Чудна фреска Христа и сатане

[Justin Waters]

Ovo je jasan prikaz svijeta u kojem živimo.

Ферске иконе и мозаици, никад нису служили нити ће служити да прикажу свет у коме живитмо, него свет који чекамо.

"Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин"

Ово је једина тема којом се бави сва црквена уметност.

[brana]

I pok.Milić od Mačve, koga jako cijenim je slikao leteće tanjire,

dok je freskopisao.

I u tom poslu, umjetnici i vernici, su si dozvolili umjetničke slobode, pa su

često i svoje likove davali, nekome u mnoštvu ljudi.

Ja ne mogu kritikovati, ovog umjetnika, niti imam namjeru, ali ja vidim da satana širi ruke i

poziva k sebi a to isto radi i Hristos, na nama je  čiju ćemo ruku prihvatiti.

dali satanu sa svojim satelitima, ili ono večno Hrista Vaskrsloga.

a na čijoj je strani policija, banka i ostala mašinerija???

Vjerujte nije na Hristovoj.

[Zeebedee]

Policija nije na Hristovoj strani?

Znaci nasa braca i sestre koji rade u policiji rade za satanu? Ukoliko ti neko napadne kucu u nameri da te ubije, ti neces pozvati policiju jer bolje je i smrt od kriminalca; nego poziv satani zar ne?

[brana]

U službi sprečavanja kriminala, su isto kao i pogrebno društvo u službi zdravlja.

Pogledajte samo narkodilere kako su se šetkali po svijetu i svuda.

I policija, naravno nije znala za njih.

Policija je atraktivna za nas običnu raju, da platimo visoku kaznu

za nepravilno parkiranje, da za prekoračenu brzinu, platimo harač itddd.

možda je vi doživljavate kao moderne robin hude???

u kojem vremenu i društvu živite????

[Александар Милојков]

Ovo je jasan prikaz svijeta u kojem živimo.

Ферске иконе и мозаици, никад нису служили нити ће служити да прикажу свет у коме живитмо, него свет који чекамо.

"Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин"

Ово је једина тема којом се бави сва црквена уметност.

Тачно. Иконе и фреске показују есхатолошкуреалност (управо као што то чини Црква, Света Литургија). Нажалост, наше иконописање често зна да елиминише ову основну компоненту коај икону чини иконом.

[Mиљан Танић]

Da ne citiram nikoga, slažem se sa svima koji kažu da je ova freska notorna glupost (uki, Justa, Aleksandar...)

[Zawisza]

Ово је слика.

Иконе и фреске  нису обична слике. То је молитва испоручена унапред, скуп симбола, гестова, боје и знакова. Сваки од њих има своје значење. Могло би се рећи да је икона или фреска  књига написана  посебним језиком.

[Justin Waters]

У Византији су црквени уметници били врло учени људи. За правилно иконописање није довољно имати уметнички таленат, и уметничку слободу, потребно је такођер познавати и теологију. Не треба бити врхунски догматичар, али што би се рекло основе теологије је потребно разумети, како би икона била верна. Икона је осликан Символ Вере. Икона је исповедање наше вере сликом. Зато што је она исповедање, она није слика у свом правом значењу, него баш икона. Иако је икона грчка реч која значи баш слика, у православном смислу икона није само слика, огољена сама за себе, експонат, украсни елемент, израз ауторске мисли.... Икона је веза нашег света са будућим временом, или како је називана од Византије још "прозор у царство небеско", а то је управо Васкрсење и живот будућег века. Кад гледамо светитеља на икони, ми га не гледамо као у нашем времну, него као да је на прозору иза чијих леђа је Царство Божије, у свој слави и пуноћи. Зато нема сенки на православним иконама. Икона је зато на неки начин жива, као и вера наша. Зато за боље разумевање православног иконописа, како не би од оне горе слике, а не фреске правили "вау", прочитати текст в.Игнатија Мидића, који је у пар наврата одлично изложио суштину православног иконописа. Ово је један од тиха текстова:

ИКОНОПИС: Однос иконографије и уметности (Владика Игнатије Мидић)

Као теолог који се бави теоријским радом, никада нисам могао да прихватим да се мој рад дотиче само једне групе људи која верује у Бога и да се оно о чему говорим не тиче једне шире заједнице људи, односно сваког човека, без обзира да ли верује у Бога или не. Проблем постоји зато што живимо у једној пасивној средини која одбија сваки дијалог са теологијом. Тако, наша интелигенција, почевши од Академије наука, преко књижевника, до свих људи који представљају нешто у овом друштву, уопште нема потребу за Црквом, нити ишта од онога о чему, као теолози, пишемо желе да прочитају. Још мање желе да се запитају да ли њихова наука има неке везе са теологијом, односно, да ли теологија има везе са животом.

