+ Патријарх Павле - Будимо људи

[раб.аџија]

[url=http://www.4shared.com/photo/vFLwpl3L/smrt-svetog-coveka-budi-novu-n.html

[Ненад Р.]

[JESSY]

- „Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену: да ли као човек или као нечовек, без обзира на то у ком народу и од којих родитеља.“

- „Пре него што почнеш судити о мени и мом животу, обуј моје ципеле и иди мојим путем! Прођи улице, брда и долине! Осети бол и срећу! Прођи године кроз које ја пролазим, падни преко сваког камена који се мени нашао на путу! Устани увек поновно и иди истим путем, као што и ја радим! И тек ми онда можеш судити.“

- „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.“

- Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде.

- Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат…Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина.

- „Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке.“

- Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.

- „Када је сујета присутна онда долази до гордости, свађе. Није несрећа што ми имамо супротна гледишта, јер се ствар мора сагледати са више страна. Али често код нас долази до оног што није разлика у мишљењу. Тога се морамо ослободити. Ако будемо толерантнији, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиште другога. Не да га усвојимо ако није добро, али да га схватимо да не дође до мржње и овог што нас цепа и дели.“

- Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је „свеза савршенства“ не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да „сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа“ (1 Кор. 13, 13).

- „Ми не изазивамо мучеништво, али када дођемо пред питање – или одрицање од Христа или ће отићи глава, онда да изаберемо пут мајке Јевросиме, која каже своме сину: „Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!“ Када умре за Христа, мртав човек је жив пред Богом и жив у Богу, у Царству Небеском. Мртав је пред Њим само онај који је грешник, који се не каје, и који у Њега не верује.“

- Права ревност је она која је разумна, јеванђелска, као ова коју је показао Спаситељ. Такву ревност и ми треба да имамо, разумну ревност. Ако њу будемо имали, избећи ћемо сваки фанатизам и сва претеривања. Нека би нам Господ помогао да и ми имамо исту ону ревност у врлини и према сваком добром делу коју је Он имао према дому Оца свога! О бесконачној љубави Божијој.

- Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да „зло добра донијети неће“, да је „крв људска храна наопака“, ствари би ишле сретније.

Патријарх Павле

 

извор: Манастир Клисина

[JESSY]

Човек који пати од сујете, који служи само себи, много му је стало до тога какви су други према њему. 

Али, ако би служио Богу, онда би се бринуо само за онога коме служи, за Бога, и не би га занимало шта други о њему причају.

[JESSY]

„Грешан, порочан, острашћен човек не може да осети сладост вечнога живота, радост спасења, не  може да осети Бога. Ако бисмо грешника чак и ставили у рај, у блаженство, он то блаженство не би осећао, јер је навикао само на грех, а нема слуха ни осећаја за оно што је Божанско, небеско и вечно. То би отприлике било исто као кад бисмо пијаницу ставили у собу са млеком. Он то млеко не би хтео ни да помирише а камоли да га пије, јер је алкохол за њега све а млеко му ништа не значи“.

[Ненад Р.]

[JESSY]

[JESSY]

Ako nas porazi i poniženja ne ozlojede, ako u trpljenju sabiramo snage da se ne poništimo, naša velika patnja može nam biti veliko čistilište za preporod, bez koga nam nema ni podmirenja nasušnih potreba ni pravog duhovnog života. Beznađe nije samo poraz, već porok obezdušenog čoveka kome je lakše prepustiti se nemoći nego uporno, istrajno boriti se i moliti, svakog dana, da se sačuva i spase velikomučenički narod naš. Nijedna služba njemu ne može biti samo povremena ili usputna, već zavetovanje da ona mora biti neprestana, predana, Bogu pristupačna.
Vreme je jedno trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali prošlosti kao vremena nema. Ima ostataka od prošlosti. Budućnosti takođe nema, ona će biti. A šta ima? Ima samo sadašnjost. Ta kategorija vremena ne odnosi se na Boga. Na Njega se odnosi večnost. A večnost je stalna sadašnjost. Nema ni prošlosti ni budućnosti. 
Kada je sujeta prisutna onda dolazi do gordosti, svađe. Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi. Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo i to gledište drugoga. Ne da ga usvojimo ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli.

[Дијана.]

 Vox populi: Sveti patrijarh Pavle, najvoljeniji i najpostovaniji.

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:509667-%D0%9F%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4-%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86

Препознало је то скоро милион људи који су дошли да му у молитвеној тишини одају последњу пошту.

Баш онако како је и говорио: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.“

ОНАКО како је говорио, патријарх Павле је и живео. И увек са народом. У цркви, на литургији, на улици, у градском превозу... Сам је кувао, шио, поправљао ципеле, а ниједан физички посао није му био ни стран нити тежак. Скромност је, зато, прва реч на коју многи помисле када се сете вољеног патријарха Павла.

МИСЛИ И ПОРУКЕ

* ШТО већи положај у Цркви имаш, то више треба да служиш. Само земаљски господари „владају“, а у Цркви се служи.

* ШТА вреди човеку да је све угодно и све лако, ако изгуби образ и душу. Ако су тешкоће ту, муке од других, а ми сачувамо образ и душу, утолико је још већа заслуга и већа част пред Богом.

* ПОД сунцем има довољно места за све људе. Зато је мир најпотребнији свима, и нама и нашим непријатељима.

* НАМА је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди.

- Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi.
- Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne bude zločina.
- Pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečoveštvo.
- Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade.
- Kao Patrijarh srpski, svoje prvenstvo među jedinkama, a i svako prvenstvo među ljudima, shvatam kao prvenstvo služenja, žrtve i krsta.
-Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odbir koga ćete primiti i saslušati, ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe.
- Smatram da smo za tragediju u Jugoslaviji odgovorni svi. Da su se u ovoj situaciji raspada Jugoslavije našli danas oni ljudi koji su je na miran, ljudski način, sporazumom stvorili 1918. godine, mislim da bi je oni i razložili na miran, ljudski način, sporazumom.
- Da je i svima nama, kao ljudima i hrišćanima, jasno načelo da „zlo dobra donijeti neće“, da je „krv ljudska hrana naopaka“, stvari bi išle sretnije.

 

REKLI SU
Mitropolit Amfilohije: Čitavog života se potrudio da nikome ne zgazi na senku, da nikoga ne optereti sobom, pa je sam pravio i svoje cipele, sam kuvao, sam šio svoju mantiju. Čak i odeždu koju je pripremio kad dođe dan da se upokoji, šio je zajedno sa jednom od sestara iz manastira Deviča. Njegova penzija ne verujem da je premašila devet hiljada. To je on dobio na Kosovu i Metohiji i otkad je postao patrijarh ni dinara više nije hteo da primi kao poglavar, od toga je svoje potrebe podmirivao. 
Matija Bećković: Život je živeo kao da će mu svaki dan biti sudnji i govorio kao da će mu svaka reč biti poslednja. Niko u bučnijem veku nije govorio tiše, a da se čuo dalje. Niko nije govorio manje, a da je rekao više. Niko u bezočnije vreme nije duže i spokojnije gledao istini pravo u oči. Niko se za svoju slavu nije grabio manje.
Dragomir Acović, član Krunskog veća: Patrijarh Pavle je bio jedan od onih neobičnih ljudi, koji se kao božijom voljom stvore niotkuda i ozare vreme u kome žive.
Vuk Drašković: „Budimo ljudi, iako smo Srbi.“ Mnogi su se izrugivali ovim rečima starog patrijarha, tobože zbog dvosmislenog sklopa rečenice, a istinski zbog toga što je poručivao da nacija ne može biti kišobran za ničije nečoveštvo. Prezirao je grabež i grabežljivce, kult raskoši i slavu koju donosi robovanje imetku i sili, jer se čovek sa tim svime ne rađa niti išta od toga može sa sobom poneti u grob.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6247

[Дијана.]

† Патријарх Павле

       "Што смо даљи од Бога - даљи смо једни од других."
"Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди."
         "Истина, правда и љубав - моћније су од неистине, неправде и мржње."
"Не бранимо се од туђег зла - злом у себи."

      "Закон Јеванђеља мора се применити на закон државе."
"И данас, када су се над Косовом и Метохијом надвијају црни облаци подсећам вас на на хришћанску обавезу и љубав према непролазним вредностима."

         „Када је сујета присутна онда долази до гордости, свађе.Није несрећа што ми имамо супротна гледишта, јер се ствар мора сагледати са више страна. Али често код нас долази до оног што није разлика у мишљењу. Тога се морамо ослободити.Ако будемо толерантнији, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиште другога. Не да га усвојимо ако није добро, али да схватимо да не дође до мржње и овог што нас цепа и дели.“ 

Пастирствовање: Ако будемо дали лек у великој дози, деловање ће бити супротно жењеном. Ако људе преводиме жедне преко њихове воље, ниподоштавамо личну слободу. Зато треба изабрати њихов начин и свакако дати места Богу. Ако је земља добро поорана, не брини. Ако сејеш по корову, узалуд је. Припремити земљу па сејати. Никоме ништа не можеш доказати мимо воље. Бог нас све позива, али ако ми нећемо, неће ни Он.
- О Евхаристији: Земаљски хлеб, вода и остала пића имају привремену улогу и примену: да нас одржавају у земаљском животу, но не и у вечном. Зато можемо казати да је, упркос чињеници што се ради о самој храни и пићу, исход прехране њима –смрт. За разлику од тога, исход прехране Христовим Телом и Крвљу јесте – вечни живот.
- О вери: Вера је свеопшта, и сви су на њу позвани. Али се она код неких схвата као невера, па се као невера и примењује.
- О богословљу: Мисао треба домислити да би се и дорекла. Треба ићи са њом до краја, да нас не би сналазила искушења. Јер, недомишљено је исто што и нерасуђено, а нерасуђено што и неучињено.
- О Светом Писму: Ни говорење, ни писање најузвишенијих богословских беседа неће нам бити од користи уколико Јеваншеље не будемо уводили у свој живот.
- О Царству Божјем: Свима нама је потребно да још у овом животу почнемо да осећамо блаженство Царства Божјега.
Христос и ми: Хришћани не могу имати ни другу веру, нити другу меру до веру у христа и Христа као меру.
- О светости: Помоћу осећаја за свето и светињу мења се сав наш став према стварности и људима.
- О ревности: Права ревност је разумна, јеванђелска, подобна Господњој. Тек са њом избећи ћемо сваки вид фанатизма и претериваља (Јн.2,13-17, Рим10,2).
- О вољи и зловољи: Молимо се за људе зле воље да би постали људи добре воље, јер спасење је и њима потребно.
- Грешник: Грешник је несрећан човек, нарочито када је препун себе.
- О навици: Људи су у основи дивни, али се рђавом навиком покваре.
- О шали: Шала је друга страна збиље.
- О Страшном Суду: Када бисмо стално мислили на наш излазак пред праведног Судију, поштедели бисмо и себе и друге многобројних неприлика и јада.

[Дијана.]

Пастирствовање

1. Провалија се не може другачије прескочити доли тако што ће се најпре ухватити веза са оним што јесте и што треба; поласком од ствари какве јесу, па постепеним ходом пристигнућем до ствари какве оне треба да буду.

