+ Патријарх Павле - Будимо људи

[Guest]

Видео: Патријарх Павле у емисији Док анђели спавају

15 четвртак нов 2012

Posted by radiosvetigora in Видео

≈ Оставите коментар

Разговор са Његовом Светошћу Патријархом Српским Господином Павлом, вођен у Двору Српске Патријаршије, 24. априла 1996. године. Аутор и водитељ: Марина Рајевић – Савић.

[Guest - . . .-]

Преузето са Јутјуб канала Епархије крушевачке

[Guest - . . .-]

[Guest - . . .-]

[Guest - . . .-]

[Баба]

http://www.spc.rs/sr...rijarh_0?page=5

Ово ми је убер алес, најбољшаја фотографија.

[Баба]

Не могу да објасним што смо сви толико били везани за Патрију Павла, као за неког веома блиског и драгог рођака ... осећам то али немам објашњење, можда неки рационалиста да ми помогне ?

[Guest - . . .-]

Патријарх Павле као духовни пастир

 

монах Давид (Перовић)

 

 

 

 

Реч апостола Павла била је самозаповест патријарха Павла:

Да се владамо достојно Гопода, угађајући му у свему,

и да будемо плодни у сваком добром делу и да растемо у познању Бога,

 јачајући сваком снагом, по сили славе Његове,

за сваку постојаност и дуготрпељивост с радошћу.

(Колошанима 1, 10–11).

 

 

 

 

 

 

 

 

Пролог

 

Духовни портрет патријарха Павла као духовнога пастира и духовног оца израња из самих његових духовних поука и мисли, изрека и духовитог плетенија словес. Пажњи слушалаца и читалаца ми га представљамо управо у светлости тих духовних поука и мисли, а које је он изговорио у периоду између 2005. и 2008. године. А изговорио их је искључиво ради руковођења свих оних хришћана и људи добре воље који су му се у том периоду обраћали као пастиру и духовном старцу. Дух његових поука и мисли, изрека и духовитог плетенија словес дух је православнога Предања: библијског и литургичког, пастирског и отачког, филокалијског и мисиолошког ... Заправо дух свих његових речи усмерен је на то да пробуди хришћанску савест, да је укрепи, разгали и назида. Коначно, у свему ономе што је патријарх Павле изговорио, преовлађују предањско благочешће и смирење, човекољубље и брига за спасењем свих људи, уздржање, скромност и трезвеноумље, те непрестано сећање на Страшни Суд, Божију правду и Царство Божије.

 

 

_____________

Текст је на сајту Поуке.орг објављен благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина Давида. Молимо Вас да ако преузимте овај текст ОБАВЕЗНО наведете извор тј. ову тему. Администрација

[Guest - . . .-]

                                                    

 

 

                                                                                     

Пастирствовање

 

 

1. Провалија се не може другачије прескочити доли тако што ће се најпре ухватити веза са оним што јесте и што треба; поласком од ствари какве јесу, па постепеним ходом пристигнућем до ствари какве оне треба да буду.

 

Кад свети апостол Павле улази у Атину, он не говори одмах: Ја вам проповедам ... то јест тако, да их преведе жедне, већ бира тренутак; Ареопаг као везу преко незнабожачких богова са Непознатим Богом. И то тада није злоупотреба, ни моменат да се заскочи, нити његов начин објаве Христа. Не морамо увек ићи преко Библије, него и преко ствари и догађаја у свету. Баш како апостол и каже: Ако једете, ако пијете, ако ли што друго чините, све у славу Божију чините ...   

   

Ако будемо дали лек у великој дози његово деловање ће бити супротно жељеном. Ако људе преводимо жедне преко њихове воље, ниподаштаваћемо личну слободу. Зато треба изабрати њихов начин ... и свакако дати места Богу. Ако је земља добро поорана, не брини. Ако сејеш по корову, узалуд је. Припремити земљу па сејати. Никоме ништа не можеш доказати мимо његове воље. Бог нас све позива, али ако ми нећемо, неће ни Он.

 

Принцип је да не учествујемо у злу ... Тако, избегавати учешће у греху. Ту нас увек вреба двострука опасност: да будеш безазлен па да те свако превари, или да мериш и меркаш, па опет да не испаднеш мудар. Невоља је како људе научити, но најпре како научити себе.

На начин доличан да се може схватити како смо ми увек одговорни; јер, или нисмо помислили, или рекли, или учинили. Мајка блаженог Августина Моника, имала је напраситог мужа. Али је она говорила кад је било време. Дакле, принцип слушања је важан: говори кад је мир. Кад се праска претрпети, па после изнети. У противном, долази до свађе. А када дође до свађе долази и до расцепа.

Не бити одвише болећив према деци: Ко воли оца, или матер ... више него мене, није мене достојан! С друге стране, не треба ни строг бити; оправдавати их и сажаљевати, али не толико да буде на твоју штету. Зато, што више молитве. Опасност од једне ствари је у томе да се да се она не разводни, охладни, падне. Сви смо у вези; нити можемо сасвим прекидати, нити за то има разлога.

 

 

1а. Утеха. Хришћанин не верује у смрт. Христос говори о смрти као о сну – суженој свести. Светитељи апостол Павле и Јован Златоусти говоре о смрти као о прелазу у живот, еда би ублажили оштрицу речи смрт.

 

1б. Срце.  Срце је центар бића, дубљи од разума. Сељак не излаже, него осећа. Он није одговоран за неразумевање свега што је ум смислио ако није имао могућност да то савлада; то јест ако му други у томе нису помогли.

Заигра дете радошћу у утроби мојој. Још нерођено дете осећало је долазак зачетог Сина Божијег. Света Јелисавета је осетила покрете у телу другачије од осталих. Још увек нема објашњења, како то рођено дете преко ума као другог центра бића не сазнаје, и не зна да каже, али зато суштину може да осети, и да на њу реагује.

 

Хелен Келер, доктор философије, прележала је запаљење мозга у другој години свога живота. Постала је слепа, глува и нема; дете израњављено, од света одсечено, од родитеља ћудљивих. Њена учитељица је радила са слепом децом помоћу Брајеве азбуке. Откуцала је да Бог постоји. Хелен јој је одговорила да је она то одувек знала, само Му није знала име.

 

Душа  носи  печат основних ствари и идеја – убеђења. На пример, идеја оптимизма обавештава нас да верујемо у Бога и у људе, а ствар наше воље је хоћемо ли залутати или не. По могућству опет, ум треба и интелектуално развити.

Дубље понирање у мисли и дела Отаца ствар је прихватања искуства и апсолутне послушности духовноме оцу, који је кадар да нас провуче путем којим је себе провео.

 

Има ли свето Предање продубљене основне истине? У каквом су оне односу са нашим стањем? Све ћемо их боље сазнавати и разумевати што их будемо боље уводили у живот. Боље уведено, боље је и сазнато.

Светиљка телу је око, унутрашње духовно око за гледање Бога јесте срце (Мт. 6, 22; 5, 8).

[Guest - . . .-]

 

 

О вери

 

 

2. Вера је свеопшта, и сви су на њу позвани. Али се она код неких схвата као невера, па се као невера и примењује.

 

3. Ко би поднео и пристао на толика страдања своја и ближњих, када не би било вере да се она помоћу ње осмисле?!

[Guest - . . .-]

 

 

О богословљу

 

 

 

4. Наше савремено богословље је двојако:

 

а. или приземно, као сав живот око нас, па не храни душе,

б. или одвећ дубоко, па душе не могу да га досегну.

Оно дакле мора бити приступачно. 

 

 

5. Мисао треба домислити да би се и дорекла; треба ићи са њом до краја, да нас не би сналазила искушења. Јер, недомишљено је исто што и нерасуђено, а нерасуђено што и неучињено.

[Guest - . . .-]

 

О Светом Писму

 

 

6. Ни говорење, ни писање најузвишенијих богословских беседа неће нам бити од користи уколико не будемо уводили Јеванђеље у свој  живот.

 

7. Имати мир са свима колико до нас стоји, значи следеће: не чекати да други пројаве мир, па онда ми, већ обрнуто. Јер, да ли ће они први пројавити мир или неће, то зависи од њих, док ми који имамо заповест да имамо мир са свима, треба први да га пројавимо. А то што неко не жели мир не разрешава нас обавезе да га ми не пројављујемо.

 

8. Бити мудар као змија а безазлен као голуб значи да истовремено треба бити и једно и друго. Јер, ако будемо били само мудри, мудрост ће прерасти у злоћу, док будемо ли били само безазлени, безазленост ће прерасти у глупост.

 

9. Највише и најбоље учињено за људе јесте: Да људи виде наша добра дела, и да прославе Оца вашега који је на небесима.

 

 

10. Ако некоме није јасно значење речи: Не чини другоме оно што не желиш себи, тај нека поједностави ту реч тако што ће рећи: Чини другоме оно што чиниш себи, или још боље: Чинићу другоме што чиним себи.

 

11. Ако је Кајин убио брата Авеља, онда је свако убиство братоубиство! Дакле, прво убиство је братоубиство, учињено због зависти. Сатана је пројавио своју завист према људима у драми коју је режирао са Адамом и Евом, па наставио са Кајином и Авељом.

 

12. Јеванђелски говорити значи говорити из душе; било да говориш, било да ћутиш, осећа се вера. И још значи, не наметати се њоме, нити се због чега стидети. Свака реч је на своме месту и тече. А она је таква зато што се преносила с колена на колено, па се и укоренила. Таква вера нас је одржала.

[Guest - . . .-]

  

 

О Евхаристији                                                        

 

 

13. Ко једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан, јер моје тело је право јело, и моја крв је право пиће. Земаљски хлеб, вода и остала пића имају привремену улогу и примену: да нас одржавају у земаљском животу, но не и у вечном. Зато упркос чињеници што се ради о самој храни и пићу можемо казати да је исход прехране њима – смрт. За разлику од тога, исход прехране Христовим Телом и Крвљу јесте – вечни живот.

[Guest - . . .-]

 

О Царству Божијем

 

 

14. Свима нама је потребно да још у овом животу почнемо да осећамо блаженство Царства Небескога.

 

15. К близини Божијој треба ићи мислима, речима и делима.

 

16. Треба стати на пут који води у Царство Небеско, и онда ходити њиме, све до самога Господа. Тада ће нас Он препознати као своје. Страшно је не остати на путу до краја, па да нам Господ каже: Не познајем вас!

 

17. Коме је гордост ушла у срце и обузела га, тај није приправан за Царство Небеско. Значи, ко остане обузет сујетом и гордшћу, неће моћи да уђе у Царство Божије.

[Guest - . . .-]

 

 

Христос и ми

 

18. Хришћани не могу имати ни другу веру, нити другу меру до веру у Христа и Христа као меру.

 

19. Лако је волети Христа чудотворца, исцелитеља, храниоца. Али волети распетога Христа?!

 

20. Сложићемо се само ако  старосне, васпитне и искуством стечене разлике уклопимо у службу Христу, уз захваљивање Њему и уз прослављање самога Њега.

 

21. Сагорети или се утопити немарношћу, одговорност је пред Богом. Утопити се или сагорети Христа ради, похвално је.

 

22. Послушност и послушање је када ходимо за Христом, као и за оним који зна Пут. Пропаст је када окренемо смер.