+ Патријарх Павле - Будимо људи

[marija]

Земаљско је замалена царство, а небеско увијек и довијека

Ове речи, драга браћо и сестре, који још Србин не зна? Али, увек је потребно да се на њих опомињемо и да се враћамо на смисао тих речи Светога кнеза, поготову данас, у дан седмични који је посвећен Светом Крсту и страдању Господа Исуса Христа на њему, Његовој смрти ради нас и ради нашег спасења. Страдање Сина Божијега, Његова смрт, али и Његово васкрсење даје, браћо и сестре, смисао и нашем целокупном животу и страдању у њему, које је неодвојиво од људског живота.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1025/tekst/da-prezivimo-i-ostanemo-kao-narod-bozji/

http://pravoslavlje.spc.rs/arhiva.php?v=po-autoru&id=1

[Guest Florensita]

On je zaista divna osoba koja i dan danas zivi..............................  0102_laugh 0102_laugh 0202_238 dada dada

[Тавита]

смиреност – мајка врлина


Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила. Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.


Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либрис, Београд,1998.

[Зоран]

Књига о патријарху Павлу

27. април 2010 - 9:52

Патријарх Иринеј

У Конаку кнегиње Љубице представљено треће, допуњено, издање књиге "Патријарх Павле-Косовска искушења" ауторке Нађе Андрејевић. Био је и остао украс трона светог Саве, каквог скоро нећемо имати, оценио митрополит Амфилохије.

У присуству патријарха српског Иринеја, епископ бачки Иринеј и митрополит црногорско-приморски Амфилохије још једном су указали на непоновљиву личност блаженопочившег патријарха Павла поводом представљања трећег, допуњеног, издања књиге "Патријарх Павле-Косовска искушења", коју је приредила Нађа Андрејевић. У препуном Конаку кнегиње Љубице, епископ бачки Иринеј оценио је да је главна вредност те књиге што је Андрејевићева свесно потиснула себе и оставила да из књиге и кроз њу говори патријарх Павле, тако да се може рећи да је управо он аутор књиге.

У њој су систематизовани беседе, интервјуи, разговори, обраћања патријарха Павла који читаоцу дају увид у његову духовну промишљатост и крајњу одговорност за сваку изговорену реч, оценио је владика Иринеј.

Владика је напоменуо да је патријарх Павле, претходно, као епископ рашко-призренски на Косову и Метохији провео пуне 34 године о којима шира јавност није довољно упозната.

Тај период је описан у књизи кроз његове дописе које је стално слао и то не само Синоду Српске православне цркве, њеном Сабору, него и државним органима, иако је, с обзиром на ситуацију у држави, знао да то неће имати одјека. Он је, напросто, то сматрао својом дужношћу, нагласио је епископ бачки.

Из тих дописа, како је оценио, може се видети генеза проблема на Косову и Метохији, да они не почињу деведестих година прошлог века, него много раније. Иако је био сведок тешких ситуација и страдања Срба и СПЦ на Косову и Метохији, никога паушално није оптуживао, остао је веран јеванђељским начелима, нагласио је владика Иринеј.

Подсетивши да је Андрејевићева која је приредила књигу новинарка која дуго година прати и бележи збивања у СПЦ, проф. др Димитрије Калезић оценио да књига нуди трајне, "вечновременске" одговоре патријарха Павла на важна питања.

Митрополит Амфилохије је подсетио да је често знао да каже: "Бог створи патријарха Павла и разби калуп".

"Све живо на Земљи је непоновљиво, сваки човек, свако биће, али међу свима, неки имају нешто што је посебно, непоновљиво и међу такве спада и патријарх Павле", рекао је митрополит црногорско-приморски.

Речи благе, аргументи јаки

Амфилохије је посебно указао на одговорност која је патријарху Павлу била својствена у свему што је изговорио и учинио. Такви су били и његови извештаји које је слао о збивањима на Косову и Метохији - фактографски, без и једне сувишне речи, оценио је митрополит Амфилохије.

"Увек је сматрао да речи треба да буду благе, а аргументи јаки", цитирао је митрополит патријарха Павла, "јединствену људску и хришћанску појаву, ретко трезвену, ненаметљиву, оригиналну".

Био је и остао украс трона светог Саве, несвакидашњи, каквог скоро нећемо имати, оценио је митрополит црногорско-приморски. У пресудним, најтежим временима Бог нам га је изабрао за патријарха, што је знак да брине о нама, рекао је митрополит Амфилохије.

Одломке из књиге читали су драмски уметници Петар Божовић и Рада Ђуричин. Захваљујући патријарху Иринеју на присуству, говорницима и оцу Стефану из фрушкогорског манастира Велика Ремета на помоћи око објављивања књиге, Андрејевићева је подсетила на речи патријарха Павла да се из косовско-метохијског проблема може изаћи само на достојанствен начин и да на Косову и Метохији има довољно сунца за све људе, без обзира коме народу припадали.