Наш циљ је да створимо везу са човеком, без обзира коју службу он обавља и да ли је у цркви или изван цркве, јер човек има готово исте, онтолошке проблеме и у цркви и ван ње, јер ни ми у цркви нисмо имуни на проблеме и сумње које нас стално нагризају. Било би добро преко црквене уметности направити мост макар са сопственом генерацијом, како би схватила да смо сви позвани да решавамо те проблеме и дајемо одговоре на питања о људском бићу, о постојању и непостојању човека, о томе шта је човек, одакле долази, шта му је крајњи циљ.

У том контексту би и иконе требало да отварају ову проблематику, што неко време и јесу. Ако анализирамо развој иконографије, видећемо различите покушаје да се одговори на онтолошке проблеме, али, касније је уследио период када икона постаје само једна лепа уметност и било каква проблематика се губи из ње. Такав је био случај са уметношћу уопште. Постоји један уметнички период у Европи, романтизам, када је преовладавало приказивање лепоте због лепоте, без икакве проблематике. Свако ко је макар покушао да унесе ту проблематику, наилазио је на велике отпоре.

Ту проблематику треба да унесе икона, а осим тога треба да понуди и решење. Постојао је у уметности и један револуционарни покрет, који је имао за циљ да разбије логичку поставку живота (сетимо се Пикаса). У књижевности и поетици се ово појавило кроз разбијање устаљених форми стиха и риме. Тиме се у уметности пројавила слобода уместо логике. Оно што се из тога изродило јесте „слобода ради слободе“, слобода која води у нихилизам. Егзистенцијалистичка философија је, као најискренија, отишла најдаље у томе, јасно показавши да ће слобода водити у ништавило и да оно почиње да бива циљ у животу савремене цивилизације. Тиме бисмо могли објаснити и еутаназију, као борбу човека за своје право да умре. Долазимо до тога да не знамо како та слобода треба да се пројави, а да не одведе нужно у хаос и ништавило.

Знамо да се у уметности јављају различити правци, да се тражи основ свега, па ће га неки пронаћи у разбијеном атому, приказујући једну слику која је заправо тзв. експлозија боја, без икакве форме. Да не говоримо о томе да више нема присутног људског лика који би требало да, евентуално, све то осмисли, јер целокупна природа и само њено постојање, што ће и наука показати, не само да нема смисла, него не може да постоји без човека. А кад човек постоји, он природи даје једну личну димензију.

Предност црквене уметности је у томе што још увек, да ли из праћења традиције, или разумевања суштине, тек можда и несвесно пружа ту личну димензију, дакле садржи једну личност око које све постоји, која и даје то постојање. Та личност је увек налик на Христа, што у крајњој линији говори да је та личност од које све зависи, па и наше личности, заправо сам Христос, као једна вечна Личност, дакле Бог.

Теологија настоји да покаже да је светитељство немогуће и не постоји без Христа. Светитељ је само онај који је у заједници са Христом, то није човек који испуњава неке норме, макар те норме и Христос дао. Оно што, насупрот томе, преноси западна традиција (протестантска и римокатоличка) јесте да се одлука о светитељству доноси на основу нечијих добрих дела. У средњем веку су чак стављани на тас нечија добра и лоша дела, па шта претегне. Чак је постојао адвокат (advocatus diabolus), који је износио те лоше стране потенцијалног светитеља. По учењу источне цркве, светитељство је ствар сједињења са Господом. То значи да светитељ треба да носи лик Христов на себи. Тако би то требало да се пројављује у иконографији – не да се слика портрет једног савршеног човека по природним законима, већ да се у њему види Христова личност или да се ликовно покаже да је он неодвојив од Христа и да сам за себе нема постојање.