Кад свети апостол Павле улази у Атину, он не говори одмах: Ја вам проповедам ... то јест тако, да их преведе жедне, већ бира тренутак; Ареопаг као везу преко незнабожачких богова са Непознатим Богом. И то тада није злоупотреба, ни моменат да се заскочи, нити његов начин објаве Христа. Не морамо увек ићи преко Библије, него и преко ствари и догађаја у свету. Баш како апостол и каже: Ако једете, ако пијете, ако ли што друго чините, све у славу Божију чините ...   

Ако будемо дали лек у великој дози његово деловање ће бити супротно жељеном. Ако људе преводимо жедне преко њихове воље, ниподаштаваћемо личну слободу. Зато треба изабрати њихов начин ... и свакако дати места Богу. Ако је земља добро поорана, не брини. Ако сејеш по корову, узалуд је. Припремити земљу па сејати. Никоме ништа не можеш доказати мимо његове воље. Бог нас све позива, али ако ми нећемо, неће ни Он.

Принцип је да не учествујемо у злу ... Тако, избегавати учешће у греху. Ту нас увек вреба двострука опасност: да будеш безазлен па да те свако превари, или да мериш и меркаш, па опет да не испаднеш мудар. Невоља је како људе научити, но најпре како научити себе.

На начин доличан да се може схватити како смо ми увек одговорни; јер, или нисмо помислили, или рекли, или учинили. Мајка блаженог Августина Моника, имала је напраситог мужа. Али је она говорила кад је било време. Дакле, принцип слушања је важан: говори кад је мир. Кад се праска претрпети, па после изнети. У противном, долази до свађе. А када дође до свађе долази и до расцепа.

Не бити одвише болећив према деци: Ко воли оца, или матер ... више него мене, није мене достојан! С друге стране, не треба ни строг бити; оправдавати их и сажаљевати, али не толико да буде на твоју штету. Зато, што више молитве. Опасност од једне ствари је у томе да се да се она не разводни, охладни, падне. Сви смо у вези; нити можемо сасвим прекидати, нити за то има разлога.

1а. Утеха. Хришћанин не верује у смрт. Христос говори о смрти као о сну – суженој свести. Светитељи апостол Павле и Јован Златоусти говоре о смрти као о прелазу у живот, е да би ублажили оштрицу речи смрт.

1б. Срце.  Срце је центар бића, дубљи од разума. Сељак не излаже, него осећа. Он није одговоран за неразумевање свега што је ум смислио ако није имао могућност да то савлада; то јест ако му други у томе нису помогли.

Заигра дете радошћу у утроби мојој. Још нерођено дете осећало је долазак зачетог Сина Божијег. Света Јелисавета је осетила покрете у телу другачије од осталих. Још увек нема објашњења, како то рођено дете преко ума као другог центра бића не сазнаје, и не зна да каже, али зато суштину може да осети, и да на њу реагује.

Хелен Келер, доктор философије, прележала је запаљење мозга у другој години свога живота. Постала је слепа, глува и нема; дете израњављено, од света одсечено, од родитеља ћудљивих. Њена учитељица је радила са слепом децом помоћу Брајеве азбуке. Откуцала је да Бог постоји. Хелен јој је одговорила да је она то одувек знала, само Му није знала име.

Душа  носи  печат основних ствари и идеја – убеђења. На пример, идеја оптимизма обавештава нас да верујемо у Бога и у људе, а ствар наше воље је хоћемо ли залутати или не. По могућству опет, ум треба и интелектуално развити.

Дубље понирање у мисли и дела Отаца ствар је прихватања искуства и апсолутне послушности духовноме оцу, који је кадар да нас провуче путем којим је себе провео.

Има ли свето Предање продубљене основне истине? У каквом су оне односу са нашим стањем? Све ћемо их боље сазнавати и разумевати што их будемо боље уводили у живот. Боље уведено, боље је и сазнато.

Светиљка телу је око, унутрашње духовно око за гледање Бога јесте срце (Мт. 6, 22; 5, 8).

О вери

2. Вера је свеопшта, и сви су на њу позвани. Али се она код неких схвата као невера, па се као невера и примењује.

3. Ко би поднео и пристао на толика страдања своја и ближњих, када не би било вере да се она помоћу ње осмисле?!

О богословљу

4. Наше савремено богословље је двојако:

а. или приземно, као сав живот око нас, па не храни душе,

б. или одвећ дубоко, па душе не могу да га досегну.

Оно дакле мора бити приступачно. 

5. Мисао треба домислити да би се и дорекла; треба ићи са њом до краја, да нас не би сналазила искушења. Јер, недомишљено је исто што и нерасуђено, а нерасуђено што и неучињено.

О Светом Писму

6. Ни говорење, ни писање најузвишенијих богословских беседа неће нам бити од користи уколико не будемо уводили Јеванђеље у свој  живот.

7. Имати мир са свима колико до нас стоји, значи следеће: не чекати да други пројаве мир, па онда ми, већ обрнуто. Јер, да ли ће они први пројавити мир или неће, то зависи од њих, док ми који имамо заповест да имамо мир са свима, треба први да га пројавимо. А то што неко не жели мир не разрешава нас обавезе да га ми не пројављујемо.

8. Бити мудар као змија а безазлен као голуб значи да истовремено треба бити и једно и друго. Јер, ако будемо били само мудри, мудрост ће прерасти у злоћу, док будемо ли били само безазлени, безазленост ће прерасти у глупост.

9. Највише и најбоље учињено за људе јесте: Да људи виде наша добра дела, и да прославе Оца вашега који је на небесима.

10. Ако некоме није јасно значење речи: Не чини другоме оно што не желиш себи, тај нека поједностави ту реч тако што ће рећи: Чини другоме оно што чиниш себи, или још боље: Чинићу другоме што чиним себи.

