Apostol Pavle piše: “Ukoliko se naš spoljašnji čovek (dakle telo) raspada, toliko se unutrašnji (dakle duh) obnavlja”.

Mojsije da bi po drugi put primio tablice zakona, morao je ponovo da posti. Ninevljani, da nisu postili i oni sami i njihova stoka, ne bi izbegli katastrofu.

Ali i Isav, šta je bilo ono što ga je unizilo i učinilo slugom brata njegova? Nije li to bilo jedno jelo? Eto, za njega je i prodao svoje prvenaštvo.

Koji su, opet, ostavili svoje leševe po pustinji? Nisu li ih ostavili oni koji su tražili meso da jedu i udobni život Egipta? Dok su dakle Izrailjci bili zadovoljni samo sa manom, pobeđivali su svoje neprijatelje i niko se od njih nije razboleo. Međutim, kada su se setili lonaca sa mesom i poželeli ponovo ropstvo egipatsko, kažnjeni su. Pomrli su u pustinji i nisu se udostojili da vide zemlju obećanu.

Zar se ne bojiš i ti toga primera? Zar ne misliš da ćeš možda zbog mnogojedenja ostati ispred zaključanih vrata nebeske zemlje obećane?

Prorok Danilo ne bi video božanska viđenja, da nije očistio dušu svoju postom. Uživanje obilne i mrsne hrane stvara u duši isparenja, koja, kao neki gusti oblak dima, smetaju umu da vidi sijanje Presvetoga Duha.

Post je moćno oružje protiv demona. “Ovaj rod (demonski) ne izgoni se ničim drugim, do samo molitvom i postom”, rekao je Gospod povodom đavoimanog mladića.

Nasladom, pijanstvom i raznim spremanjima zapaljuje se i svaka vrsta raskalašnosti. Trka za uživanjima pretvara ljude u “pastuve”. Pijanstvo izaziva i strašne izopačenosti, postaje uzrokom da razvratinici traže ženu kod muškarca i muškarca kod žene (tj. da padaju u muželoštvo i lezbejstvo).

Post reguliše i bračni život. Sprečava raspustnost i nameće usaglašeno uzdržanje, da bi se supružnici posvetili molitvi.

Ne ograničavaj, međutim vrlinu posta samo na ishranu. Istinski post nije samo odricanje od različite hrane, nego odricanje od strasti i grehova: Da nikome ne učiniš nepravdu. Da oprostiš bližnjemu svome za uvredu koju ti je naneo, za zlo što ti je učinio, za dug što ti je dužan. Inače, ne jedeš meso, ali jedeš samoga brata svoga. Ne piješ piće, ali unižavaš drugoga čoveka.

Sveto Pismo navodi: “Teško onima koji se opijaju bez vina”. Takvo pijanstvo je, primera radi, gnjev, koji navodi dušu da prezire. I strah takođe, koji parališe razum. Uopšte, svaka strast koja pomračuje um, jeste pijanstvo. Gnevljiv čovek se opija svojom strašću. Ne misli koga ima ispred sebe. Kao da se bori u noći, grabi šta stigne, spotiče se o svakoga. Ne zna šta govori, psuje, udara, preti, proklinje, viče…

Ako, dakle, hoćeš da stvarno postiš, treba da izbegavaš svaku strast.

Pazi i još nešto: Da sutrašnji post ne bude povod za bančenje danas. Ne uništavaj današnjom raspustnošću sutrašnje uzdržanje. Niko, kada želi da se oženi zakonitom i čednom ženom, ne prima najpre u svoju kuću lica sumnjive moralnosti. Jer čedna i poštena žena ne pristaje da stanuje zajedno sa osobama izopačenim i nemoralnim.

Tako dakle i ti. Sa očekivanjem posta, ne primaj razvratno pijanstvo, koje je majka bestidnosti, prijateljica sramotnih šala, spremno na svaku nemoralnost. Post i molitva neće hteti da stanuju u duši koja je uprljana bančenjem. Gospod prima u božanske obitelji onoga koji posti. A gnuša se pijanca kao bogohulnog i grešnog. Ako, dakle, sutra dođeš ovde i zaudaraš na vino, kako da smatram za post tvoje bančenje? Gde da te postavim? Među pijance ili među uzdržljivce? Bančenje koje je prethodilo, pokazuje te kao pijanicu, dok uzdržanje koje si počeo, kao postnika. Sa ostacima pijanstva, od tvog posta nema koristi.

Post ne vrši uticaj samo na pojedince. Utiče i na celu zajednicu. Usaglašava i umiruje brzo sve ljude. Nameće tišinu neartikulisanim glasovima i vici, izgoni svađe i prepirke, udaljuje (od ljudi) osuđivanje i ogovaranje.

Prisustvo kojeg učitelja zaustavlja tako brzo nered i viku dece? Čim se pojavi post, svaki nemir u gradu automatski prestaje.

Ko može da nastavi lumperaj i zabavu u vreme posta? Ko može da spoji post i razvratne igre? Nedoličan smeh, razbludne pesme i neuračunljive igre, udaljuju se od grada, čim stigne post kao neki strogi sudija.

Kada bi svi poslušali savete posta, vladao bi savršeni mir u čitavom čovečanstvu. Ne bi ustajala jedna država protiv druge. Ne bismo imali ratne sukobe niti proizvođače oružja. Ne bi postojali sudovi niti zatvori. Pusta mesta ne bi držala zločince, niti gradovi klevetnike, niti mora gusare.

Kada bi vladao post, naš život ne bi bio prepun uzdaha. Jer on bi naučio sve ne samo ograničenju rasipničkog života, nego uklanjanju i od mnogih drugih zala. Naučio bi ih potpunom izbegavanju i uklanjanju od srebroljublja i gramzivosti, slavoljublja i slastoljublja. Ako se oslobodimo svega ovoga, živećemo u miru i svetinji.

Ako nam, dakle, takva dobra daruje ova carica vrlina, primimo je bez ikakve namrštenosti, bez ikakvog gunđanja. Svi vatreno ispoštujmo duhovnu trpezu koju nam postavlja post, čisteći nas i pripremajući nas za večnu božansku radost u raju.

Amin.

[Lepavina-administrator]

Ne razumijem zbog čega je problem, ako se u nekim manastirima traži da se za pristupanje Svetoj Pričesti posti tri dana ili čak više od tri dana, recimo 5 dana, pa to svima može biti samo na korist. Korist i za telo i dušu. E sada ako ima neko da smatra da nije potrebno postiti ni 3-5 dana za Svetu Pričest, zašto onda baš taj ima želju da se Pričesti u crkvama i manastirima gde je malo strožiji tipik? I zašto za ostvarenje te svoje želje nebi ipak uložio neki svoj veći trud?

Na sajtu smo promenili grešku koja se odnosila na "sedmodnevni" post, postavljeno je da se post odnosi na "celu sedmicu". S tim da se u Lepavini vernici pričešćuju i subotom i nedeljom.