Рецимо, стари мозаици у Равени и Риму, из VI и VII века, приказују слику младог Христа са Апостолима и једине две ствари које Га разликују од њих су то што је увек за главу виши од Апостола и што су сви они према Њему окренути. Тиме што је Христос виши, иконограф жели да покаже да је Он тај од кога зависи постојање апостола и пронашао је форму како да Га истакне, да прикаже да је био потпуно човек, али и Син Божји. Од XIII И XIV века су Христови ликови устаљени и данас се Христос одмах препознаје, али остаје питање који су то елементи који указују да је један лик светитељ, а други није. Теолози у ту сврху користе језичке форме. Рецимо, Свети Максим Исповедник каже да је Христос Син Божји зато што је у вечној љубави са Богом Оцем. Чак и када се оваплотио, остала је личност Сина Божјег и то се види из тога што је Христос увек указивао на то да је везан за Оца. Он претпоставља свој однос са Оцем односу са Мајком.

То се и на икони види – приказан је Господ као дете кога Богородица држи у наручју, а који благосиља, или, иако мали, има лик одраслог човека, а Богородица указује на Њега. Постоји и друга форма сликања иконе, код нас уобичајена, а раније у пракси запада, где се Христос припија уз мајку, слично као обична деца која одвајање од мајчиног наручја доживљавају као смрт. Ова ренесансна, католичка представа асоцира на љубав новорођенчета и мајке, али не води даље од тога, а православни иконописац даје израз који каже да Христа треба везати пре свега за Бога Оца. Дакле, велики уметници се показују управо по приказивању две димензије – Бога и човека.

Други моменат који иде у прилог овоме је приказивање ликова ослобођених природних закона. Код приказа Христовог распећа западног типа, док гледате разапетог Христа, имате утисак да тело има страшну тежину која га вуче доле и да га клинови једва придржавају и то је једна реалност. Други елеменат чини приказ апсолутно велике трагедије – смрти. Из те перспективе нема искупљења ни наде у живот. С друге стране, на истоку приказ страдања не носи та обележја. Неки наши историчари уметности су имали погрешно схватање да ова разлика потиче од тога што су православни били лоши сликари, а они добри, спутани канонима, нису могли да изразе свој таленат и зато је слика православља остала неразвијена и закржљала. Да то није тако сведоче наши манастири, нпр. Сопоћани, који показују изванредан уметнички квалитет и таленат. Понајмање постоји канон који спутава, јер и код нас и у Византији до тринаестог века не постоји разлика између световне и црквене уметности. Да је постојао канон, имала би две сфере, као што има данас, сакралну и световну сферу. Данас се, нажалост, та раздељеност појављује у свим областима, па смо живот разделили на један који се тиче цркве и други изван цркве, где се понашамо онако како ми мислимо да треба.

Постоји тенденција да се ипак покаже нешто што извире из нашег односа према свету, из наше вере, а то је да је распети Христос спаситељ света и Син Божји. Тај елеменат никада није одсуствовао из наше иконографије, а пројављивао се на различите начине. Рецимо, на византијским иконама је изнад христове главе стајало: „Исус Христос Цар Славе“, док је на западним написано: „Исус Христос Назарећанин, Цар Јудејски“.

То је ствар опредељења, односно наше слободе. Нажалост, навикнути смо на тзв. објективни свет и субјекта који га перципира, али који нема никакав утицај на његово постојање. Међутим, данас имамо нове научне теорије (нпр. теорију релативитета у физици) које доказују да различита истраживања и експерименти зависе искључиво од онога ко их врши. Ништа није дато без личног учешћа, што се не може променити. То даје наду да наша смрт није датост која се не може променити, већ нешто што зависи од нас, не у смислу проналаска лека, већ односа који чини једна Личност, тј. Бог са нама. Зато је и неопходно да сликари изучавају теологију, како би хришћански поглед на свет пренели на слику. Док сликари на Академији само изучавају сликарске технике, иконописци треба да их користе као помоћно средство, како би показали хришћански поглед на свет, човека, околину, његову будућност и крајњи циљ. То ће бити утолико делотворније и слика експресивнија, уколико иконописац није нешто присилно научио на основу канона, већ изразио свој животни став. Уколико се удубљује у оно што нам Господ открива, у сликама ће бити оригиналан и увек ће изазивати нову пажњу. Биће то сведочанство једне личности, њене вере и односа према свету, које ће за људе бити увек актуелно.Све велике уметнике, попут Сезана, Ван Гога, Да Винчија, интересовала је проблематика живота и смрти и зато ће њихове слике остати вечне.

На икони треба да се види заједница са Христом, који нас упућује на љубав према човеку, а не према Себи. Ако Христа темељимо само на историји, његов лик ћемо цртати увек на исти начин. Другачији приступ је Његово идентификовање у контексту евхаристијског сабрања, зато и постоје различити прикази Његовог лика.