11. Ако је Кајин убио брата Авеља, онда је свако убиство братоубиство! Дакле, прво убиство је братоубиство, учињено због зависти. Сатана је пројавио своју завист према људима у драми коју је режирао са Адамом и Евом, па наставио са Кајином и Авељом.

12. Јеванђелски говорити значи говорити из душе; било да говориш, било да ћутиш, осећа се вера. И још значи, не наметати се њоме, нити се због чега стидети. Свака реч је на своме месту и тече. А она је таква зато што се преносила с колена на колено, па се и укоренила. Таква вера нас је одржала.

О Евхаристији                                                        

13. Ко једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан, јер моје тело је право јело, и моја крв је право пиће. Земаљски хлеб, вода и остала пића имају привремену улогу и примену: да нас одржавају у земаљском животу, но не и у вечном. Зато упркос чињеници што се ради о самој храни и пићу можемо казати да је исход прехране њима – смрт. За разлику од тога, исход прехране Христовим Телом и Крвљу јесте – вечни живот.

О Царству Божијем

14. Свима нама је потребно да још у овом животу почнемо да осећамо блаженство Царства Небескога.

15. К близини Божијој треба ићи мислима, речима и делима.

16. Треба стати на пут који води у Царство Небеско, и онда ходити њиме, све до самога Господа. Тада ће нас Он препознати као своје. Страшно је не остати на путу до краја, па да нам Господ каже: Не познајем вас!

17. Коме је гордост ушла у срце и обузела га, тај није приправан за Царство Небеско. Значи, ко остане обузет сујетом и гордшћу, неће моћи да уђе у Царство Божије.

Христос и ми

18. Хришћани не могу имати ни другу веру, нити другу меру до веру у Христа и Христа као меру.

19. Лако је волети Христа чудотворца, исцелитеља, храниоца. Али волети распетога Христа?!

20. Сложићемо се само ако  старосне, васпитне и искуством стечене разлике уклопимо у службу Христу, уз захваљивање Њему и уз прослављање самога Њега.

21. Сагорети или се утопити немарношћу, одговорност је пред Богом. Утопити се или сагорети Христа ради, похвално је.

22. Послушност и послушање је када ходимо за Христом, као и за оним који зна Пут. Пропаст је када окренемо смер.

О Христовом човеку, или о правом хришћанину и  хришћанству

23. Христов човек је у свему пристојан, а јуродиви је нешто друго: он се бори са сујетом. Пројављивати се као скроман, истински скроман, међу оне што су захваћени духом овога света, еда би и они мало спустили дурбин.

А истинска скромност долази изнутра, па нам она спонтано одева и спољашњег човека. Тако, постоји неко са грубим цртама али је пријатан, и обрнуто. И добро и зло зраче из нас.

24. Смирен је онај који не говори о себи да је најгори, и остало, већ онај који без речи трпи другога када га други вређа.

25. Хришћанин је онај ко активно живи јеванђелски, и тиме проповеда хришћанство.

О светости

26. Помоћу осећаја за свето и светињу мења се сав наш став према стварности и људима.

27. Једно је наша жеља да неко буде свет, а друго је сама нечија светост. Где је испровоцирано мучење, ту не може бити речи о свештеномучеништву, ма о чијем мучеништву било речи.

О Божијем промислу

28. Када не бисмо били у Божијим рукама у сваком тренутку нашега живота испуњеног тешкоћама, ми саме те тешкоће не бисмо могли издржати. Зато, сазнање да ништа не бива без Његовог допуштења треба да нам буде утеха. Разуме се да постоје многе тешкоће које се дешавају нашом кривицом. Али је наше да то не буде тако, него да нас Господ на Страшном Суду призна за своје. И то кроз све наше мисли, настројења, речи и дела.

Божије благоизвољење

29. Пре него нешто пожелимо, сагледајмо да ли се то слаже са Божијом вољом, или јој се супротставља. Ако је ово друго у питању, онда немојмо то више желети.

Наше је да сазнамо, да ли је добра Божија воља у вези са оним што ми хоћемо; и опет, да ли је Његова воља да се сада оствари то што желимо. Ако ли није, а ми свим силама стремимо к њеном остварењу, то неће изаћи на добро.

Добра Божија воља беше да се проповеда Јеванђеље, али с друге стране, кад апостол Павле пође у Лизију, Свети Дух му забрани да пође; дакле, у том тренутку није било време да се тамо проповеда.

Да ли је наша жеља умесна? Да ли је време да она буде остварена? Да ли и ми желимо, или не желимо исто оно што сами Бог жели или не жели? – Ето то су смернице по овом питању.

30. Најбољом вољом и најбољом снагом испуњавајући Божију вољу, ми остварујемо свети циљ нашега живота. Док живећи супротно ономе што Бог хоће од нас и што  нам заповеда, ми одустајемо од хода Његовим путем и одлазимо супротним правцем; к вечној муци (где црв њихов не умире, и огањ се не гаси – Мк. 9, 44. Ис. 66, 24).

31. Божија воља не допире само до наше употребе датих нам сила на своје добро, него и на добро наших непријатеља; да и они виде пут покајања, доброчинитељства и спасења.

О личности

32. Личношћу се може постати и у кошарци, и у фудбалу, али само ако се не пређе мера; то јест, ако се не постане нечија ствар или механизам.

33. Крштење није крштење пола него личности, а промена пола није промена личности него пола. У појави промене пола имамо случај сазревања и формирања пола недоведенога до краја – до личности.

34. Величина жене као личности огледа се у служењу, баш као код Богородице. У хришћанству и у храму жена не може бити свештеница, али зато она може бити свештеница свога дома.