Извор: РТС

[Guest ага пије млеко]

Иако је патр. Павле био истински духовник и прави аскета мало су познати његови предлози о реформи црквеног поста у православној Цркви. Ево шта између осталог каже у својој књизи "Да нам буду јаснија питања нека питања наше вере" на стр. 356 и 357.

Интересантно је још приметити да је и патријарх Павле својевремено када је писао и бавио се богословљем имао своје неистомишљенике који су себе сматрали "чуварима Православља". То се примећује из његових речи на крају овог другог пасуса.

погледајте и  сродну тему

"  ...  С обзиром да су још у ХΙΙ в. постови : божићни и апостолски били краћи, да  црквенословенски Типик наводи како неки Устави прописују почетак бож. поста 10. Децембра, а такође  у XV в. и 20. Децембар, поред тога никаква општеобавезна одлука Цркве о садашњој дужини ових постова није донета, уколико се то питање постави, сматрам да би наша Црква могла пристати да божићни пост траје две недеље, а Петров једну. Госпојински да остане као што је, с разрешењем на уље, као што је речено за Велики пост. За монахе да остане строго правило као што је сад и у погледу хране.

......

           Ето , такав је мој став у моме раду о посту, на поменуту трему, за Велики свеправославни сабор. Нема ни речи, дакле, о укидању неких постова, а још мање предлoга да се дозволи "пост" на белом мрсу, о чему се у Православној Цркви није знало никад. Не мислим да су људи, који су ми приписивали оно што нисам заступао, чинили то злонамерно, да унесу забуну , или да себе представе јединим чуварима Православља, него из необавештености или лаковерности."

 Патријарх Павле, Да нам буду јаснија питања нека питања наше вере, Београд 1998, стр. 356-357.

[prizrenac]

Sta je tu novotarstvo?

[Guest ага пије млеко]

Sta je tu novotarstvo?

Добро, замисли кад би вл. Игнатије сада изашао у јавност са иницијативом да се божићни пост скрати на две недеље, такође и и други постови. Шта мислиш како би га етикетирали ови што су браниоци вере , а да не знају за ово што је патријарх написао (као што и огромна већина не зна) ?!

Мислиш да би +Игнатију рекли браво, то је првославни дух слободе и правог живљења или би му налепили екуменистиче и папистичке етикете, и да је то "покупио" са Запада и сл.

[antipa]

О честом причешћивању верних

У Еванђељу читамо: "Ако не једете тела Сина Човечијег, ни пијете крви Његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јн. 6, 53-55). Из ових речи Господњих јасно се види неопходност приступања Светом Причешћу, тако и корист од тога. Као што дете после рођења, да би остало у животу и расло, мора да се храни, тако бива и са хришђанином. Родивши се духовно у Светом Крштењу, у Тајни миропомазања добивши благодат за даље узрастање, ми свој духовни живот одражавамо боажнском храном – Светим Причешћем. Њиме превасходно долазимо у најтешњу везу и јединство са Христом Животодавцем, постајемо "сателесници" с Њим. /.../ Сједињујући се у Светој Тајни Причешћа са Христом, у Христу се сједињујемо најтешње и једни с другима. Свети апостол Павле вели да смо "једно тело ми многи, јер сви од једног хлеба једемо" (1. Кор. 10, 17). /.../ Светим Причешћем ми остварујемо заједницу и са небеским светом. /.../

Верни су у старој Цркви присуствовали Светом Причешћу на свакој Литургији. Престарелим и болесним ђакони су носили Свето Причешће кући и тамо их причешћивали. /.../ И преко недеље многи верни су настојали да не остану без Причешћа, особито у Светој Четрдесетници. Да би се то омогућило и тада, кад се пуна Литургија није могла вршити, устројен је Чин Литургије Пређеосвећених дарова, која у ствари није Литургија у пуном смислу речи, него развијен чин причешћивања. Врло рано врши се Света Литургија и суботом. /.../

Но поред настојања да у свести верних буде свагда присутно и живо еванђељско учење о неопходности приступања Светом Причешћу, да би "живели вечно" (јн. 6, 51), Православна Црква, кроз целу своју историју, паралелно је развијала и другу новозаветну истину – да се тој највећој и најсветијој Тајни не сме приступати како било, као обичном јелу и пићу. /.../ По Светом Јовану Златоусту: "Савест треба очистити и тек тада се пирчестити, јер ко је нечист и недостојан, није у праву ни да се на празник причести... Јер не даје време право приступати (Тајни), зато што не чини празник Богојављења, или Четрдесетнице достојним оне коју приступају, него светлост и чистота душе". По њему је и установа 40-дневног поста пред Васкрс настала у том циљу. /.../

Проф. др Мирковић вели да је свештеникова дужност да енергично препоручује верним "што чешће примање Светог Причешћа". Али препустити честом Причешћу не треба све, него само "оне верне који се чувају од сваког тешког греха, који теже истинитом савршенству, који не пропуштају да се спреме за Свето Причешће према црквеним прописима и чијем Причешћу нема запреке. А још чешћем Причешћу, наиме сваког месеца, треба припуштати оне верне који уистину живе побожним животом, који се чувају чак и од оног греха у који човек лако пада и који из све душе желе да се сједине са Христом у Светом Причешћу".