Данас људе идентификујемо кроз телесни изглед, који је најнемеродавнији показатељ нечијег идентитета. Након Васкрсења нешто се вероватно преобразило у христовом изгледу, тако да Га Мироносице не препознају, већ мисле да је баштован. Тек када зазове Марију по имену, остварује лични однос с њом и она познаје да је Он Христос. Пре ће однос бити поуздан идентификатор за личност, него телесни изглед. Христос се идентификује управо кроз однос са апостолима, стога се ликови Христа мењају (само у Пећкој патријаршији постоји преко 20 различитих приказа), али су стављени у један однос који Га идентификује као Христа.

Материја јесте битна, она нас чини људима, али није пресудна и апсолутна, јер ће се мењати под утицајем смртности. Господ ће нас познати по односу који имамо према њему, као непоновљива бића. И Господ је дошао у телу и васкрсао са телом, па се не може говорити о спасењу (душе) без тела. Проблем и јесте у томе што тело умире.

Уосталом, да нема тела, уметници не би имали шта да раде, шта да сликају.

Рецимо, на византијским иконама је изнад христове главе стајало: „Исус Христос Цар Славе“, док је на западним написано: „Исус Христос Назарећанин, Цар Јудејски“

Е ове речи владике, оповргавају ову горе чудну "икону". Православне иконе распећа изнад Христове главе на парчету дрвета имају речи: "Исус Христос Цар Славе", с тога што управо икона приказује ликове онаквима какви они јесу у Царству Небеском. Па стога како ликови, тако и њихова околина у којој пребивају на икони јесте преображена околина, околина која сија у пуноти Божанске благодати. Насупрот томе, римокатоличке иконе распећа су временом добијале натписе "Исус Христос Назарећани, Цар Јудејски". Што је индикатор једно прошлог времена. Христос је био Назарећанин, и био Цар Јудејски, али Он јесте за Њега, а и биће за нас Цар Славе. С тога она горе слика како осликава једно непреображено окружење, зато јер је обухваћено временским оквиром, није и не може бити православна икона.

[Vlatka]

Dobro, ni ja se ne bih mogla bas moliti pred ovom ikonom ili slikom, i ne budi u meni molitveno raspolozenje. Mozda nije u redu da na ovaj nacin oslikavamo zidove crkvi ali ipak ne bih je u potpunosto odbacila. Ima dosta simbolike i nemojmo sad dizati  to na nivo naucne rasprave. Neko je imao potrebu da se tako izrazi, vjerovatno da nije imao losu namjeru. Takodje mislim da simboli kojim je predstavio vrijeme u kojm zivimo nisu pogresni.Naravno da nije sve tako crno. Ali prosto covjek se tako izrazio. Svi znamo ko su nato avioni i sta se desava u kasinima.

Takodje ne mislim da je ovo vrijeme teze ili lakse u odnosu na ranije ali prosto ima svoje obiljezja i njihove simbole kako lose tako i pozitivne.

Mene je takodje zbunila jedna ikona ( ne znam kao se zove) a sluzi za opomnu zenam koje su izvrsile nasilno prekidanje trudnoce. Scene su zastrasujuce i ne podsticu molitveno raspoloznje ali su opomena. Ne sjecam se tacno u kojem sam to manastiru vidjela. Izgledalo je vrlo brutalno i ja sam se brzu udaljila jer nisam mogla nista zapoceti sa tom ikonom. Dugo sam se pitala ko je dozvolio da se tako uzasne scene nalaze na zidovima hodnika manastirske trpezarije. Poslije sam shvatila da je to opomena zenam da ne cine taj grijeh. Mozda neko zna o kojoj se ikoni radi. U svakom slucaju neobicno ali ne znaci da je sve sto nije isto i lose. Policiska i vatrogasna kola nisu u sluzbi Satane vec se cesto nalaze na mjestima ruznih dogadjaja pa ih slikar na svojoj slici tako i postavio. Neka Gospod prihvati nase namjere kao nasa dijela.

[Драган]

Мени изгледа као да Господ показује оно што је Бог створио, а сатана оно што је он направио.