Појам ближњег и љубави према ближњем

35. Ближњи мој је Христос мој, и сваки ближњи човек јесте Христос. Ако ја не волим ближњег, не волим ни Христа, јер ближњи је опет, Христос.

Братољупцем се не постаје оптерећивањем братовљеве душе. Или још горе, спаситељем своје душе не постаје се убиством братовљеве. Нити се опет финим постаје на рачун, или на штету Цркве.

Ако двојица, од којих један има терет, ходе, не отежавати му. То јест, ако је човек поред нас оптерећен грехом,  не оптерећивати га својим.

Будимо обазриви! Боље је да промакне крив, него да прав страда.

Ако сам будала, да се поправим, ако ли не, да прођем. А добар човек запамти оно што је добро, док оно што није добро, заборавља.

Нема човека без греха, нити без доброг дела. Сваког човека треба видети као ближњег, и волети га макар као непријатеља, ако већ не као ближњег. А љубав према непријатељу није емоција, него свест да он може сасвим пропасти ако се не отрезни и покаје. Поред љубави према њему наше је и да се молимо за њега, и да га благосиљамо, јер Бог кишу и сунце даје и добрима и злима.

Морални и социјални моменти су неизбежни као стално присутни у животу. Не може бити то да ми који смо вишеструко обезбеђени будемо неосетљиви према онима који уопште нису обезбеђени.

О синергији и о хођењу пред Богом

36. Будимо сарадници Божији, чинећи оно што до нас стоји, и Бог ће помоћи да се избавимо од онога чему се ми не можемо супротставити.

37. Не бити несмотрен у речима и изјавама, јер ми не знамо чему смо све склони, и шта све можемо изазвати! Када не бисмо били у Божијим рукама у сваком тренутку нашега живота испуњенога тешкоћама, ми не бисмо могли ни издржати саме те тешкоће. Зато сазнање да ништа не бива без Његовог допуштења треба да нам буде утеха. Разуме се да постоје многе тешкоће које се дешавају нашом кривицом. Наше је да то не буде тако, него да нас Господ на Страшном Суду призна за своје, и то кроз све наше мисли, настројења, речи и дела.

О расуђивању и о стражењу над собом

 38. Човек због идеје, појма и речи постане нечовек. Клати невине људе зато што су други клали невине људе?! Ми не можемо поступати нељудски због нељудских поступака других.

39. Ако се већ надамо опасностима по живот, онда у сваком тренутку будимо потпуно у ономе што нас обогаћује, тако да можемо мирно дочекати опасности и примити их. При том не бојећи се двоструке штете: од неспремности за крај, и од духовнога губитка услед неизвршавања својих обавеза.

40. Када Бог некоме дадне да учини могуће, он тражи немогуће, па почне да тежи за немогућим, престајући да се интересује за  могуће. Тако он поново долази у неприлику да немогуће претпостави могућем.

41. Сви имају користи од доброчинитеља: најпре он лично, затим његови родитељи, па онда редом, и на крају цео свет.

42. Имати мир са свима колико до нас стоји, има и ово значење: Свој став изложити мирно, и без љутње ако он не буде био прихваћен од стране других. Да не бисмо у супротном, дакле кроз љутњу, пројавили и сујету, изазвану туђим чином неприхватања.

43. Будимо сарадници Божији чињењем онога што до нас стоји, увек поступајући по редоследу: од онога како јесте, преко онога како се може, ка ономе како би требало, и Бог ће помоћи да то и буде тако. Другачије, или наопачке, почети оним чиме се сав овај процес завршава, не бива!

44. Ако је подједнако тешко чинити било добро било зло, бити човек и нечовек, зар нам се не исплати више чинити добро и бити човек? Иако је обоје тешко, ипак је само једно исплативо и на корист.

Акривија и икономија

45. Акривија и икономија стоје у односу у коме стоје мудрост и безазленост. Акривија је мудрост, а икономија безазленост. Јеванђелски просуђивано, једно без другог је незамисливо.

Ревновати да, али по разуму. Мора се имати свест о неопходности овога у пастирствовању.

Свако у себи поседује принцип икономије и акривије, блажег и строжијег поступања. Али док духовно не узрастемо, ми нећемо тачно знати које је поступање исправно. А када будемо узрасли, ми ћемо у датом тренутку знати тачно употребити најбоље и најспасоносније решење.

Када ми као народ црквено и духовно будемо узрасли, и када будемо тачно знали шта је за нас најбоље и најспасоносније, знаћемо који је пут најисправнији и по нас  најбољи.

Наравно, остаје подсетник да у датим околностима треба чинити онолико колико највише и најбоље можемо. А то је: ни мање ни више од могућег, ни испод, ни изнад мере.

Коначно, остаје свест да нема тога добра и тога спасења које би се постизало губитком своје душе, и штетом другога. Јер, шта вреди човеку да сав свет задобије, а душу своју да изгуби?

Акривија подразумева одговорно и савесно вршење свију заповести Божијих. А вршењем заповести ми стичемо љубав (Јн. 14, 15. 1. Јн. 5, 3) којом се у нас усељава Царство Божије (Јн. 14, 23).

Снисхођење према духовно неузраслим и неојачаним, као и урачунавање тешкоћа времена и прилика, те налагање на хришћане мањих и лакших захтева, назива се принципом икономије.

Онај хришћанин који врши мање, али према својој моћи, ипак испуњава Божију вољу, но уједно се и снажи за узрастање до пуноће и строгости вршења наређеног по акривији. Треба напомињати да свако ко може да учини више, а учини мање, чини грех(Јк. 4, 17. Лк. 12, 47).

Ревност

46. Одвише стремити доброме, назива се ревношћу. Али само да не пређемо меру. Хришћански принцип: Будите мудри као змије и безазлени као голубови важи само под условом да мудрост и безазленост развијамо бескрајно, али равномерно.

Другачије, сагласно блаженом Јерониму, мудрост без безазлености биће злоћа, а безазленост без мудрости глупост.

Други пример је у вези са овцом међу вуковима. Овца може опстати међу вуковима као овца само под условом да не наоштри папке и не постане вук. Не чинити тако, него онако да је вуци не растргну, и да сама не постане вук.

Трећи пример је у вези са вечито прљавим: Сви прљају, а ја се сатирем радећи, и обрнуто. Ја прљам, а остали се сатиру чистећи. Бесмислено је да један држи чисто, а да остали прљају, и обрнуто, да остали држе чисто, а један да прља.

Ако је неко добар, не играј му по глави, и ако је неко строг, не љути га.

Права ревност је разумна, јеванђелска, подобна Господњој. Тек са њом избећи ћемо сваки вид фанатизма и претеривања (Јн. 2, 13 – 17. Рим. 10, 2).

О разуму и осећању

47. Однос разума и осећања је наш основни и најважнији однос. Само нас обоје чини трезвеним, савесним, топлим човеком. А само са једним ми смо или неумољиви критичари, или усијане и искључиве судије.

О слободи и одговорности

48. Питање слободе је најтеже питање, и без одговора на њега не може се разумети питање одговорности, а онда ни питање личности. Без личности опет као такве, не би било ни човека, ни анђела ни Бога.

49. Нека жива бића се јављају и рађају са слободом: анђели и људи, а нека: животиње, без ње. У складу са тим стоји и наша одговорност. У хришћанству су сва предодређења: мушко и женско, Јеврејин и Грк, роб и слободњак, беспредметна у додиру са слободом у Христу. Последња препрека је питање избора живота: са Христом или без Њега.

50. Слобода и предодређење у вези са самим собом увек стоје у вези и у међузависности. Од нас не зависи да ли ћемо се родити, али зависи како ћемо живети. Док се ми у суштини рађамо да бисмо живели. И то живели са смислом и циљем, или ако тако хоћемо, без циља.

О вољи и зловољи

51. Ако своје енергије употребљавамо као људи добре воље, учинићемо да и људи зле воље окрену своју енергију на добру вољу.

52. Молимо се и за људе зле воље да би постали људи добре воље, јер и њима је потребно спасење.

О употреби и злоупотреби својих енергија

53. Човек није ни ђаво ни анђео. Он је биће које не треба да греши, да не би постало ђаво, него да живи врлински, да би постало ангелолико.

54. Ако један члан Цркве напредује, цело њено тело напредује; и ако један њен словесни члан лично губи, остали њени чланови такође лично губе.

55. Зло чињење не може донети добро рађање; тако, од злих дела не може стићи добар плод.

56. Категорија уживања је извраћена категорија страдања и жртве. Уживање подстиче сујету и сујета уживање. Зато се сујета кроти жртвом; односно, смислена употреба енергија се васпоставља.

О уздржању и умерености

57. Раније започето дело уздржавања од страсти, доноси нам касније лакшу борбу са њима, и трајнију победу над њима. И обратно: касније започињање борбе са њима омогућује теже савладавање, јер су оне једанпут нама већ биле овладале.

58. Крајности су неприродна стања: ако је све озбиљно, биће нам неподношљиво, ако је све комично, такође. Зато: помоћи се шалом да нас озбиљност не скамени, помоћи се озбиљношћу да нас шала не разводни.

59. Били ми строги у опхођењу, били попустљиви, оба начина су крајности. Средина је мера.

60. Ми нисмо против света, него смо против везивања само и искључиво за свет.

О подвизима и искушењима

61. Искушења су нам ипак на корист, јер преко њих ми сазнајемо своје право стање душе, док би без њих у нама веома узрасла гордост. Овако, ми се колико-толико трезнимо и враћамо својој стварности. И опет, бар знамо своје стање, и боримо се и желимо да се променимо. А колико ли је тек коров греха узрастао у онима који свога стања нису ни свесни?

62. Ако су искушења мала, нису нестварна. Таква су сада на реду. Доцније ће наићи велика.

О временима, условима и  људима

63. Није време оно које нас чини људима или нељудима, него смо то ми сами. Ако смо људи, време нека је нељудско, постаће људско; ако смо нељуди, време нека је људско, постаће нељудско.

64. Наше време је време тешких искушења и страдања. Али Господ зна зашто баш те тешкоће допушта на нас. Сигурно, да га не бисмо чинили тежим него што јесте. А неки људи поступају тако као да би желели да искушења буду већа, и страдања тежа.

65. Морално слаби људи у тешким временима не могу да се уздрже од зла кад оно нарасте. А морално јаки људи се баш тада одржавају тако што се лажи супротстављају  истином.

66. Све има лице и наличје. Међу људима се појави нечовек у условима повољним за чојство, и међу нељудима се појави човек у неповољним условима за чојство. Од нас зависи хоћемо ли бити људи, без обзира на услове. Слобода нам гарантује избор. Са људима треба бити човек, а са нељудима човек до извесне мере.

67. Међу нељудима има људи, и међу људима има нељуди.

О дужности, обавезама и заветима

68. Своју дужност треба вршити без жеље за доказивањем; само тако ћемо је и извршити.

69. Ко не разликује сујету од дужности зна да пређе из дужности у сујету. Од сујете до стварне вредности кратак је корак. Сујета код неких људи изгледа као  способност, па они гледају да код других изазову завист.

70. Боље је извршити а да нисмо обећали, неголи обећати па не извршити. Дати завети се морају извршити.

О трпљењу

71. Сви проблеми почиињу са људским потребама.

72. Трпљење је потребно свима, а нарочито онима који трпећи треба да издрже до краја. 

О половима, полности и полном животу

 73. Тамо где се дешава експлозивна љубав, треба очекивати њено прерастање у еруптивну мржњу. Дочим, ту је редак повратак на љубав, но не и на још већу мржњу и бес, и најзад на заборав, уколико се у међувремену све то не заврши убиством или самоубиством.

 74. На жену се гледа као на биће патње, уживања и кривице.  Међутим, величина жене се огледа у њеном служењу.

 75. Када супружници могу да имају децу, неће их, а када не могу да их имају, хоће их. Зар не можемо без подсетника да све треба чинити у своје време?!

  76. Страст стављања себе у центар изазива обољења. Корен разних обољења код супружника такође треба тражити у егоцентризму и нетрпељивости. Међутим, да је било деце, или да их је могло бити у многобројним браковима, супружници би у њиховом присуству и њиховом помоћи успешно одолевали болестима. Они рецимо не би долазили у опасност да им љубав  прераста у мржњу, па и да не дође до трагедије.

  77. Када се жена понизи, она у себи понизи сву своју величину: човека, мајке, свештенице дома.

  78. Шири оквир заповести Божије о рађању и множењу и испуњењу или насељењу Земље био је, и остаје  — живот. А човек и жена то окрену на уживање и сузе.

  79. Жена у Православној Цркви не може бити свештеница зато што јој је дато да буде свештеница у породици. Она је та која на детету оставља неизбрисив печат. Према томе, она мора да прихвати дете да би дете прихватило њу. За то је потребна жртва. Не може се постати личност мајке без спремности на жртву. 

Грешник

80. Грешник је несрећан човек, нарочито када је препун себе.

О покајању

81. Ко не признаје кривицу и грех, не може да се каје.

О смирењу и неосуђивању

82. Сви смо исувише стари човек  у погледу постављања себе у центар, уместо јеванђелског смирења и врлина. Беспредметно је осећати се праведником на рачун греха који видимо да га други чини. Исувише смо удаљени од будућег смирења ка коме тежимо. Иако к њему идемо, ипак су нам кораци исувише мали. Тек када будемо поставили темељ од смирења ми ћемо моћи да градимо више — јеванђелску љубав према Богу и према ближњем. Грех ближњег треба да нас боли а не да нас лично погађа, и тиме да нам наноси штету. Не мари то што смо са људима који чине грех, него се бринимо да и ми не постанемо учесници њиховога греха.

83. Зашто треба ценити роман Виктора Игоа Јадници? У њему има толико заједничкога што нам омогућује да схватимо друге народе и људе.  Човек је блискији са другима када схвати друге и други њега.

84. Наше је да разговарамо са свима, јер ми то себи можемо приуштити, будући да имамо истину: Богочовека Христа који је пут и истина и живот. Дакле,  ми морамо разговарати са свима онима који нису у истини, а желимо им спасење. И док се њима може догодити да изгубе спасење, нама се може догодити  само то да доживимо грдњу.

О сујети и гордости

85. Сви се боримо са гордошћу, и сви патимо од гордости као од прираслица.

86. Човек плива у гордости као што фетус плива у материци.

87. Ко не разликује дужност од сујете не зна да пређе из сујете у дужност. Од стварне вредности до сујете, и обрнуто, није велико растојање, нити има мноштво корака.

88. Горд у срцу и обузет њоме није приправан за Царство Небеско. Значи, који остане обузет сујетом, неће моћи да уђе у Царство Божје.

О навици

89. Људи су у основи дивни, али се рђавом навиком покваре.

90. Бог је дао моћ навике, а од нас зависи каква ће, и која ће навика преовладати.

О страстима

91. Када човек огрезне у страстима, његови циљеви, ако су зли, поспешују га да огрезне у злу; и то онолико колико се оно распространило у њему.

О прелести

92. Са гресима долазе навике, са навикама страсти, а са страстима фиктивне потребе.

О мржњи

93. Мржња је ово: претходна глупо коришћена или протраћена љубав, и недовољно ангажована воља.

94. Зашто је неко у стању да некога бескрајно мрзи? Када се неко налази на висини, принцип је да му први корак не буде погрешан! Ако ли погреши, пад са те висине добија убрзање, и неизвесно је где ће завршити, с обзиром да се љубав преокренула у мржњу. Све после тога је плављење са свих страна оним што није љубав.

95. Поновићемо: тамо где се јави експлозивна љубав, имамо њено прерастање у еруптивну мржњу.

О хумору

96. Шала је друга страна збиље.

97. Умесна шала и досетка треба да нас разгале.

О нашој бесмртности

98. Човек и његова воља – то је вечно питање. Ако се ова тема осмотри очима Библије, видеће се следеће: Првим људима је речено да од сваког воћа које је у Врту могу да једу, само од дрвета познања добра и зла да не једу. Јер у који дан окусе од њега, умреће: не истога тога дана, него доцније. Дакле, створени смо не да мремо, него да вечно живимо. Зато нам идеја оживљавања није страна. Али, ми грешимо, па ометамо mоно што би требало да је нормално и природно; а шта је природније од вечног живљења?!

99. Бесмртни живот је условно могућ; само, тада када је оно што чинимо Богу по вољи, и са Божијим благословом. Према томе, Божија воља и Његов благослов су наша бесртност. Све што је друкчије, смрт је.

О сећању на Страшни Суд и о Божијој правди на крају

100. Када бисмо стално мислили на наш излазак пред праведног Судију, и себе и друге бисмо поштедели многобројних неприлика и јада.

100а. Господ ће на крају поставити свакога од нас тамо где нико неће моћи да нас хвали, нити да нас куди како бисмо сами хтели, него ће све бити по правди. Јер, Он је пут, истина и живот. И правда.

[JESSY]

https://www.pouke.org/forum/topic/8345-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D1%99%D1%83%D0%B4%D0%B8/

[JESSY]

100 GODINA OD ROĐENjA OMILjENOG SRPSKOG PATRIJARHA Pavle za narod odavno svetac

 

Skroman, mudar, brižan, brzo se nastanio u srcima miliona vernika. Ne branimo se od tuđeg zla zlom u sebi

 

Baš onako kako je i govorio: „Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.“

 

 

SKROMNOST

ONAKO kako je govorio, patrijarh Pavle je i živeo. I uvek sa narodom. U crkvi, na liturgiji, na ulici, u gradskom prevozu... Sam je kuvao, šio, popravljao cipele, a nijedan fizički posao nije mu bio ni stran niti težak. Skromnost je, zato, prva reč na koju mnogi pomisle kada se sete voljenog patrijarha Pavla.

 

 

MISLI I PORUKE

* ŠTO veći položaj u Crkvi imaš, to više treba da služiš. Samo zemaljski gospodari „vladaju“, a u Crkvi se služi.

* ŠTA vredi čoveku da je sve ugodno i sve lako, ako izgubi obraz i dušu. Ako su teškoće tu, muke od drugih, a mi sačuvamo obraz i dušu, utoliko je još veća zasluga i veća čast pred Bogom.

 

 

* POD suncem ima dovoljno mesta za sve ljude. Zato je mir najpotrebniji svima, i nama i našim neprijateljima.

* NAMA je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:509667-Pavle-za-narod-odavno-svetac

[Данче*]

Академија за годишњицу рођења патријарха Павла

 

Поводом стогодишњице рођења патријарха Павла, у Коларчевој задужбини у Београду одржана је духовна академија. Патријарх Павле био је "истински велики човек нашег доба" и "изванредна личност" и цркве и народа, оценио његов наследник, патријарх Иринеј.

"Тешко је говорити о било којем човеку, јер је свако тајна и величина за себе. Али, поготово је тешко говорити о онима који су, попут патријарха Павла, више припадали небу и Богу него земљи", рекао је Иринеј, преноси Бета.

 

Патријарх Иринеј је рекао да је патријарха Павла познавао још пре него се замонашио и да га памти као врло принципијелног човека, који се својих принципа увек придржавао и који је то тражио и од људи у свом окружењу.

"Није се стидео никаквога посла... Ниједан тренутак свог живота није провео забадава. Увек је говорио: 'Ако себе не запослиш, запослиће те ђаво'", рекао је Иринеј.

Према његовој оцени, за више од 30 година колико је патријарх Павле провео на Косову и Метохији као епископ рашко-призренски, потоњи патријах је оставио неизбрисив траг и то не само због обнова манастира и цркава, већ и због тога што је сведочио злу које је снашло српски народ.

"Изабран је за патријарха у најтежем тренутку (1990. године) али је и тако успео да реши много проблеме, па чак и раскол у Америци. Остала је неиспуњена његова жеља да реши питање раскола у Македонији", рекао је Иринеј и додао да црква и сада чини све да се то питање реши али да су националистичке и шовинистичке идеје јаче од духовних.

Патријарх је оценио да је дан његове сахране, и бројни људи који су дошли да искажу своје поштовање, на најбољи начин показао колико је патријарх Павле био омиљен и драг у народу.

"Показало се да је народ сагледао да је он заиста био свети човек", рекао је Иринеј.

Патријарх Иринеј је, такође, на бројним примерима указао на скромност, вредноћу, смиреност, мудрост и принципијелност коју је у свим приликама показивао патријарх Павле.

Патријарх српски Павле рођен је 11. септембра 1914. године у Кућанцима у Славонији, а умро је 15. новембра 2009. године у Београду. Замонашио се 1948. године, а за патријарха је изабран 1. децембра 1990. године.

 

Поштанска марка са ликом патријарха Павла

И Пошта Србије обележиће годишњицу рођења великог духовника пригодном поштанском марком.

 

На седници Надзорног одбора одлучено је да Пошта изда поштанску марку "100 година од рођења патријарха српског Павла".

Како се истиче у саопштењу, на овај начин Пошта Србије се придружује обележавању значајног јубилеја личности која је оставила неизбрисив траг у духовном животу целе Србије.

У договору са Српском православном црквом, Пошта ће ускоро одржати промоцију овог пригодног филателистичког издања у ПТТ музеју у Београду.

 

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1694911/%D0%90%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B7%D0%B0+%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%86%D1%83+%D1%80%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B0+%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B0+%D0%9F%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B0.html

[Дијана.]

http://www.politika.rs/rubrike/kultura-i-zabava/Irinej-Velicinu-patrijarha-Pavla-osetio-je-narod.sr.html     Танјуг                         објављено: 11.09.2014.

БЕОГРАД – Поводом 100. година од рођења патријарха Павла у Народној библиотеци Србије свечано је отворена изложба његове личне библиотеке „ Говорим а ћутим”.

Изложба има за циљ да одабраним експонатима представи веома богат и језички разноврстан фонд, који броји око 9.000 књига.

Изложена су дела чији је аутор патријарх Павле, богослужбене књиге са његовим рукописним белешкама, различита издања библије, књиге из области теологије...

Лична библиотека патријарха Павла припада фонду Библиотеке српске Патријаршије, има статус културног добра и чува се у просторијама конака манастира Св. архангела Михаила у Раковици.

Изложбу је реализовала Народна библиотека Србије у сарадњи са Библиотеком српске Патријаршије, а реализацију изложбе помогло је Министарство културе.