На постављена питања, дакле, уркатко би одговор могао бити: Кад је реч о овој најсветијој Тајни наше вере, две се ствари не смеју превидети. Прво: Ако се не причешћујемо, не једемо Тела Сина Човечијег и не пијемо Крви Његове, живота не можемо имати у себи. Из ових речи Господњих, као и из: "Примите, једите, ово је тело моје... Пијте из ње сви, ово је крв моја...", јасно следи закључак о неопходности сталног приступања овој Тајни ради задобијања живота вечног. Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се "унизила до просте свакодневице". Јер, "ко недостојно једе хлеб, или пије чашу Господњу, огрешиће се о тело и крв Господњу".

Због прве потребе – уношења у себе животворне силе божанског Причешћа – Света Црква од почетка, особито недељом и празником, врши Свету Литургију позивајући све верне: "Приступите!" Ова Тајна се зато и врши да би верни не само чули речи Светог Писма и поуку, и учествовали у молитвама, него превасходно зато да би приступивши Светом Причешћу задобили његове благодатне дарове.

Због друге потребе – да чисто и свето живећи, у светости примимо светињу – Црква нас опомиње да прилазимо "са страхом Божијим", јер се "Светиња даје светима". А светим чини не само опроштење греха, него и наилазак Светог Духа и обиље добрих дела. /.../

Коначна одлука да ли поједини верни може да приступа Причешћу често, особито на велике празнике, или чак сваке недеље, као што је било спочетка, или да се од Причешћа уздржи колико времена и са каквим покајањем, свакако треба да буде у сагласности са парохом, управо исповедником. Према стању у коме се верни налази, он ће одредити колико ван поста треба да пости, да ли пуних седам дана, како тражи Црквенословенски типик (Гл. 32), три, или само један дан; да ли уз јело на води само (сухоједење), или и на зејтину и риби. Затим, које још духовне припреме уз то да врши: интензивнију домаћу и црквену молитву, читање Светог Писма, милостињу, метанија, Исповест итд., или га треба припустити уз све то, но без пошћења уопште, као што и сада чине свештеници и као што је било у старини.

Разлог да се верни који бдију над својом душом не причешћују на Божић, Васкрс, Петровдан, јер треба да после Причешћа узимају посну храну, не налази се у канонским прописима. /.../ Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов: "Тако живи да свакодневно можеш приступити (Причешћу)". 

Изводи из књиге Његове Светости Патријарха Павла

"Пост и Свето Причешће у Православној Цркви"

[Искушеник]

Не мислим да су људи, који су ми приписивали оно што нисам заступао, чинили то злонамерно, да унесу забуну , или да себе представе јединим чуварима Православља, него из необавештености или лаковерности."

[antipa]

[И.стојковић]

Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов:

"Тако живи да свакодневно можеш приступити (Причешћу)". 

0202_238 dada dada

algabacaju

[Искушеник]

Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов:

"Тако живи да свакодневно можеш приступити (Причешћу)". 

dada dada dada

0202_238

algabacaju

Апсолутно, то је суштина и центар свега.

[Милан Меденица :)]

Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов:

"Тако живи да свакодневно можеш приступити (Причешћу)". 

0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

dada

0110_hahaha

0409_feel

Апсолутно, то је суштина и центар свега.

170fs799081

0110_hahaha од почетка теме сам хтео да баш то цитирам  0102_laugh

[Јосиф II]

Мислим да наслов теме није прикладан. Треба ставити под знаке навода то "новотарац" јер тако нешто не постоји. То је измишљен термин баш од људи који се не труде да Цркву спознају као живи организам, "радионицу" живота, богочовечанско тело...

Слажем се да наслов теме није прикладан, али не због израза "новотарац", већ зато што сматрам да је почивши патријарх +Павле био изнад данашњих подела. Нпр. за њега би се могло рећи и да је "ревнитељ" јер се нпр. изјашњавао против увођења неовизантијског појања и сматрао је да би могло имати негативан утицај нарочито на верне, јер "ни ово наше не научисмо довољно". Сувишно његову величину ограћивати нашим проблемима и поделама.

[antipa]

Мислим да наслов теме није прикладан. Треба ставити под знаке навода то "новотарац" јер тако нешто не постоји. То је измишљен термин баш од људи који се не труде да Цркву спознају као живи организам, "радионицу" живота, богочовечанско тело...

Слажем се да наслов теме није прикладан, али не због израза "новотарац", већ зато што сматрам да је почивши патријарх +Павле био изнад данашњих подела. Нпр. за њега би се могло рећи и да је "ревнитељ" јер се нпр. изјашњавао против увођења неовизантијског појања и сматрао је да би могло имати негативан утицај нарочито на верне, јер "ни ово наше не научисмо довољно". Сувишно његову величину ограћивати нашим проблемима и поделама.