[Sophrosyne]

ИКОНА - Откривење у бојама

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/KaVisotamaObozenjaKarelin/KaVisotamaObozenjaKarelin10.htm

Има и у Манастиру Подмаине фреска једног сличног приказа,у смислу да се ради о једном времену иза нас :

[marko_13]

:cheesy2: Ова фреска није толико лоша, јер макар приказује нешто налик есхатолошкој реалност, тј. оно што ће доћи. Видимо Броза и Мираша које вуку у пакао огњени.  :cheesy2:

[Пивопија]

У овој фресци је углавном све промашено. Иако се аутор трудио да фреска буде оличена у византијском колору, и чак се држао и правила о обрнутој перспективи, ипак ова фреска је тотално антиправославна и за некога би могла бити и штетна.

Ова фреска пре свега садржи у себи обрисе манихејства, јер приказује ђавола на страни урбане цивилизације, а Христа на страни зелених пашњака. Ово наводи на помисао да су ствари које су приказане лоше и да иза њих стоји сатана. Дакле авиони, нуклеарне електране, полицијска кола, ватрогасци, зграде. Напротив ни авиони, ни нуклеарке, ни полицијска кола, ни ватрогасци ни зграде нису нешто иза чега стоји сатана, и то су објекти који се могу искористити на добро или лоше.

Управо је то и поента! Урбана цивилизација јесте анти-православна! Не можеш да кажеш да су банке нешто добро, или све ове новотарије! Сваки Православац увек треба да се противи таквим стварима! Градови, урбанизација, то уништава Православље! Можда то јесте прихватљиво за ове са запада, који веру прилагођавају времену, али Православље то не сме!

Znaci nasa braca i sestre koji rade u policiji rade za satanu?

Да!

[marko_13]

У овој фресци је углавном све промашено. Иако се аутор трудио да фреска буде оличена у византијском колору, и чак се држао и правила о обрнутој перспективи, ипак ова фреска је тотално антиправославна и за некога би могла бити и штетна.

Ова фреска пре свега садржи у себи обрисе манихејства, јер приказује ђавола на страни урбане цивилизације, а Христа на страни зелених пашњака. Ово наводи на помисао да су ствари које су приказане лоше и да иза њих стоји сатана. Дакле авиони, нуклеарне електране, полицијска кола, ватрогасци, зграде. Напротив ни авиони, ни нуклеарке, ни полицијска кола, ни ватрогасци ни зграде нису нешто иза чега стоји сатана, и то су објекти који се могу искористити на добро или лоше.

Управо је то и поента! Урбана цивилизација јесте анти-православна! Не можеш да кажеш да су банке нешто добро, или све ове новотарије! Сваки Православац увек треба да се противи таквим стварима! Градови, урбанизација, то уништава Православље! Можда то јесте прихватљиво за ове са запада, који веру прилагођавају времену, али Православље то не сме!

Znaci nasa braca i sestre koji rade u policiji rade za satanu?

Да!

Ја ћу те одмах послушати чим напустиш ту трулу цивилизацију, устанеш са компјутера, престанеш да користиш мобилни, носиш фармерке и пијеш пиво или газиране сокове, једеш чипс и гледаш америчке филмове и серије... Чим одеш у природу, планину, тамо где нису против Христа ја ћу први за тобом и онима који тако мисле. До тад ово је све дволично.

Ако ниси спреман на та одрицања а ти сведочи Христа ту где јеси на најбољи могући начин.

[Aquilius Cratus]

У овој фресци је углавном све промашено. Иако се аутор трудио да фреска буде оличена у византијском колору, и чак се држао и правила о обрнутој перспективи, ипак ова фреска је тотално антиправославна и за некога би могла бити и штетна.

Ова фреска пре свега садржи у себи обрисе манихејства, јер приказује ђавола на страни урбане цивилизације, а Христа на страни зелених пашњака. Ово наводи на помисао да су ствари које су приказане лоше и да иза њих стоји сатана. Дакле авиони, нуклеарне електране, полицијска кола, ватрогасци, зграде. Напротив ни авиони, ни нуклеарке, ни полицијска кола, ни ватрогасци ни зграде нису нешто иза чега стоји сатана, и то су објекти који се могу искористити на добро или лоше.

Управо је то и поента! Урбана цивилизација јесте анти-православна! Не можеш да кажеш да су банке нешто добро, или све ове новотарије! Сваки Православац увек треба да се противи таквим стварима! Градови, урбанизација, то уништава Православље! Можда то јесте прихватљиво за ове са запада, који веру прилагођавају времену, али Православље то не сме!

Znaci nasa braca i sestre koji rade u policiji rade za satanu?

Да!

Pa sta ces ti onda za kompjuterom??? molimoli winter :cmizdrenje: